Претражи Живе Речи Утехе

Интервју са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Порфиријем за дневни лист Политику, разговор водила: Јелана Чалија. Ваш позив на мир, љубав и дијалог на почетку Божићног поста, када су се на уличним демонстрацијама догодили први инциденти, протумачен је од дела оних којима је упућен као сврставање Цркве на једну страну. Није први, већ ко зна који пут да се Цркви, не без лоше намере, приписује сврставање уз власт. Црква је уз Христа, то сте небројено пута поновили, али да ли је боле такве искључивости? Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца, каже Шантић, не као фразу... Нисам се обратио некој апстрактној маси, него мом народу. Народу који је јуче изашао из рата. Јуче из грађанског рата због распада државе, прекјуче из Другог рата и крваве револуције, тек две деценије раније из Великог рата. Пар година пре из Балканских ратова.... Нема краја... Да не набрајам даље. Људи, станите. То што се у последњем рату Срби нису међусобно убијали изгледа да некоме веома недостаје. Као да се по сваку цену тражи разлог да то буде надокнађено. А колико је глава српских од српске руке пострадало у двадестом столећу! Шта очекивати од патријарха или од било ког хришћанина? Једноставна, библијска мудрост изречена речима мајке Јевросиме: ... да зло добра донијети неће, добар је коментар и о аутодеструкцији на ауто-путевима, мостовима, раскрсницама која се приказује као врхунска врлина. Ни за запету не мењам мој позив на мир, љубав, штавише на цивилизацију љубави. Притом инсистирам на перманентном дијалогу, који ће донети делатан мир. Увек сам се уздржавао да не упутим горку реч медијима, новинарима, посленицима јавне речи. Поред свештеника, највише мојих пријатеља су новинари. Синтагма посленик јавне речи, има сакрално значење, ако се боље замислимо. Обавезује много, много... Знам веома добро и колико зна да буде тежак, горак новинарски хлеб. Али, забога, поједини медији личе на Прокрустрову постељу, а новинари на самог Прокрустра, митског јелинског гостионичара који је ономе који легне у његову постељу уколико је сувише дугачак одсецао ноге, а неког кратког је истезао до кидања и смрти. Значи, уколико се нечији став не уклапа у тренутно задату слику стварности коју одређени медиј диктира, тим горе по стварност, а оно што се изговори ће, или растезати или исећи да би се уклопило у пожељни идеолошки контекст. А таква прокрустровска медијска политика генерише насиље на улицама. Због одговорности коју имамо сви за све, морамо то да признамо једни другима. Стварност никада није у црно-белој техници. После позива на мир, лично сам критике примио са обе стране. Веома, веома сличне. Сетих се те вечери Кеноових Стилских вежби, где људи један исти догађај виде и тумаче потпуно различито. Код Кеноа је то духовито, а у Куросавином Рашомону трагично. И то треба узети у обзир, односно у памет. Тек је омеђивање Цркве страначким оградама апсурдно, ускогрудо, недалековидо. Има тога сувише и у Цркви, али на срећу много, много мање него страначких и медијских пројекција. Цркву не можемо да омеђимо, ни просторно ни временски, а камо ли страначки. Црква увек гледа целину, ако хоћете не целину једног народа, макар био и мој народ - најбољи, како ја видим српски народ. Црква гледа човечанство, универзум, васељену и будући век. Црква Литургијом, животом, свим светим тајнама, икономијом спасења, узноси епоху у будући век, у Царство небеско. Епоху у тоталитету, све - људе, природу, живу и неживу. Какве странке, власт и опозиција за Бога милога! То, пак, не искључује бригу Цркве за данашњицу, за хлеб, за мир. Мир пре свега и мир више од свега. Мир је највиши божански дар који је дат свим људима и који подразумева склад са Божијом промишљу. Мир је плод Божијег благослова, благослова његовом народу. Пророк Исаија каже на неколико места да мир ствара плодност, блатостање, напредак, радост. То управо ја желим мом народу и за то се молим: да буде плодан, да се рађамо и множимо, да буде креативан, напредан, да живимо у радости, да се радујемо једни другима и да помажемо једин другима, а не да се млатимо моткама по улицама. Свако има одговорност за мир. Ја моју одговорност доживљавам и живим на овакав начин. Онај ко у Цркву уноси дух политичког странчарења или било каквог странчарења је промашио тему. А промашену тему до промашеног живота, дели кратак корак. Колико је за Српску Православну Цркву важно потписивање Темељног уговора са Црном Гором и како данас гледате на однос према Српској Цркви у тој суседној земљи? Недавни предлог Европске комисије да се у јавном говору у Европској унији не користи реч Божић, опомиње нас да ће у годинама које су пред нама бити озбиљних притисака