Здравко

Ако је овај документ (који је у прилогу) веродостојан, онда се види да је у Аустралију само у децембру ушло 4760 људи са разноразним изузећима, а у току целе 2021. године је ушло преко 88000.
Само 1 од тих људи је изазвао пажњу и гнев јавности.
Мени изгледа да је ово оркестрирана хајка управо на тог једног човека.
monthly-travel-exemptions-report-1.pdf

Ако је овај документ (који је у прилогу) веродостојан, онда се види да је у Аустралију само у децембру ушло 4760 људи са разноразним изузећима, а у току целе 2021. године је ушло преко 88000.
Само 1 од тих људи је изазвао пажњу и гнев јавности.
Мени изгледа да је ово оркестрирана хајка управо на тог једног човека.
monthly-travel-exemptions-report-1.pdf

Ако је овај документ (који је у прилогу) веродостојан, онда се види да је у Аустралију само у децембру ушло 4760 људи са разноразним изузећима, а у току целе 2021. године је ушло преко 88000.
Само 1 од тих људи је изазвао пажњу и гнев јавности.
Мени изгледа да је ово оркестрирана хајка управо на тог једног човека.
monthly-travel-exemptions-report-1.pdf

Ако је овај документ (који је у прилогу) веродостојан, онда се види да је у Аустралију само у децембру ушло 4760 људи са разноразним изузећима, а у току целе 2021. године је ушло преко 88000.
Само 1 од тих људи је изазвао пажњу и гнев јавности.
Мени изгледа да је ово оркестрирана хајка управо на тог једног човека.
monthly-travel-exemptions-report-1.pdf

"ЛУЧА" СИЈА У СТРИПУ: Нада да ће речи мудраца са Цетиња допрети до много ширег круга читалаца
М. Мирковић, Вечерње новости
28. 12. 2021.  
  ЗА све љубитеље девете уметности и поезије непревазиђеног песника Његоша, непуну годину после "Горског вијенца" у стрипу, уредници и издавачи из куће "Форма Б" објавили су ново стриповано дело пустињака цетињског.
    За претакање у стрип великог дела, "Луча микрокозма", овако брзо након великог успеха који је получио "Горски вијенац", највећи је "кривац" сам аутор - великан духовног стрипа Геза Шетет, сликар из Тавакута.
- Геза је из библиотеке, не би ли се подсетио великог дела, узео издање у коме се уз "Горски вијенац", међу истим корицама нашла и "Луча микрокозма" - прича Илија Мировић, један од издавача и уредника, уз Предрага Роћеновића и Радојицу Тодорова. - Прочитао је оба и рекао, "Мени је "Луча" чак и боља. Нацртаћу "Горски вијенац", али и "Лучу", а ви ми је само објавите, молим вас". И заиста их је завршио практично упоредо.
Цртајући дело у коме је, како кажу, Владика Раде можда дао највише себе, а ипак су га, због дубине филозофско-теолошке мисли, заиста ишчитали само одабрани, аутор је био посебно инспирисан. Сви учесници у овом подухвату надају се да ће, у овом издању, поново са насловницом маестра Жељка Пахека, "Луча" допрети до много ширег круга читалаца и поштовалаца речи мудраца са Цетиња.
    Foto: Фото ВН
POGLEDAJ GALERIJU
Филозофско - религијски спев из кога израња Његошева велика склоност ка мистици, наравно, није доживео ни изблиза једнаку популарност у народу као "Вијенац" и "Шћепан Мали", па ипак су се неизмерним дубинама владикине мисли бавиле и баве многе умне главе, од настанка 1845. па до данас. Посве је другачији био изазов и за цртача, свакако, илустровати нешто до те мере дубоко филозофско и мистично.
    - Описујући борбу добра и зла, свевишњег и Сотоне, Његош на моменте делује попут сценаристе неког од модерних филмова. Његово виђење пакла и раја и свега што се у тој борби дешава, очигледно је резултат и пишчеве велике ерудиције и познавања научних достигнућа доба у коме је живео - наводе уредници, говорећи о дубини дела и мисли владике који је, из много разлога зналцима и тумачима махом јасних, управо овај спев посветио свом учитељу, господину Сими Милутиновићу Сарајлији.
У међувремену је Шетет, чија се давнашња идеја поклапа са мисијом издавача, о претакању великих књижевних дела у стрип, не би ли се приближила младим читаоцима, илустровао тј. "стриповао" и Нушићеве "Хајдуке".
А недавно је овај уметник посетио Цетиње, не би ли упио што више детаља за следећу илустрацију Његоша - дела "Лажни цар Шћепан Мали", у истом тиму који побеђује, а који ће тако заокружити трилинг најчувенијих Његошевих дела у форми стрипа.

