Srdjan

Licemerje Zapada prešlo sve granice IZVOR: BETA Moskva -- Licemerje je prešlo sve granice, izjavio je danas ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, reagujući na reakcije Zapada na krizu u Ukrajini. Foto: Beta/AP, arhiva "Sećamo se da je nasilje na trgu Majdan, koje se završilo sa desetinama mrtvih, okvalifikovano kao demokratija. Sada se povodom mirnih demonstracija na jugoistoku (Ukrajine) govori o terorizmu", rekao je Lavrov na konferneciji za novinare, dodajući da "licemerje prelazi sve granice". Ukrajinske specijalne snage razmenile su juče vatru s proruskom milicijom kod grada Slavjanska, u Donječkoj oblasti . Ministar unutrašnjih poslova Ukrajine Arsen Avakov rekao je da "u antiterorističkoj akciji ima mrtvih i ranjenih na obe strane", kao i da je poginuo jedan oficir ukrajinske službe bezbednosti. Svrgnuti ukrajinski predsednik Viktor Janukovič tvrdi da vlada u Kijevu koordinira svoje akcije sa američkom Centralnom obaveštajnom agencijom (CIA). Savet bezbednosti UN održao je noćas hitan sastanak o eskalaciji krize u Ukrajini. Predstavnici zapadnih zemalja optužili su Rusiju za tenzije na istoku Ukrajine, a Moskva je pozvala Kijev da "prestane da koristi silu protiv ukrajinskog naroda". -------------- Извор: http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=04&dd=14&nav_category=78&nav_id=836407

Студенти Три студента отишла су у приватни ресторан на вечеру. Пошто су завршили с јелом позвали су келнера да плате рачун, а затим напустили кафану. Посматрајући младиће, шеф ресторана се сети своје младости, па позва келнера и упита колико им је наплатио вечеру. Келнер рече да је од сваког узео по 10 динара - укупно 30 динара. Много, закључио је шеф и послао келнера да гостима врати пет динара. Келнер је уз пут размишљао како да подели тих пет динара на тројицу, па на послетку одлучи да сваком врати по динар, а да 2 динара задржи. Но, у повратку нешто му није било јасно: "Они су ми платили 30 динара, по 10 динара сваки" - мрмљао је гласно. " Ја сам сваком вратио по динар. Дакле, вечера је сваког коштала 9 динара, укупно 27 динара. У мом џепу су још 2 динара, а то свега чини 29 динара. Где је онда још 1 динар?"

Ево једног "конкретног Француза": Господин Жак Огар је Француз, рођен у Паризу, 26 година провео у француској војсци, 1999. год је дошао на Косово и Метохију из Македоније, и био је командант француских специјалних јединица на Косову и Метохији. Провео је кратко време, само месец дана, али таман толико да спаси монахиње из манастира Девич зашта је од СПЦ добио oрден Светог Саве. У Француској ускоро треба да изађе његова књига под насловом „Европа је умрла у Приштини“. - Jа потичем из породице француских војника. Мој деда је био генерал у француској армији, мој отац је то такође био. Још док сам био мали васпитаван сам да је српски народ одувек био пријатељ француске нације. Те 1998. године добио сам у руке досије Косово. Разговарао сам са својим оцем који је тада умирао од рака, рекао ми је: „Ево, видиш, сведоци смо рађања једне нове Европе, која није Европа наших предака, то је једна Европа којом манипулишу Американци.“ Тако је говорио мој отац на самрти. Дошао сам на Косово после бомбардовања 1999. године и своја сећања ћу објавити у књизи која ускоро треба да изађе из штампе и која ће се звати „Европа је умрла у Приштини“.... Наставак: http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/srbija/90-vraticete-i-vi-vas-alzas-i-loren

