Претражи Живе Речи Утехе

Нацистичка Немачка је без објаве рата 6. априла 1941. године напала Краљевину Југославију. Напад је почео снажним ударима ваздухопловних снага, специјалним дејствима и брзим продорима оклопно-механизованих јединица. За ваздушни „блиц криг“ против Југославије, операцију „Казнена одмазда“, Немци и Италијани одвојили су 2.236 авиона свих типова, од тога 1.062 бомбардера, 885 ловаца и 289 извиђача. Главни циљ напада немачког ваздухопловства је био: разарање Београда, деморалисање војске и народа и уништење југословенских ваздухопловних потенцијала. Одлуку, да се Београд разори, донео је лично Хитлер 27. марта, разјарен вестима о демонстрацијама у Београду против потписивања „Тројног пакта“. http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/12417540_10207895304755035_4106171974273805607_n-300x300.jpgИзвршење задатка поверено је 4. ваздушној флоти под командом генералпуковника Александра Лера. Операција уништења Београда носила је назив „Страшни суд“ (Strafgericht). На сталним и помоћним аеродромима уочи 6. априла 1941. силе осовине су само за напад на Београд и околину, прикупиле око 880 авиона: 280 двомоторних бомбардера Дорније До-17, Јункерс Ју-88 и Хајнкел Хе-111 и 240 бомбардера за обрушавање Ју-87 Штука, позунатих по звуку ваздушне сирење током обрушавања. Ловачку заштиту ових бомбардера давало је око 280 једномоторних ловаца Месершмит Ме-109Ф и 80 двомоторних ловаца бомбардера Месершмит Ме-110, који су имали и задатак да нападају аеродроме око Београда. Неколико дана раније, пучистичка влада генерала Симовића прогласила је Београд отвореним (небрањеним) градом. Био је то последњи допринос Симовићеве владе уверавању Берлина да пуч од 27. марта није променио ништа у односу на раније потписани „Тројни пакт“. У 6.30 часова Београд су напала 234 бомбардера и 120 ловаца. Бомбе су бацали 74 Ју-87 Штука и 160 двомоторних бомбардера Дорније До-17, Јункерс Ју-88 и Хајнкел Хе-111. Ловци Месершмит 109 и 110, који су летели на висини око 4.000 метара са задатком да штите бомбардере од напада југословенских ловаца. Њима су се супротставила 43 ловца Шестог ловачког пука ЈКРВ, као и 40 противавионских топова и 36 противавионских митраљеза калибра 15 mm. http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/beograd-300x211.jpgШести ловачки пук су чиниле две групе: 32. ваздухопловна група (три ескадриле) на војном аеодрому Прњавор код манастира Крушедол у Срему, са 27 ловаца Месершмит Ме-109Е. На аеродрому Београд у Земуну била је стационирана 51. група истог пука, такође са три ескадриле, али је само 102. ескадрила, која је 5. априла долетела из Мостара, располагала са десет Месершмита Ме-109Е, док су друге две ескадриле имале само шест домаћих ловачких авиона ИК-3 и два застарела француска ловца Потез 63. Укупно, цео пук је располагао са свега 43 савремена ловачка авиона. Треба додати и мало познату чињеницу да је једно од наређења југословенског 2. ловачког пука (19 Месершмита Ме-109Е на аеродрому код Крагујевца, и 15 Харикена МК-1 у Книћу) било и одбрана Београда, ако се укаже потреба. Шта би та 34 модерна авиона значила одбрани Београда, можемо само да замислимо. Међутим, издајници Хрвати пуковник Драгутин Рупчић (командант бригаде, пребегао у НДХ и постао “генерал витез”) и потпуковник Фрањо Пирц (касније постао генерал зракопловства НДХ, али је 1943. године пребегао партизанима и постао начелник Ваздухопловног одељења ВШ НОВЈ, а затим и први послератни командант ЈРВ) упућивали су авионе на непотребне задатке, а већина њих је уништена на земљи. Једино је капетан Живица Митровић самоиницијативно полетео у помоћ Београду, 7. априла. Оборен је пошто је уништио две Штуке.Батерије противавионске артиљерије, које су биле наоружане противавионским топовима чехословачке производње, биле су распоређене на Калемегдану, Врачару, Торлаку, Бежанијској коси, Батајници и око села Овча код Панчевачког рита. http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/heroji-aprilskog-rata.jpg Већина житеља југословенске престонице затечена је на спавању, јер је била недеља. Председник владе, генерал Симовић, тог дана је удавао ћерку. У току 6. априла град је бомбардован у четири налета, у 06.30, око 11.00, око 14.00 и око 16.00 сати. У првом нападу на Београд, који је био и најжешћи, бачено је 197 тона разорних и запаљивих бомби, а употребљене су и бомбе од 1.000 килограма са падобранима ради постизања што већег површинског дејства по живој сили и које су представљале једно од тајних немачких оружја, до тада први пут употребљено у Другом светском рату. Други напад, са 57 Штука и око 30 ловаца извршен је нешто пре 11 часова. Трећи