Претражи Живе Речи Утехе

Проф. др Златко Рендулић, машински инжењер и опитни пилот, генерал пуковник у пензији, једини је живи учесник Априлског рата, сада надомак века живота овоземаљског. Један је од најзаслужнијих пројектних инжењера и конструктора наших млазних авиона 60-их и 70-их година. Из његових уџбеника о аеродинамици и теорији летења и дан данас се стичу прва знања у војним ваздухопловним школама. Са овим симпатичним декицом, за Спутник.рс, разговарала је Сенка Милош Гост Спутњика вечерас је генерал-пуковник Златко Рендулић, пилот, ваздухопловни инжењер и доктор техничких наука, човек који је заслужан за развој југословенског ваздухопловства, а који ускоро улази у стоту годину живота. Једини живи пилот Југословенског краљевског ваздухопловства 00:00 / 29:58 Са јединим живим пилотом Југословенског краљевског ваздухопловства, чланом партизанске ескадриле, пилотом РАФ-а, причамо о томе како су левичарске идеје стигле на наше просторе из Шпаније. Говоримо о његовом учешћу у Априлском и Другом светском рату, односу његове фамилије из Јастребарског са кумовском породицом Алојзија Степинца. Са легендом нашег ваздухопловства, човеком који је за Југославију по целом свету обављао јавне и тајне преговоре, причамо и о послератном развоју авио-технике и куповини авиона од Совјетског Савеза. Емисију уређује и води Сенка Милош. https://rs.sputniknews.com/radio_sputnjik_intervju/201906091120056188-veceras-jedini-zivi-pilot-jugoslovenskog-kraljevskog-vazduhoplovstva-/

Србија је од самих почетака развоја ваздухопловства имала и људе и институције који су ту "свецку" новотарију пратили у стопу. Мала краљевина на Балкану је имала војно ваздухопловство пре многих већих и развијенијих земаља, док су многи ентузијасти и заљубљеници у летење, као што су Иван Сарић или др Влада Алексић, правили своје летелице у самоградњи и чинили подухвате достојне првих летова браће Рајт или Фармана... Сви ти примери, мање или више знани су ипак били на "локалном нивоу", али међу припадницима нашег народа постоји неколико људи, који су дали допринос развоју ваздухопловства и у глобалним размерама... Ово је прича о њима... Огњеслав Костовић Многи никада нису ни чули за овог изумитеља... А иза њега су остали многи проналасци, који су деценијама након његовог изума, неправедно приписани другима... Огњеслав је рођен у Аустрији, у граду Висбургу 1851. године. Његова породица је живела у Бечеју и били су познати трговци житом у том крају. Имали су поред Тисе огромне магацине у којима су складиштили откупљену пшеницу и одатле су њоме трговали и продавали ју широм Монархије. Огњеслав Костовић (1851-1916) Основну школу, Гимназију и Високу техничку школу Огњеслав је завршио у Пешти. Након тога, отац Стеван га "враћа" у Бечеј, како би се Огњеслав прикључио породичном послу у трговини житом. За почетак је тек свршени инжењер "пекао занат" водећи огромне барже са житом речним путевима до великих градова где су Костовићи имали своја трговинска представништва. За ту намену, Стеван је Огњеславу купио баржу, коју је овај назвао "Слога" и са којом је често волео да се са робом отисне пут Русије. У Одесу. Током тих вишедневних путовања, у његовом уму се родила идеја, а убрзо и план о "чамцу-риби", тј. о подморници која би могла да понесе осам људи. Упознавши у Одеси неке виђеније људе, решио је да остане тамо и убрзо се прикључује војсци, у којој је након руско-турског рата 1878. године добио и чин капетана. Поред пројекта подморнице, Огњеслав је већ имао и завршене пројекте за регулатор броја обртаја елисе за огромне пароброде, који је и спроведен у дело и који се доста дуго користио на руским пловилима с` краја 19. века. Поред тога, постојали су и нацрти за уређаје за вађење потонулих пловила путем подводних балона, као и нека решења за побољшање гњурачке опреме. Све поменуто, Огњеслав је у року од неколико година израдио у својој радионици у Санкт Петерсбургу, где је живео након рата и где је засновао породицу. Када је довршио подморницу, ту грдосију, за тадашње појмове, дугачку 22 метра и тешку 180 тона је представио руском царевићу 1887. године. За разлику од истомишљеника и ентузијаста у редовима руске војске са којима је сарађивао