NinaD

Što bi Bog to nekom stvarao? Nije ti On građevinac pa da radi po želji investitora. Stvori sam, ako ti treba i, ako možeš.

Rasplakaše me ovi dečaci.

Rasplakaše me ovi dečaci, ne mogu se zaustaviti. Sačuvaj ih Bože takve.

Jasno mi je i neka mu je prosto od mene. Samo, on ne može da shvati da mi ne možemo s njim biti kao pre, teško je praviti se da je sve u redu kad nije. Ne samo za mene, već ni za decu, a oni su odrasli ljudi. On bi hteo da mi budemo deo neke njegove slike i da mu sve bude potaman, a mi se ne uklapamo. Sve je u redu, hteo je svoj život i dobio ga je, ali sad bi hteo da i mi budemo onakvi kakvi on misli da trebamo biti, a mi ne možemo. Zato kažem da ispadamo mi nenormalni.

Šta kada ti smogneš snage i oprostiš preljubu, a preljubnik posle niza godina opet počini preljubu i u njoj istrajava, a ti spreman opet da oprostiš, ali on napusti porodicu i baš mu se fućka za tvoj oprost. Kako sad oprostoti rasturenu porodicu, odsustvo makar i tračka kajanja, potpuno nemarenje za tvoja i osećanja vaše dece. Prođe povređenost i sve to zaceli, ali kako može da bude sve u redu. Ako je sve u redu, onda ni nema greha jer sve vreme izleči i niko više nije kriv. Sad bi trebali kao biti u dobrim odnosima, ali na čiju dušu ode slomljena porodica posle skoro 30 godina zajednice i kako oprostiti nekome ko se ne kaje. On bukvalno očekuje da sve nas prođe i da se normalizujemo, po njemu. Ispada da smo mi nenormalni. Kaže tako je kod svih, par meseci haosa i onda sve dođe na svoje. Ma kako da ne. Što mi ne možemo da komuniciramo s njim jer ga ne osećamo kao svog više, jer nam je nepoznat, tuđ... jesmo li mi zbog toga loši, a prosto ne možemo. Kako sad sam sa sobom izaći na kraj.

Sve je to posledica sebičluka u koji pada sve više ljudi u današnje vreme. Niko ne razmišlja kako se drugi osećaju zbog mojih postupaka. Postoji samo ono što ja želim i sve je opravdano i dobro samo da to dobijem. Oni kojima je zbog toga loše su primitivni i zaostali, homofobi, loši i samo je pitanje vremena kada će se neko setiti da ih (tj. nas) treba otvoreno proganjati, ako se to već i nije počelo dešavati. LGBT organizacije po svaku cenu žele da orgnizuju svoje parade, ne pitaju za cenu, a pri tome i ne biraju sredstva da uvrede i isprovociraju neistomišljenike i očekuju valjda da će potom biti prihvaćeni. Kako se nisu setili da sredstva koja dobiju ili prikupe daju nekom domu za nezbrinutu decu, za bolnicu, za nečije lečenje, za postradale u poplavama. Nisam primetila da su se nešto angažovali oko pomoći poplavljenima. Jedino što žele je da paradiraju i privlače pažnju, a za ostale ih baš briga. Kad bi njihovo javno bludničenje bilo prihvaćeno verovatno bi se pojavilo nešto još gore što bi se naturalo kao normalno jer, nema kraja sebičluku.

U Srbij,i kako kažu, ima oko 70.000 donorskih kartica. Jedna porodica je navodno zatržila savet oca Joila i, zbog saveta koji je dobila, odustala od doniranja. Sad se diže kuka i motika na Oca Joila, a ja se pitam šta je sa ostalih oko 4.000.000 odraslih stanovnika ove zemlje koji i bez saveta oca Joila ne žele da doniraju organe. Ne slažem se sa mišljenjem oca Joila, ali on na njega pravo ima kao što svako ima pravo da od njega ili bilo koga drugoga traži savet i posluša ili ne. Od ovoga se pravi slučaj jer se radi o monahu SPC, a izgleda da je SPC postala dežurni krivac sa sva zla. Žao mi je, ako je neko čeko na transplataciju i nije dočekao. Teško je porodici koja se morala rastati od nekog svog, ali smrt svakako i ne postoji tako da to nije najgore što se nekome može desiti. Ima puno gorih stvari.