Љета Господњег двијехиљадитог, о Васкрсу Свијетле седмице, група ђака богословаца са Цетиња, подстакнута зовом душе и вјековa, кренула је, са својим наставницима и Владиком, на поклонички пут у Цариград и Малу Азију. Ишли су путем Светог Саве Светогорца, српског просвјетитеља и многих других православних Срба послије њега. Сигурно је да им се пут укрстио и са стазама Ламбра Андроника, главног јунака Љетописа Косте Асимакопула.
Шта их је то привукло да крену на тај дуги пут? Мирис материнског млијека Мајке Цркве Цариградске? Потрага за петом звијездом Патријарха Цариградског Кирила за којом је тако дуго трагао Ламбро Андроник? Било како било, њихов аутобус је промицао Црном Гором и Србијом, према Студеници. У Манастиру Морачи срете их група избјеглица из Книнске Крајине. Ту су нашли привремено уточиште код свога земљака игумана Рафаила. Поред Ђурђевих Ступова у Беранама на мјесту некадашњег градског сметлишта видјели су смјештене у сиротињске бараке групе недавних прогнаника са распетог Косова. Прво су црне птичурине НАТО алијансе бомбардовале свештену косовометохијску земљу а онда је запосјеле, заједно са „ућкама“ – шиптарским терористима. Тако су поново кренуле поворке избјеглица, попут оних које је Ламбро сретао на својим путевима од Ајвалије до Цариграда, од Епира до Дубровника. Шиптарски потомци Али-паше Јањинског убијали су невини народ српски прогонећи га са вјековних огњишта, горели су православни храмови и манастири.
У непосредној близини гдје су пролазили гледао је Митрополит црногорски прије непуну годину не само срушене бомбама мостове и жељезничку пругу него, нарочито на путу за Приштину, престрављене и липсале коње, остале без домаћина. Најтужнија су била напуштена крда крава са набреклим вименима: није било домаћица да их помузу. Мјесецима се дизао црни дим изнад Метохије, од спаљених домова и стогова сијена.
Ходећи Цариграду у походе, сјећајући се на те страшне призоре, Митрополит је носио Кириловом насљеднику кир Вартоломеју, своме школском другу са студија из Рима још једну слику, страшнију од свих других које је видио. Слику запаљеног храма Мајке Божије у Бијелом Пољу код Пећи. Код је ушао у његa, јула 1999. године, још је у њему тињао жар сагорјелих свештених књига и икона. У жару је сијао свети путир увијен у убрус чудом поштеђен од огња. Иза олтарске преграде, на којој се још увијек разазнавао Христов и Богородичин лик, поцрњели од огња, са капљама згуснуте смоле, чуо се необичан шум. Није ли се то у олтару сакрио Шиптар, који је храм запалио, питао се Владика, очекујући сваки час пуцањ из олтара. Када је на крају завирио са страхом кроз јужне двери имао је шта видјети: под светом трпезом у гарежи паљевине дрхтало је као јасика на вјетру престрављено јагње!
По пустом селу тих дана је све било у пламену, само су пуцњи одјекивали и кретале се сабласне сјенке у црно обучених шиптарских тројки; убијали су последње преостале Србе. А јагње? Побјегло је негдје у јутарњим часовима из запаљеног села и улетјело у олтар да себи нађе спаса. Док га је гледао згрченог под Престолом учинило се Владици да је видио самог Христа, „Јагње заклано за живот свијета“, вјековима приношено баш на томе олтару у виду бескрвне жртве.
Из истог тог села, неколико дана раније, уочи Видовдана, Владика је са свештеницима сахранио дјевојку Марицу Мирић, силовану од четворице „ућки“ и заклану на сиротињском каучу у још сиромашнијој кући. Сахранили су је иза олтара Пећке патријаршије, ћерке Свете Софије Цариградске. Крвљу попрскано лице заклане Марице умило је пред опело чедна руке пећке монахиње. Унијела га је у земљу преображено патњом и неземаљским миром.
Док се сјећао тих слика, Митрополиту се учинило да су испред аутобуса, који се кретао према Великој Цркви Христовој, ходали јагње и Марица: хитали су да се сретну с утамниченим Патријархом Кирилом, да му принесу свој страх и ране, у нади да ће их помиловати његова света рука, од страха ослободити и Марици крваву рану на прекланом врату зацијелити…
Опет је наше Косово поље, опет је наша Кападокија
А аутобус је гредио кроз Србију и Бугарску, прелазећи трећу, турску границу. Напокон, поклоници стигоше и у Цариград, до храма Живоносни источник, испред кога су Васељенски патријарси. Стигли су на службу самога празника, на васкршњи пој:„Светли се, светли нови Јерусалиме, јер Слава Господња на теби засија…“ Отпјевасмо словенски „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи …“ над гробовима Патријараха, а међ’ њима и на Кириловом гробу.
Но, у Фанару кир Вартоломеја, садашњег патријарха, не нађосмо. Отишао је, рекоше, према Кападокији, недалеко од Ајвалије, да служи на Томину недјељу службу Божију, први пут послије малоазијске катастрофе 1924. године. Чусмо и то да је то прва посјета Васељенског патријарха кападокијским крајевима послије једанаестог вијека кад су њима загосподарили Турци.
Ноћисмо у Цариграду а онда кренусмо за Патријархом према Кападокији. Стигосмо касно ноћу до подножја сабласних вулканских стијена. До тада смо само чули и на слици гледали пећинске храмове са фрескама у њима уклесане, монашким насеобинама у њиховој утроби, чак и о епископским катедрама и саборним црквама које су их красиле.
Утроба једне од тих стијена у Ургупу била нам је преноћиште – претворена у мотел. Ујутру гледамо с дивљењем: као да их је нека џиновска рука посадила и обликовала па стреме према небесима. Коста Асимакопуло нам ништа не каже: можда је у овим пећинама и Ламбро ноћивао на пропутовању према оближњој Ајвалији, кад је долазио у посјету својој сестри? Подсјећамо се са ђацима на велике боговидце и Оце Цркве: Василија Великог, Григорија Богослова, Амфилохија Иконијског који су овдје живјели и Богу се молили, остављајући иза себе неизбрисиве трагове у живо памћење, стијене и књиге записане.
Са зидова пећинских храмова гледају нас ликови светаца сликани од шестог до деветог вијека; у погледу им вјекови и небоземна збивања, све је блиско и опипљиво као да се сада догађа. Као да је на њима одсликана вјечност у којој „времена неће бити“.
Вечерамо у једном ресторану уз једноставно гостољубље Турчина домаћина, и пјесму ђака. Дјеца пјевају о Романији и тужном Косову, гостионичари дограбише инструмент сличан грчкој лири да прате пјесму. Не разумију ријечи али их занијела мелодија. Придодају своје народне пјесме. Исти мелос само други језик. Видим, домаћин намигну једном дечку да изађе до чува стражу пред рестораном. Нешто се потресно догађа. Дјeцa, мангупи, замјењују у пјесми: „опет је наше Косово поље“ ријечима: „опет је наша Кападокија“!
Турци ударају одушевљено у лиру, припјевају и сами. Питам се и сам занијет: Нису ли ово неки од оних скривених хришћана са којима се сретао у тајности Ламбро путујући по Малој Азији, Понту, Андријанопољу? Тако је моћна и светињом натопљена Кападокија; ту вјекови ништа не представљају, сјеме хришћанске вјере тајанствено и данас рађа. Тај тајанствени печат се види и на бројним џамијама које сретамо како ничу као печурке поред путева Мале Азије. На свакој од њих је као по правилу пресликано кубе Аја Софије. Његова небеска хармонија и љепота бјеласа у џамијским кубетима од Цариграда до Кападокије, од Андријанопоља до Рожаја у Црној Гори…
Вријеме се зауставило
Идућег недјељног јутро на Томину недјељу, ево нас, стигосмо у древно Зелве. Изнад џиновске стијене са пећинским храмовима; заједно са нама светогорски монаси: Игуман Ивиронски Василије, ученик последњег светог изданка кападокијске области старца Пајсија Светогорца (умро 1994.), родом из Фарасе, близу Ајвалије, његова сабраћа, монаси из Манастира Григоријата, мноштво вјерника из Цариграда, Атине, домаћи градоначелник, полиција, бројни туристи.
Облачно је, бојимо се кише, служба ће бити под ведрим небом, изнад импровизованог олтара постављен је за сваки случај шатор… Чекамо патријарха кир Вартоломеја. Цјеливам се с оцем Василијем, старим пријатељем са Свете Горе и знанцем. Смјешка се шеретски: „Ко би други стигао довде ако не Амфилохије, са својим ђацима!“. Драго му; а нама милина у души. Као да чујемо глас Миливојеве флауте, оног дјечака из београдске тврђаве који је ноћу слушао пјесму на смрт осуђеног Риге од Фере на дунавском приобаљу славуја, па је онда преносио из мјеста у мјесто, тјешећи њоме и будећи поробљену рају, до Јањине и с оне стране Цариграда…
У Зелве је, памти историја, од деветог до тринаестог вијека било на далеко чувено духовно средиште хришћанске Цркве. То потврђује и до данас очувана у стијени уклесана Дирекли црква и други свети трагови, живи и живоносни. Ђаци сазнадоше да је у она древна времена овдје постојала богословија. Добро је да знају гдје им је никла Цетињска школа у којој уче…
На крају стиже и Патријарх. Служи се Литургија, прва послије толико стољећа. Одјекује васкршња пјесма Зелвском долином, допире до вјековима неокађених пећинских храмова. Сила васкршње молитве се спаја и прожима са скривеном силом неизбрисиво уписаном у освештане пустињске насеобине, стијене и камене громаде.
Осјећам и видим: чак и друга исламска вјера се повија пред снагом живог хришћанског ромејског духовног насљеђа и храни се њиме, макар тјелесно, преко небројених туриста из хришћанских земаља.
Ево још једне Зелвске долине славуја… Вријеме се зауставило. Све се смјестило у тајну Христовог крста и васкрсења. Христос анести! Христос васкрсе! Одјекује увијек изнова овом славујском долином и одбија се од препотопских стијена.
На крају Свете Литургије патријарх са митрополитима, епископима, архимандритима Свете Горе, монасима, монахињама и вјерним народом чини помен „оцима и праоцима и свима мирно упокојенима и мученички пострадалима Мале Азије, Кападокије и свуда и на сваком мјесту православних хришћанима“. На ријечи „мученички пострадалим“, до тог тренутка спокојни патријархов глас подрхтава, његово тихо ридање прати пјесма: „Вјечнаја памјат“. Његова немушта суза бременита, као да су у њој сабране сузе, туга, невина крв хришћанске раје вјековима проливана. Суза жалосница, умива напуштене храмове и олтаре, гробове и кости предака, патријарашка суза: Вартоломејева ли је, Кирилова или можда Григорија V објешеног на капије Фанара, од тада до данас затвореној?
У Аваносу смо на ручку гости Патријархови. Послије ручка обилазимо град, посјећујемо грнчарске радње. Грнчарски занат се овдје не прекида хиљадама година. Пред једном грнчарском радњом, Турчин, видећи да смо свештеници и хришћани, хвата за руку оца Јована и показује му, да нико не види, крст који носи на грудима. Други опет уводи ђакона Радоша у кућу: у соби, на скривеном мјесту, показује му икону Светог Марка Ефеског. Питамо се у чуду: Зар још има живих потомака скривених хришћана са којима се сретао Ламбро Андроник на својим путовањима до Ајвалије?
Хтједосмо и ми стићи до Ајвалије и Фарасе, али нам вријеме недостаје. На повратку пролазимо поред седам цркава откровења Јовановог, поред Иконије, Тијатире, до Ефеса. У старом Ефесу пролазимо светим путем између остатака древних хеленских храмова, посјећујемо мјесто седам ефеских мученика. Око остатака храма стотине гробова под земљом, оних који су живјели да ту на том светом мјесту ефеских спавача мученика дочекају васкрсење мртвих. Около камен и грм окићени у чворове свезаним крпицама и амајлијама. То муслимани приносе молитве мученицима за плодност и здравље.
У олтарској апсиди порушеног чувеног храма Светог Јована Богослова пререзасмо славски колач. Отац Јован се сјетио да га понесе а потрефио се празник самог Апостола љубави. Подијелисмо од колача не само својима него и свима који се ту нађоше бројним туристима. У дијељењу колача јави нам се тајна Хљеба који силази с неба и свима се даје као Љубав.
Плач Гркиње
Ево нас опет у Цариграду. Улазимо у Свету Софију, то чудесно оваплоћење небеске љепоте. Кажем ђацима: тихо пјевајте Христос васкрсе из мртвих… Чује се тихи бруј попут поја славуја. Маса посјетилаца се окреће као на команду према ђацима. Сви знају да је то строго забрањено турским законима, а стиче се утисак коа да су управо то сви очекивали. У храму се све преточило у пјесму, васкрсни пој као да није ни престајао од последње Литургије служене 1453. године, двадесет деветог маја.
Попесмо се путањом византијских царева на балконе храма. Са сачуваних мозаика гледају нас Господ, Мајка Божија и понеки цар, као живи. Ђаци тихо пјевају. Пјевање привлачи пажњу брачног пара, рекоше да су из Тесалије. Млада жена прилази ми и пита: „Знате ли, оче, у који стуб се сакрио свештеник пред улазак Турака у Свету Софију, са Причешћем, па чека док дођу ослободиоци? Да ли је то онај близу улаза у храм, с лијеве стране, напукли?“ – „Тако говори предање“ кажем. „А знаш ли ти да пјеваш древну пјесму О Светој Софији“, стин Аја Софија огнадија, влепо та евзокаја … – У Светој Софији наспрам видим евзоне …”? – Не знам, одговара. Пјевајте ми, ако знате“. – Каква си ти Гркиња кад не знаш најтужнију али и најљепшу пјесму својих предака?“ И почех тихо да пјевам прву строфу ове химне поробљене раје, пуну туге али и радосне наде. Кад стигох до ријечи којима ратници, евзони, поручују: „Госпи нашој, Владарки, кажи да не тугује а иконама да не плачу, евзони им то поручују … видим млада жена зарида, наслони главу на моје раме, потресена. А у мени отвори се нешто дубље од разума и срца, застало у грлу, претворено у ридај. Шта је то било? Згуснути у сузу шест вјекова распећа Свете Софије? Откровење саборног плача покољења? Трепет божанске љепоте Мудрости Божије којој је овај величанствени храм посвећен? Молитвени шапат васељенских патријараха од Јована Златоустог до патријарха Кирила и Вартоломеја? Скаменила се пјесма на уснама. Жена кроз плач шапуће: „Пјевајте“. Њен муж стоји поред нас у чуду и гледа. Ђаци се питају: Шта се то збива са владиком? Зашто ова жена рида на његовом рамену? – „Не могу пјевати, остави ме на миру“, кажем јој. Жена, уплакана, хвата мужа под руку и гледа око себе као да долази из неког другог свијета. Дајем дјеци знак да запјевају тихо: „Анђео закликта благодатној: Чедна Дјево, радуј се, и опет кажем радуј се … “ Умилна мелодија се још једном разлива храмом. Чини вам се: Однекуд из дубина одјекује пјесма скривеног светософијског хора. Или то можда анђели поју на небу васкршњу пјесму? …
Остављамо Свету Софију и Цариград, посјетивши Патријаршију и храм светог Ђорђа, као и некадашњи манастир „Земља живих“. Вративши се дома, Цетињу, испуњени свим што смо доживјели и видјели, потресени светософијским виђењем, питамо Косту Асимакопула, даровитог писца овог љетописа У долини славуја: Није ли то можда нама даривана у Светој Софији свјетлост оне пете звијезде патријарха Кирила Цариградског, за којом је трагао Ламбро Андроник скоро једно стољеће?
Светософијско тајновиђење, било како било, сија нам од овог потресног часа као звијезда водиља. Обасјавајући својом свјетлошћу таму и тугу прошлих вјекова и будећи наду за долазећи вијек. Хвала љетописцу Кости што нам је открио постојање те незалазне звијезде и указао на пут којим се њој иде…
 
