Претражи Живе Речи Утехе

Бесједећи на Светој литургији која је у недељу раслабљеног служена у дворској цркви Светог Димитрија побједоносца у Подгорици, протојереј-ставрофор др Борис Б. Брајовић позвао је вјернике да молитвено учествују у тајни избора новог предстојатеља наше Митрополије. Он је засиједање Светог архијерејског сабора упоредио са празничним слављем. „Празник Цркве је увијек када се учитељи и апостоли Цркве сакупе на једном мјесту вођени Духом Светим“, рекао је отац Борис и додао да је један од таквих Сабора и Свети архијерејски сабор Српске православне цркве на којем ће бити изабран нови архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски. Прота Борис, који је и професор на Филозофском факултету Универзитета Црне Горе, истиче да дан када се бира нови митрополит није обичан за нас у Црној Гори јер се овдје име Христово призива од првих вјекова. „Од Светога Саве, који је основао Зетску епископију, све до данас у том ходу од 800 година сваки нови епископ и митрополит је нови год Христовог храста који се грана над овом земљом“, нагласио је свештеник Брајовић. Оцијенио је да избор новог митрополита није просто попуњавање празнине која је настала одласком блаженоупокојеног владике Амфилохија. „Наш Митрополит Амфилохије се не може замијенити и зато је његово мјесто у Небеском царству“, поручио је отац Борис, истичући да тај осјећај носимо у себи и то знамо. Позвао је све вјернике „да се помолимо, да се Духу Светом поклонимо, да и овај нови год у дрвету наше Митрополије буде достојан светих претходника“. „Митрополит и Митрополија, двије су ријечи које звуче тако посебно у Црној Гори“, наглашава прота Брајовић „зато што су сви митрополити били свједоци оног чуда Божијег којим се Дух Свети оваплоћује у једном времену и једној земљи“. Протојереј-ставрофор др Борис Брајовић је на крају узнио молитву да нас Бог помилује да добијемо ону личност којој доликује да сједи у столици Светог Петра Цетињског. о. Павле Божовић Отац Борис Брајовић: Са новим Митрополитом стабло Христовог храста у Црној Гори добиће нови год | Православна Митрополија црногорско-приморска (Званични сајт) MITROPOLIJA.COM Бесједећи на Светој литургији која је у недељу раслабљеног служена у дворској цркви Светог Димитрија побједоносца у Подгорици, протојереј-ставрофор др Борис Б. Брајовић... View full Странице

Св. Василије Велики на почетку свог Шестодневског протолошког говора о Постању испоставља реторички дилему „да ли да опјева нашу истину“.[1] Истину о почетку свега. Почетком се, ако је ријеч о истини, укида свака дилема, престају оне нејасности и неодлучности, искључују се све двосмислености, истинује се оно што је започело. Ако је, пак, ријеч о не-истини као почелном принципу, онда дилеме прије почетка, настављају да живе и умножавају се послије, и пресрастају као туморске ћелије у болест, не само зараженог почетка него и живота онога што започиње, што на крају доводи до смрти и непостојања, односно до не-истине. У причи о Украјинској Православној Цркви, имамо управо такав почетак, јер да није тако могли бисмо, сасвим комфорно да сада развијамо различите академске дискурсе, сакривени иза наших титула и звања, па да теолошки проблем ситуирамо у причи о кризи, крисису, како је већ неко духовито и паметно дифамирао такав архи, па да из онога невидљивог разумијемо оно видљиво или да философски, „по мудрости по свијету“, почетак буде о фисису, да из оног видљивог оно невидљиво протумачимо. Али да оставимо презизијуласовце и пресократовце, Св. Василију и Св. Максиму, и Платону и Аристотелу, а да почнемо на другачији начин, просто људски, односно васељенски, да погледамо о чему је ријеч. У Црној Гори је у току суђење за такозвани државни удар на дан избора 2016. године, ово наглашавам због оних који нијесу из Црне Горе, а њих је као што је општепознато, барем поријеклом, мали број у свијету. Прије почетка суђења за такозвани државни удар, свима је све било јасно, дилема је била само реторичка, а како је почео да се одвија Процес, да чињенице говоре, да се појављују свједоци, да се упознајемо са детаљима приче, на самом крају све је постало нејасно, а посебно да ли је нешто почело или није. У црквеном удару, не више такозваном, прије почетка, такође све је било јасно и недвосмислено. Имамо Украјинску Православну Цркву која је у канонском јединству са свим православним помјесним црквама, имамо различите парацрквене организације које су се својевољно из таквог општења искључиле, такође немамо никакав познати захтјев за промјену канонске позиције УПЦ у односу на Руску Православну Цркву (иако је помињано постојање таквог документа, он није, колико ми је познато, презентован). Рекло би се све је јасно и онда… почиње Процес. И цијели Процес одвија се у једној новелизацији, односно одиграва се по обрасцу који у овом случају не долази из црквене сфере, него неке нама још увијек непознате. И да хоћу не могу избјећи овдје аналогије са најпознатијим Процесом на свијету. Кафкиним. Све почиње хапшењем Јозефа К. кога је неко оклеветао, иако нема никакве кривице. Јозеф К. вјерује да је то рођенданска шала његових колега слично као што је и Процес УПЦ почео на 1030. рођендан крштења Кијевске Русије. Циљ оптужбе није да се докаже кривица, јер ње нема, једино ако кривица није невиност, већ да се наметне социјална и психолошка стигматизација којој ће оптужени подлећи тако што ће се подврћи самокастрирајућем преиспитивању не би ли сам нашао у себи гријеха и кривице. Титорели, судски сликар, ће Јозефу К., објаснити три могућа сценарија ослобођења. Један је да се невини, ослободи у потпуности сваке кривице, што је у теорији могуће али у пракси није, и није познат такав случај; други, оно условно ослобађање, да се оптужени казни неким мањим преступом који га не ослобађа Процеса, већ му само омогућава да тренутно избјегне оно неизбјежно, које ће свакако услиједити; и трећи, нама најпознатији, да се уведе стање замрзнутог конфликта, а о њему већ све знамо. Углавном невини се мора осудити, а о томе бар, нешто знамо. У литерарном Процесу, а Кафкин је остао незавршен, за разлику од стварног, нико неће бити осуђен и кажњен и неће сносити последице. У стварном Процесу УПЦ-у, можда се, умјесто бирократски незаинтересованог и чак добронамјерног Титорелија, појави на примјер Емануил и исто ово објасни, сада стварним и конретним људима, о оптужбама за колективну кривицу. Ријеч је наравно о француском Емануилу, а онај Други… У цијелом овом Процесу, послије припремних рочишта, на којима су се појављивали разни „судски експерти“ и „свједоци“, а који су требали да припреме терен за главни претрес и изношење круцијалног доказа, нијесмо ништа више чули од онога што нијесмо и прије почетка знали. И, коначно, украјинско се појавило у документу пророчког назива „Омилоун та кеимена“ (Докази или чињенице говоре), које је у септембру ове године издала Васељенска Патријаршија. Сам назив ме подсјећа на чувени Калвинов егзегетски став sola Scriptura (Свето Писмо се тумачи самим собом) у којем је вјеродостојност онога о чему се говори посвједочено из „свјетлости Светога Духа“ у Калвиновом случају, а у нашем Свештеним Синодом под предсједавањем Његове Божанске Свесветости Патријарха Васељенског. Калвин ће овај свој теолошки програм наметнути само грађанима Женеве, гдје је владао до своје смрти, а у нашем случају пошто нема тих грађана и те власти у Цариграду, онда ће бити urbi et orbi. У једном невеликом документу, у којем је центар пажње усмјерен на један докуменат из 1686. године, односно Синодско писмо којим је уступљено, „по икономији“ од стране Васељенске Патријаршије, право хиротоније кијевских митрополита Московској Патријаршији, не можемо пронаћи оне разлоге који било кога читаоца могу убиједити у разлоге за започињање овога Процеса, а камоли за осуду. У исцрпним филолошко-теолошким интерпретација, којима обилује овај документ, а којима се жели истаћи разлика између релеванције Писма (Синодског) и Томоса, „открива“ се оно што нико није ни доводио у питање. У помало непотребном набрајању свих оних релевантних истраживача који су се бавили овом темом, емфатички се наглашавају и руски историчари и канонисти, од којих треба посебно издвојити једну изузетну личност – Вадима Мироновича Лурјеа. Е тај Лурје као и остали руски историчари, сложили су се, стоји у документу, у својим закљуцима поводом Синодског писма, да су његове одредбе имале јасно за циљ очување канонске власти Васељенске Патријаршије над кијевском епархијом. Добро, опет се можемо сложити да све то тако и стоји у том документу. Али остаје опет питање чему сада Процес. Један мало познати писац и афористичар изван грчког говорног подручја Михаил Мицакис почињао је сваки свој спис питањем „Зашто?