jermel

Тата јесте један али су два сина... и сваки од њих говори оном другом ''ти немаш појма ја знам Тату боље него ти...твој тата је са малим т а мој са великим Т'', а у збиљи ниједан ни други појма немају. Један је добри син-фарисеј а други је блудни син-цариник. Један је разбојник са леве стране а други је разбојник са десне стране. Оба блуде-лутају, један духом а други и духом и телом. Међутим онај други се некако, и ако делује је да је удаљенији, заблуђенији, брже враћа кући... (тако би у све те три приче, као и у свим другим причама из Јевађеља мој Васијане) Е о томе је реч (мислим да ће ти се то свидети Ајла) да ако си син и некога или нешто волиш онда то нешто или некога доносиш кући, јер само са Татом и у Тати то може да буде пуноћа љубави. Нема ту закона него само Љубов. а ако тај ход ка кући не иде брзо... полако, полако,''ти'' крени - Тата је већ пред вратима и иде у сусрет.

Значи ништа од служења, ништа од ужитка давања него само размена...чист рачун, дуга љубав... Одвајате телесни однос од љубави и сводите га на трљање телима (мој израз). А то није Православна мисао. И још нешто, по којој логици (теологици) класификујете грехове и одређујете колико пута је који грех већи (и где се опет денуло настројење срца). То питам због ових ваших речи: Тако да, пушење и псовање имају заједничку греховну природу са оралним телесним односом, само што је практиковање истог (у неком општем смислу) далеко већи грех од прва два. Мада, псовка неког монаха, на пример, може бити десет пута већи грех од оралног телесног спајања неких супружника...

Лице је мускуларни апарат којим човек мање или више изражава свој карактер и визуелно представња личност али у смислу постојања лице као предњи део човекове главе са очима није синоним са Личношћу - υπόστασης. Личност није ограничена на лице (као део главе) нити брачни однос на узајамно гледање у очи (лицем ка лицу, као што сте рекли). Волео бих да знам на којим деловима из Светог Писма или речима светих Отаца заснивате овакве експлицитне ставове.

Драги Васијане, како не постоји када понављате да (вашим речима) злоупотребом тела, (мојим речима) покретом тела човек прља тело и душу и под тим подрзумевате да када супружник уснама целива супругу или обратно у одређени део тела (као да нису једно) док целивање у неки други део тела то није нечисто и није злоупотреба. Нисте говорили о настројењу срца већ о покрету тела. Ако већ и сами кажете да је настројење срца то што уноси грех у човека, како знате и тврдите да је настројење супружника у брачном кревету грешно у једној пози али у другој није? Поготово када (као што сте и сами рекли ) таквог искуства немате. Волео бих да знам ако имате неку референцу из Светог Писма или светих отаца на којој заснивате овако експилицитне ставове.

Драги Васијане, начин на који ви покушавате да расућујете је далеко од Православне мисли и ако се вама чини супротно. Почели сте са коректним премисама али ваши судови о човеку се никако не поклапају са антрополигијом Светих Отаца а тек никако са Јеванђељем. Ви банализујете човека и деградирате га говoрeћи о чистим и нечистим удовима, такође и да човека погани покрет тела а не покрет духа који је у њему. Говорећи о Причешћивању ви говорите као да се не причешћује цео човек и не превасходно својом вољом већ само неким деловима тела. Притом сте управо речи из Јевађеља ( Мт.15,11) изврнули наопако... Ако је нешто нечисто у човеку то је онда срце и оно што из њега излази Јер од срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, курварства, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога. Јер изнутра, из срца људског, излазе мисли зле, прељубе, курварства, убиства Крађе, лакомства, пакости, злоће, лукавство, срамоте, зло око, хуљење на Бога, понос, безумља Сва ова зла изнутра излазе, и погане човека. ..а да не помињем сад да сте општење - заједницу две личности свели на неопходност узајамног гледања телесним очима... Љубав је нешто много више и деликатније од онога како је ви представљате. А да би критика била конструктивна ево поново подвлачим шта је то где мислим да треба тражити грех: Зато не судите ништа пре времена, докле не дође Господ,који ће и осветлити што је скривено у тами и објавити намере срца; и тада ће бити свакоме похвала од Бога (1. Кор 4, 5)

Овај део закључка је претеран. Тамо пише уз СВЕПРАВОСЛАВНУ сагласност... Значи не даје аутономију само Васаљенска Патријаршија, нити игде пише да ће нека будућа Аутономна Црква бити подређена Васељенској Патријаршији.

