NinaD

Slažem se. Od postanka sveta traje rat između dobra i zla, a lako se prepoznaju oni koji su se priklonili zlu jer su birajući tu stranu ostali bez duše pa često i nisu svesni zla koje čine. To se baš na ovom užasu prepoznaje. Još im je zajedničko da se uvek trude da i druge povuku za sobom. Žao mi je njihove dece. Eto vidi se na tome koliko je to odsustvo ljubavi Božije kad ni za duše svoje dece ne mare.

Užasava me pomisao da, ne samo druge, već ni nas nije briga. Ove nedužne žrtve, stradale samo zato što su pravoslavni Srbi, zaslužuju valjda barem da ih pamtimo, da kažemo kako su stradali i zašto. Ono što mi ipak daje nadu i izaziva divljenje u filmu je odsustvo mržnje kod svedoka, a neki su i sami preživeli te strahote ili su izgubili svoje njajmilije. Mislim da je to primer kakav treba biti.

Izgleda da ipak nije stvar u tabuu već prosto nismo zainteresovani za temu genocida nad srpskim narodom. A genocid nad srpskim narodom se, po definiciji, desio i u 1.sv.ratu i u 2.sv.ratu. Takođe, izvršioci tog genocida su isti u oba slučaja. Da li govoriti o ovome znači mrziti narode čiji su preci izvršili ove strahote i zašto nam se nameće takav kompleks? Film je veoma dobro urađen. Teško ga je gledati, ali mislim da se mora znati i da se mora istina izneti na videlo i na znanje čitavom svetu.

Odgledah ovaj pretužni dokumentarni film i, iako sam sve ovo već znala, uvek je bolno gledati i slušati o stradanjima nevinog naroda, a pogotovo dece. Postavila sam film na svoj FB profil jer mislim da se za ovo mora znati, a upoznala sam dosta ljudi koji ne znaju ili su samo nešto načuli. Ono što me je iznenadilo je da je samo jedna osoba reagovala na postavljeni film. Da sam postavila fotografiju kuce ili mace to bi izazvalo desetine lajkova. Da li to znači da smo kao narod nezainteresovani za teme kao što su zločini o kojima film govori, ili je to tema koja je još uvek u našem društvu tabu? Da li se bojimo da će se naši prijatelji drugih nacija naljutiti ili uvrediti, ako govorimo o genocidu koji je, ne jednom, izvršen nad srpskim narodom? Da li su nam to onda zaista prijatelji? Zanima me mišljenje ostalih forumaša. Ako postoji slična tema, izvinjavam se i molim admine da spoje.

Eto ti sad, stvarno smo mi neki narod čudan. Molili i plakali, a trebalo je samo da pitamo Velikog Štrumfa na vreme. Sad on ne može ništa bez blagoslova, ali čim ga dobije časkom će da ustavi vodu, isprazni jezero, spasi crkvu i možda je prenese na sigurno mesto, a onda da pusti vod kao što bi i uradio da smo na vreme pitali. Nema veze, časkom će on to, samo taj blagoslov da dobije.

Piiii daleko bilo

Ma idi bre, kakvo zaveštavanje. Šta, ako se nekom nekrofilu dopadne neki leš kad cvrc, nema zaveštanja. Može biti da je zaboravio da ga sastavi, ko zna. Štaa sad ovaj da pati do kraja života. Ma uostalom ko mu je kriv, tom lešu, što nije u stanju da pruži otpor i stavi do znanja da ne želi

Pa eto nekako može da se desi da nemaš pojma šta je sve bilo, mislim kad se otrezniš, ali ne mora da bude. A, stradaju i male sive ćelije prilično pa reko šteta.

Lep dečko, šteta što je poremećen, a verovatno odatle i njeove frustracije. Ok, piju muškarci zajedno u studentskoj sobi i jedan se totalno oduzme, a ostali ga onda seksualno napastvuju i baš taj oduzeti bude ovaj pametnjaković. Mislim da bi jedino tada shvatio. U svakom slučaju ne preporučujem alkoholisanje ili drogirnje, ali to je neka druga priča.

Mnogo si brate upao u to crnilo. Nije sve tako kako kažeš. Biće da ti na pogrešnim mestima tražiš devojku. Imam ja sina i ćerku, a ćerka je udata. Ona i muž su se počeli zabavljati pred završetak srednje škole. Otišli i završili fakultete, učili vredno jer su znali da nema para za školarinu, mora budžet. Ona posle otišla na master u Italiju. Dobila stipendiju od tamošnjeg fakulteta i od naše države i pokrila sve troškove. Vratila se, venčali se i godinu dana živeli sa njegovima. Ni posla ni para. Onda zet dobije posao, pa za mesec dana i ona. Plaćaju sebi garsonjeru i sve troškove i još pomažu finansijski bratu i sestri. Nemoj sve da gledaš kroz pare, a te devojke koje samo o novcu misle nisu ti baš za ženidbu.

Verovatno sam Tvrtka pogrešno razumela. Meni je zvučalo kao da onaj kome se slobodan život pre braka osladio, taj i u braku gleda da zadrži slobodu, ali slažem se s tobom u vezi ovoga što si napisala. Svaka je priča drugačija.