“. Мицакис је на прозну аутопровокацију и износио разлоге зашто је нешто зато, у поменутом тексту и у другим објавама Васељенске Патријаршије не можемо наћи оно зато. Па и ако се сложимо да је све тако и да је последњом Одлуком Васељенске Патријаршије повучена пуноважност Синодског писма из 1686, остаје чињеница да УПЦ и даље има канонску јурисдикцију на простору Украјине са све литургијским помињањем Његове Божанске Свесветости. Из другог става поменуте Одлуке, међутим, постаје јасно да то неће бити још задуго. Наиме, одлуком о оснивању ставропигиона Васељенске Патријаршије у Кијеву јасно је како ће Процес даље тећи. Није циљ само да се расколници уведу у канонски поредак, већ да се канонска јерархија УПЦ прогласи неканонском и расколничком. На будућем сабору пројектоване Православне цркве у Украјини који ће се сазвати у овом ставрпигиону неће бити канонске УПЦ јер она по одлукама, већ припремљеним, Васељенске Патријаршије неће ни постојати. У процесу који ће се убрзавати Васељенски Патријарх ће послије одбијања УПЦ-а и митрополита Онуфрија да прихвате Одлуке Васељенске Патријаршије одредити привремене егзархе и друге органе на челу УПЦ-а, чиме ће им бити и онемогућено да користе више ово име, већ ће бити државном уредбом преименовани као архиепископија Руске православне цркве у Украјини. Овдје морам стати да дођем до даха, и да се сјетим ријечи једнога старца из совјетског времена о. Јосифа, који је на месијанске поруке које су долазиле из његове околине о оптимистичким виђењима да ће Цариград опет бити наш православни и да ће Света Софија опет бити црква одговарао: „Зашто ће нам Света Софија? Ко ће ући у њу? Распућин!“. О Процесу УПЦ написано је ових мјесеци много различитих виђења[2] и предвиђања, али мало је тога учињено од оних који могу и требају, а то су помјесне православне цркве. Бојим се да и неће превише тога урадити и да ће ово стање „замрзнутог конфликта“ трајати дуго, барем до неког наредног Процеса. А онда ће се опет наставити истим путем, уз безбројне позиве на мир и љубав у свијету. Вратићемо се теми екологије, тако омиљеној Његовој Божанској Свесветости, и наравно правима хришћанских мањина у резерватима, са бригом до последњег преживјелог. На крају, морам, не могу да не кажем о дубоко нехуманом позиву из последње Одлуке Васељенске Патријаршије, а која се односи на позив на избјегавање сваке врсте насиља у Украјини ради „очувања мира и љубави Христове“. Да нијесу поменули ово последње било би само лицимјерно ово позивање, у мору таквих сличних испразних фраза, којима се успут легитимизује такво насиље, али још позвати за свједока и Христа… Сјећам се, како ме је фасцинирала у раном дјетињству једна ријеч, скоро полуглас, који је моја комшиница изговарала када год се сусретала са неправдама у животу, а њих је, хвала Богу, било доста, она би на такве животне изазове одговарала рјечцом „Пи“. Послије сам сазнао да је Пи математичка константа која је бесконачна и непериодична. Пошто моја комшиница није била математичарка за њу је Пи било непромјењиво и значило је само Пи. ------------------------------------------ [1] Овај текст је прескромни чин благодарности гостопримству митрополита бориспољског и броварског Украјинске Православне Цркве, господина Антонија и његових сарадника у зиму 2012. године, када сам са колегом Ђогом боравио десетак дана на Кијевској духовној академији. [2] Посебно је ту просвијећујући и укрепљујући допринос теолошког интернет магазина Теологија.нет, у којем је сваки исказ и свака ријеч у текстовима о кризи у Украјини био не само користан него и прави дар за уздарје свима онима који су ожалошћени оваквим догађајима. Уз сво уважавање свих добрих текстова о овој теми, треба издвојити изванредну микродисертацију Дарка Ђоге „Између три Рима: историја, садашњост и перспективе црквене ситуације у Украјини“, објављену у више наставака, коју, вјерујем, да су прочитали они који требају да је прочитају добро би се замислили. Извор: Теологија.нет View full Странице

У историјским догађајима, а они су фрагменти једне необухваћене цјелине, која нам нерефлектована долази у својој неодређености и скривености, јер свака повијест не допире до историјског чина, налазе се запретени, неосвјетљени, прогнани и изгубљени тренуци живота чија апокалиптика је постављена као загонетка пред сваким надолазећим читањем и тумачењем. Како прошлост увести у простор садашњости? Прошлост постоји у разним облицима, она је одисејевски политропична, има оних прошлости које не нестају и које не обухвата заборав и потискивање и оних прошлости које се опиру сваком покушају њеног оживљавања. Опаснија је, каже Адорно, она прошлост препуна замки кривице и казне, која покушава да оживи и развије се у крилу, не њених наследника и “синова” чији су “очеви” развили ту кривицу и тај гријех, већ код оних који су стигматизовали и проскрибовали ту кривицу као свој прокрустовски мираз користећи