15 Минута - Масакр у Двору "скинут због спама и обмањивања"

Прича о Адаму и Еви је поетска слика, символ односа две слободе; створене, она која има почетак и крај и вечне, оне из које извире свака друга слобода. Голотиња код јевреја је је предсатвљала велику срамоту. Бити осрамоћен или осрамотити некога значи бити ударен или ударити у нечију личност, у оно што он јесте. Велика увреда, велико поништавање личности = смрт. Кажемо: "смртно си ме увредио"... Адам једе плод знања добра и зла и увиђа своју голотињу - долази до спознаје сопствене смртности (јер још увек не једе од дрвета живота, у лику је али не још и обличју). крије се од Бога - (страх изгони љубав) - одбија заједницу са Творцем (са оним у коме је скривен његов живот), тражећи живот у твари... и умире.

И ако деца кажу да је Сину Божијем име Исус а презиме му Христос, ο χριστός од глагола (χρίω), није именица већ глаголски придев, како на грчком тако и на хебрејском - מָשִׁיחַ, исто и на енглеском - anointed, па и на српском - помазан. У српском црквеном предању се не користи српски већ грчки облик. Помазани (множина - οἱ χριστοι) или посвећени су били цареви и свештеници. Помиње се на више места у старом завету. Χριστός - писало се и пише малим и великим словом, исто као Бог и богови или као што могу да се обратим вама или Вама и ако мислим да би Теби било свеједно и да је теби.

...πросто, Христос није именица (није име) као све ове друге речи које сте навели већ глагослки придев.... и у том оригиналном облику, а не у преводу, је задржан кроз предање до данас. Српска варијанта би била Помазаник (Исус Помазаник)... све остало је крње... Слично би било и са Теотокос (Θεοτόκος), не Теоток, да којим случајем Богородицу зовемо користећи изворни грчки

Из службе Светом Пророку Мојсију, стихира на Вечерњој пишем на грчком а превод мој - на брзину Νῦν οὐκ ἐν αἰνίγμασιν ὀρᾷς, οὐδ’ ἐσόπτροις πάνσοφε, οὐδὲ σκιαῖς ὡς τὸ πρότερον, τὸν σοὶ ποθούμενον, Μωσῆ νομοθέτα, ἀλλὰ μᾶλλον πρόσωπον, πρὸς πρόσωπον λυθέντων θεόπνευστε, τῶν πρὶν ἐμφάσεων, ὧν ἱκέτευε δωρήσασθαι, τῇ σῇ ποίμνῃ, ἔλεος καὶ λύσιν δεινῶν. Сада (Га) у загонетци не гледаш, нити кроз огледало, нит' у сенци као раније, Њега за ким чежњаше, законодавче Мојсије; али пре лицем у лице, ослобоћен, богонадахнути, (свих) пређашњих појава; Њега моли да нам дарује... ...а таквих и сличних стихова у Минејима је на стотине...тропари препуни, сви Светитељи су у Животу и из Живота нам се јављају. МИ не знамо, ми чекамо, (јер смо времени). ОНИ знају јер гледају лицем у лице и чекање онакво какво ми познајемо они немају.

то сам хтео да чујем

...четрнаестог по греогоријанском. Ако рачунамо по јулијанском онда тај дан (како год да се зове по грегоријанском) зовемо први Септембар, то хоћу да кажем.

У време Арсенија Чарнојевића сви су (Православни) били на Јулијанском... а ако кажеш 14. то је по Грегоријанском а не обрнуто. по Јулијанском је била и остала 1. Септембра. .