Цетиње 27 . септембар 2000.
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије
 
(Поговор Митрополита црногоско-приморског г. Амфилохија за роман „У долини славуја: приповест о прошлим и будућим временима“, аутор Коста Асимакопуло“. Са грчког превела Марика Бајић, издавач Рад, Београд, 2001. године, стр. 233-241. Објављн је и као додатак часопиису Светигора 2002. године. Приредио: мр Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Фотографије са матурске екскурзије ученика IV генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског (1995-2000), који су предвођени Митрополитом Амфилохијем, разредним старешином јеромонахом Јованом Ћулибрком, садашњим Епископом пакрачко-славонским, Епископом Јованом Пурићем  и осталим професорима Цетињске богословије, министром вјера у Влади Црне Горе г. Будимиром Дубаком, бројним гостима професорима и књижевницима, маја 2000. године, обишли Бугарску, страдалну Кападокију и Цариград.)















Извор: https://svetigora.com/u-dolini-slavuja/

@Александар Милојков
Хтео сам ти послати п.поруку али ми је ,,онемогућено''. Мислим да би било јако пожељно да разговарамо и даље. На крају ћемо сви да се сусретнемо пред Господом, добро би било да макар будемо измирени и спремни да вечно бедемо заједно.
Пронашао сам све детаље око којих смо се спорили у оној књизи владике Бачког. Нема важније теме за нас у овоме животу. Треба и ја самога себе да смирим како треба да бисмо могли наставити даље и веруј ми трудим се.
Замолио бих те само да ме не понижаваш у теолошком разговору због тебе самога, јер ја те више никада нећу нападати на личном нивоу као што сам пар пута. Опрости ми.
Само желим да све буде у најбољем реду и поздрављам те у Христу који је све и свја. Нема мени спаса ако Га не видим у теби. Праштај брате.

А одакле то да ја подржавам насиље?
То што сам против отварања рудника литијума чија експлоатација може имати штетне последице по здравље људи и на загађење животне средине не значи да смерам да чиним насиље над другим људима.
Дељење истог мишљења по неком питању не имплицира нити да делимо сличне погледе на свет или да се слажемо по другим питањима, а нарочито не значи да делимо исте идеје о начинима реализације тих идеја.
 
Узгред, не знам ко је кога у Новом Саду тукао, али из искуства свих нас који живимо у Србији, знамо да је неретко управо власт преко својих људи изазивала нереде, а потом за исте оптуживала опозицију, народ или вршила убиства.

@Дејан
На начин на који су се борили против изградњи мини хидроелектрана ваља да се боримо и против државе и једне моћне корпорације? Типа, насиље нема алтернативу?
Ништа научници, савети стручњака, протести грађана, само насиље?
Узгред, шта би са оним да је човек свештеник и да сву природу треба да принесе Богу?
Ми као да морамо да изнова и изнова понављамо Адамов и Евин пад, да све само за себе користимо, а не да све Богу принесемо.
 