и који су се похвално изражавали о његовим изумима, руски Император Александар III Александрович није имао слуха за Огњеслављеве "подводне" изуме. Истине ради, треба рећи да је "камен спотицања" у преговорима са руским властима био арборит. Наиме, арборит је врста шперплоче, материјал који је Костовић вероватно открио још током боравка у Аустроугарској. Састојао се од слојева танко љуштеног фурнира који су под дејством водене паре и притиска спајани посебним лепком - цементом, што је такође био Костовићев проналазак. Захваљујући том лепку, арборит је импрегниран против труљења, упијања влаге и дејстава нафте и керозина. Поред тога што је коришћен за израду најважнијих делова дирижабла, арборит је употребљаван и за градњу чамаца, буради и понтонских мостова. По многима, арборит је први синтетички материјал на свету, а изум је "нашег" Огњеслава. А он није хтео да открије тајну како се арборит прави... Но, неуспех са подморницом није онерасположио Огњеслава. Имао је он резервни план, јер је упоредо са подморницом, радио и на пројекту неке врсте дирижабла-летећег балона, али са крилима. Костовићев балон са крилима Костовић је као што рекох, упоредо са подморницом, радио и на нацртима летелица. Имао је неке планове, претече данашњих хеликоптера, а технички најизводљивији за то време је био управо овај балон-махокрилац. Револуционарна у његовом изуму је била чињеница да је конструкцију крила и самог балона ојачао својим изумом, материјалом арборитом, те је тако та летелица била и управљива, баш као неки пра-авион. И то се све дешава две деценије пре чувеног Цепелина, који је ушао у историју. Огњеслава мало ко спомиње.... Руски Император Александар је годину дана након "одбијања" подморнице, следеће 1888. године позван у једно руско бродоградилиште како би му Огњеслав представио летелицу, која је по димензијама била три пута већа од оне подморнице. Била је дугачка 60 метара. Огњелав је додуше "скинуо" крила на овом моделу, али је поред огромних димензија и ојачања арборитом, имала је још нешто што нико до тада није имао. Наиме, за њу је Огњеслав изумео бензински мотор. Додуше, у исто време и Немац Дајмлер је изумео исту ствар. Само што је Дајмлеров мотор имао 1 КС, док је Огњеслав направио мотор за погон летелице од читавих 80 "коња". Иначе тај мотор се данас чува у ваздухопловном Музеју у Моњину крај Москве Костовићев мотор Костовић у моторском одељку своје летелице Нажалост, и поред револуционарних решења, ојачања конструкције арборитом, моторног погона, чак и имена "Русија", руски владар није био заинтересован за Костовићев изум... Овако је могао да изгледа Костовићев балон на сопствени погон, две деценије пре дирижабла Немачки јесте. Две деценије касније... Али зато се не пише Костовић као изумитељ, него Фердинанд Цепелин. А Костовићев балон је чамио у неком руском магацину, док га није прогутао пожар. Но ови неуспеси нису обесхрабрили Костовића. Он је наставио и даље са радом. Није га интересовало материјално, и није хтео да икоме открије тајну својих патената. Зато и јесте заборављен. Зато се и Цепелин проглашава изуметељем ваздушног брода, а Дајмлер мотора. Крајем 19. века, радио је и на развоју система за бомбардовање далеких циљева путем балона увезаних сајлом, путем које се бомба шаље на предвиђени циљ. Изум је назван "Ваздушни торпедо" Ваздушни торпедо Ни за овај изум није било слуха код надлежних. До краја живота, посветио се изради кофера, чамаца и понтонских мостова у својој фабрици арборита у Петровграду. Ту је 1911. године настао и летећи чамац, претеча данашњих хидроавиона... Поред ових поменутих, још око 100 изума је остало иза њега. Многи нису реализовани, због више разлога. Неразумевања, новца, личних сујета. На све то је кажу, Огњеслав какав је био скроман, само одмахивао руком. Иначе, неко рече једаред да је у младим данима волео да чита Жил Верна... Умро је тихо, последњег дана 1916. године. Петовградске новине су тада писале да је нестао блистав проналазач и научник који је заслужио да га будуће генерације памте по његовој необичној судбини и научном подвигу. Ми га нажалост не памтимо. О Костовићу не пишу уџбеници, енциклопедије су штуре. О улици и споменику да и не говоримо...