Презвитер Дарко Јелић, on 10 Aug 2015, каже: Што се тиче причешћа свим честицама то забрањује св.Симеон Солунски у својим делима које ме мрзи да куцам али директно говори да се вернима само раздаје од Агнеца а не и од осталих честица. И кад се служи и говори Светиње Светима диже се само Агнец а не и остале честице. Све је то лепо и красно али да ли је заистa то оно у шта верујемо. Mени је блискије овакво созерцавање Светог Николаја (ово све и даље има везе са темом; тајна додира или тајна тела). Проскомидија! Шта је Проскомидија? Јеретици и немају Проскомидије. Проскомидија је уводни део Литургије, њен пролог. То је наш додир са небесним царством и небесним грађанством. Око Јагњета Божјег - Агнеца Божјег - свештеник вади частице из просфоре за Богомајку - за њу на прво место, јер се у њој ваплоти Бог - за светог Јована и остале пророке, за апостоле, за оце цркве, за мученике и исповеднике, за преподобне матере наше, за безсребренике и све чудотворце. Ај, какво богатство и каква слава! И за упокојене оце и матере и братију нашу, и за живе хришћане. Ај, ај, и ај! Какво богатство и каква слава! Време и простор губе се. Народности и земаљске припадности не рачунају се. Само царство Јагњета Божјег и Његови грађани. Честице свију њих ми стављамо у Путир, у најсветију Чашу, са небесним пићем, и онда се причешћујемо. То је додир наш с њима; наше јединство с њима. Једно царство, једно грађанство, једна вера, једна породица Божија. То јеретици немају. У колико они још држе Литургију држе је без Проскомодије. Тако им диктује њихова гордост. Они тобож хоће да знају само за Бога а не и за светитеље Његове. Хоће да држе везу само са Оцем, презирући децу Његову. Хоће да поштују Христа, одричући жетву и плодове трудова и суза Његових, и мука и крви и смрти Његове. Они не желе никакав додир са децом Божјом, са милијардама спасених угодника Божјих. Питање је, да ли Отац, чију децу они презиру, жели неки додир са њима, презирачима деце своје. Или их одбацује у гневу своме као што они одбацују децу Његову. Јеретички богослови називају цркву друштвом, и будући уједначитељи свега са свачим, они ово друштво стављају поред других друштава и уједначују са другим друштвима: политичким, економским, социјалним, и т.д. Међутим црква није друштво но породиља, породица највећих размера, са колевком коју не престаје љуљати. Као што Галатима пише апостол Павле: Дјечице моја, коју опет с муком рађам, докле Христово обличје не постане у вама. У порођајним мукама кроз векове и векове црква рађа децу Божју, синове и кћери Божје, мале богове, санаследнике Христове у царству вечног живота и вечне светлости. ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЉУБОСТИЊСКИ СТОСЛОВ ВЕРА У ЕВАНГЕЛИЈЕ СМИСАО И ЗНАЧАЈ ТЕ ВЕРЕ ПЛОДОВИ У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ - ОД ЦРВИ ДО БОГОВА -

"Жеља оних који су задобили ово виђење је безгранична, будући да им благодат, која им је већ дарована, даје снагу да још више сазревају, јер је Онај који Се даје безграничан и награђује обилато и издашно. Како онда синови будућег века неће безгранично напредовати у том созерцању, задобијајући благодат за благодаћу и радосно успињући успонима који никада не замарају? " (Одбрана исихаста, 2, 2, 11). (Св. Григорије Палама) А Свети Григорије Синаит пише: "У будућем животу ангели и светитељи ће вечно узрастати у благодатним даровима и никада се неће умањити њихова чежња за што већим блаженством. У том животу неће доћи ни до застоја ни до промена од врлине ка греху"

...али предање каже после растанка са телом нема покајања, дакле душа не може сама да чини дела преумњења треба јој тело... него, а шта ако надвремено стање није стање потпуне непокретности, непроменљивости...

@@Жељко...па зар то исто питање не остаје и када говоримо и о свету душа односно о неком стању свесног чекања васкрсења. Ако је без тела какво искуство може да изгради душа макар и чекала хиљаду година. Питање остаје не решено и овако и онако.

Овде је очигледно да се светитељ пита, величајући Тајну Божију, па каже Како? али тај догађај на Тавору није нимало згодан за објашњење ево још једне просветљене главе, Св. Јефрем сиријски, који каже мало другачије Зар није Христос призвао Мојсеја у живот, а Илију с неба? Гле, Он их је привео из претходног времена Праведног ? . Ако је пак насилно спустио Илију са неба, онда Он није благ, јер је Илију отео из мишице Праведнога и довео га за Свог сведока. Ако је Благи без знања Праведнога пронашао Мојсеја и присвојио га, онда је крив за краду, јер га је отео из гроба, изневши на видело кости које је Праведни сакрио од људских оцију (в. 5. Мојс. 34; 6). када силажаху са горе заповеди им Исус говорећи: Никоме не казујте што сте видели (Мт. 17; 9). Знао је да им неће поверовати него да ће их сматрати безумницима и речи: можда знате и одакле је дошао Илија? Мојсеј је пак био погребен, али нико није знао место где је његов гроб, тако да би се појавило богохуљење и саблазан. И још каже: Будите мирни док се не отворе гробови и док из њих не изаду праведници Старог и Новог Завета и не појаве се у Јерусалиму, граду великог Цара (упор. Мт. 5; 35). Након тога ће поверовати да је Онај, Који је њих призвао у живот, васкрсао и Мојсеја. На глас Господњи појавило се много праведника из преисподње, и уместо једног дошли су многи. И ако су се мртви јавили зацувши Његов глас, да ли је онда утолико пре требало да се јави живи Илија? Због тога је рекао: Никоме не казујте што сте видели док Син човечији из мртвих не васкрсне (Мт. 17; 9). ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ЕВАНЂЕЉА ЧЕТРНАЕСТА ГЛАВА