напад је био око 14 часова са 94 двомоторних бомбардера уз пратњу око 60 ловаца. Око 16 часова четврти напад извела је група од 99 Штука у пратњи око 60 ловаца. Један број Штука, после избачених бомби, у повратку је самоиницијативно пиратски митраљирао и пуцао из топова на цивиле избеглице, које су напуштале Београд или су се сакупљале на периферији, која је мање била захваћена разарањима и пожарима. http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/download.jpgНемачки напади на Београд настављени су и у току наредне ноћи, са циљем да се продужи паника и притисак на становништво и власти у већ разрушеном граду. Око 16 двомоторних тешких бомбардера, којима су велики пожари у Београду осветљавали циљеве, долетали су ноћу од 11 сати и кружили су над градом бирајући циљеве, неометани од авионске или противваздушне одбране. Сутрадан 7. априла, напади су настављени са знатно мањим снагама, јер је одбрана града практично била уништена: од 43 апарата Шестог ловачког пука оборено је 18, а тешко оштећено још 12. Остали су пребегли на алтернативни аеродром у Бијељини, где су уништени у немачком нападу 12. априла. Првог дана је уништена и скоро цела ПВО. У току преподнева послали су на Београд 36 бомбардера са пратњом од око 20 ловаца, а поподне око 16 часова из Мађарске је долетела група од 24 бомбардера, коју је такође пратило око 20 ловаца Ме-109. Укупно је тога дана на град бачено око 50 тона бомби, али су ловци и штуке много више него првог дана нападали цивилно становништво митраљирајући људе по улицама и колоне избеглица на авалском и смедеревском путу стрељачким наоружањем. http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2019/04/D3u53MgWAAAca2p-267x300.jpg Листа ваздушних победа пилота Краљевског ваздухопловства, првог дана рата Бомбардовања су обновљена 10. и 11. априла, ради подршке немачким трупама које су прилазиле граду и у ова два дана у нападима је учествовало око 60 авиона. Тако је од 6. до 12. априла немачка армија употребили 620 авиона, само за бомбардовање Београда, на који су бацили око 440 тона бомби. На Београд је изручено око 440 тона разорних запаљивих бомби. Погинуло је више од 2.500 људи. Уништено је 627 зграда, међу њима до темеља срушено издање Народне библиотеке Србије – установе основане 1832. – са око 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве културне вредности. Међу бомбардованим објектима је и Стари двор. Теже је оштећено 1.600, а лакше 6.830 објеката. Немачки фелдмаршал фон Клајст је на суђењу, после рата, о томе рекао: – Ваздушни напад на Београд 1941. године је првенствено имао политичко-терористички карактер и није имао ничег заједничког са ратом. То бомбардовање из ваздуха је било ствар Хитлерове сујете, његове личне освете. Југословенски ловци успели су да оборе 23 немачка авиона уз сопствене губитке од 18 оборених и оштећених авиона, док је противавионска одбрана оборила 27 немачких авиона. Према признању самог команданта немачке 4. ваздушне флоте генерала Лера у базе у Мађарској, Аустрији и Бугарској се око 10 % авиона враћало са оштећењима. Из других немачких извора овај број оборених авиона “Луфтвафе” процењује се до 48, пошто се неколико авиона срушило пре слетања због тешких оштећења. http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/1.jpg Пилоти, браниоци престонице погинули у априлском рату 1941: 1. Милош Жунић, погинуо 6. априла код Панчева 2. Михо Клавора, погинуо 7. априла код манастира Крушедол 3. Владимир Горуп, погинуо 7. априла 4. Карло Штрбенк, погинуо 6. априла код Глогоњског рита 5. Добрица Новаковић, погинуо 6. априла код Београда 6. Бранислав Тодоровић, погинуо 7. априла 7. Јован Капешић, погинуо 7. априла код Бешке 8. Миливоје Бошковић, погинуо 7. априла код Ковиља 9. Душан Борчић, погинуо 6. априла – пао у Сарајевску улицу 10. Милутин Петров, погинуо 7. априла код ушћа Тисе у Дунав 11. Живица Митровић, погинуо 6. априла код Шида http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/2-300x208.jpg http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/3-300x208.jpg http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/4-300x208.jpg Београд им се одужио једном улицом на Звездари („Десет авијатичара“) и спомеником на новобеоградском кеју на Дунаву. Мало? Фотографије и одређени подаци: Stari Beograd :: Beograd kojeg više nema / Old Belgrade, sputnik.rs, srbijadanas.rs http://www.vucinic.me/wp-content/uploads/2015/04/5.jpg НАЦИСТИЧКО БОМБАРДОВАЊЕ БЕОГРАДА - ПИШЕМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ WWW.VUCINIC.ME Нацистичка Немачка је без објаве рата 6. априла 1941. године напала Краљевину Југославију. Напад је почео...