На Светог Илију, 2. авуста 2018. године навршиће се 125 година од доношења Уредбе o устројству војске на исти дан 1893. године, којом је, фактички, ваздухопловство уведено у српску војску. Тај велики јубилеј је још једна потврда да је Србија пратила развој ваздухопловства у свету, и у том цивилизацијском процесу, била међу водећима. Пред крај XIX века у Краљевини Србији вршене су реформе војске са циљем да се изгради модерна армија - савремена оружана сила способна да брани стечену слободу и националне интересе. На основу Закона о устројству војске од 1. новембра 1886. године (ФЂ 8445, са изменама и допунама од 15. априла 1890. године (ФЂ 2343), који је допуњен и 20. децембра 1893. године (ФЂ 8852), 2. августа 1893. године донета је Уредба са потписом министра војног ђенерала Саве Грујића, чији почетак гласи (Објављена у Службеном војном листу органу и издању војног министарства Краљевине Србије број 32 и 33. у Београду, 5. августа 1893. године, страна 890): „Александар I по милости Божијој и вољи народној Краљ Србије, на предлог Нашег војног министра, а на основу члана 46. и 196. Устава и члана 7. закона о устројству војске наређујемо да се у УРЕДБИ О ФОРМАЦИЈИ ЦЕЛОКУПНЕ ВОЈСКЕ учине ове измене: ИЗМЕНЕ И ДОПУНЕ ...“ (даље се наводе измене и допуне по члановима уредбе). Тако се у члану 6. наводи колико пукова и батаљона дају дивизије редовне војске I и II позива народне војске. „Свих пет дивиз. области укупно дају дакле 20 пукова=80 батаљона активних за редовну војску и толико исто за I позив народне војске, а 15 пукова=60 батаљона за II позив народне војске.“ (укупно 55 пукова, 220 батаљона) У члану 23. „4. Код инџинирије", да се дода: На крају четвртог става: „По могућству образоваће се у свакој дивизији још и в а з д у х о п л о в с к а и велосипедска оделења из кадрова, који ће се још у миру тим службама овучавати.“ Наведена реченица има историјски значај за српско војно ваздухопловоство, јер је визионарска и показује ширину програма модернизације војске, која обухвата све сегменте модерне војне силе и модерних система оружја, а управо у то време ваздухоплови (балони и дирижабли) уводе се у наоружање армија водећих држава Европе и света (Француска, Русија, Аустроугарска, Немачка, Велика Британија, Италија, САД и друге). Тај став је визионарски и програмски. Можда са дистанце садашњице делује да је сама та идеја била неважна и, бар за Србију, неостварива. Но свако ко би тако помислио прави грешку. То је била велика идеја. Тачно је да се она споро остваривала, што је за тадашње услове било, на неки начин, и нормално, али је она за непуну деценију остварена. Наиме, од почетка 1901, до краја 1902. године, капетан Коста Милетић је завршио школу у Русији и постао пилот балона (аеронаут), инжењер за конструкције балона, стручњак за организацију ваздухопловних јединица и станица голубије поште и ваздухопловну метеорологију. Претежно су објективни услови успоравали остварење идеје и програма увођења ваздухопловства у српску војску, недостатак новца, пре свега. Станице голубије поште су формиране 1908. године, балони су набављени 1909. године, а авијација је стасала 1912. године, када је и формирана Ваздухопловна команда, а ваздухопловство добило физионимоју са свим сегментима новог рода војске. Наведени став у Уредби није стављен случајно, резултат је промишљања развоја војне технике и њеног утицаја на организацију војске и ратну вештину. У то време Србија је, након ослободилачких ратова хватала корак са Европом и светом по свим питањима, па и по питању војске. Млади и школовани српски официри жељни нових знања жудно су пратили догађања на европској и светској ваздухопловној сцени. А тамо су догађања била епохална, врло близу је било решење слободног лета справом тежом од ваздуха, а справе лакше од ваздуха – балони и дирижабли, коришћени су у све већој мери за научне, привредне и посебно за војне потребе. Осмишљавајући будући развој српске војске прогресивни, образовани и вредни официри су видели да и Србији следи увођење ваздухопловне компоненте, недостајала су само већа искуства, материјална средства, кадрови и нормативна решења. Наведеном уребом ударен је темељ и даље се процес одвијао логичним током, без обзира што за нас, са ове дистанце то изгледа споро. Сигурно, том процесу немерљив допринос дао је Коста Милетић, као и његове колеге из Инжењеријско-техничког одељења Главног Ђенералштаба и Министарства војног. Приликом утврђивања стратегије неговања спрске ваздухопловне историје и традиција, 1993. године, други август 1893. године предлаган је за дан вида РВ и ПВО, а касније је усвојено да то буде Дан рода авијације. Са поносом обележавамо тај дан као ваздухопловну славу и потврду да је Србија сво време била на путу изградње ваздухопловства крило уз крило са Европом и светом. Слава српским авијатичарима. Златомир Грујић Текст је део рукописа за књигу „Српски аеронаут“ посвећену пуковнику Кости Милетићу, првом ваздухопловцу и првом команданту српског ваздухопловства.