Odgovor ti ne dajem jer smatram da ne traba ja da ti dam odgovor na ovo pitanje. Ne radi se o poslušnosti. Moraš razumeti šta znači uzdržanje, od čega uzdržanje kao i šta postižeš uzdržavajući se. Upravo zbog toga što ovo ne razumeš ne traba ja da ti dam odgovor. Moje duhovno iskustvo ne može zameniti tvoje.

Ima veze da li je vernik jer verniku znači da dobije blagoslov i nešto radi s blagoslovom, a neverujućem to ništa ne predstavlja pa ne nalazi ni smisao u uzdržavanju. Tražiš od mene konkretan odgovor koji ti ja ne mogu dati jer nisam sveštenik. Mogu samo da kažem šta ja osećam i mislim o ovome. Ako dvoje imaju hrišćanske ljubavi i duhovne povezanosti onda neka se i venčaju pa s blagoslovom žive i decu rađaju. Ne vidim šta ih sprečava osim, ako ipak nisu sigurni u tu svoju povezanost.

Nigde nisam spomenula poslušnost. Rekla sa da će vernici razumeti smisao uzdržavanja. Kad je reč o ulasku u brak iz ljubavi ili iz drugih interesa, trebalo bi prvo nekako razjasniti šta se pod ljubavlju podrazumeva. Danas se uglavnom strast meša sa ljubavlju, a kad strasti nestane, nestane i takve ljubavi. Mnogi naši dedovi i bake su svoje bračne drugove upoznali tek prilikom ugovaranja braka od strane roditelja. Dakle nisu se imali kada duhovno povezati pre. Međutim imali su hrišćanske ljubavi i na toj osnovi su pronalazili i dalje gradili svoju duhovnu povezanost i imali divne brakove. Poznajem takve ljude i na takve sam mislila. Ako imaš hrišćanske ljubavi, duhovno si povezan, a strasti ne mora ni biti.

Mislim da je bolje da porazgovaraš sa svojim duhovnikom o ovim stvarima, ako si verujući. Ne mislimo isto.

Sve lepo objašnjeno. Danas je problem što smo isuviše sebični i to je jedini razlog za propast braka.

Ne dolazim do istog zaključka. Zašto bi odnos bračnika koji nisu osetili duhovnu povezanost bio blud. Ima ljudi koji su se svesno odlučili na brak i tom braku su verni i odani. Ne gore svi u vatri zbog ljubavnog zanosa. Ko je rekao da je brak dozvola za seks? Meni je to vrlo jednostavno. Ako si spreman za brak sa nekim, spreman si i za seks. Ako nisi spreman na brak, a želiš seks, postavlja se pitanje šta ta osoba uopšte tebi znači. Nisu li onda tvoji razlozi za takvu intimnost sebični? Ovo naravno važi za verujuće.

Postaju jedno onda kada osete da su jedno i to nema veze sa protokom vremena, a lepo bi bilo kada bi se potom i venčali u crvi i onda se i fizički predali jedno drugom. Ovo naravno važi za vernike i oni će razumeti o čemu govorim, a nevernicima je svejedno.

Hvala dragom Bogu što ima ovakve omladine. Možda se na prvi pogled čini čudno što je ovo izneto javno, ali sa druge strane, kako da vrline budu za primer, ako se misli da ih ni nema odnosno, ako se za njih ne zna. Zar su samo dva tela jedno? Valjda bi prvo trebale dve duše da postanu jedno. Danas se sve svodi na telesna uživanja, a dušu kao da ni nemamo. Izgleda da je došlo vreme da ni sami sa svojom dušom nismo povezani, a kamoli sa dušom drugog ljudskog bića.

Nakon pet godina teške borbe sa kancerom, moja sestra Radmila se u nedelju 09.03.2014. u 58. godini života, upokojila i predala svoju dušu Gospodu. Nastani je Gospode u Carstvu Tvojemu i oprosti joj sagrešenja voljna i nevoljna. Molim vas da je pomenete u svojim molitvama.

Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом. Љуби ближњега свога као самога себе. Опростите ми што се убацујем у вашу расправу, моје је знање скромно. Ипак, рекла бих да су ове две заповести Господње најважније што смо имали да научимо из Светог писма, а онда у складу с њима да живимо. Мислим да смо као деца која стално запиткују родитеље "како сам ја настао, како сам дошао на свет, како сам се родио, а откуд ја у мамином стомаку...", а када би нам се тако малима покушало дословно објаснити, или не бисмо ништа разумели, или бисмо се шокирали, а можда би то изазвало и негативне последице по наше ментално здравље. Зато би човек "ослепео" када би "угледао" лице Господње. Зашто је тако важно прогласити Бога за дизајнера? Немамо ми брате речи за то. Да бисмо имали реч, морамо прво спознати појам, а ми смо далеко од тога да имамо икаквог појма о Божијем деловању. Можда једног дана, када будемо бољи..., али слабо се трудимо да будемо бољи већ хоћемо да знамо и пре него што можемо. Не значи да не треба да се питамо и будемо радознали, али можда ипак не би требало да тврдимо и упињемо се да докажемо оно о чему сами не знамо већ само можда нејасно наслућујемо. Још једном вас молим да ми опростите, али нешто ми се стужило док сам читала ваше постове.

Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnu.

Može da se oprosti, iz mog iskustva, ali ne odmah, treba vremena. Lakše se donese odluka da se preko toga pređe, svesno i s razlogom, jer voliš svoju porodicu i želiš da je sačuvaš, a porodica uključuje i tvog bračnog druga iako se ogrešio i povredio te. Uradila sam tako i nastavila kao da ništa nije bilo i trudila se da sve bude najbolje što može, ali ipak, prošlo je više od 5 godina dok je prvi dan prošao bez pomisli na to. O tome nisam ništa govorila jer sam smatrala da s tim treba sama da se izborim. Nisu te pomisli bile s mržnjom već sa bolom. Onda, sve je više dana bilo bez tih pomosli, a sve manje onih u kojima su se javljale. Taman kad sam pomislila da je sve prošlo i, ako smo to prebrodili, ništa nam više nije nesavladivo, on polude za tom devojkom i nakon par meseci krajnje nebrige, neuviđavnost, agresije i zlobe prema meni, ode. Čak i tad sam mu rekla da, dok god ne iseli, ima vremena da je ostavi i vrati se porodici, ali on je izabrao drugačije. Ima jedan momenat koji mene muči i pitam se da li sam strašno pogrešila. Više od preljube, ako je to moguće, smetalo mi je što je znao da huli i čak pljuje po ikonama koje smo imali u kući. Negde u januaru 2013. nakon jednog takvog njegovog izliva posle kojega je besno izjurio van, stala sam pred ikonu Hristovu i uplakana rekla da ne mogu više, da sam sve pokušala, ali nisam uspela da mu pokažem lepotu svetla i da osećam da gubim snagu i da me on povlači u svoj mrak. Molila sam Hrista da mi pomogne i rekla da on sam svojom slobodnom voljom mora izabrati put. Nekako tako je bilo. Posle toga sve je krenulo nizbrdo jer je moj muž birao sve loše i pogrešno. Stvari koje je govorio bile su van pameti, sulude i bez ikakvog rezona. Ponašanje na javnim mestima s tom devojkom potpuno šokantno. Uopšte ne liči na onog čoveka od pre. Zbog tog mog trenutka slabosti i te molitve upućene Gospodu, negde u dubini duše sve ovo doživljavam i kao moj neuspeh i grešku iako sam radila sve najbolje što sam znala, ali sam ipak posustala. Pretvorih ovu temu u ličnu ispovest, ali možda nekome i pomogne. Ne mora sve da se iskusi na vlastitoj koži. Jedino što ne umem ni posle svega proživljenog da dam nikakav pametan savet. To neka zaključi svako sam, pametnije od mene.

Hvala svima na razumevanju i rečima ohrabrenja. Ipak, nikako ne mogu da razumem takvu prirodu. Kako bi moglo da me usreći nešto što će mojoj porodici napraviti haos od života, rastužiti decu... i ta devojka... nikada ne bih mogla rasturiti nečiji dom. Naša deca su odrasli ljudi, malo mlađi od nje. Eto, nekad ni ne vredi oprostiti preljubu jer opet se ponovi i onda je uzalud. Sad ja ne mogu da razjasnim sebi da li ja to njih osuđujem, zamerim im ili šta. A, šta znači to osuđivanje i treba li onda da se pravimo da ne vidimo greh i kako da se postavimo, eto ne znam i grizem se zbog toga.