 

Вала виршле и треба да баце, као и добар део просечног данашњег менија у Србији.
Као, на пример, сахарозу.
Док смо се другачије хранили гомила данашњих болести је била terra incognita за наш народ. 
 

А одакле то да ја подржавам насиље?
То што сам против отварања рудника литијума чија експлоатација може имати штетне последице по здравље људи и на загађење животне средине не значи да смерам да чиним насиље над другим људима.
Дељење истог мишљења по неком питању не имплицира нити да делимо сличне погледе на свет или да се слажемо по другим питањима, а нарочито не значи да делимо исте идеје о начинима реализације тих идеја.
 
Узгред, не знам ко је кога у Новом Саду тукао, али из искуства свих нас који живимо у Србији, знамо да је неретко управо власт преко својих људи изазивала нереде, а потом за исте оптуживала опозицију, народ или вршила убиства.

А одакле то да ја подржавам насиље?
То што сам против отварања рудника литијума чија експлоатација може имати штетне последице по здравље људи и на загађење животне средине не значи да смерам да чиним насиље над другим људима.
Дељење истог мишљења по неком питању не имплицира нити да делимо сличне погледе на свет или да се слажемо по другим питањима, а нарочито не значи да делимо исте идеје о начинима реализације тих идеја.
 
Узгред, не знам ко је кога у Новом Саду тукао, али из искуства свих нас који живимо у Србији, знамо да је неретко управо власт преко својих људи изазивала нереде, а потом за исте оптуживала опозицију, народ или вршила убиства.

Колега вероучитељу/теоложе,
Није ли логичка грешка да покушаваш да ме дискредитујеш на овај начин? Више наликује новинарима јутарњег програма који на овакав и сличан начин покушавају да омаловаже саговорника са чијим се мишљењем не слажу.
Ја сам 2 хемичара консултовао, тако да нисам питао ово за електролизу случајно.

Сви који се залажу за изградњу рудника литијума, нека бар прво приупитају било ког дипломираног хемичара да им објасни колика количина ђубрета, тешких метала, отрова настаје као резултат електролизе, па после да наставе са подршком за тровање људи.
Можда ће да понуде своје лично земљиште за складиштење отрова? 
Докле више да се људи пецају преко медија (нета, ТВ-а, рекла-казала)? Овде су сви обавештени и информисани, сви причају, дискутују о нечему о чему немају ни мало знања, а наступају као да су експерти.
Где су нам округли столови где би независни стручњаци изнели своја знања о овој теми?

Њима се диви цео свет: Шта говоре куполе руских цркава? /фото/
RS.SPUTNIKNEWS.COM Од најранијих времена хришћанска религија била је проткана посебним знаковима који су отелотворени у архитектури храмова. Откривамо какав смисао носе облик, боја и број...  

НАЈБОЉЕ ДЕЛО КОЈЕ
ЧОВЕК МОЖЕ ДА УЧИНИ
Разговор са митрополитом Морфским Неофитом (Масурасом),
27. јун 2013. л.Г.
 
 
Владико, из ваше биографије знамо, да сте били послушник код старца Јакова Евијског. Имате опит послушника. Шта значи бити послушник?
 
То значи да верујеш свом старцу, зато што послушност почиње са поверењем. Пре свега то је поверење опиту старца или старице, игумана или игуманије манастира, јер када верујем духовном опиту свога старца, то значи да почињем да га слушам. Размислите, сама реч ,,послушност“ у корену има реч: ,,слушати“. И када верујем старцу и слушам га, налазим се у послушању њему, то ми на крају помаже да нађем сопствени пут и пронађем унутар себе свог личног Бога.
Послушност је увек повезана са поверењем, а то можемо видети на примеру сатане, коме је најважније да поколеба послушниково поверење према старцу. Постоји пример из Старечника, када питају послушника: ,,Како видиш свога старца?“ И он првог месеца одговара: ,,Као анђела“. Годину дана касније старац пита свога послушника: „Како ме видиш?“ Он одговара: „Као човека“. Три године касније исти старац пита: „Како ме видиш, дете моје?“ Послушник одговара: „Као демона“. То значи да је послушнику демон открио своју адресу. Тако често бива у монашком животу. И не само у монаштву, то се често дешава и у браку, који започиње поверењем, а завршава се непријатељством. Они који су у браку морају себи стално постављати питање: „Како ја видим своју жену или мужа?“ – баш као што монах непрестано поставља питање: „Како ја видим својега старца?“ И иде на исповест. Другачије не може бити.
 
А зашто су неки људи послушни, а други нису? Да ли је то посебан дар или је то резултат васпитања и самоваспитања?
 
И једно и друго. Постоје људи посебног карактера и васпитања. Ја лично нисам рођен као послушан. Док су у другим домовима постојали послушност и учтивост, у нашем дому најважнија је била слобода мисли и изражавања. Родитељи су нас томе учили.
Дешава се да монах обично долази у манастир у доби од 25 до 30 година и до тада његов карактер се већ формирао. Он доноси са собом све што већ има у себи. Али манастир постоји за сваки карактер, као што је и живот у браку за све карактере. Потврду за то видимо на примеру заједнице Апостола, јер дванаест Апостола показују дванаест потпуно различитих карактера. Шта је заједничко префињеном Јовану Богослову са ексцентричним Петром? Ја сам лично, на пример, Петар. И што је већи број браће, то видимо више различитих карактера. Стога, нарочито игимани манастира где се подвизава много браће и сестара, не би требало да имају никакве захтеве према карактерима. И ни у ком случају игуман или игуманија не би смели да мешају послушност са војним поретком. У супротном треба да отворимо немачки војни камп, другачије га не можемо назвати, то више неће бити манастир.
Послушност је у човеку. То је његова сопствена, унутрашња, слободна одлука. И када се научимо својим дугогодишњим опитом, на пример, да будемо послушни мати Сергији или да будемо послушни старцу Симеону или неком другом, онда после неког времена схватамо да нисмо њима послушни, већ самом Господу Исусу Христу и да у нашим старцима видимо скривене све заповести нашега Господа.
 
Да ли је у савременом друштву могућ такав пут послушности какав је био у прошлим временима?
 