Provlači se kroz temu, ako je brak loš treba ovo ili ono. Po meni nije brak ni dobar ni loš sam po sebi, Nije to lutrija pa dobio sam sedmicu ili trojku ili ništa... Brak je onakav kakvi su ljudi. Kad se sklapa brak ne treba imati očekivanja već treba shvatit da dvoje svojom slobodnom voljom postaje jedno pa tako kao jedno sa svojom ženom, ili žena sa mužem, dalje graditi život. Kad supružnici ne misle tako, ili jedno od njih ne misli tako, ne može da uspe. Znam da ima teških slučajeva, čitam i ovde i to je stvarno teško preživljavati.

Moram priznati da me ovo zamorilo. Budi ti meni zdravo i veselo pa ćemo možda, daće Bog, drugi put bolje divaniti i bolje se razumeti

Svako dobro od Gospoda i tebi sestro.

Draga sestro, ne vidim gde sam to ja izokrenula tvoje reči. Pre bi se moglo reći da je obrnuto. Nisi govorila o nekoj određenoj ženi već se pričalo uopšteno. Iz konteksta celog razgovora meni je to tako izgledalo, ako sam pogrešila, izvini. Imaš britak jezik, a britka sablja je junaku uvek dobro došla, samo treba oprezno s njom baratati. Ovo kažem jer sad opet meni spočitavaš da sam se podsvesno prepoznala, a o meni i o mom braku ništa ne znaš.

Šala na svoj račun je duhovitost, a na tuđ je neukus. Naročito kad je tema nečiji tuđi život.

Zato što nisu svi slučajevi isti niti su sve žene iste. Ispada da sve žene ostaju u lošim brakovima jer im odgovara da glume mučenice, a to bi stvarno bilo bizarno kad bi bila istina.

Ovo ti je baš ružno.

Pa ne znam stvarno šta je nejasno. Napisala sam sledće: "Niko ne kaže šta je to dobar brak i kako brak koji je dobar, tj. sklopljen iz ljubavi i uz obostranu volju i saglasnost, odjednom više nije dobar. Šta tu krene naopako." Dakle uopšteno razmatram, a ne očekujem da meni neko kaže da li je moj brak dobar ili nije. Nigde i nije stavljen znak pitanja. Akcenat bi trebalo staviti na momenat kada brak sklopljen iz ljubavi i sa entuzijazmom postaje loš i zbog čega. Kako dvoje ljudi koji su se do juče razumeli, sada ne umeu da razgovaraju i rešavaju probleme. Pa onda opet moram da ponovim da je moje mišljenje da se radi o sebičluku i samoživosti sa jedne ili sa obe strane jer u protivnom bi čuli jedno drugo, a ne samo sebe i bilo bi im važno kako se njihov bračni drug oseća, toliko važno da na sebe ne bi ni pomislili i kada oboje tako misle, pogodi šta dobijaju.

U pravu si, nisi uopšte razumela. Bilo je to retorsko pitanje. Dakle, ne očekuje se odgovor. Zaista nisi razumela jer, ne možeš insistirati da se neko drugi trudi već se sam trudiš. Problem je kad očekuješ da se tvoj partner ili partnerka trude, a ti ne daješ ništa od sebe. Treba uvek polaziti od toga šta ja mogu da uradim, a ne šta je on ili ona uradio za mene.

Potpuno si pogrešno razumela i prebukvalno. Ne znam šta je problem, da li generacijski jaz možda. Figurativno je to rečeno jer svi olako daju ocenu da je brak loš i s tim je onda završeno. Zato i kažem da je razmaženost i sebičluk na delu. Za sve dobre stvari treba uložiti mnogo truda. Ni brak bez uloženog truda ne može da uspe po principu samo da je meni lepo, ako nije, odo.

Bolje dobar razvod nego loš brak, kažu. Niko ne kaže šta je to dobar brak i kako brak koji je dobar, tj. sklopljen iz ljubavi i uz obostranu volju i saglasnost, odjednom više nije dobar. Šta tu krene naopako. Lično mislim da je izvor svih problema sebičluk i samoživost, možda i dosada... Mnogo me rastužuje kada vidim da neko nije zainteresovan za svoju porodicu i njen boljitak, ne uživa u građenju te svoje porodične crkve, u odrastanju svoje dece, u prvim borama i sedim vlasima koje nagoveštavaju da se bliže nove radosti, unuci. Takva osoba se prepoznaje. Opsednuta je svojim izgledom na jedan negativan način, ne prihvata i ne priznaje godine, izlazi na mesta na kojima nema njegovih ili njenih (mada ređe) vršnjaka, zaludno misli da može zaustaviti vreme... Za to vreme, koje ipak teče, propušta važne stvari u životu svoje dece, ne zanima ga, ili je, partner-ka i ne nalazi lepotu u toplini svog doma. Radije ide tamo gde može da prikaže sebe kao osobu kakva bi voleo, ili volela, da bude. Psiholozi to nazivaju infantilnošću. Osobe koje ne odrastu. Šteta, meni je to tužno, kako da ne bude. Koliko lepog ima u pružanju svojima, brizi za svoje... svojoj porodici.

Možda sam loše sročila sve što sam htela reći pa zbog toga sad ovi nesporazumi. Hvala svima na saosećanju,ali nije to razlog mog pisanja. Džumandži je razumela šta sam htela da kažem.

Mudrost velika. Ali, nije ti svejedno što neko tone.

Verovatno zvuči čudno što se ja brinem za njegovo spasenje nakon svega. Sretnem ga često i vidim da sve dublje tone, a ne vidi.