Претражи Живе Речи Утехе

Медији су ових дана, у време пријемних испита за средње школе и факултете, као ударне вести преносили податак да су најслабије резултате свршени основци показивали на тесту из српског језика, као и други, такође разочаравајући, да за студије српског језика и српске књижевности ни ове године нема кандидата чак ни за попуну буџетских места. Као узрок оваквог стања обично се наводи недовољан фонд часова српског језика и књижевности у основном и средњем школству. Чини ми се да се занемарује основни проблем: наша деца не читају. Односно, читају, али само садржаје с друштвених мрежа и интернета, који су, с једне стране, сведени на кратке форме и сиромашни по свом језичко-стилском изразу, а с друге, они се читају дијагонално, без удубљивања, уживљавања, и њихов емоционално-доживљајни аспект углавном се задовољи кратким коментаром или емотиконом. Нећу говорити о временима кад сам била ђак, кад смо сви били претплаћени на дечје новине и часописе, кад су нам родитељи куповали књиге па смо тако стварали наше мале библиотеке, када су дечји писци долазили у школе, а ми смо их знали и волели и по њиховим делима и по – нећете веровати – албуму „Златно перо” са биографијама 100 истакнутих прегалаца писане речи и сличицама које смо сакупљали (тек касније појавиће се албуми са сличицама фудбалера). Било је то седамдесетих година прошлог века. Време још доста скромног стандарда, али ипак, доба релативне социјалне стабилности за већину становништва. Али било је и тешких, претешких времена у којима су људи посезали управо за књигом. Замислимо живот у окупираном Београду у периоду од 1941. до 1944. године. Ипак, историчари су утврдили – о овоме пише Дејан Зец у својој докторској дисертацији „Свакодневни живот у окупираном Београду (1941–1944)” одбрањеној 2019. на Филозофском факултету у Београду – да свакодневни живот, ратно окружење, окупационо безнађе и присила окупатора нису утицали на читалачке потребе и књижевни укус грађана престонице. У дугим вечерима и ноћима, пошто нису смели да излазе на улице због полицијског часа, Београђани су време проводили у својим домовима, ишчитавајући поново књиге из сопствених библиотека или књиге које су позајмљивали од пријатеља и познаника. Књижевник и дипломата Бранко Лазаревић у својим дневничким белешкама често пише о књигама које чита. У жељи да побегне од општег безнађа и сиве свакодневице, Лазаревић чита Платона, Декарта, Спинозу, Монтења, Канта и Крочеа и на страницама свог дневника с њима расправља о психологији, моралу, страху, слободи, политици и другим феноменима душе и друштва. Слично сведочи и Владета Јеротић – током окупације је читао дела Достојевског, Сјенкјевича, Вајнингера, Шопенхауера и Платона, и о њима расправљао с пријатељима. Читање и уживање у књижевним и научним делима није био само израз ескапизма и интелектуалног отклона од свакодневице, већ, у одређеној мери, и израз бунта. Тако је, приликом случајног сусрета на улици, лекар и спортиста Милутин Ивковић Милутинац свом пријатељу Милану Ђоковићу рекао како је управо прочитао „Слом” Емила Золе и како му је та књига веома помогла да разуме актуелни тренутак у којем се налази српски народ. У време окупације књиге које су се читале и које су се могле наћи у библиотекама појединаца врло лако су могле човека да учине сумњивим властима. На саслушању у полицији, у коју је спроведен заједно с неколико наслова из кућне библиотеке, између осталих и делима Толстоја и Достојевског, иследник је из свег гласа викао на Милана Ђоковића: „Гле, гле, ’Рат и мир’! Тиме се, дакле, ти бавиш. Мали си, бато, за те ствари. А ово? ’Идиот’? Сви сте ви идиоти! Ништа ти ниси бољи.” Ипак, упркос свим могућим опасностима, књиге су се размењивале и читале. Чак су и поједине књижаре омогућиле грађанима да књиге позајмљују уз скромну надокнаду па да их прочитане врате, уместо да их купују. Тако је било у временима кад се за новим сазнањима жудело и кад су деца и млади људи на време подстицани и учени да воле књигу. Данас се деци вртићког узраста неконтролисано даје у руке мобилни телефон, а у школи се поглед већ не одлепљује са светлуцавог екрана. Велики број студената Филолошког факултета, на којем предајем, није у стању да чита књижевна дела, већ посеже за препричаним и скраћеним верзијама са интернета. Шта је са осталима не смем ни да претпоставим. Др Ксенија Кончаревић, редовни професор Филолошког факултета у Београду https://www.politika.rs/scc/clanak/562398/Knjige-deco-nasa-a-ne-ajfon-i-tableti