Не познајем толико добро модерно руско друштво. Постоји стара светогорска анегдота о разлици између грчког и руског монаха. Руски старац каже свом послушнику у руском манастиру Светог Пантелејмона: „Дете моје, скочи у море“. – „Благослови, владико“, - и одмах скаче у море. Грчки старац каже: „Дете моје, скочи у море“, а послушник пита: „Зашто?“ То нам показује какви су некада били Руси. Почињали су са потчињавањем, а то их је на крају приводило послушности. А Грци су почињали сасвим другачије. Увек им је било важно да схвате разлог, то јест објашњење зашто треба да буду послушни.
Мени је сада педесет година, епископ сам и морам да кажем, да би манастир успео и да би напредовао, старци морају да буду послушни својим монасима. Баш као и у породици. Ако је породица добра и ако је у породици све добро уређено, родитељи су послушни својој деци. Када прост монах види да се старац брине о њему, мисли о њему, снисходи му на многе начине, тада он схвата да му старац даје пример Самога Христа јер је наш Господ Исус Христос дошао на земљу не да би владао, него да би служио нама људима. И тако, када видиш да старац чини апсолутно све за тебе, то изазива у теби као одговор топло осећање љубави, и ти видиш Христа у лицу свога старца и почињеш да га волиш и поштујеш. Мислите ли да заводим ред у својој епархији? Уопште не. Својим примером покушавам све време да надахњујем, а не да заводим неку врсту ригидног поретка.
Често се догађа да епископу, старцу, или родитељу западне непослушни свештеник, монах, или дете који уопште не желе да се покоравају. И шта тада учинити: протерати своје дете? Наравно, не. У овој ситуацији могућ је само један излаз. Треба преклонити колена и помолити се Господу нашем, да нас просветли. Казати: „Ја не знам. Господе, помози ми да схватим шта да чиним са овим свештеником у својој епархији, или шта да чиним са овим монахом, или шта да чиним са својом ћерком у овој ситуацији?“ И само нас Господ може Својом светлошћу просветити у овом одређеном тренутку и показати нам право решење. И увек треба да имамо пред собом пример нашега Господа Исуса Христа, Бога Оца и Духа Светога, који нас учи да смо дужни увек бити у послушности и тако пројављивати своју љубав. Само ово може довести до доброг резултата.
Питали сте ме за старца Јакова. Он никада није захтевао послушност. Говорио је: „Не требате мене да слушате, јер сам ја – мртав пас.“ Замислите, човек је овако говорио о себи, свети човек који је чинио чуда, који је током Литургије својим очима видео Анђеле. Његово смирење нас је учило. Био сам ђакон. Долазио сам код њега, а он је мени причао о својим проблемима! То ме је, наравно, веома смиравало. Већ тада ми је говорио да ћу бити епископ и ја сам разумео зашто је он то чинио: још тада ме је учио како бити епископ, како истински постати отац.
Смирење нас много чему учи и врло добар пример за то јесте – распети Господ и Крст.
Први старац са којим сам се упознао био је старац Порфирије. Имао је дар прозорљивости и када ме је видео, рекао је: „Дете моје, ти си врло активан.“ Предложио ми је: „Ако хоћеш дођи овде, разговараћемо. Али те шаљем старцу Јакову као духовнику. Будући да си рано постао сироче, отац ти је умро, у теби постоје психолошке празнине. Унутар тебе је гнев. А тај човек коме те шаљем је врло смирен, тактичан, учтив, и ти ћеш се такође смирити захваљујући његовом смирењу.“ Овога часа сам се сетио молитве коју је изговарао Свети Јустин Поповић, Србин: „Смирени Господе мој, смири ме смирењем Својим.“ И тиме је све казано. Ко има уши да чује. А ако неко нема уши, онда се испоставља да ће старац слушати, старац ће се смиравати, старац ће трпети и старац ће постати свет, а не његов послушник.
Монашка служба – је покајање. И ми смо дужни да се смирено исповедамо свом старцу или нашој старици, то јест игуманији, јер не заборавите, у женским манастирима није духовни отац, већ духовна мајка. У женским манастирима улогу духовне мајке увек има игуманија и са њом се о свим проблемима мора разговарати врло отворено и кајати се. Ја такође вршим исповест у једном женском манастиру, али не дозвољавам да ме сестре зову њиховим старцем. Оне мене називају владиком. Зато што сам им рекао: „Ваш старац је ваша мајка игуманија, њој треба да исповедате своје помисли. А предамном ћете исповедати ваше грехе, ја ћу их разрешавати и такође подстицаћу, по мери својих сила, вашу борбу ка покајању.“
Најважније је својим смиреним ставом дозволити старцу да обави операцију у нашој души, не обазирући се на то што ће бити болно, јер старац у манастиру није за то да дели чоколаде и говори: „Браво!“ Старац је лекар душа и ми треба да молимо Господа нашега да Он просвети нашег старца и исцели нашу душу. Тада нам старац може много помоћи.
Са мном је био такав случај да сам желео да одем на Атос, али старац Јаков је рекао: „Не, отићи ћеш на Кипар, јер ћеш тамо бити епископ.“ И то је било моје прво послушање, зато што сам тада одустао од сопствене жеље.
Отишао сам код старца Пајсија на Атос и рекао му: „Па како то, мене старац шаље на Кипар, а ја то не бих желео.“ А он каже: „Не, старац Јаков је у праву. Треба да идеш на Кипар, јер је воља Господња за тебе управо то. Тамо ћеш отворити манастире мушке и женске. Рекао ми је да је потребно завршити правни факултет. „Онда, - каже, - сачекај две године, моли се, и за две године у срцу ћеш добити одговор, где тачно треба да идеш и са ким да живиш.“ И заиста, две године касније чуо сам у свом срцу одговор: „Треба да одеш на Кипар у град Ларнаку ка оцу Симеону.“ Послушао сам и отишао. Отац Симеон је био врло образован човек, сликао је иконе, био је врло префињен и душом и телом и имао је изузетну способност да проникне унутар човека. Сам Господ ме је послао к старцу који је био моја потпуна супротност. Овај старац је стрпљиво чекао четири године и није ми говорио ништа лоше. Тек четири године касније, први пут ми је рекао о једном мом недостатку. А ви предпостављате, какав је мој карактер! Хегемонистички карактер, нападан, врло гневљив, врло груб. Дакле, човек је тако дуго трпео и тек после четири године казао ми је о једном мом недостатку. Зато што је тај човек веровао да се све може постићи добрим примером, а не поретком. Када је једном строжије покушао да разговара са мном, увредио сам се и четири дана уопште нисам разговарао с њим. И да ли знате зашто сам проговорио? Четвртог дана ме је посетио сатана. Благодат ме напустила и нашао сам се као мрав у канџама огромног лава, који се зове демон. Не само духовно, него и физички сам осећао искушење у те дане. Тога дана смо прослављали сећање на Светог Спиридона епископа Кипарског и говорио сам у својим молитвама: „Свети Спиридоне, сачувај мене, као што си чувао овце своје.“ Ви знате, да је он био пастир. Тада сам решио да се смирим и то је била веома важна одлука за цео мој живот. Схватио сам да је смирење пред својим старцем – почетак покајања.
Послушност старцу и смирење пред њим штите од сатане. Тако се постепено ослобађа срце од жеља, ум од мисли. Почиње да ти се свиђа да видиш своје недостатке, не твоје предности, не твоје добре особине, које можда имаш, него баш недостатке. Затим почињеш да говориш своје недостатке, исповедаш их свом старцу. Свети Исак Сирин каже: „Монах који се хвали предаје себе у руке ђаволу.“ Можете ли да замислите, ако себе хвалимо, шта радимо?! Ми сами себе можемо предати у руке ђаволу. Зато је врло важно кајати се. А да би се спознало истинско покајање мора се почети од смирене послушности своме старцу. Управо тако се отварају двери покајања.
 
Да ли непослушност Богу увек води послушности демону или је могућ трећи пут?
 
Сам Христос говори: Ко слуша Мене, слуша Мојега Оца, ко види Мене, види и Оца Мојега (ср. Јн. 14: 9-10). Шта је вечни живот? Следовање заповестима, јер онај ко испуњава заповести, познаје Бога. Уствари њих је само две: Љуби Бога свим својим срцем и љуби ближњега свога као самог себе. Само их је две, а из њих проистиче и трећа: љуби (ближњега као) самога себе, а како је другачије могуће љубити самога себе, него следовати заповестима Господњим? Стога никаквог трећег пута не може бити. Главни пут је послушност Христовим заповестима, а старац у манастиру – то је лик Христа.
Једном сам питао оца Јакова: „Ако имам мишљење различито од мишљења старца, зар не би требало ово да му кажем?“ Студирао сам на правном факултету, имао сам такве мисли. Он је одговорио: „Обавезно говори што ти је у глави. Молићеш се и говорићеш: Исусе Христе, просвети мене, просвети мога старца. Ако се будеш молио он може прихватити твоју тачку гледишта.“ Рекао сам: „Шта ако не прихвати?“ – „Е онда треба да се молиш још топлије и после молитве још једном да му кажеш. Можда ће те тада послушати. И ако други пут старац не прихвати твоју тачку гледишта, онда заћути. И кажи тада у себи: „Исусе Христе мој, сада ме мој старац не чује, зато што није још дошло време.“ Не треба га осуђивати. Најгоре је говорити другој браћи лоше ствари о старцу. У манастиру има увек врло једноставне браће и ако изразите своја гледишта, нека мишљења, можете створити групације. Тада се наравно, духовни карактер покајања потпуно губи. Тада постајемо отворени за светске помисли.
 
Зашто је прво непослушање Адамово наследно?
 