https://www.facebook.com/events/485245375212267/?ti=ia Када причамо о Кошарама, оне су синоним за пакао, за страдање. Није то било само наше лично страдање, било је свеобухватно страдање србског народа. Као што је Господ страдао на Голготи тако је и на Кошарама тадашња омладина страдала, момци од 18,19,20 година. Нећете веровати али горе се десило заиста чудо, мало преко сто војника бранило је положаје у реону карауле Кошаре, који је био неких десетак километара, против много јачег бројнијег непријатеља. Зато будите наши гости 18. Септембра од 20:00 часова у сали Дома Културе, где ћемо одати почаст овим храбрим момцима. Програм промоције биће богат различитим садржајем, поред писца књиге - Ненада Милкића, говориће и песник са Кошара: - Слободан Ненадић, наш драги суграђанин, борци који буду били у могућности да дођу, А затим и професор: - Владимир Димитријевић. Документарни филм дочараће вам слику онога што су они доживели и преживели, а Хор Светог Николаја Жичкиг на најлепши могући начин пренеће емоцију - песмом. Позивамо наше драге суграђане да се појаве у што већем броју, као и људе из других градова, како бисмо одали почаст овим храбрим момцима, онако како то само они заслужују.

Као што је и најављено на нашем Форуму, у парохијском дому Вазнесењске цркве је одржана трибина на тему ,,Бомбе на Васкрс: бомбардовање Београда 1944. године“ Као што се са афише може видети, на трибини су говорили др Ненад Антонијевић из Музеја жртава геноцида и историчар Бојан Вићентић, из Музеја ваздухопловства на АНТ. Сала парохијског дома је била препуна. Не знам колико има места за седње, али је доста људи стајало. Тема је заиста изазвала велику позорност, с обзиром на низ текстова које портали "преписују" једни од других, додајући и одузимајући већ према "вајбу" своје публике, што се на крају заврши неком врстом митологизације која мало везе са истином има. Појањем Васкршњег тропара и уводном речју оца Арсенија је започело ово предавање. Први је излагао др Антонијевић из Музеја жртава геноцида који је подсетио на сва бомбардовања престоног града у његовој модернијој историји, тј. у 20. веку (премда је подсетио и на бомбардовање града које су предузели Турци након инцидента код Чукур чесме 1862. године). Потом је подсетио на бомбардовања у Првом светском рату 1914. и 1915. године, у Априлском рату, Савезничко 1944. године и на концу у смирај 20-ог столећа, НАТО агресију на нашу земљу. За мој укус превише епски, са видно слабим баратањем техникалијама (по њему је "испало" да су Швабе безмало биле "свеци" спрам Савезника гледе бомбардовања), односно већ стандардно што се олако прелази преко тога, а нема везе са истином - "Бомбардовали су болнице породолишта, додај по жељи..." Не нису бомбардовали болнице, породилишта, али су у "тепих" бомбардовањима ти објекти били захваћени или што је онај дегенер Џејми Шеј када су нас "лупали" 99-те причао да је то "колатерална штета"... Но добро, то је мој лични утисак, свакако подсећање на трагичну "судбину" Белог града кроз модерну историју (а да не идемо назад у њу) је болно... Предавање г-дина Вићентића је било право освежење! Освежење у мору већ поменутих текстова о Савезничком бомбардовању на Васкрс, из простог разлога што је са више аспеката захватио "проблематику", просто са позиције историчара и уз подршку институције из које долази (Музеј ваздухопловства). Суштина његовог излагања, конкретне теме гледе (бомбардовање Београда) је у питању - да ли је над Београдом морала да се употреби толика сила? С обзиром на то да Београд јесте био важан логистички центар Трећег рајха, али не (можда) и толико битан да се над њим морало предузети 11 авио-излаза у периоду април-септембар 1944. године, а у светлу (битних, али опет према њему не толико) потенцијала како немачких (њихове војне инсталације), тако и наших (привредни субјекти који су радили за Трећи рајх-првенствено фабрике авиона и ваздухопловна индустрија у Београду). Објаснио је правце деловања и примарне циљеве 15. ваздушне армије САД (Плоешти у Румунији те одређени циљеви у Бугарској, и нешто јужније нарочито у Грчкој), где су циљеви на територији Краљевине Југославије били од секундарног значаја и у великој мери су се дејства на њих изводила када су метеоролошки услови онемогућавали примарно дејство. Истакао је да су Савезничка бомбардовања, почев од 1942. године у својим депешама захтевала оба покрета отпора, тј. прво Драгољуб Михаиловић и ЈВуО, па после комунисти итд., али су она предузета тек након 1943. године односно капитулације Италије када су задејствоване Савезничке базе у јужној Италији одакле се могло "ићи" на Плоешти, односно након Савезничких сусрета на председничком нивоу (Техеран, Јалта), када су се они (Савезници) "окренули" подршци НОВ и ПОЈ и када се (отприлике) науштрб инвазије на Нормандију одустало од Балканске инвазије. Цитирао је летачке дневнике посада које су учествовале у мисијама над Београдом, говорио о врло високим нивоима лета са којих су ови дејствовали у страху од немачких "флакова", што је доводило до великих "расипања", промашаја и тиме - цивилних жртава. Такође је, изазван питањима присутних, говорио и о учешћу 4 авиона која је Рузвелт поклонио Југословенској војсци, тј. да ли су они били ангажовани над Београдом (махом се причало о Београду пошто је то била тема). Углавном и југословенске посаде су учествовале у бомбардовањима. Дотакао се и мисије "Халијард" тј. спасавања Савезничких летача оборених изнад територије Србије коју је у току годину дана, од јануара 1944. године до фебруара 1945. године спроводила ЈВуО под командом Драже Михаиловића. Говорио је о протестима које је југословенска влада упућивала Американцима због цивилних жртава, као и о одређивању појединих циљева од стране партизанског руководства те њихових инсистирања да се "поведе више рачуна" о цивилним жртвама у западним деловима земље. Тако је развејао и општи недостатак информација о томе да су страдали и западни делови Краљевине (Загреб, Сарајево, Ријека, Сплит, Задар, Пула, Марибор, Славонски Брод, Сисак,...), те чак и протестна писма која је Алојзије Степинац слао Енглезима због бруталних дејстава над Загребом... Веома освежавајућа прича која је неупућенима донела велики број нових сазнања и обећање младог аутора да ће Музеј у наредном периоду предузимати још оваквих трибина које ће бити "крунисане" и писаним зборником радова да би се колико толико унео неки ред међу оно чиме "бомбардују" таблоиди. У суштини, за стручну јавност ово није новина, али за ширу јавност и те како јесте и овакво предавање и даљи рад на истраживању америчких и енглеских архива треба и мора да допринесе истини. Након питања присутних (обухваћених у овом тексту - нисам појединачно "обележавао") и ирмоса "Светисја светисја Нови Јерусалиме...", дружење се наставило уз чашицу разговора. Све у свему, лепо дружење и одлично предавање-трибина. Жао ми је што није дошла и наша форумска братија која је била заинтересована за ову тему и изразила неку врсту "неверице" за нека моја писања @Milan Nikolic @Кратос првенствено; али и још неки. За потврду свега написаног, потрудио се и Петар Војиновић и Танго Сикс, Ваздухопловни Портал Србије-Т6, који је послао сниматељску екипу као медијску подршку, те ће ових дана на ЈуТјубу бити и снимак овог предавања, па ћу га када "изаће" пренети овде. Још једном хвала оцу Арсенију и свештенству Вазнесењске цркве, предавачима и свим присутнима који су увеличали овај скуп.