За протеклих 100 "и кусур" година на челу српског, југословенског, па опет српског војног ваздухопловства, било је 33-оје људи. На овој теми ће бити представљени сви команданти, од оснивања Ваздухопловне команде у Нишу 24. децембра 1912. године, па до данашњих дана... "Клик" на банер

На Сретење Господње 15. фебруара 2018. године обележана је слава Музеја ваздухопловства Београд. Овај дан слави се у знак сећања на 15. фебрар 1957. године када је основано одељење за историју и Музеју при Команди Југословенског ратног ваздухопловства. Присуствовали су ваздухопловни ветерани, многобројни гости и пријатељи ваздухопловства. Запослени у музеју били су одлични домаћини. Након молитве и сечења сласвког колача изведен је пригодан културно-уметнички програм. Честитајући Дан државности Републике Србије, директор Музеја ваздухопловства Чедо Миливојевић, поздравио је присутне и пожелео срећну Славу - Сретење господње, кад су постављени темељи ваздухопловног музеја. Он је истакао да музеј задњих година, а посебно од момента када је 15. марта 2017. године држава Србија преузела оснивачка права над овом установом, постиже значајне резултате који су плод залагања запослених и њихове жеље да се музеј афирмише у пуном светлу. Пописана је сва имовина музеја, а раучоноводствена актива је повећана за хиљаду посто; успотављен је ред и одговорност; повећани су приходи, а највећи део од тога је уложен у ревитализацију музеја; зараде се исплаћују редовно и повећане су за скоро педесет процената и доведене у ниво плата државних службеника. Музеј ваздухопловста има велике људске и материјалне капацитете. Запослени су млади и стручни људи, опредељени за свој посао и мотивисани да раде што боље. Зато се музеју отварају перспективе. На крају су додељена признања заслужним установама и појединцима. И заиста, присутнима на слави и свечарима, било је пуно срце на празник, сабрали су се у нашој „ризници ваздухопловног блага“ и једном од храмова ваздухопловства Србије, срећни, задовољни и са добром надом да ће сутра бити боље, да ћемо на следеће године славити још већа достигнућа. З.Г. Фото: Војислав Стојановић View full Странице

У Дому ваздухопловства у Земуну данас је одржан комеморативни скуп настрадалим пилотима Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране потпуковнику Ненаду Ћулибрку из Команде РВ и ПВО и капетану Дејану Пандуровићу из 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле 204. ваздухопловне бригаде, који су изгубили животе приликом пада школско-борбеног авиона „Супер галеб Г-4“ у рејону села Слатина, надомак Шапца током извођења редовне летачке обуке.Комеморацији су присуствовали чланови породица страдалих пилота, министар одбране Зоран Ђорђевић и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са члановима колегијума, министар за рад, запошљавање борачка и социјална питања Александар Вулин, припадници РВиПВО, колеге, пријатељи који су својим присуством хтели да изразе најдубље поштовање настрадалима. Обраћајајући се скупу, командант РВи ПВО генерал-мајор Ранко Живак истакао је да је изненадна и трагична несрећа из њихових редова отргла пилоте потпуковника Ћулибрка и капетана Пандуровића. - У овом тренутку није лако наћи праве речи утехе које би могле ублажити тугу и бол њихових најмилијих. Ненад и Дејан су као људи, пилоти и официри стасавали у веома тешким временима и имали су ту привилегију да буду изабрани да уђу у узак круг људи којима се пружила шанса да остваре сан и жељу многих – да лете. Прошли су дуг и тежак пут оспособљавања и усавршавања и положили многе испите, како школске и професионалне, тако и оне животне. Захваљујући својим људским квалитетима, врлинама и способностима, поштеном и преданом раду, а све уз несебичну подршку својих најближих, израсли у врсне стручњаке, официре и пилоте које би свако пожелео да има поред себе –нагласио је генерал Живак. Породицама Ћулибрк и Пандуровић, командант РВиПВО је поручио да могу бити поносни на свог Ненада и Дејана и да чињеница да су били добри и племенити људи буде утеха која ће дати снагу да преброде ове тешке тренутке.- Као официре Војске Србије, Ненада и Дејана су красиле верност својој држави, народу, Војсци Србије и својој јединици, посвећеност својој професији, храброст и дициплинованост у извршавању задатака, солидарност и пожртвованост да се помогне сваком у колективу, поштовање личности, части и угледа својих сарадника – истакао је генерал Живак додајући да су своја искуства и знања, као наставници летења у ексдрили, пренели бројним млађим генерацијама пилота.Бираним речима, од колега су се опростили пуковник Драган Лазаревић из Команде РВиПВО и потпуковник Зоран Еркић, командант 252. школско-тренажне авијацијске ескадриле 204. ваздухопловне бригаде, истичући да је ова трагедија ненадокнадив губитак за наше ратно ваздухопловство и Војску Србије, као и то да су Ненад и Дејан прерано одлетели у строј вечне „небеске ескадриле“ ваздухопловаца, овенчани славом и чашћу професије. Сахрана потпуковника Ненада Ћулибрка биће одржана сутра у Шапцу у 13 часова, а истог дана на вечни починак биће испраћен и капетан Дејан Пандуровић са београдског Новог гробља у 13:30 часова.