Одговор на то питање даје Свети Кирило, Патријарх Александријски: Зато што смо наследили природу Адамову. У нашој природи лежи могућност непослушности, сумње пред старцем, пред Христом, пред вером по Јеванђељу. Постали смо двоједушни. Имамо једну душу, а две жеље. Два мишљења. Неки имају и три и четири... То доводи до психичких обољења. Али је од самог почетка нашег монашког живота важно правилно поставити питање, а оно се састоји у томе, како да се исцели наша људска природа од неких особина које су јој својствене?
Када сам био у Атини упознао сам Светог Евменија губавца. Он ми је рекао: „Моли се: Господе Исусе Христе, подари ми кротост, смерност и једноставност (простоту).“ Питао сам га: „Ово последње, треће, заправо не разумем: да ли је толико важно да будем једноставан?“ – „Да, - одговорио ми је, - јер је једноставност врло тешка ствар.“ Рекао ми је: „Једноставан човек је свети човек. Једноставност је начин на који се човечији ум може кретати ка истини, ка Истини.“ Познате су речи Апостола: „Оно што нећу, то чиним, а оно што хоћу, не чиним.“ То је могуће јер је човек наследио природу Адамову, због чега је тако сложен. Зато Христос говори: „Ако не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.“ А дечија особина је једноставност. Када одрастамо, ми губимо овај дар и само нам га Господ може дати.
Старац Евменије увек је говорио једну јако добру ствар: „Када је у теби страст, молиш се и она се повлачи, али онда се поново враћа. Тада схваташ да је проблем много дубљи него што си у почетку мислио.“ Проблем је у томе што нема воље, то јест заправо нема жеље. Постали смо монаси, подвижници, аскете. Свети Максим поставља питање: „Шта је то аскеза?“ Па послушност и јесте аскеза. Например пост, бдење – су такође аскеза. Способност да поднесеш лоше речи које неко каже против тебе, да се смириш такође је аскеза. И Свети Максим на ово питање одговара овако: „Аскеза – то је дело воље. То јест, ти вежбаш своју вољу.“ Овим упорним понављањем покушаваш да вежбаш вољу. Али ми сами никада ништа нећемо постићи. Старац Евменије је говорио да ће наступити такав тренутак када ћеш се наћи у потпуном очају, када ћеш се разочарати у своје знање, у свој опит, шта год то било, тада ћеш пасти на колена и рећи: „Христе, ја желим да се исправим, али не успевам. Изгледа да желим мало. Помози ми да бих Те више пожелео. Хтео бих да Те више желим! Само Ти можеш, ја не могу сам.“ И када се човек потпуно ослања на вољу Божију, тада се отварају двери покајања. Тада почиње да плаче и да истински говори ове речи: „Оче наш, да буде воља Твоја, као што је на Небу, тако и на земљи.“ На земљи – то значи у мени, на мени да буде Твоја воља. И само је тако могуће излечити Адама кога носимо у себи, или Еву која је у вама, сестре. Ово је једини начин излечења, другог начина нема. И ово је најбоље дело које човек може да учини у свом животу.
 
На Славу Божију
превели са руског:
Б. и М. Бановић
Децембар 2020. л. Г.
 

 


View full Странице

Nikad dosta ovakvih reci. Veliki o ogromnima.
...
Огледало, загонетка, личност - Митрополит Николај (Хаџиниколау)
Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцепана, закрпљена, истрошена, кратка, накриво одевена. Раскопчан око врата. Скуфија стара, знојава, изношена, набачена на главу какобило, никада како треба. Чарапе кратке, савијене на доле, виде се ноге, сасвим црвене, отечене. 
  Ципеле у јадном стању; увек одлепљене, упропашћене. Све старо, у ритама, за бацање. Можда све то овде задобија вредност и служи свом циљу скривања ризнице.
Фигура посебна, накрива. Слика лоше урађена.
  Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре.
Тело дебело, нескладно, тешкопокретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено.
Ход тежак, несиметричан.
 
Глас као гавран. Оштар, тврд, нагао, безбојан. Када пева постаје још гори, руши се сваки осећај музикалности. Потпуно одсуство музикалности.
  Реч изобилна, али без структуре, скаче са теме на тему.
Начин неорганизован, овлашан, често без дискреције, непредвидив.
  Литург који прави неред. Све помера са свог места. Само Свети Путир остаје на свом месту, збринут и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Као што он сам воли да каже: „мирујем… немиран“.
  Поред њега, ако си важан, биваш приморан да ћутиш, да заборавиш на свој значај или се изнутра буниш. Ако проговориш, трошиш своје достојанство. Ако си детенце, прво се уплашиш, а затим полудиш од одушевљења. Ако си његов, трпиш и збуњујеш се. Ако си у часу богослужења и пожуриш да учиниш оно што знаш, чујеш оно што никада ниси ни помислио. Ако си организован, сасвим губиш ритам. Ако си како треба, не знаш где да се сакријеш.
  Тип несистематичан, несиметричан, хаотичан. За вид и за слух готово одбојан.
Ако судиш и размишљаш, биваш саблажњен. Ако останеш при томе што видиш и не размишљаш, одбацујеш га са манијом.
  Речено је статуа, слика, изглед човека. Сигурно мало претеран у негативном нагласку. Надам се да ћу у наставку успоставити равнотежу.

Загонетка

Глас његов непријатан, ритам непостојећи, рима тешка; али реч његова магична, нечувена, аутентична, истинита по садржају.
  Изглед његов, непривлачан; али поглед магнетичан, проницљив.
  Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звер; из близа детенце… 76 година. Велико дете!
  Када га гледаш, показује се нељубазним, те журиш да га осудиш; када га упознаш, пред собом видиш једног ретког господара. Осим речи, он увек има и нечег материјалног да пружи. Он никада не заборавља доброчинство и искрено озвраћа захвалност, увек изворно, искусно али без претварања. Увек га престиже.
  Када га слушаш спонтано, он је тежак, распарчан, неусаглашен; ако га пратиш жедно, он је река мудрости, извор истине, доживљај духовне различитости, слутња јединствене вредности.
Као цвет пун трња, које штите своју ризницу. Дивљи цвет који ипак рађа живот и миомирише. Сасвим је стран цвећу из цвећара за трговину. На њему ничега намештеног. Ничега извештаченог. Сасвим без технике. Недодирнут историјским током, друштвеним схватањем, лажју компромиса, али веома присутан у збивањима.
  Он је и епископ. Никаква веза са уобичајеном сликом епископа. Ни стил, ни начин, ни реч, ни израз лица не указују на уобичајено. Његова архијерејска митра, панагија, дикирије и трикирије, одежде, све је чудно. Али све слободно од експлоатације тржишта, од навика многих, од преовладавајућих менталитета. Све следи ритам практичне логике, следи ритам његове слободе. Немогуће га је клонирати, опонашати.
  Он ништа не крије. Нема никаквог покушаја да улепша ствари да заокружи реч, шта више, он спонтано погоршава слику о себи. Помаже ти да му нанесеш неправду. Можда чак није ни свестан тога. Непретенциозан. Супротан лицемерју. Заиста истинит.
  Ко је он. Шта хоће свим тим? Шта представља? Да ли јесте или се показује? Да ли је неблагородност то што има, или у себи скрива ризницу господства? Да ли је својеглав, чудан или скривени великан?