Богдана Кољевић Виртуелни светови и места стварне моћи Податак да убедљива већина Американаца подржава санкције САД према Русији не говори толико о подршци Обаминој политици колико о успеху пројекта у којем се деценијама од Руса прави архетипски непријатељ Иако истраживања јавног мњења увек треба узети са дозом резерве, у мери у којој се подударају са низом других показатеља, она могу да се појаве као пресек извесног стања ствари. У том светлу, податак да убедљива већина Американаца подржава санкције САД према Русији – као и да више од половине сматра да би санкције требало да буду оштрије – битан је и индикативан. Наиме, овај податак не говори толико о изузетној подршци Обаминој политици колико о дубини јаза између два народа или, прецизније, о успеху пројекта у којем се деценијама у информационом, образовном, културолошком и друштвеном пољу од Руса прави архетипски непријатељ, који је симбол великог зла човечанства откад је света и века. У 21 веку, међутим, овај поглед на свет – поред тога што је елементарно погрешан – задобија и нову димензију виртуелног света, чији становници већински верују да су САД и даље једина и неприкосновена сила светске политике. Друга слика виртуелног света садржана је у сада већ по много чему Обаминој „историјској” посети Бриселу и односи се не само на извртање недавне прошлости и неистине које су изречене у вези са одржавањем „референдума на Косову” и поштовањем међународног права. Јер, пре свега, ова посета је живи изразвиртуелне садашњости,оличене у уверењу да се кроз сусрете са Ван Ромпајом и Барозом може учврстити савез Европе и Америке, па чак и направити заједнички фронт према Русији. Оно што се није имало у виду јесте да између ЕУ и Европе не постоји знак једнакости, тј. да је ЕУ виртуелнија него икада пре и да релевантност ставова појединачних европских држава расте сразмерно опадању значаја ЕУ. Трећи виртуелни свет тиче се оних Украјинаца који су поверовали да њихова најсветлија будућност лежи у радикалном заокрету ка Западу, обећаном рају у којем ће сви проблеми бити решени, као и да у непријатељству са Русијом могу тријумфовати. Штавише, метафорички посматрајући, овде означитељ „Украјинци” представља променљиву варијаблу, односно тип виртуелности који карактерише све народе који и даље широм затворених очију ирационално гледају на ЕУ као на светско чудо цивилизације. Питање сада, разуме се, гласи: ако три описане слике представљају примеремимикрије стварности, тј. њене симулације која сеже све до изградње целовитихвиртуелних светова, где су места стварне моћи? Њих је могуће сагледати кроз три директна контрапримера. Тако рецимо, за разлику од америчке јавности, немачка јавност већински се противи санкцијама Русији и разлог за то не почива искључиво у економској вези две земље, већ проистиче из сложенијег процеса друштвених трансформација у Европи. Јер, промене о којима је реч обухватају читав спектар шароликих европских стварности у којима се изнова промишљају питања улоге државе и њеног јачања и, сходно томе, аутономних спољних политика. С друге стране, реч је, не мање, и о другачијим формама повезивања и о нарастајућој свести грађана да постојећи савези треба да се замене новим, који би више одговарали на савремене потребе и потенцијално оснажили већи део Старог континента. Чињеница да више, практично, не постоји један глас Западаи да је сада на делу мноштво различитих гласова упућује не само на развијање аутентичне демократичности – јер демократија је увек ствар мноштва и никада ствар једног – већ и на политичку самосвест из које би с временом могли да настану сасвим различити системи. Следеће место политичке моћи, тј. контрапример Обаминој посети Бриселу, садржано је у симболици и стварности на релацији Лавров–Кери, кроз коју се пресликава безмало целокупна структура украјинског питања и, последично – евентуалног решења. Јер, САД су првобитно иницирале кризу, али кључ за њено превазилажење суштински се налази у рукама Русије, чији предлози за уставне реформе, федерализацију и највећи степен аутономије за делове земље представљају рационалан одговор, тј. темељ за мирно и стабилно решење. То је приступ који још једном показује да је политичку моћ могуће исказати кроз средства дијалога, али који у исти мах подсећа да, уколико се становиште Русије сасвим занемарује, она задржава право на другачије облике деловања. И трећи пример – који се супротставља вери у виртуелне реалности других – чине сви народи чији се политички циљеви очитују у самосталности делања и успостављању равноправности као прве претпоставке за правду. То је тежња све већег броја различитих народа, и у том смислу стварност која постаје ново место политичке моћи. Факултет за медије и комуникације Богдана Кољевић објављено: 09.04.2014. --------------- Извор: http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Virtuelni-svetovi-i-mesta-stvarne-moci.sr.html

И једно и друго је проблем. Највише због тога што и једни и други не могу без страсти да прочитају чланак из новина.

"У геополитичкој теорији и званичној доктрини америчке националне безбедности, у активностима америчких специјалних служби, и у спољној политици Вашингтона, у културној политици америчке филмске индустрије, али и у формирању мњења америчког естаблишмента већ годинама је исти тренд русофобије." Русофобија.