ГЕНЕРАЛ МИЛАНОВИЋ: Имао сам десетине шпијуна највишег ранга у структурама NATO СВЕДОЧЕЊЕ ВЕЛИКОГ СРПСКОГ ОБАВЕШТАЈЦА КОЈИ СЕ ДОМОГАО ПЛАНАНАПАДА NATO НА СРБИЈУ 1999. Пише: генерал Јован МИЛАНОВИЋ, из књиге „Србија и NATO, друго допуњено издање“, Београдски форум за свет равноправних, Београд, март 2015. Ја сам, можда, један од људи у Србији, један од официра или генерала, како хоћете, који је најдуже био у рату са NATO-ом. Упућен сам на обавештајни задатак у Брисел одлуком Врховног савета одбране, почетком 1995. године, након процене на највишем државном нивоу, да ће у догледном периоду предстоји, кад се стекну услови или кад они буду испровоцирани, борбена дејства, односно, агресија бити пренета на територију Србије Мој задатак је био да направим обавештајну мрежу у структурама NATO, ЕУ, Партнерства за мир и других институција у Бриселу које се баве геополитиком. Ја сам тај задатак извршио. До краја 1998, до почетка планиране агресије, обавештајна мрежа, коју сам створио, бројала је више десетина људи највишег дипломатског ранга у NATO-у и другим бриселским дипломатским мисијама Француски генерал, шеф њихове војне делегације у NATO, жестоко се противио изради планова за агресију и одбијао ангажовање Француске у том злочиначком подухвату. Наравно, по налогу француске владе. У намери да се са њим сретнем, упознао сам се са његовим шефом кабинета, мајором Пјер Анри Бинелом Првог октобра сам позвао мајора Бинела у један ресторан са циљем да добијем изворни план агресије, и рекао сам му следеће: „Знам датум агресије, знам објекте, циљеве, знам фазе, знам снаге итд.“. Погледао ме је и питао: „Шта не знаш“? Ја му кажем да знам све. „Па шта ти треба?“ Кажем му да ми требају оригинални планови Бинел је своје одрадио. Иако је била безмало поноћ, морао сам да изађем из куће. Понео сам две кесе. Једна кеса је била са стварним ђубретом, а друга је била са неким помешаним папиром, у којем су били планови NATO. У амбасади сам током ноћи прерадио документа на начин како то налажу обавештајне процедуре. У зору сам их послао за Београд ДАНАС, и раније, говорило се о злочиначком подухвату који су српски политичари, официри, генерали итд., чинили према Албанцима, према не знам коме све, према међународној заједници, због чега имамо цео државни врх у Хагу, делом осуђен, делом чекају пресуде или су у неком статусу обновљеног поступка. Но, ја мислим да је пројекат „злочиначког подухвата“ створен у NATO. Није се десио на Косову, није се десио у Босни, на територији Републике Српске или тамо где је српски народ живео у времену последњих 15, 20 година. Заправо, смишљен је у Вашингтону, Лондону, Бону, а испланиран у Бриселу, у седишту NATO. Леополд Троиси се зове улица у којој је седиште најмонструозније организације која планира и реализује најгнусније операције за промену геополитичке мапе света. Ја сам, можда, један од људи у Србији, један од официра или генерала, како хоћете, који је најдуже био у рату са NATO-ом. Упућен сам на обавештајни задатак у Брисел одлуком Врховног савета одбране, почетком 1995. године, након једне процене на највишем државном нивоу, која је уследила после серије напада америчких и NATO снага на положаје и насеља Републике Српске и Српске Крајине. Том проценом је закључено да у догледном периоду предстоји, кад се стекну услови или кад они буду испровоцирани, да ће борбена дејства, односно, агресија бити пренета на Савезну Републику Југославију, односно, претежно на територију Србије. Наравно, та процена је била реална и донета је одлука да ја, са значајним дипломатским и обавештајним искуством, и још неким другим искуствима стеченим на значајним функцијама које сам обављао, под камуфлажном функцијом будем упућен у Брисел, са циљем вођења једне обавештајне операције која је трајала неколико година, у ствари, све до почетка агресије на СРЈ. Мој задатак је био да направим обавештајну мрежу у структурама NATO, ЕУ, Партнерства за мир и других институција у Бриселу које се баве геополитиком. Ја сам тај задатак извршио. Од фебруара 1995. године, када сам стигао у Брисел, па до краја 1998. године, до почетка планиране агресије, обавештајна мрежа, коју сам створио, први пут сада кажем, бројала је више десетина људи највишег дипломатског ранга у NATO-у и другим бриселским дипломатским мисијама. Биле су то дипломате, мени равне по дипломатском статусу, као министру-саветнику југословенске мисије при ЕУ. Дипломате, професионалци знају да је то, прва или друга личност по рангу, после амбасадора. У Брисел сам упућен као пуковник, у земљу сам се вратио као генерал-мајор. Желим да се осврнем на једну оперативну акцију која је кулминирала доношењем, односно, добијањем планова за агресију NATO. Ја сам 1998. године