Не можемо ми превише да говоримо о надвремеском кад смо сами временски... али је инспиративно... Ево и ја нешто набрзака (за дневник): Кроз Имнографију Црква јасно пева о Торжественој Цркви и Царству Небеском када говори о Светитељима а не о неком међу простору и полу заједници са Христом нити пева о њима као онима који чекају, ми чекамо а не они. ево из прве руке: "Ревност твоја и дела била су прикладна имену твоме, истоимена. Исповедајући твоју веру у Господа Христа као једину, наследила си Живот вечни, Параскево мученице, отуда нам изливаш исцелења и молиш се за душе наше "Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо твоју часну успомену." Ми смо сада и још не, али они су потпуно у САДА. Иконографија Цркве такође представља светитеље прослављене у Царству... зар иконе не називамо прозорима Царства Небеског. Икону Светитеља управо разликујемо од обичног портрета по томе што лик изображен на њој пребива у Светлости Васкрсења, Вечности ... Нема прозора који приказује међу Царство... Е сад, где ја тај крајњи пролаз, последња врата ка Есхатону ка левој или деној страни Христа. Па у СМРТИ. Кроз смрт су сви Светитељи прошли и лишивши се временског и из делимичног Пришећа ушли у потпуно. Нас нема у Есхатону и нисмо потпуно у Сада, и само делимично га кушамо јер нам тек предстоји смрт. односно у Есхатону нисмо јер нисмо кроз смрт прошли... Врата Царства Господ отвара прошавши кроз смрт... "Семе које падне на земљу мора да умре, да би родило род" Ево Светог Игњатија Богоносца, овако одговара онима који покушавају да отклоне пред њим долазећу смрт: "Опростите ми, браћо, немојте ме спречити да живим, немојте желети да умрем.", и наставља: "Онога који желе да буде Божији, немојте поклањати свету, нити га обмањујте вештаством (материјалним); оставите ме да примим чисту светлост. Када тамо стигнем - бићу човек (Еф 4,13), (3) Дозволите ми да будем подражавалац страдања Бога мога (1Кор 11,1;1 Сол 1,6).Ако ко има Њега у себи, нека схвати шта желим, и нека ми саосећа, знајући шта ме обузима" (Фил 1,23). Ми чекамо, другим речима каснимо за оним који ЈЕСТЕ, они су дочекали (и прате историју, ко ми кад гледамо снимак утакмице од јуче и ако знамо које победник)

Christian Pascha after the Hebrew Passover is an "Orthodox Urban Legend"? Of course it's not. Christian Pascha is to be celebrated on the first Sunday after the first full moon after the spring equinox. When the Holy Fathers of the A Ecumenical Council ordered that we have to celebrate Pascha AFTER THE FIRST FULL MOON after the spring equinox they wanted to prevent Christians from celebrating the Christian Pascha with the Hebrew Passover. The 7th Canon of the Holy Apostles orders: If any bishop, or presbyter, or deacon shall celebrate the holiday of the Passover before the vernal equinox with the Jews, let him be deprived. The first Canon of the Synod of Antioch orders: "Whosoever shall presume to set aside the decree of the holy and great Synod which was assembled at Nice in the presence of the pious Emperor Constantine, beloved of God, concerning the holy and salutary feast of Easter; if they shall obstinately persist in opposing what was [then] rightly ordained, let them be excommunicated and cast out of the Church; this is said concerning the laity. But if any one of those who preside in the Church, whether he be bishop, presbyter, or deacon, shall presume, after this decree, to exercise his own private judgment to the subversion of the people and to the disturbance of the churches, by observing Easter [at the same time] with the Jews, the holy Synod decrees that he shall thenceforth be an alien from the Church, as one who not only heaps sins upon himself, but who is also the cause of destruction and subversion to many; and it deposes not only such persons themselves from their ministry, but those also who after their deposition shall presume to communicate with them. And the deposed shall be deprived even of that external honor, of which the holy Canon and God's priesthood partake." Why celebrate Pascha after the Passover? Because as Saint Nikodemos the Athonite explains, the typos (foreshadow) must be preceded. The Resurrection of Christ happened after the Hebrew eucharistic meal of Passover. All you people out there, especially in America, don't create "Urban Legends"... Please... By the Most Reverend Nektarios Tsilis, Metropolitan of the Orthodox Metropolitanate of Hong Kong and Southeast Source: facebook.com/nektarios.tsilis

пре свега ДОМ разрушен и опустео, који се последње две деценије обнавља и Господа Распетог у њему.

ако је у праву онда зависи од нас и нашег искуства коју поуку видимо као универзалнију односно са којом поуком можемо и ми да се индетификујемо.

...па чак и виђење и универзална поука цара Константина је истоветна. "Овим Побеђуј" ... чимe да побеђује? не цртежом крста већ оним што крст јесте... пребивање у паклу не у очајању већ у нади и вери у Спаса. тиме побеђуј.