Личност
  Ум блистав и просвећен. У свему гибак и лако покретан. Знања недокучива. Памћење бескрајно. Мисао брза. Хитрина и живост. Суд и синтеза јединствени. Поима дубоко. Још дивније од знања и доживљаја његовo креативно понирање у тајну истине и живота.
  Ширина схватања. У њему места има за све; у уму, али много више у срцу. Он је васељенски и свесветски и надсветски човек. Присуство пуно сигурности и силе. Савестан и храбар. Неустрашив. Смелост и иницијатива. Младост и свежина. Креативан и разоран. Пун живота.
Предањски и новатор. Шаљив и дубок. Пун истине.
  Дубоко његово сродство са веома дубоком прошлошћу, предањем; јака његова веза са оним што је даље од есхатона. Борац са временом и његов победник. Јединствен. Непоновљив. Пун слободе.
  Познавање историје задивљујуће, светоотачки осећај убедљив, богословска равнотежа неуобичајена, ретко познавање философије, познавалац детаља истине, и њених тајни.
  Уопште није важно где се родио; шта и где је студирао, где је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човек.
  Он увек говори о тајни божанског Оваплоћења. Христос – савршени Бог и савршени човек, Богочовек. На тој основи веома божанствен и веома човечан, и више од тога: оба заједно; и веома смирен.
  Срце које се прелива добротом, спремно за највећу жртву. Друштво његово су напаћени, заборављени, наги, онеправдовани. Учен као ретко ко, друштвен као нико. Пријатељи његови – деца. Дете је и он сам. Мудрост старца, једноставност детета. Остареће и остаће дете. Прима Царство Божије као један од те деце. Он постаје свима све и чини све „најмањој браћи Господњој“.
  Наизглед диваљ, а у срцу светост. Без благодати у слици, пун благодати у личности. Пун љубави и апсолутно слободан.

…   Благодаримо њему.

Митрополит Николај (Хаџиниколау) о владици Атанасију (Јевтићу)

Kako to lepo veli apostol o najvecima - `oni kojih svet ne bese dostojan`.
...
"Атанасије на грчком значи „Бесмртан“. То име на монашењу понио је наш владика, а замонашен је руком Св. Аве Јустина. Ава је Атанасију увијек говорио: „Чедо моје ти си лав и срна“. Последњих годину дана провео је на релацији Призрен-Требиње и непрекидно је радио на објављивању књига "Писма Аве Јустина". Последњи том завршавао је у болници са маском за кисеоник на лицу. Са Христом и у Христу до посљедњег даха."

Понеки пут свако од нас у своме животу доживи такве падове какве нисмо ни сањали да могу да нам се десе. Живећи врло често у илузији моралног савршенства сами себе приморавамо да постанемо “светитељима“ и то пре свега да би се другима приказали као добри људи и хришћани. И онда одједном деси се такав пад да као кула од карата почиње да се руши Вавилонска кула наше духовне и моралне умишљености.
Такав један пад десио се свештенику Николаосу како је он сам то посведочио тадашњем младом студенту медицине, а данас доктору и свештенику Евангелосу Папаниколау, захваљујући којем смо чули и ово чудесно житије.
Наиме, школске године 1987. тадашњи студент Евангелос заједно са својим пријатељима студентима медицине био је послат од стране Медицинског факултета у Атини на обавезну праксу у Психијатрију “Дафни” и то на одељење лечења од зависности од алкохола и наркоманије.
Дошавши у Клинику приметио је међу болесницима и једног римокатоличког свештеника, који је био врло уредан и педантан док је његово понашање одавало да је у питању један врло образован и учтив човек. Студент Евангелос био је врло побожан и волио је византијско појање, и често је ишао у једну другу Болницу за лимоидне болести у атинском предграђу Светој Варвари. Тамо је служио блаженопочивши старац Евеменије Сардикакис, духовно чедо Светог Никифора губавог. Своје школске распусте Евангелос је проводио на Светој Гори где је постао духовно чедо Светог Старца Јефрема Катунакијског и Пајсија Светогорца.
Као такав млади студент Евангелос мислио је да има духовно искуство, као и што многи ми мислимо ако имамo старца светог живота, да смо аутомаски и ми свети, међутим то није баш тако.
Видевши приликом те прве посете оца Николаоса студент Евангелос рекао је у себи  “хвала Богу да није православни свештеник овде на Психијатрији већ овај римокатолички!“ Иако је приметио да отац Николаос има лепе господске манире и да све фино односи са осталим пацијентима, рекао је у себи да је то та спољашна римокатоличко-протестантска углађеност.
Тако створивши у себи слику о оцу Николаосу о једном врло културном пацијенту ипак је млади студент био у себи изненађен са којим су се поштовањем опходили према њему остали болесници и како су га пажљиво слушали.
Причајући са осталим болесницима о оцу Николаосу увидио је да није као остали западњачки свештеници који мисионаре са наметањем хришћанске вере, како су радили и раде римокатолички мисионари широм света, кобајаги бринући се за спасење човечанства.
По сведочењу осталих болесника отац Николаос иако и сам на терапији, био је врло пажљив и стрпљив слушалац свачије муке и проблема, без да држи час веронауке и моралног исправљања било коме, као што би рекли код нас “без да попује”. Једна унутрашња сила излазила је из њега и привлачила болеснике, медицинско особље, а на крају и самог младог студента Евангелоса.
Једно велико изненађење, а тиме уједно и шок, које је тада доживео причајући са болесницима о оцу Николаосу било је да он заправо није био римокатолички свештеник већ наш православни свештеник из грчке дијаспоре у Америци. Тиме је уједно и прва лажна духовна маска пала са лица душе студента Евангелоса, који је увидио, а и сам то исповеда, да је спољашни изглед врло често обмана за истинско духовно стање.
Сви смо навикли да православно свешетенство има дугу браду, а монаштво и косу, да су озбиљни, помало намргођени и да притом лако судимо оним владикам и свештеницима који имају кратаку косу и браду и који су више насмејани него тужни. Та лажна слика коју носимо у себи врло често нас одводи у грех осуђивања и постављања себе изнад других, као да смо ми сами духовно савршениjи.
Видевши да је пала та прва маска Евангелос је одлучио другог дана да приђе свешетенику Николаосу и да започне са њим разговор. Од тада почиње једно од најнеобичнијих путовања у животу младог студента где кроз разговор са свештеником Николаосом бива ношен из изненађења у изненађење.
Као и сваки млади човек Евангелос је хтио да сазна што више детаља из живота оца Николаоса, а пре свега како то да један свештеник постане овисан о алкохолу и да заврши на терапији.
Отац Николаос, који је те 1987. године имао око 53 година, рођен је у Америци од родитеља из Македоније, највероватније из Катерине. Већину својих летњих распуста провео је код своје побожне баке и деке у Катерини, а пошто је близу Света Гора чим је мало порастао скоро свако лето ишао је на поклоњење светињама Атоса.
У Америци је уписао Богословски факултет Часног крста у Бостону, и за професоре је имао оца Јована Романидиса и оца Георгија Флоровског, који му је био и духовник. Боравећи на Светој Гори упознао је Светога старца Јосифа Исихасту који га је научио умно-срдачној молитви и борби са помислима.
У личности оца Николаоса сусреле су се и уједниле у његовој души три духовна великана 20. века, васељенски свеправославни протојереј Георгије Флоровски, један од највећих богослова протеклог века, отац Јован Романидис који је својим животом и књигама описао оно што је живио Свети Старац Јосиф Исихаста, враћајући Православно исихастичко богословље на катедре Богословских факултета у Атини и Солуну.
Ипак, како да се деси пад, и то у зависност од алкохола, једном таквом ученику тако великих учитеља какве је имао отац Николаос, запитао се млади студент Евангелос. Зар вас сећање на тако велике духовнике нијес сачувало?
“Дете моје, зар се не сећаш шта је рекао Бог Светом апостолу Павлу кад га је молио да му уклони искушење, довољно ти је моја благодат, заједно са њом се бори да се спасеш. Тако је исто и у моме случају…“
Међутим, млади студент не потпуно задовољан одговором рекао је да је шокиран што је видио једног православног свештеника да је постао зависан од алкохола и да се налази на лечењу у Психијатриској клиници.
А одговор је био такав да је не само Евангелосу него и свима нама духовно и морално умишљеним, и кобајаги скандализованим и шокираним, зачепио уста на сва времена.
“Нисам те шокирао дете моје, већ сам те највероватније преплашио, јер си схватио да сам и ја као и ти био некада млад и да сам имао унутрашњу сигурност, и да нисам имао ову страст, а сада си се ти највероватније уплашио променљивости људске природе.“
Значи, није био у ствари шокиран и скандализован, већ преплашен због променљивости људске природе. Ми смо врло често самодовољни, мислимо да смо чисти јер нисмо пали у неке грехове и врло често се бојимо да не изгубимо моралну чистоћу и да не учинимо некакву грешку, и тиме да изгубимо добро мишљење о нама самима, као и добро мишљење које имају други о нама. Ипак пре свега се бојимо да не изгубимо добро мишљење о нама самима.
Оно што је схватио млади студент тада је да je духовно искуство, као и присуство благодати Божије, чувало оца Николаоса, јер је кроз смирење говорио, ма шта да направио и у који грех пао, држаћу се Господа Христа и викаћу “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног и спаси како умеш и знаш“ .
Притом је отац Николаос рекао нешто толико дубоко што је најдубљи израз смирења: “Док боравим овде на Психијатрији говорим: Боже мој, сви ови овде болесници ће се спастити док ћу ја у пакао, и ако се деси да се и ја спасем, то ће бити због њихових молитава за мене грешног.“ Тада је погледао Евангелоса упутивши кроз њега реч свима младима: “Твоја младост је лош саветник као и мени некада, али са временом ће се повећавати благодат у теби и надаћеш се само у Христа и Богородицу.“
“Верујем у милост Божију која дарује Рај онима који мисле, верују да су ван Раја“, закључио је отац Николоаос.
Видевши духовну жеђ, али и искреност младог студента, на крају је отац Николоас признао оно што је била тајна коју је само знао директор Психијатрије, који је био пријатељ оца Николаоса. Наиме, отац Николаос је дошао у Атину због конкурса на место професора Атинског универзитета, али пошто се конкурс одужио договорио се са својим пријатељем, директором Психијатријске болнице у Дафнију (предграђе Атине) да проведе једно време са болесницима на Психијатрији као болестан, иако заправо није био болестан.
Уствари његов боравак у болници био је споља гледајући дио једног научног пројекта за који нико није смио знати, јер се отац Николаос специјализовао у Америци у области „зависности од алкохолизма и наркоманије”. Боравећи у болници кобајаги као један од болесника, он је вршио своја научна истраживања у очима медицине, али као свештеник био је један од ретких који је без проповедања са cвојим молитвним исхастичиким присуством истеривао зле духове из болеснике, тако да ко год је изашао из болнице у периоду док је боравио отац Николаос, одлазио je духовно и психички излечен и више се никад није враћао.
Његово жеља да задобије професорско место у Атини није била плод гордости да задобије неко боље место у друштву, које долази са тим положајем, јер је већ био професор на једном од најпрестижних Универзитета у свету на Харварду, где је наследио оца Георгија Флоровског на Катедри за паламистичке студије. Хтио је да се врати у отаџбину и да пренесе искуство својих учитеља новим генерацијама богослова и свештеника. Нажалост на Атинском универзитету нису имали слуха за њега, као ни за његовог учитеља оца Георгија Флоровског кога су одбили 30 година двадесетог века.
Кад је све то сазнао млади студент Евангелос био је изненађен, стога га је упито: “Ма како сте могли оставити жену и четвoро деце и положај на Харвадру и дођете овде на психијатрију здрав, зар нисте полудели овде након толико месеци?“
Отац Николаос му је одговорио: “Ма шта кажеш, да сам полудио!?! Присило сам се да останем овде! Било је то једно искуство као да те постављају у гроб. Да знаш колико сам пуно пријатеља Христових овде упознао, који сматрају да нису достојни Раја док уствари ја их већ видим у Рају. Раширило се срце моје овде на психијатрији и размишљам о часу кад ћу да се упокојим уздајући се у милост Божију, у милост Цркве и њених молитва.”
Те речи биле су пророчке јер већ следећи дан кад је добио дозоволу да изађе из болнице на викенд, отишао је да се духовно напоји у један манастир близу Атине. Одслужио је Божанствену литугију баш на Теодорову суботе и после примања Светих дарова, пришао је Часној трпези да јој се поклони и ту пред њом испустио је душу своју Господу за кога је живио, жртвујући сав комфор једног угодног професорског живота у Америци зарад ближњих у Психијатријској установи “Дафни”.
Отац Николаос, смирени слуга Божији, ученик великих отаца Цркве 20 века и професор на Харварду потпуно је презрео славу, богатство и част овог света зарад тога да се уподоби самом Подвигоначелнику смирења Господу Исусу Христу, који се јавио на земљи и са људима поживеo, оваплотивши се од Свете Дјеве, понизивши Себе узео обличје слуге и постао једнак телу смирења нашег, да нас учини једнакима лику славе Његове.
 Архимандрит Евсевије Меанџија
Фото: https://srpska.pravoslavie.ru/133931.html
Извор:
https://mitropolija.com/2021/03/02/nesvakidasnji-svestenik-na-terapiji-od-alkoholizma-na-psihijatriji-u-atini
 