имао намеру да се сретнем са једним француским генералом који је био шеф њихове војне делегације и члан Војног комитета NATO. Француска се у то време противила агресији NATO-а. Ја сам пратећи ставове делегација и њихових представника држава чланица NATO, преко мреже коју сам створио, имао све информације о свакодневним активностима NATO-а, које су се односиле на моју земљу. Француски генерал, шеф њихове војне делегације жестоко се противио изради планова за агресију и одбијао ангажовање Француске у том злочиначком подухвату. Наравно, по налогу француске владе. У намери да се са њим сретнем, стицајем околности, упознао сам се са његовим прво потчињеним, шефом кабинета у њиховој војној делегацији, мајором Пјер Анри Бинелом. Уместо са генералом на ручку, ручао сам са мајором. Пре функције у NATO-у, био је у француском конигенту УНПРОФОР-а, у Босни. Ради се о веома способном, интелигентном официру. Завршио је престижну Сен-Сир војну академију, коју су завршили Шарл де Гол, краљ Петар I Карађорђевић и многе друге историјске личности. За ту академију врши се веома ригорозна селекција. Њему је била предодређена веома значајна каријера. Иначе, обавештајац по профилу, као што сам то био и ја. У историји обавештајних служби ретко је забележен, или није познат јавности сусрет два обавештајца са различитим обавештајним циљевима. Ипак, нашли смо тачку обостраног обавештајног интереса. Међутим, размишљајући, у једном тренутку, пошто сам ја пре тога био шеф кабинета начелника Генералштаба, а знајући шта шеф кабинета зна, ја сам се одлучио да га „држим на вези“. Прве информације које сам имао од њега, ја сам их проверавао на две, три стране, а онда сам почео да му дајем неке задатке, и он је ушао у „обавештајну игру“, веома искрено, свестан свих последица. Почетком лета ‘98, NATO је отпочео припреме за агресију на СР Југославију. Биле су оквирно, глобално конципиране снаге, а земље учеснице су пријавиле са којим ће снагама учествовати. Одлука о агресији је требала бити донета 12.-13. октобра 1998 године. Ја сам, до тада, више стотина информација доставио војно-државном руководству у којима су се налазили сви детаљи плана агресије. Првог октобра сам позвао мајора Бинела у један ресторан са циљем да добијем изворни план агресије, и рекао сам му следеће: „Знам датум агресије, знам објекте, циљеве, знам фазе, знам снаге итд.“ Погледао ме је и питао: „Шта не знаш?“ Ја му кажем да знам све. „Па шта ти треба?“ Кажем му да ми требају оригинални планови. А онда сам измислио једну причу која ми је случајно пала на памет и рекао сам: „Знаш шта“, мада смо онда већ били на ти, „кад неки Србин залута у Париз, тамо, и са неким треба да се нађе, он каже код Ајфелове куле, ту ће се негде срести. Е, у Београду постоје Теразије. И кад треба неког из унутрашњости да сретнеш, онда кажеш срешћемо се на Теразијама па ћемо онда лако“. Питао ме је шта то значи. Ја кажем, то је једно место које по нечем другом симболично. „По чему?“ Ја кажем: „Кад је неко државу преварио, онда га ту вешају“. Погледао ме, и каже: „Па шта, неће вас да вешају?“ „Хоће, уколико будем обмануо државу и не будем обезбедио планове за агресију“. Каже: „То је опасно“. Кажем, јесте. Размишљао је, размишљао и рекао:“Ја то немам“. Рекао сам му да верујем да као обавештајац знам да је дубоко загазио у „издају NATO“ и да може да набави. Знао је да ја у једном тренутку могу да га искомпромитујем, да могу да га уценим, што никад не бих урадио, јер он се заиста понео пријатељски. Гледали смо се тако мало дуже, не трепћући, и он је у једном тренутку рекао: „Па у реду, имаћеш их“. Сутра вече је дошао у мој стан и донео је оно што сам од њега тражио. Планове је добио од официра из француске војне делегације, а потом их је донео код мене. Нас двојица смо их у току вечери изанализирали, а потом се разишли, размишљајући да ћемо те ноћи обојица, истовремено,бити ухапшени. Наравно, ја сам рачунао да ће њега ухватити чим буде изашао из мог стана, а мене кад будем изашао и кренуо са документима. Ја сам пропратио његов излазак преко завесе док је излазио напоље и прелазио улицу. Негде је тамо, у некој споредној улици, паркирао ауто. Нестао је. За мене је тада настао пакао. Шта сада радити? Био сам сам у кући. Шта сад радити са папирима? Где ићи у пола 12? Како то однети? Позвати било кога из амбасаде, просто није било паметно. Одлучим се. Постоје три излаза из зграде. Један је где излазе аутомобили, други је главни улаз излаз са лифтовима и трећи, где се налазе контејнери. Не размишљајући много рационално, једино могуће решење, да се морам брзо „отрести“ докумената. Значи, морам изаћи са тим на улицу, па шта буде. Одлучио сам да изађем и са собом сам понео две кесе. Једна кеса је била са стварним ђубретом, а друга је била са неким помешаним папиром, у којем су били планови NATO. Изашао сам где су контејнери. Бацио сам једну кесу, а другу сам понео са собом. Променио сам правац кретања којим иначе идем, изашао сам на једну главну улицу и дошао до амбасаде. У амбасади сам током ноћи прерадио документа на начин како то налажу обавештајне процедуре. У зору сам их послао за Београд. Ујутру, 2. октобра, на столу начелника Генералштаба и државног руководства је освануо план за агресију. У њему су били сви детаљи који су били потребни. У то време, јединице су већ биле на положајима, диспергована је била муниција, складишта, авиони, радари, ракете, итд. Донета је одлука да се извади тзв. „стратегија дисперзије“ и да се изврши премештање људских и материјалних ресурса на нове положаје. То је урађено у току наредних неколико дана. 8. октобра, Американци су извршили последњу верификацију позиција циљева. Да напоменем да је на једној томахавк глави, која није експлодирала, кад је агресија већ била завршена, Војно-технички институт пронашао да је њен циљ био меморисан 15. марта 1998. године. Значи, шест месеци раније су одредили циљеве које ће гађати. Наравно, током провере локације циљеви више нису били на ранијим позицијама. Сви борбени ресурси - људство и техника - били сууа новим рејонима. Настала је паника у NATO, јер су циљеви нестали. Наилазе зимски период и неповољне временске прилике. Они су ту операцију назвали „Балканска зима“. Радикалном агресијом имали су за циљ да униште људске и материјалне ресурсе, привредни и политички систем земље, да изазову капитулацију оружаних снага, доведу NATO копнене снаге и изврше окупацију. Општа глад и смрзавање становништва је била мера за непокорност NATO-у. План агресије је имао четири фазе. Прва фаза је требало да траје 24 сата, тада је требало уништити 16 циљева. Тих 16 циљева су обухватили цео ПВО систем. Затим би уследио 24-сатни ултиматум. Уколико оружане снаге не буде капитулирале и повукле војску са КиМ, следила би и нова, 48-сатна серија циљева. А након тога фаза „Апокалипсе“. Фаза „Апокалипсе“ обухватала је више од 600 циљева, и та фаза је требала да земљу заиста учини потпуно девастираном. Да напоменем, фазу „Апокалипсе“ су припремили одмах на почетку агресије, током априла 1999. године. Међутим, сценарио се није одиграо онако како је NATO планирао. Дисперзијом циљева план агресије „Балканска зима“ је пропао. Нису имали циљеве за гађање. Нису имали услове за постизање стратегијског изненађења, што је први услов за победу агресора. Због откривања планова о агресији одлучили су да 12. октобра ујутру крену за Београд, да преговарају са председником Милошевићем и државним и војним врхом. У суштини, агресија је одложена. Том приликом, договорено је да се део наших војних и полицијских снага повуче са КиМ и да се дозволи долазак Верификационе мисије. Увече су се вратили у Брисел. Известили су Савет NATO о томе шта је договорено са руководством у Београду. Споразум је био да се до 17. октобра (72 сата) реализује договорено. NATO је остао у стању највишег степена борбене готовости. На новим разговорима, 17. октобра, тај борбени статус NATO је продужен још десет дана, до 27. октобра. Тога дана NATO је снаге за агресију на СРЈ превео у „мирнодопско стање“. Двадесет седмог октобра сам послао свој последњи извештај из Брисела „да је агресија избегнута, опасност није прошла“. Наравно, то се касније десило у марту, али су моји напори, уз помоћ мајора Бинела, агресију одложили за око пола године, што је знатно допринело да је спремније дочекамо. Мајор Бинел бива откривен у трагању како су планови откривени. Ухапшен је 19. октобра, одведен у Париз и био је десет дана под истрагом. Одмах је признао и рекао је: „Јесам, дао сам планове српском дипломати Јовану Милановићу“. На питање: „Зашто си дао?“, одговорио је:“Због тога што сам хтео да помогнем Србима“. У првом контакту са мном, рекао ми је да му је деда био солунац и да му је рекао: „Синко, кад Србина сретнеш, скини му капу“. Сви медији, и електронски и писани, саопштавају 01. 