за промену хришћанског идентитета европских народа. И из тог угла гледано, мислим да је добро да се закључи уговор који ће, макар осујетити намеру било које будуће владе да тако нешто покуша. Наш савремени писац из Боке сигурно претерује када каже да су идентитети у републици Црној Гори и иначе непоуздани. Литије су га у потпуности демантовале. Чињеница да су аналогни уговори закључени са Светом Столицом и са Исламском заједницом, оставила је већински народ, већинску заједницу и већинску Српску Православну Цркву у апсурдно неравноправном положају у својој матичној земљи. Ја са пуном одговорношћу и повишеном обазривошћу прихватам чињеницу да ће Темељни уговор, када га закључимо, по правној снази бити изнад локалних закона. Стога ћу и овде поновити надам се познати став да одредбе уговора морају бити на добро свих и да нико не сме да буде због њих ускраћен за неко право. Лично се осећам обавезним да на исти начин уважим и заштитим интересе обе уговорне стране, и Српску Православну Цркву и Републику Црну Гору. На то ме обавезује и чињеница да обе стране у огромној већини чини један исти верујући народ, наш народ, те да се уговорне одредбе односе на тај крштени народ Божји, на његова права, права народа из литија, права народа који живи на подручју на коме је рођен отац Светог Саве, на коме је Свети Сава основао прву епископију, а за његовог рођеног стрица написано Мирослављево јеванђеље. Нема никакве сумње да ћемо, чим се политичке прилике у Црној Гори среде, приступити заједничком расматрању свих досадашњих опција које су нам из Подгорице достављане. Ако буде сврсисходно, неће нам бити тешко да кренемо и од сасвим белог папира. Све ћемо учинити на добро народа, државе и Цркве. Дакле, као и сви у нашој Цркви, по овом питању сам потпуни оптимиста. Чини се да је скопска јерархија поново кренула у нови круг покушаја да реши проблем сопственог статуса. После покушаја у Софији, тренутно су дошли до Истамбула. Какви су њихови изгледи? Како ви видите тај проблем? Сваки разговор који може да створи минимум могућности за успостављање нарушеног јединства Цркве је благословен и мене радује, јер се ради о још једној од рана која и мене и сваког свештеника, епископа Српске Цркве, па и многог верника боли. Сваки раскол је рана на телу Христовом, на Цркви. У ово време када је међусобно удаљавање људи једних од других постало пожељно, када је томе, на жалост, претходило и дистанцирање између посмесних православних цркава, актуелна настојање јерархије која пребива ван јединства видим као знак савести, као знак спознаје да стање раскола за њих није природно и одрживо. И ми овде у Пећкој Патријаршији, српски епископи, не само да не одустајемо, него са пуном одговорношћу за верни народ у Северној Македонији, чија је побожност, љубав према Цркви Христовој свима позната, желимо да се нарушено јединство васпостави. Свети Архијерејски Сабор је на последњем заседању сагледавши различите могућности које пружају свештени канони и начела црквене икономије одлучио да поново позове архијереје које су се одвојили од Пећке Патријаршије да заједно у братском, стрпљивом дијалогу нађемо благословено решење. Веома сам задовољан што су, после свих искушења, заправо великих страдања, архиепископ Јован и сви његови епископи, изразили највишу свест, љубав према Цркви и верност Христу, кључно доприносећи сагледавању начела и могућности црквене икономије у решавању проблема раскола у овим епархијама. Ја изражавам лично уверење да је једини прави пут којим треба ићи да би овај проблем добио трајно решење, пут од Скопља ка Београду, или од Београд ка Скопљу, свеједно. То је дефинисано и томосом којим је цариградски патријарх 1922. године, потврдио да епархије у садашњој Северној Македонији припадају Српској Патријаршији. Нико други нас неће и не може боље разумети него ми који смо се вековима на овом широком балканском простору заједно уграђивали у Цркву Христову, немајући никаквих међусобних неспоразума. Лично сам уверен да они који су 1967. године прекинули међусобно општење, то нису учинили по свом разуму, али да сада ми имамо могућност и пуну слободу да по свом разуму учинимо све како би сви могли приступити заједничкој чаши. Уколико нам је то заиста циљ, онда натпис на етикети не може бити почетна премиса за разговоре, него циљ који треба да буде плод молитве Богу, Светом Сави и Светом краљу Милутину, светом Клименту и Науму, светом Ђорђу Кратовцу и свим светима прецима нашим који су својом вером, изграђивањем Тела Христовог на земљи и мучеништвом постали наши животни топоси. Молитва овим светима указаће нам благословена решења за сва комплексна питања која су део решења, али ми епископи Пећке Патријаршије свесрдно желимо