Пацифиста

Не разумем. Шта је толеџа? Први пут чујем за то 4chsmu1

Не знам на какву контролу мислиш, али не верујем да је могуће. А не верујем ни да је здраво. Мислим да би га то отуђило од других људи. Имам друга који још од детињства покушава да се 100% контролише и видим да му се то обија о главу. И он је мислио да је емотивно јак због тога, али то је управо одраз слабости. Мислим да он то схвата сада, али тешко може исправити образац понашања који је годинама градио. Добро је не послушати увек своје нагоне, али ако си пуна негативне енергије боље би ти било нпр. да одеш да се истрчиш, испливаш, или да тренираш бокс... Боље ти је да негде испразниш ту негативну енергију него да је држиш у себи јер се може усмерити против тебе саме.

Да ли је неко можда чуо за терапију из наслова теме? Или можда читао књигу "Примални крик" или неку новију? Примална терапија је један вид психотерапије који се не бави само одређеним симптомима него стањем система у целини. Ако неко има страх од лифта или неки други проблем, то је можда битно као полазна тачка, али ова терапија има за циљ да истражи шта се то налази много дубље испод површине страха од лифта. Испостави се да су и многе физиолошке болести као што су астма, дијабетес, повишени крвни притисак, проблеми са варењем, тумори... узроковане управо психичким проблемима. То су заправо само симптоми који указују на једну неправилност у систему, и неке тотално различите болести код човека могу бити изазване истим узроком. Примална терапија управо лечи узроке, а не симптоме, симптоми сами од себе нестају кад се отклони њихов узрок. Ова терапија заслужује пажњу јер кажу да су људи њоме излечили разне психосоматске болести (нпр. епилепсију, проблем са крвним притиском, неправилно држање тела, мигрене, малаксалост, гојазност, неправилно држање тела...), као и психичке проблеме (анксиозност, фобије, агресивност, сексуалне перверзије и настраности...). Неким женама су приметно порасле груди, два двадесетогодишњака су изјавила да је брада први пут почела да им расте тек после прималне терапије. Неке екстремно мале жене су чак порасле у висину неколико сантиметара. Што се тиче ових података, питао сам неколико психолога за веродостојност тога, и они су потврдили. Примална теорија Заснива се на уверењу да већина људи у себи носи резервоар прималних болова. Те болове не осећамо свесно јер су дубоко скривени у нама, и одбрамбени систем их држи даље од наше свести да би нас заштитио од њих. Примални болови настају гомилањем потиснутих траума из детињства и пренаталног периода које нису до краја проживљене. Детца су осетљивија од одраслих људи и све што би одраслог могло да потресе на децу има вишеструко јаче дејство. То је због тога што су она још у фази развоја, па су рањивија. Што је дете млађе, подложније је рањавању. Најкритичнији су пренатални период и прве три године живота јер неки основни системи нису још до краја развијени. На пример, мождано стабло које је задужено за основне виталне функције (дисање, рад срца...) се комплетно формира тек неколико месеци по рођењу. Лимбички систем који је задужен за осећања се формира до треће године живота. Ако у овом периоду дете доживљава трауме, оне ће оставити траг за цео живот. Трауме могу настати и касније иако тада остављају мањи траг. Како настају трауме? Дете има своје потребе од момента зачећа па надаље. По рођењу су то потреба за храном, за љубављу, за пажњом, за тим да дете буде чисто, да га држе у наручју, да причају са њим... Касније се јављају све новије и новије потребе. Родитељи као и други битни људи у дететовом животу понекад не умеју да препознају дететове потребе или нису у стању да их задовоље јер су сами преплављени својим бригама. Када му потребе нису задовољене дете пати. Оно се оглашава плачем или на други начин да би скренуло пажњу на своје потребе. Ако ни то не помогне, долази до разочарења. Дете схвата: Они неће да ми помогну. Ово сазнање је јако болно за дете, с обзиром да његова егзистенција зависи од родитеља. Да би се заштитило од ове страшне истине дете је принуђено да своје сазнање потисне. Угушиће своју потребу како би се прилагодило родитељима. Осећај очаја због незадовољења сопствених потреба је много опасан у датом тренутку, и он не бива проживљен до краја. Траума бива потиснута. Касније у животу, овај страх од опасности ће се и даље задржати, иако је опасност