га за “голоотачки” пургаторијум не само једног времена и људи већ сваког облика непожељне другости. Националсоцијализам у виду неонацистичких форми бенигнији је облик од форми демократског оживљавања нацистичких механизама од стране просвијећених демократа и “правилно оријентисаних”, рећи ће Адорно у истом тексту о њемачком суочавању са духом једног времена. Ма шта рекли историчари, и ма као то поетично звучало, историја се не понавља, нити је такво што могуће, јер нe чине догађаји људе већ обрнуто, и то не чине неки апстрактни људи већ стварни и конретни људи у стварним и конкретним временима у којима су живјели и дјеловали, носили напетости, идеје, убјеђења, драме свога постојања. Духове свога времена чији концепти нијесу могући у новим контекстима. Историјски духови као бауци круже Црном Гором. Ако данас упитате било којег човјека у Црној Гори да ли знају ко је војвода Синђелић, они ће вам не само то потврдити већ ће рећи да су га и видјели и чули, док се није опет склонио у гору Романију. Таман толико је и стварна историја која се понавља. У дијалогу маркиза де Сада под називом Дијалог између свештеника и самртника, у коме се описује сцена исповједи самртника или барем покушаја исповјести, самртник се опире свакој врсти сакраменталног чина, философски ламентирајући не над својим животом, што се претпоставља у таквом тренутку, већ животом и убјеђењима свештеника коме ће у једном часу рећи : “Посве је немогуће вјеровати у нешто што не разумијемо… Све што надилази границе људског духа или је утвара или је некорисно”. На покушај свештеника да у смртном часу укаже на извјесност смрти која вреба свакога па и њега, самртник ће узвратити да је свештеников Бог “машина коју је себи направио да би служио својим страстима” и да зато сви они од Конфучија, Брахме, Мојсијевог Бога заслужују вјешала, не њихова учења и идеје већ они сами. Али како повјешати све њих и како је то могуће учинити над онима који су на различите начине минули овим свијетом. Убити мртваца, оскрнавити његово тијело и “све тако даље, тамо до Голготе, и кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће се с вама!”. Али оно што маркиз де Сад у својој будоарској књижевности није ни могао измаштати обистинило се у Црној Гори. Сјећам се како је у Христу уснули, игуман цетињски Лука Анић дубоко потрешен причао, како је негдје у Београду давно у раној младости, упознао човјека родом из Пиве који му је испричао како је његов отац на “правди Бога” страдао и убијен од комуниста негдје у току другог свјетског рата. У људском саосјећању, отац игуман га је упитао гдје је гроб његовог оца, да оду да обаве парастос, постиђени и несрећни човјек је одговорио да не зна и да никад није тражио очево тијело и гроб. Црна Гора је сва од несмирених душа и некротафа, од неизмирених и незалијечених стигми. Од таквих очева и таквих синова и кћери, од Дола до Велике саткана је Црна Гора. И у таквој Црној Гори је могуће да први човјек Владе Црне Горе парастос оквалификује као субверзивни терористички акт који ће и кривично гонити. Какав ће то Процес бити. Тужилац против свештеника и његове молитве за упокојеног. За право на живот смрти према Закону о мртвима и њиховим правима и обавезама након живота. Тај би Закон обухватио и прије неки дан преминулог, америчког философа и америчког грађанина Стенли Кавела, једног од начитанијих мислилаца последњих деценија који је постао познат по збирци есеја Морамо ли мислити оно што кажемо? А да “неометано мислимо о стварима о којима људска бића не могу да не мисле”, Кавел је сматрао врховним идеалом којем треба да тежи америчко друштво. То не значи по њему да све што сматрамо истином да је нужно истинито, већ да је уважавање онога што нам је битно неопходан услов озбиљног мишљења. А то се мишљење, као највећи облик демократије може само остварити у дијалогу, уважавању и слободи остваривања оних наших могућности које нас чине бићима заједнице. Из историје смо ако ништа друго научили да су постојала и таква друштва у коме су “заједнице” постојале и без одређене групе људи и народа и да је њихово “искључивање” било неопходан услов за “функционалну демократију”, али знамо исто тако како су та друштва завршила. Кад сам раних деведестих упитао једног монаха са Свете Горе шта је најважније у животу, рекао ми је на грчком језику, уз благи осмјех, просохи ке просевхи. Пажња и молитва. Отвореност и брига за другога. Заиста, заиста Вам кажем. Аутор је редовни професор на Философском факултету у Никшићу Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице