Претражи Живе Речи Утехе

На Дан планете Земље, доносимо ову оду Мору, Лутајућег Бокеља и једног од најбољих савремених српских писаца, Николе Маловића. Извор: http://www.in4s.net/sva-mora/ Сва мора Од Никола Маловић -1 септембар, 2017 Наше море (Фото: Н.М.) Вјерујем да не постоји коначан списак свих мора на свијету. Није то отуд што можебити мора ничу и гасе се као државе – него зато што, као нпр. у Медитерану, свако жели да пред својом обалом има море за себе. Сам Бог зна којим се струјама граниче океани. У Хомеровој Одисеји све је море, нема других имена, а у Илијади се помињу само Трачко и Икарско. На савременим картама, у размјерама 1:85.000.000 виде се четири океана: Атлантски (24), Сјеверни ледени (7), Индијски (4) и Тихи (33). Бројке у заградама представљају мора која се могу ишчитати из размјера 1:30.000.000 и 1:3.000.000. Што детаљнија мапа – потенцијал за нова мора је већи. Почнимо од полова. Условно дакако речено – артичка мора су: Источносибирско, Гренландско, Бијело, Карско, Лептевско, Чукотско, Бофорово, Берингово, Охотско, Лабрадорско, Норвешко, Сјеверно, Балтичко, Баренцово, Ирско и Келтско море. Антарктичка мора су: Шкотско, Веделово, Амундсеново, Белингсхаузеново, Росово и Космонаутско море. Мора Индијског океана су: Арабијско, Црвено и Лакадивско море. Или их са морима између Филипина и Аустралије, око архипелага великих острва, Суматре, Јаве, Борнеа и Нове Гвинеје, ако их (не) сврстамо у пацифичка мора, има још и више: Натуна море, Андаманско, Филипинско, Сибујанско, Бохолско, Самарско, Лузонско, Јаванско, Флореско, Саву море, Бандско, Молучко, Халмареско, Церамско, Соломоново, Сулу море, Целебеско, Бизмарково, Сулавеси море, потом Јапанско, Источнокинеско, Жуто, Јужнокинеско, Арафурско, Тиморско, Коралско, Тасманово и Коро море. Мора Атлантског океана су Саргаско, Карипско и Аргентинско море. Али ту је и Медитеран – Средоземно море. За Грке је оно „наше море“, који ће назив Римљани потом латинизовати. У Маре нострум… Медитеран има мора за чак 10 одисеја! Ако и Црно море уврстимо у рукавац Атлантског океана, средоземна мора су ова: Црно море, Азовско, Средоземно, Јадранско, Тиренско, Лигурско, Јонско, Егејско, Критско, Карпатско, Трачанско, Мраморно и Миртоанско море. За колико мора од свих ових никад нисмо чули…? Немогуће је установити којим су од свих мора пловили Срби. Лакше је казати да су поморци из Боке навигавали свим океанима свијета. И свим морима на картама, укључујући и електронске, у размјерама 1:85.000.000 – 1:3.000.000. Зашто нека мора – нису мора? Зашто је Мексички залив – залив, за разлику од сусједног Карипског мора, које је – море? Зашто Балтичко море, баш као и Црно – није залив, као нпр. Хадсонов залив, који је (на граници Сјеверног леденог океана и Атлантика) – површином већи и од Црног и од Балтичког мора заједно, иако су географски гледано све ово заправо заливи?! Зашто се морем зове Црвено, дочим први сусједни залив није море него голф Персијски, иако је површином дупло већи од неких егзотичних пак мора? Зашто се за сличне плаво-бијеле површине с обје стране Индије не каже, рецимо, Бенгалско море а залив Арабијски, него се каже обратно: Арабијско море и Бенгалски залив? Овако је могуће широм свијета постављати пругастоплава питања до у бескрај. Број мора је бесконачан, као и број струја које су им, сем копнених препрека, вјероватно једине природне међе. Посебно Саргаском мору, које је једино море окружено морем! Ако и постоји човјек који је био у свим државама на свијету, вјероватно не постоји човјек који је опловио сва мора. Постоје Бокељи који тврде да је немогуће овладати свим ћудима мора чак унутар заливске коре од ораха! Шта ли се тек догађа поморцима када су им буре и таласи прве комшије. На свакој литургији, сви у црквеном броду моле се (и) за оне који плове морима. До те су мјере поморци на граници дефиниције – ни да су мртви, ни да су живи. Једна од најљепших пословица гласи: Дај ми срећу и баци ме у море. View full Странице

Човек који је Србији донео толико титула, чија каријера захтева — па и да за земљу није урадио то што је урадио — поштовање, не заслужује хорско посипање ђубретом. Ма колико то био део, не само српске, навијачке субкултуре. Жељко Обрадовић цепач. Тако су га прозвали још у Чачку, јер је давао кошеве, а лопта не дотакне обруч. Такав погодак се у овом спорту назива цепање (мрежице). Отуда надимак Жоц. И тај надимак Обрадовић играч, а поготово тренер, оправдава деценијама. Енергија. Неуништива енергија Жељко, како га ословљавају они који га воле, а сви га поштују, можда није био таленат као Дражен (Петровић) или Мока (Зоран Славнић), сигурно није имао педигре Фила Џексона (легендарног тренера Лејкерса) или у фудбалу сер Алекса Фергусона (дуговечног тренера Манчестер Јунајтеда), али је цепао радом и преданошћу. То је аксиом. И још једном особином. Константним вишком вишка енергије. Зато само они који први пут виде његово нервирање поред терена или на конференцијама за штампу могу да помисле да ће добити срчани удар. Не, такви не умиру. Никад. И то је давало резултате. Осим једанпут. Тада, на Европском првенству у кошарци 2005. у Новом Саду Жељко Обрадовић се, науштрб репрезентације и државе, одрекао себе и својих принципа који су га довели ту где данас јесте (најтрофејнији кошаркашки европски тренер) и екипа је неславно прошла. Да не подсећамо на ту ружну прошлост. Од тада памтимо и ону чувену конференцију за штампу за коју неки кажу да је „Жељко ударио на своје играче“, а други који представљају већину тврде да је Жељко тада само рекао оно што је трпео у себи током припрема и такмичења, те да није ударио на своје играче. Наиме, да су стварно били његови, онда би и он био свој и победио би. Били су, нажалост, сваки свој, зато се и догодио фијаско. Још једна таква конференција за новинаре догодила се синоћ, после пораза његовог Фенербахчеа од Црвене Звезде у Београду. Жељко за конференцијским столом био је као Жељко поред терена — темпераментан, потресен, изнервиран, али сигуран у себе. Могао је и да прећути. Није први пут био у противничкој хали, али је проговорио. И добро је што та сувислост отишла у етар. Не сме се онако (намерно нећемо цитирати) нешто прећутати. Као што не смеш себе ставити испред државе и екипе — што Жоц никад радио није. Дакле, синоћ је Жељко био Жељко. И поцепао. Ехо се још чује. Субкултура мора имати међу Тачно је, посао навијача је, осим бодрења, и да провоцирају. Могуће је и да они те квалификације на рачун противника забораве после изласка из хале. Видљиво је и да, често, скандирају оно што не мисле. Међутим, некад би и навијачи требало да мисле. Или би, барем, управе клубова морале да мисле. На њих је Жоц највише и киван. Човек који је Србији донео толико титула, чија каријера захтева — па и да за земљу није урадио то што је урадио — поштовање, не заслужује хорско посипање ђубретом. Ма колико то био део, не само српске, навијачке субкултуре. Једнако као што звиждање противничкој химни није подршка сопственој екипи већ једном речју: простаклук! Навијачи, а то није исто што и хулигани, требало би да буду витезови. Витез на част никад не дâ, а вређање противника је нечасно. И даље га двојица чувају Такође, не може успех Новака Ђоковића да буде књижен као колективни успех нације, а тренутно друго место, тог истог Новака Ђоковића, да буде његов наводни неуспех због којег је део нације срамота. Бедастоћа. Недопустиво је да део нације из фотеља замера било коме било шта, а да притом осим времена испред ТВ екрана у тог играча и човека није уложио ништа. Зато је добро што Жељко Обрадовић синоћ није ћутао. Ћутање је одобравање. Он је говорио у име свих легенди. У име џентлменства. У име пристојности. У име вредности као врлине. „Какав играч, и у овим годинама га двојица чувају“, била је шаљива опаска цивилизацијски поразне сцене кад легенду, а Драган Џајић то истински јесте, хапсе пред ТВ камерама са лисицама на рукама и одводе га у полицијску марицу као нарко дилера. Ма какав прекршај да је ономад направио. Рецепт пристојности је једноставан. Требало би да они насупрот поменуте тројке легенди — иза којих стоји огроман рад, највећи успеси и резултати које ће памтити историја — почну да се опходе према њима као што се Жељко, Новак и Џаја односе према послу који раде. Ко има минули рад као Обрадовић, Ђоковић и Џајић — нека први баци камен. Дабоме, таквих нема. А до тад, према рецепту. Наравно, за овакво решење је потребно време. То је процес. Међутим, процес једном мора да почне. И почео је синоћ у хали „Александар Николић“. Ненад ЗОРИЋ, СПУТНИК