11. „да је ухваћен српски шпијун у NATO“. Бинел је остао у затвору, а ја у кућном притвору наредних педесет дана. Наравно, ту су биле телевизијске камере, репортажна кола испред амбасаде, испред стана, тражили су и чекали да ме усликају. Ту прилику им, наравно, нисам пружио. То је трајало доста дуго, десетину дана. Потом је, 19. новембра белгијски парламент заседао и на дневном реду је била „шпијунска афера Милановић-Бинел“. Била је то тема целодневне дебате. Нису, између осталог, могли да нађу модус шта учинити са мном. И наравно, ништа паметно нису могли да смисле, јер нису могли да ме протерају. Европска унија нема механизам за протеривање дипломата. Нисам био акредитован у Белгији, а NATO-у ја нисам украо планове, донесени су ми у стан. Тако, и даље сам остао у Бриселу. Одлука парламента је била да се сачека истрага о Бинелу у Паризу, па ће онда одлучити касније. Намера им је била да ме 15. јануара наредне, 1999. године, кад ми истекне дипломатска виза и документа која иначе даје белгијско Министарствоиностраних послова, да ми задрже документе, да ме оставе без дипломатског имунитета и да ме неко од Муслимана или Шиптара ликвидира, пошто је то тамо било као „добро јутро“. Е наравно, ја сам о тој намери добио обавештење опет од њихових људи, и то од једне врло значајне личности. Тај паклени план је осујећен 19. децембра, на Светог Николу. Напустио сам Белгију и вратио се у Београд. Бинел је био оптужен за националну издају и претила му је казна од 14 година због тога што није могао да докаже да ми није донео план о фреквенцијама летења француских авиона. Тај план му заиста нисам тражио. Одбио сам да било шта са њим причам о Француској. Рекао сам : „Не желим да од тебе правим националног издајника.” О Француској, све што ми треба, сазнаћу од других. И заиста сам одбио. Провео је десет месеци у истражном затвору, потом је, након не знам ког времена, осуђен на 5 година. Заједно са истражним затвором, издржао је казну од три године. У затвору је написао књигу „Ратни злочини NATO”. У њој је, поред осталог, описао овај „NATO злочиначки подухват“. Рећи ћу вам само шта му је рекао судија приликом суђења. „Желели сте да будете херој, постали сте издајник, издали сте другове, савезнике. Издали сте Француску.”A психијатар, док је лежао у затвору, и био под истрагом описао га је овим речима:“Ментално болесна, изопачена личност.” Психијатар не каже да су му у ћелију убацивали злочинце и хомосексуалце. Он је, данас, геометар у Тулузу. Некада елитни официр, данас геометар. У Београду је био маја 2003. године, поводом промоције његове књиге „Ратни злочини NATO“. Нико из државних институција није присуствовао тој промоцији. А изговорио је реченицу за историју: „Нисам се покајао, опет бих исто учинио“. Заслуга за његов долазак у Београд припада проф. др са Сорбоне, Мили Алечковић. Написао је у то време још четири књиге. Рекао је и ово: „Да нисам срео господина Милановића, никад не бих био књижевник“. Рекао је и следеће: „Идем сада тамо, у српске енклаве, да промовишем књигу, а моја следећа активност је учење српског језика“. Има ли већег патриотизма од једног странца. И коначно, председник Републике Србије га је 2012. године одликовао орденом Обилића. Један новинар, у једном подужем чланку, анализи, каже: „Да ли је његова судбина вредна за оно што је учинио“. И следеће, у то време, Свилановић је био министар иностраних послова, каже: „Да ли Свилановић може рачунати на овакве људе?” Заиста да не може, њему нису такви људи примерени. Ето, то је најзначајнија епизода једне велике четворогодишње обавештајне операције. А било их је заиста много. Њима ће се бавити историја и историчари. У овој епизоди, учесници смо Бинел и ја. У мноштву других епизода било је више десетина учесника. О њима немам законско право да говорим, а и професионална етика ме обавезује. О Бинелу сам говорио зато што нисам рекао ништа више од онога што је он рекао у истрази и оно што је у јавности познато. На крају, желим да истакнем да је мајор Бинел, за јубиларну 10-годишњицу обележавања агресијe NATO Београдском форуму за свет равноправних и Клубу адмирала и генерала Србије, послао поруку коју је назвао: „Порука земљи хероја под бомбама убица“. У поруци је рекао да је имао и понос и стид, али стиди се због своје земље која је учествовала у агресији против поносног српског народа, са којима су у историји били пријатељи. И на крају, он каже: „Ви Срби кроз читаву историју показали сте храброст, бар од времена битке на Косову пољу. Ви данас нисте сами, чак и ако су тренутно ваша браћа будуће заједничке борбе још притајена у тишини. Вера у Бога, у отаџбину, у корен и традицију, извори су наше славе и будућности. Данас на десетогодишњицу ужаса који вам се догодио, а коме ће једном доћи крај, желим да вам кажем колико сам вам пријатељ и колико вас волим. Нека је слава и дуговечност српском народу. Ваш пријатељ и ваш брат, Пјер Анри Бинел.” Ја поручујем у своје име: Хвала ти, брате, Бинел! Хвала свима који су као Бинел допринели да се осујети злочиначки план агресије „Балканска зима“ (Милосрдни анђео) и умање његови ефекти током пролећа 1999. године. Њихова имена и заслуге за српски народ налазе се у тајним депоима најновије српске историје. О њима, као о Бинелу, причаће наша покољења! Хвала Белгији што ми је сачувала живот, а могла је применити „америчку рецептуру“. Извор: ФАКТИ