да се ово питање реши. Због чега још увек није обављен свечани чин Вашег устоличења у Пећкој патријаршији, древном седишту српских патријараха? Да ли је разлог пандемија или и друштвено-политичка ситуација у покрајини? Разлог је једноставан. Епидемиолошке мере су непредвидиве и често су толико рестриктивне да устоличењу најчешће не би могли да присуствују ни сви чланови Светог Архијерејског Сабора, а камо ли верни народ. Стога ћемо сачекати да се епидемиолошке околности нормализују како би устоличењу могао да присуствује свако ко жели. Ја то из свег срца желим, али не журим. Који су главни доприноси веронауке образовном систему, њена главна постигнућа за ових двадесет година откако је враћена у школе? Заједно са осталим поглаварима традиционалних цркава и верских заједница указали сте на проблеме и тражили њихово решавање. Доста формално звучи питање, па ћу Вам тако и одговорити, али ћу настојати да одговор бити целовит . Закон о образовању као најважније циљеве образовања и васпитања у Републици Србији, наводи: развијање здравих животних стилова ученика, њихов пун интелектуални, емоционални, социјални и морални развој; развијање позитивних људских вредности; развијање личног и националног идентитета. Мени се чини да од свих предмета једино Верска настава говото у целости обухвата све неведене циљеве и даје заиста незаменљив допринос нашем образовном систему. И из тог разлога смо се као и 2001. године, сви представници традиционалних Цркава и верских заједница сагласили да је неопходно да Верска настава треба поново да буде изборни предмет, а не изборни програм, као што су Руке у тесту, Чувари природе, на шта је сведена без чак формалног обавештавања заинтересованих Цркава, родитеља, ученика. Али ја сам уверен да важност веронауке попут покојног др Зорана Ђинђића и његове Владе, истински препознаје и Влада Ане Брнабић. Да потсетим и то да се Ђинђић није определио за Верску наставу из неких лукративних, политичких разлога, за шта га појединци из његовог најближег окружења оптужују. Зоран Ђинђић је лично, своју децу узео за руке и довео на часове Православног катихизиса. Исто тако, ми очекујемо да после двадесет година рада, наставници вероучитељи, не буду дискриминисани у односу на све запослене Србији, јер су на основу личних и стручних квалитета, потпуно интегрисани у све токове образовно-васпитног процеса у основним и средњим школама, те да им се омогући да коначно буду запослени за стално, а не да им се уговор обнавља сваке године. Трудом бројних генерација и упорношћу многих, од патријараха и највиших државних представника до обичних грађана, засијао је Храм Светог Саве из којег се и Ви често обраћате вернима и узносите молитве Богу. Остали су мањи радови на довршењу Храма и велики свечани чин освећења мозаика. Када би ова молитвена свечаност могла бити уприличена? Заправо служићемо чин освећења храма. Молим се Богу и Светом Сави да током предстојеће године, епидемиолошки услови буду такви да наши људи са свих страна света могу да дођу на Врачар на освећење. У храму се, најчешће, нека ми други опросте, сећање је сигурно варљиво, сетим да су поготово у почетку, прилози за храм стизали највише из Сједињених Америчких Држава и из моје Босне. На послетку је стигла помоћ и уметничка и материјална из Русије, али посебно и огроман допринос Владе Србије, који је резултат визије и сарадње мога претходника, блаженопочившег патријарха Иринеја и председника Александра Вучића. Без те сарадње и прилога државе далеко бисмо били од завршетка радова. Мени је припао благослов да настављајући сарадњу приведем радове крају те, ако Бог да, иако најмање заслужан ускоро организујем освећење велелепног здања, нашег заветног храма. Волео бих да Срби са свих страна тога дана буду у храму. Имам идеју, када би то могло бити, али је нисам проверио ни са Синодом, ни са мојим свештеницима у Београду. На пролеће или на јесен.... Пуних 15 година прошло је од усвајања Закона о црквама и верским заједницама. Колико је овај закон допринео стабилнијем положају српске Цркве у друштву и грађењу добрих односа са представницима државе? Закон о Црквама и верским заједницама је кратак и садржи свега 45 чланова. То је у складу са оним начелима по којима о неприкосновеним слободама закони ћуте. Његову вредност потврђује чињеница да су 2006. године у Устав Републике Србије уграђене начелне одредбе из Закона о црквама и верским заједницама, па су оне у највишем законодавном акту, под називом „цркве и верске заједнице“ постале уставна категорија. Претходни устави су избегавали и помињање појма црква. Исто тако, у поједине важне законе уграђене су одредбе из Закона о црквама и верским заједницама, тако да је са доношењем