Претражи Живе Речи Утехе

Видим га док покушавам да паркирам у рикверц. Заправо, видим му само ноге и истањене ђонове. Остатак му је негде у контејнеру који на јунских плус тридесет заудара као сам ђаво. Гасим мотор. Вадим кључ. Настављам да седим у колима и зурим у инструмент таблу, као да желим да му дам времена да оде, да се не сретнемо, да не мисли да сам га видела, да му не буде непријатно, да ми не буде непријатно, јер мени је непријатно кад год видим туђу муку. На крају, шта ћу, излазим из кола. Вучем неке кесурине, по обичају. Закључавам. Одмичем пар корака и схватим да сам заборавила телефон на седишту. Вратим се. Откључам. Узмем телефон. Закључам. Окренем се и замало сударим с њим. “Извините, да немате једну цигару?”, пита. Кажи да немаш, шапуће ми онај вазда опрезни глас у глави. Ко зна ко је? Можда има нож? Можда ће те избости..? Стисни ту торбу и трчи. Знам ја такве, пресрећу људе у сред дана, као – само би да те нешто пита ко фол – и док трепнеш – нема ти новчаника! Види га на шта личи?! Да је нормалан, радио би нешто, не би претурао по контејнеру. И што још стојиш?! Одмакни се барем, видиш да смрди на километар! Хоћеш неку болештину да ти пренесе? Чујеш ти мене? И само да знаш, тако је једна жена, кад си ти била мала, не сећаш се, кренула да купи нову веш машину, па стала да помогне некој сиротици што је просила тамо код пијаце на Грбавици, ко вели – ваља се, ко зна каква је несрећа стисла кад мора да проси… и само што се сагла да јој спусти неки динар у ону ћасу, ова ни пет ни шест него цап за новчаник и трк! Викала, плакала, дозивала, милиција дошла – и џаба. Ни новчаника, ни жене, ни веш машине. Рекли јој касније да су ту исту виђали како оперише по аутобуској. Хоћеш и тебе тако да… Хало, теби говорим!!! “Чекајте да нађем”, говорим и спуштам кесе на бетон. “Нико неће да ми да”, каже. “Десеторо их је прошло и ништа.” Ћутим, настављам да претурам по торби. “Какви су то људи, бре, додаје. Ја сам увек давао… кад сам имао да купим. Сад немам, шта ћу… Немам. Ја сам ти машиновођа… Био сам. Сад нисам… А знаш како ми некад дође да запалим…” “Знам”, кажем и вадим пакло из торбе. “Једну само”, додаје. Пружам му четири. “Ма не треба толико…” “Треба…”, кажем. Јер знам да треба. Јер знам шта је празно пакло. Знам како је кад останеш без и једне. А знам као је и кад тражиш. Пружам му и упаљач. Прсти нам се накратко додирују. Гледа у оне четири цигарете. Очи му цакле. Ја гледам у њега. Сед је. Чупав. Дуге пожутеле браде. Стар. Млад. Средњи. Не знам. Несрећа човеку додаје године, без да пита. “Ти си једина која ми је дала.”, каже. Гледа ме у очи. Скрећем поглед на кесе. С кеса на контејнер. Па опет на кесе. С кеса на његове ногавице. Предуге. Непорубљене. И ципеле. Жуте. Распале. Настављаних пертли. “Морам да идем.”, кажем. Покушавам да се осмехнем уместо поздрава. Нешто ми не иде. Он се, за разлику од мене, смеје целим својим бићем. “Једина…”, понавља за мном и подиже руку с цигаретама као да су штафете, а не нешто што ће у три дима изгорети. “Хвала ти…”, говори. “Бог ти дао здравља. Да си ми жива и здрава! Сто година! Триста!” Улазим у лифт. Дишем. Гледам у оно пакло. У оне кесе. Гледам у своје руке које никада нису копале по контејнеру. У кључеве од куће. Мобилни телефон. Лаптоп. Предсобље. Шеснаест пари ципела. Целе пертле. Гледам у дневну собу. Кухињу. Купатило с топлом водом. Гледам у три ћурећа батака у кеси. Кафу. Пикслу. Фрижидер. Гледам у све оно што он нема. И мислим. Мислим – где живи? Где леже? Чиме се покрива..? Има ли кога – да проговори..? Да се изјада кад му је тешко. Има ли неког коме прича о возовима..? О свим погрешним станицама на којима је сишао…? Мислим, када је последњи пут јео..? И колико ће му трајати оне четири цигаре…? Мислим како је требало да му дам више. Десет барем. Мислим како сам могла да му кажем “сачекај ме овде“. Како сам могла да узмем ону стару Декијеву јакну, ципеле, да ставим нешто у кесу, да има да поједе, шта било, заувар је… Мислим какви су то људи који су прошли поред њега – као да не постоји… Људи поред којих живим, засигурно. У истој овој згради. У овом улазу. Сутра ћемо се срести на овом истом месту, испред лифта. Уљудно ћемо придржати врата једни другима. Добро јутро, комшинице, рећи ће, а ја ћу мислити – јеси ли то јуче ти био, а? Јеси ли ти прошао поред њега? Јеси ли ти окренуо главу на другу страну, погледао га с гађењем, убрзао корак? Јеси ли рекао детету “овако ћеш и ти ако не будеш учио школу“? А, докторе? А, професоре? А, девизна пензионерко, инспекторе, судијо, архитекто? Је ли, бивши људи, јесте ли то били ви? Нисте. Дабоме да нисте. Мора да је неко други, па је л’? Па јесте, драги комшија. Мора да сам вас помешала с неким другим… човеколиким. Него… да немате можда једну цигару, а..? https://zelenaucionica.com/tako-ces-i-ti-ako-ne-budes-ucio-skolu/

Духовно није простор апстрактних идеја, већ нашег живог искуства, доживљаја, повезаности са нечим што није чулно, видљиво, опипљиво, али што осећамо да је важно за наше животе, и што је можда у њиховом корену, у сржи. Нечим што не само да осветљава наш живот, него нам га је можда дало и даје. Што је истовремено баскрајно далеко и различито, али на неки тајанствен и дубок начин и повезано са њим. Зато уметношћу можемо да укажемо на духовно, наслутимо га, назначимо, па до извесне мере додирнемо, учествујемо у њему. Заправо баш зато што је уметност чулна, тварна и конкретна, она омогућава додир, а не конструкт – контрукт је увек у основи наш, структуриран је од стране наших телесних и-или душевних способности, функција и сила, и увек је покушај овладавања, обухватања, поробљавања. А духовно је слобода и неће да буде поробљено. Оно само допушта додир – овлашан, ненаметљив, што је чистији могућ. Не чистији од прљавштине тварног, већ од страсних усмерења и претензија, лоше воље, оне која тежи за моћи и самоуздизањем, самооправдавањем. То дух неће и не пушта себи нити му иде у сусрет. Зато је телесна и душевна култура поробљивачка и насилна, а духовна нежна. Треба дакле у том додиривању, у том покушају поштовати одређена лична и колективна искуства и предања, али само ако не поверујемо да нас она чине власницима истине, да смо због њих постали власници истине, који све друге треба да гледају попреко или с висине. Са правом да моралишу, осуђују, постављају неупитна правила, врше овоземаљску власт макар и под плаштом духовног ауторитета.. Укратко, знаш само оно што си искусио, окусио, само ти оно (можда) даје моћ, нуди ти истину и живот. Ако говориш и чиниш из искуства, доживљаја, уважавајући оног човека са којим си и пред којим си, увек узимати у обзир могућност да грешиш или да си просто неадекватан, да неадекватно користиш речи и представе да би пренео оно што ти трепери у срцу. И никад не апсолутизуј лично искуство, као примењиво за све и свакога, па и за сваки тренутак твог сопственог живота. Не претварај дар и светлост у намет и кавез. Такође, и не колебај се пред свим и сваким, верујући да је тај-и-тај власник истине ком треба да се потчиниш. Не апсолутизуј, али и не релативизуј. Сви моји падови били су у основи духовни, кад се нешто пореметило у тој повезаности, додировању, снази доживљаја и присуства, кад се појачало искуство подвојености и самим тим чамотиња. Такво стање утиче и на наш телесни и душевни склоп, који је заправо једно исто, или једна целина. Зато не треба банализовати то искуство, или макар сећање на њега док си га осећао као живо, па претварати га у идеологију, програм за деловање и мишљење, или не дај Боже прогањање и осуђивање било кога. Дух те учи да будеш нежан, јер у нежнности је пламеност. Из перспективе духа, кроз окулар духа људи изгледају битно другачије него без њега; заискри нешто у њима, па и оним најокорелијима, нешто што их чини непоновљивима и незаменљивима. Ако и не видиш то, до тебе је. И то је у реду, јер и ти сам си окорео. Пусти дух да ради своје, а ти ради своје. Али са духом, ослушкујући га. И кад га не чујеш, не заборави га, чувај га у срцу. Можда ће се вратити, или ће ти помоћи у томе да га опет осетиш као некад или чак јаче и благотворније. Ако не, опет у реду, јер све је воља оног који је бескрајно изнад нас, али ипак са нама и у нама. Јер не завршава се све у овом свету, нити све обухвата наша мала, овоземаљска свест. Баш зато не идолатризујмо никога и ништа, не верујмо у неприкосновеност својих конструкција и схема, својих трапавих речи и слика, мислећи да су оне у нашим устима способне да искажу оно неисказиво и пренесу га другима и обнове их. Али верујмо да те речи и те слике ипак имају смисао и значај, да могу да га имају, јер шта нам је остало ако није тако, ако ни на шта не можемо да се ослонимо, чак ни у могућности, вероватности, колико год малој? Ипак, верујемо да је онај који нас је створио и који жели да се сви спасемо, дао могућност нашим речима, сликама, мислима, нашој плотности да нешто значи, да нешто може, већ и сада и овде, ако је његовим духом прожета. Јер једино у томе може бити наше спасење, живот наш и живот свог нашег лепог света. На пропутовању смо, а ако и немамо мапу код себе, верујмо да имамо свеж извор и сунчев зрак, па и то нек нам је довољно. Да нас осветли и освежи на нашем мучном и непредвидивом путу, бауљању нашем – и претвори га у циљ. Др Владимир Коларић https://patmos.rs/2023/10/15/vladimir-kolaric-duh-te-uci-da-budes-nezan/

Понекад се и у теби, ревносном хришћанину који се каје за грехе, после извесног времена угаси пламен, охлади ужарено угљевље које је твоје срце претворило у жртву паљеницу, заспи вулкан који је избио у теби. Твоја вера је кипила, а сада се хлади, и ти почињеш да се колебаш. Променио сам се, нисам исти као што сам био. Сада немам ту жељу, не желим да водим духовни живот. Зато касним у цркву, не долазим рано, не осећам много од онога што сам раније доживео. То је веома велика тајна, која се дешава свим људима. Мораш бити искрен, утемељен, стваран и знати да се то дешава свим хришћанима који се боре. Сви су прошли и проћи ће овим путем. Када упознаш Христа, доживљаваш чудо и занос. Нешто касније, међутим, Христос те напушта. У ком смислу те оставља? Васпитно, односно Он жели да се потрудиш и својим трудом и борбом стекнеш ово чудо, које си напрасно доживео. Они који се труде, они то доживљавају и знају. То је суштина духовног живота и то треба разумети јер је веома важно. Када кажем "суштина" мислим на једну главну тачку, коју човек мора добро разумети, иначе постоји ризик да све напусти. У ствари, ово је добар и важан тренутак на твом духовном путу, а ти не осећаш да све иде добро. Мислиш да с тобом нешто није у реду, јер те савладавају слабост, досада, лењост, засићеност, умор у молитви. Да ли желиш да будеш близу Бога? То ћеш показати сопственом борбом. Не без потешкоћа. У том тешком часу када осетиш да су те сви напустили – и што је најтрагичније, чак и Бог (да, има тренутака када осећаш да те је и Бог напустио), – у часу када осећаш да те савладавају искушења и обузима те талас отпора, конфронтације и духовног безвољности – у тај час ти је Господ најближи. Када мислиш да је Бог одсутан, Он је веома снажно присутан у твом срцу. Ово је велика ствар, и ако ово разумеш , престаћеш да кривиш Бога. Тако се рађају свеци. Међу искушењима. Тако расту душе. У духовном животу човек мора имати велико стрпљење. Сви Божији људи су прошли кроз ово. Инсистирај, не очајавај, не одустај. Неки људи мисле да, пошто су отишли у цркву на Велики петак и заплакали, то значи да је то Божји додир са душом. Греше. То није додир са Богом. Ово је сентименталност. Ако је то заиста био додир Бога, онда би требало да промене свој живот. Да, има тренутака када човек оклева. И свети апостоли су оклевали. Светитељи наше Цркве наишли су на тешкоће, други су изгубили веру и повратили је. Код трећих се душа загрејала, охладила и поново загрејала. Свачији пут је мистерија. На крају крајева, не грешиш са задовољством, не грешиш намерно, већ се бориш. Борио си се, пао, видео своју слабост, па покушавај поново! Само Христос је савршен. Да си се припремио за рај, Он би те узео. Бити жив – упркос свим искушењима – значи да Бог има неку врсту мудрог плана. Моли се да се твоје срце, твој ум отвори, да видиш ове тајне, схватиш зашто кроз све ово пролазиш. И на крају ћеш разумети велику љубав Божију. Такве душе улазе у рај – које су се подвизавале, које су у рукама Божијим постале добре. Арх. Андреј Конанос https://pravlife.org/ru/content/arhimandrit-andrey-konanos-bogoostavlennost