реално прошла. Страх ће остати у потпуно истом облику, али ће до свести допирати модификован, тако да ће се предмет страха променити на нешто друштвено прихватљиво, на пример страх од летења, или од саобраћајне несреће, или од лифта. Бол који није проживљен до краја бива закопан негде у систему, и одбрамбени систем га држи подаље од свести. Одбрамбени систем нас штити од суочавања са тим болом, али истовремено нас чини отуђеним од нас самих. Нажалост, када потискујемо осећање бола, потискујемо и остала наша осећања и чулне доживљаје и затварамо се. На тај начин свет постаје црно-бео, боје постају блеђе, мириси слабији, музика мање допире до нас... Човек осећа да му нешто фали, да је један његов део потиснут, и тежи ка интеграцији, да се цео усклади. Истовремено, бол који је неподношљив активира одбрамбени систем и спречава да се осети. Приликом прикривања прималног бола организам се служи разним триковима, али оно што је битно је да је одбрамбени систем стално будан, и када смо будни и када спавамо. То значи да је човек у непрестаној борби са самим собом. И у тој борби може понекад доћи до примирја али правог мира тешко да ће бити. Све ово, стална борба одбрамбеног система превише умара организам и он почиње да слаби. Долази до психосоматских обољења. Прво страдају органи који су највише на удару. То зависи од човека до човека које ће се болести јавити, с обзиром да су и одбране креиране на различит начин. Осим болести органа јавља се и психичка напетост јер човек осећа да није сасвим присутан овде и сада. Плаћамо превелику цену за бежање од сопственог бола. Примална терапија Примална терапија се фокусира на то да помогне пацијенту да продре испод гомиле маски и одбрана до прималног бола и да га проживи мало по мало, чиме из дана у дан постаје свеснији једног дела себе. Када се заврши проживљавање неке трауме долази до повезивања у мозгу, успостављања нормалног тока импулса у том делу мозга, јер више нема потребе за задржавањем бола, бола више нема, ослобођен је. Ово се ради систематски. Прве три недеље се ради интензивна индивидуална терапија. Пацијент мора те три недеље да буде изолован од свих могућих спољашњих утицаја који би му скренули пажњу од суочавања са самим собом. Не сме да се виђа са другима, да разговара, да користи компјутер, да чита... Тада сваког дана одлази на индивидуалну терапију, у којој терапеут покушава да допре до његових дубљих болних осећања. У почетку причају, али је циљ доћи до стања где пацијент више не разговара са терапеутом нити има свест о томе где се налази, већ се налази целим својим бићем у свом сећању, у ситуацији која је довела до потискивања. Ово се зове примал. Током доживљавања примала пацијент може да вришти или да плаче, или да јеца, да се ваља и превија од болова, он реагује као мало дете, сходно узрасту у ком се налазио у тренутку потискивања. Овај пут ће он ту ситуацију проживети мало више него прошли пут. Сваку трауму ће мало по мало проживљавати, онолико колико је у стању да поднесе у датом тренутку. Овде је битан добар терапеут, који ће умети да осети колико пацијента треба гурати у примал. Ако буде претерао са тим, ефекат ће бити супротан јер ће се пацијент суочен са превеликим болом затворити. После неког времена (обично је то три недеље) пацијент је много отворенији и већ је научио да улази у примал, и може да пређе на групну терапију, с тим што по потреби повремено оде и на индивидуалну. И у групној терапији је циљ да пацијент уђе у примал, и онда буде сам са собом, само што овде примали једних људи могу покренути примале других. Поред свега овога, мере се виталне функције пацијента као што су ниво кортизола (хормона стреса) у крви, крвни притисак, ниво хормона среће пре и после сваке сесије. Резултати су показали да после годину дана терапије најчешће долази до нормализације свих виталних функција у организму. Дужина терапије зависи од старости пацијента, од количине ускладиштеног бола и других фактора, али у просеку траје око годину и по дана. Ово некоме изгледа као дуг период, али имајући на уму да се цео живот поново прегрупише, и да се стварају трајне промене које ће остати за цео живот, то није много. Такође, треба се водити овом рачуницом: ако терапија траје и 3 године, али ако ти продужи живот за 20 година, то је јако добра инвестиција. Што је још битније од дужине живота, вишеструко побољшава квалитет живота.