Tužno je zaista što ima ljudi koji ne mogu da se posvete jednoj osobi, da joj veruju, da se otvore prema njoj... da sagledaju čudesnost kada si sa nekim jedno. Jednom sam mužu oprostila preljubu, ma šta preljubu, vezu koja je trajala neko vreme. Sve zarad porodice koja je za mene crkva u malom. To je bilo pre 9 godina. Ništa nije naučio ni shvatio. Zaljubio se prošle godine u devojku 17 godina mlađu i, mada bih mu za spas porodice oprostila i ovaj put, ipak je otišao pre pola godine. Još nismo razvedeni. On kaže da je to normalno, čudi se meni i deci što to ne razumemo, kaže i crkva se modernizovala i dozvoljava 3 razvoda. Sada, samo ga žalim, mada me i iznervira svaki put kada ga vidim ili čujem i ne mogu da prežalim raspad porodice.

Hvala vam svima na razumevanju. Mnogo su mi pomogle vaše reči i saveti. Veoma mi je teško zbog raspada porodice jer mi je porodica bila i uvek će biti najvažnija u životu i trudila sam se da je održim i sačuvam, ali eto nisam uspela. Dodatno me je grizlo i to što ne mogu da shvatim kako čoveka može da usreći bilo šta što će njegovoj porodici napraviti haos od života. Šta je tu je. Molm Boga neprestano da me zaštiti od loših misli. Pozdrav svima

Osuđivanje je moj veliki problem, ali samo u vezi jedne stvari. Nakon 28 braka i svog mog požrtvovanja, ljubavi, podrške... moj muž je otišao sa 17 godina mlađom devojkom koju je upoznao kad je došla kod njega da trađi posao. Odrekao se i mene i dece (sin 28g i ćerka 26g) i kumova i prijatelja i svih koji su mu bilo šta protiv te veze rekli. Kako ja sad da se ne osećam izdano, prevareno, da ne osećam da je eni i deci učinjeno nažao? Kako da ne mislim kriv je što je to uradio, a kriva je i ona što je na to pristala? Ne kažem da im bude ovo ili ono, ali prosto to što su uradili smatram grehom jer mi još nismo razvedeni ni pred sudom, a ni pred crkvom. On mi kaže da se i crkva modernizovala i da dozvoljava razvod i smatra da je to zbog toga da bi ljudi mogli više puta da biraju. Kako da se oslobodim lošeg osećanja po ovom pitanju?

Pročitala sam sve komentare i ovako mi to izgleda. Kao i obično o novcu se radi. Te kancelarije za dijasporu su i uspostavljene da se od dijaspore uzima novac za "pomoć" matici, a ne da brinu o dijaspori. Ovde je ustaljeno mišljenje da je onima u dijaspori lako jer, zato su i otišli da im bude bolje, a nama u matici je loše i treba nam pomoć. Međutim, ta pomoć, obično ne odlazi tamo gde treba već se ni ne zna kuda je otišla.E sad, ovaj sveštenik, po postovima koje sam pročitala, otvara škole, pomaže potrebujuće, a to sve zahteva neki novac sa kojim onda ne mogu ovi iz kancelarije za dijasporu da rade šta hoće i tako, najbolje se rešiti "zlog" popa. Oprosti mi Bože, ako sam ih nepravedno prozvala.

Po mom mišljenju, a tako mi je i moja baka nekad objasnila kada sam je o ovome pitala, u prva dva slučaja to je zbog komplikovanja porodičnih odnosa, a naročito potomstva. Npr. neko je dedetu istovremeno i tetka i strina i sl. Kod poslednjeg slučaja to je zbog toga što su usvojeno dete npr. ćerka i rođeno dete npr. sin međusobno brat i sestra što postaju usvojenjem. Tako se tretiraju kroz vaspitanje, kroz ljubav koja im se od strane roditelja pruža i kroz sve ono što čini ukupan odnos između roditelja i dece i između braće i sestara.