овог закона, пре петнаест година, започео процес обнове српског државно-црквеног права. У последњих петнаест година стварни положај цркава и верских заједница у друштву промењен је набоље. Процесима демократизације друштва, цркве и верске заједнице, превасходно захваљујући широкој подршци грађана, вратиле су се у јавни живот, одакле су деценијама биле искључене. Овај закон је унапредио положај Цркве у друштву и допринео изградњи добрих односа између Цркве и државе. Наш је идеал слободна Црква у слободној држави. Ту има много посла и никада не престаје грађење добре атмосфере и здравих друштвених односа. Малопре смо разговарали о Верској настави. На том подручју понекад, на жалост идемо корак напред, два назад. Закон о универзитету је, пак, благодарећи разумевању и политичкој зрелости, усклађен са реалним животом на Богословском факултету. Уверен сам да ће се и питање статуса Верске наставе, као кључног формативног предмета решити на опште добро. Ни ми у Српској Православној Цркви, ни наши сарадници из традиционалних Цркава и верских заједница, са којима делимо успехе и искушења, а та чињеница ме чини веома задовољним, од тога свакако не можемо и нећемо одустати. Још увек се боримо са епидемијом вируса корона, по свему судећи и ова година проћи ће у знаку те борбе. Посетили сте прошле године баш о Божићу, као митрополит загребачко-љубљански, ковид позитивне пацијенте у загребачком Центру за рехабилитацију. Шта бисте данас поручили онима који се боре са овом тешком болешћу, али и онима који изгледа не маре за позив попут оног „да чувамо једни друге“, да поново цитирам Вашу поруку с почетка овог разговора? Ваше питање ме потсећа, опомиње ме да без обзира на то на каквом се положају налазим, коју дужност вршим, у околностима као што је епидемија, сви делимо исте бриге, исте страхове, исте наде. Тако сам и ја период између два Божића, без обзира на промене у животу, провео слично као и било ко други. Посећивао заражене у болницама, прво оболеле старце и старице са Кордуна у једној загребачкој клиници, патријарха Иринеја у војној болници на Карабурми, обилазио болесне пријатеље, молио се за упокојене, молио се за болесне да оздраве... Као и било који други суграђанин безброј пута разговарао, анализирао, размишљао о овој болести, последицама на друштво, појединце, привреду, страховао за ближње. Данас ме је онеспорожило сазнање да поново има више од две хиљаде заражених дневно. Све то имајући у виду, осећам потребу да још једампут најкраће одговорим на једну дилему која је наметнута, а која оптерећује савест многих православних хришћана. Једноставно да кажем: болест се не преноси светим причешћем. Замислите колико би свештеника преживело актуелну епидемију да се зараза шири причешћем? Веома мали број. Тако да ово питање за нас није тема. Греше и они који мисле да је свето причешће лек против короне или неке друге болести. Свето причешће је лек за бесмртност. Стога сви верујући људи треба да слушају препоруке лекара и надлежних власти, али да истовремено будемо ослоњени на Христа Господа, најбољег лекара душа и тела наших, да му се сви молимо да зараза што пре прође, како не бисмо постали жртве страха, колико од вируса, толико од ближњих, са којима, кажу нам, треба да будемо на дистанци. Човек је човеку потребан, а страх од другога је ропство које нас цепа и спречава да чинимо све што је на корист наших ближњих и заједнице којој припадамо. Ово је први Божић који српска Црква и верни народ прославља са 46. поглаваром на трону Светог Саве. Како се Божић прослављао у Вашем дому: оном родитељском у Чуругу, светоархангелском у Ковиљу, митрополијском у Загребу? У Чуругу, Ковиљу, Загребу, у привременом смештају у банијским селима, у косовским и метохијским геотима, на Теразијама, у Њујорку и Јонахнесбургу, Херцег Новом и Љубљани или, што песник каже, од Солуна до Будима, где год српских тића има, свуда се у радости прославља Божић. Радост треба да буде и јесте непроменљива константа прослављања Рождества Христовог. Kод верујућих православних људи, који заиста у великом броју широм нашег света долазе у храм на божићну службу, радост је неизвештачена, искрена, ни налик маркетиншки дефинисаним осмесима, које због комерцијалне добити форсира глобална култура или анти-култура. Окупљенима у светом храму, а потом у светињи дома за празничном трпезом, онима који прослављају лечећи или бивајући лечени у болницима, војницима, полицајцима и другима који су на професионалним дужностима, затвореницима, морнариma на далеким морима, свима нека Рождество Христа Богомладенца донесе радост, уједини нас у заједништву, у молитви једних за друге, у вери, нади и љубави. Мир Божји! Христос се роди! Извор: Инфо-служба СПЦ