П.С. Лего сам ноћас око 1 И ево пробудио сам се пре два сата и нисам могао да заспим поново, што ми се јако ретко дешава. Мислим да ми се не исплати да се поново враћам да спавам, има цео дан да преспавам. Боље ћу око пола сата поподне ако ми буде потребно :cheesy:

Па реко бих да је ствар у томе колико је времена остало до вечери. Мислим да нам је у природи да волимо да будемо будни када је сунце, и ако много времена проведемо у спавању док има светлости имамо осећај да смо пропустили део дана. Мени је најгоре ако заспим у пет, шест увече док је још дан а пробудим се кад увелико падне мрак. Или кад легнем у раним јутарњим часовима а пробудим се рано послеподне па ми цео дан прође за две секунде, бедан осећај. Иначе, ако одремам пола сата око два - три поподне осећам се сасвим добро, окрепљено, као да сам напунио батерије за остатак дана.

Имао сам другарицу која је геније за цажаљење и самосажаљење, и изузетно воли да уздиже себе. Једно време смо се често виђали и причали и запазио сам колико воли да оговара људе (али онако ружно) за које сам видео да је јако фина са њима. Такође, у школи у којој је предавала је презирала децу јер не знају њен предмет и слабо читају. Једном приликом смо се касно ноћу враћали кући. Њој је кућа била близу, а ја сам имао још око три до четири километара да пешачим. Паре за такси нисам имао а био сам уморан. Њене речи охрабрења су биле: "Јој, па ти си н*****. Како ћеш ти сад?" Како ми је било мука од тих речи тада. То ми уопште није било потребно. Сећам се да је много волела да се смеје кад се неком догоди нека незгода. Сада се са њом само повремено случајно сретнем у граду, поздравимо се уз смешак и свако продужи својим путем. То је сигурно најздравији однос који је могуће успоставити са њом. Мислим да ме повремено оговара, вероватно прича да сам јадан. Нисам нигде чуо али једноставно имам такав осећај. То би личило на њу.

Овај опис (као и сви Покајникови) свакако да је јако добар, не знам постоје ли ти индиго људи, али ако постоје ја свакако припадам њима, барем по свему што сам прочитао овде и у једној популарној књизи. Сигурно је да су многи улепшали описе индиго људи, живети или бити близак са њима није увек лако. Често су ови људи добри за неког потпуно непознатог, а погубни према себи или неком себи блиском. "Нпр. сматрају себе редовно бољим од других (то баш наглашавају, мада нису увијек сигурни у то што кажу, али док их не упознате - пролази им)" Жива истина, нажалост. Узрок томе је велика несигурност у себе, па велика потреба да се та несигурност прикрије. "немају нормалан однос према сексу (тврде да је хомо и бисексуализам нормалан, јер све је то љубав, то није физички, него психички процес)" Једно време сам заступао овај став. Међутим, временом сам почео да схватам колико је заправо хомо и бисексуализам ненормалан и почео сам да сажаљевам ове људе. Али свакако да и сада имам специфичан однос према томе. А онда је једна представница идеологије хомосексуализма покушала да мене убеди да сам ја латентни хомосексуалац и да позивам на линч хомосексуалаца (ово је чиста измишљотина, ја то нисам радио) зато што се плашим да признам да сам ја геј. И та лезбејка је применила исте манипулативне методе које си ти горе споменула, потпуно исте. И жао ми је ње иако сам био жртва њене сплетке и, морам признати, и мене је подилазила језа од те особе. Мислим да ове особе често нису свесне колико су у стању да под утицајем неког веровања буду извитоперене па мислећи да је су на исправном путу покушавају и друге да усмеравају тиме стварајући сасвим нездраве односе. Овде бих сврстао и себе, мада се трудим да то поправим колико могу. "немају осјећај кривице ни зашта (кад направе неки проблем, и кад их суочите с тим - одговор је углавном НИСАМ ЈА КРИВ ШТО СИ ТИ НАРДНДАНА ДАНАС?)" Да, ово је такође тачно, ја сам на пример свестан својих недостатака, сметају ми, али не мислим да сам ја крив за то, увек окривљујем околности, неспоразум, лоша искуства итд. оправдавам себе и друге чак и за неке незамисливе поступке, покушавам да продрем до дубљег узрока нечијих поступака. Могу рећи да сам често уморан од борбе са ветрењачама и да често пожелим да мање филозофирам, да уживам у животу, да се препустим ситуацији, да будем више спонтан. То није мој хир, то је терет. Можда је то неуроза. Неки ђаво ме нон стоп гони као коња да трчим, без одмора, без гледања са стране, увек имам неку бригу, чак и да не постоји измислићу је. Поздрав за све који нас трпе или су нас некад трпели.