View full Странице

Нема потребе мене да сврставаш ни у какву групу, па нити антиваксера или теоретичара завера.
Ако ти лично преферираш да људе трпаш у групе, да их класификујеш, квалификујеш, можда тиме покушаваш и да дискретитујеш, то је онда твоја ствар. То говори како ти покушаваш да водиш разговор са другима.
Чему толика агресивност према различитим ставу, мишљењу?
Ти можеш да извлачиш закључке, да у својој глави свашта пројектујеш, али то и даље не значи да ће то бити тачно или истина.
Прилог који сам ставио уопште не коментарише руску и једну кинеску вакцину, тако да теза о антиваксерима не само да је погрешна, већ је класичан пример покушаја дисквалификације саговорника.
Ја свој став нити сам рекао, нити исказао, то је твоја чиста пројекција, умишљај.
 
Само настави да се мачујеш сам са собом.
 
 

Проф. др Џуди Мајковиц и проф. др Дејвид Мартин: Вакцина против COVID-19 није вакцина – Живим за Србију!
ZIVIMZASRBIJU.COM Амерички научник, истраживач и молекуларни биолог, проф. др Џуди А. Мајковиц, која је децембра 2018... Altera pars. 
Људи можда нису кредибилни, нису беспрекорни, али су већи стручњаци од већине на форуму (бар за ову тему)
 
 
 

Проф. др Џуди Мајковиц и проф. др Дејвид Мартин: Вакцина против COVID-19 није вакцина – Живим за Србију!
ZIVIMZASRBIJU.COM Амерички научник, истраживач и молекуларни биолог, проф. др Џуди А. Мајковиц, која је децембра 2018... Altera pars. 
Људи можда нису кредибилни, нису беспрекорни, али су већи стручњаци од већине на форуму (бар за ову тему)
 
 
 

Нема потребе мене да сврставаш ни у какву групу, па нити антиваксера или теоретичара завера.
Ако ти лично преферираш да људе трпаш у групе, да их класификујеш, квалификујеш, можда тиме покушаваш и да дискретитујеш, то је онда твоја ствар. То говори како ти покушаваш да водиш разговор са другима.
Чему толика агресивност према различитим ставу, мишљењу?
Ти можеш да извлачиш закључке, да у својој глави свашта пројектујеш, али то и даље не значи да ће то бити тачно или истина.
Прилог који сам ставио уопште не коментарише руску и једну кинеску вакцину, тако да теза о антиваксерима не само да је погрешна, већ је класичан пример покушаја дисквалификације саговорника.
Ја свој став нити сам рекао, нити исказао, то је твоја чиста пројекција, умишљај.
 
Само настави да се мачујеш сам са собом.
 
 

Проф. др Џуди Мајковиц и проф. др Дејвид Мартин: Вакцина против COVID-19 није вакцина – Живим за Србију!
ZIVIMZASRBIJU.COM Амерички научник, истраживач и молекуларни биолог, проф. др Џуди А. Мајковиц, која је децембра 2018... Altera pars. 
Људи можда нису кредибилни, нису беспрекорни, али су већи стручњаци од већине на форуму (бар за ову тему)