Русофобија Некако у то време уследила је и холивудска продукција фимова, нови талас америчке кинематографије, прожет антируском хистеријом јер су Руси приказани као терористи, криминалци и насилници Можемо ли да претпоставимо, сада можда звучи фантастично, да ће у неком будућем времену неки догађаји у Русији и неки догађаји у Украјини довести до тога да ове две државе опет пожеле да се уједине? Или супротно, зашто оно што је започело са Југославијом 1991. године, и одмах затим са Совјетским Савезом и Чехословачком, не може да се настави даље? Одакле уверење да ће Европа вечно бити стабилна? Односно, зашто и Украјина не би могла да се распадне? Истина, она је већ остала без Крима, јер тамо је од 1991. постојала незадовољна политичка групација која је тежила уједињењу са Русијом и сада је то и дочекала. У источној Украјини, уз Русе, и већина Украјинаца говори руски језик, но то више личи на Ирце који говоре енглески, али себе сматрају Ирцима, или као у Белгији где половина становништва говори француски, а себе сматра Белгијанцима. Дакле, све је могуће, ако НАТО уђе у Украјину и покуша да се приближи њеним источним границама, а то је нож под трбухом Русије. Москва би тренутно војно интервенисала и узела простор до реке Дњепар, чиме би Украјина била подељена. И због тога неће бити никаквог рата између НАТО-а и Русије, јер је Русија војно супериорна у том делу Европе, а ширење НАТО-а на исток показаће се као велика грешка Вашингтона. Русија је после распада Совјетског Савеза била уморна од трке у наоружавању, изолационизма и претензија на доминацију у свету. У Москви у време Бориса Јељцина нису много размишљали о могућим реакцијама „вероватног противника“. Многи су у Русији веровали у доброг ујка Сема, који ће им поклонити демократију и помоћи да уђу у „цивилизовани свет“. Веровали су да демократска и капиталистичка Русија нема непријатеља. Ипак, у Вашингтону нису поверовали у руско одушевљење миром и сарадњом, руску добру вољу тумачили су као слабост, руску усмереност ка демилитаризацији и обустављању трке у наоружавању схватили су као последицу пораза у хладном рату. А будући да га је Москва изгубила, Русију је требало распарчати, опљачкати и дефинитивно уништити. Некако у то време уследила је и холивудска продукција фимова, нови талас америчке кинематографије с јаком русофобијском оријентацијом, заправо, прожет антируском хистеријом јер су Руси приказани као терористи, криминалци и насилници против којих је све дозвољено да би се заштитио „цивилизовани свет“. Посткомунистичка и постсоцијалистичка Русија приказивана је као држава мафије, тотално криминализована земља која представља претњу читавом свету, али пре свега претњу за америчку националну безбедност. Констатовано је постојање „непосредне опасности за националне интересе и безбедност САД од стране организованог криминала у Русији, који продубљује нестабилност у огромној нуклеарној држави“. У геополитичкој теорији и званичној доктрини америчке националне безбедности, у активностима америчких специјалних служби, и у спољној политици Вашингтона, у културној политици америчке филмске индустрије, али и у формирању мњења америчког естаблишмента већ годинама је исти тренд русофобије. Америка је кренула у стварање новог светског поретка против Русије, науштрб Русије и на рушевинама СССР-а. У моделу новог светског поретка за Русију нема места, њена територија се сматра слободним простором са богатим природним ресурсима које треба поделити на утицајне сфере САД и њених савезника да би се обезбедила равнотежа њихових интереса. У тој игри, неки стратези у Вашингтону рачунају на Кину и нуде јој улогу регионалне супердржаве која би добила контролу над Сибиром, Јапан би требало да буде слободан играч у америчком тиму у замену за контролу руског Далеког истока, док би Европа остала у сфери америчке хегемоније у замену за колонизацију Украјине и Прибалтика. Да би се ућуткала Турска, нуди јој се да, заједно са САД, колонизује средњеазијске републике. Русија се у тим плановима третира као „геополитичка црна рупа“, огромна неподељена територија, која се може искористити као компензација другим водећим земљама за неке моралне и материјалне незгоде проузроковане америчком „благом хегемонијом“. Иначе ће свет, по америчким стратезима, утонути у анархију и хаос, у којем ће „руски криминалци и терористи изазвати светску катастрофу“. Веома негативан лик Русије плански је стваран годинама, јер је колонизација и уништење ове велике земље веома пробитачан геополитички подухват за светску олигархију. Равнотежа прихода и расхода у остварењу ове геополитичке замисли годинама је коштала Русију на стотине милијарди долара. Све је то био плен-профит транснационалног капитала који је Москви смањио добит за најмање 100 милијарди долара, довео до подлегања политичким притисцима од стране Запада, одлива мозгова у иностранство... А онда се појавио Владимир Владимирович и рекао : „Доста је било распродаје и понижавања“. Мирослав Лазански објављено: 07.04.2014. ---------- Извор: http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Rusofobija.sr.html

Ево како сам ја разумео ове речи и шта мислим о томе... Оно што су људи урадили, Иво је понео са собом на длану једне руке, а то је стисак руке, руковање, додир (чиме се бави ова тема), док је оно што су рекли брзо заборавио. Разговор, дијалог и сл. може бити веома срдачан и топао, али физички додир представља нешто сасвим другачије, незаменљив је. Пријатељско руковање, загрљај, пољубац, случајан или намеран додир... представљају посебну димензију међуљудских односа. Каже се да поред вербалне постоји и невербална комуникација, али постоји и комуникација физичким додиром која је такође битна, можда најбитнији и најдиректнији облик комуникације (после духовне)... Јак и слабашан стисак руке можда може рећи нешто о особи са којом се рукујемо, али се тешко може само на основу тога рећи ко је каква особа. Можда у том тренутку. Без обзира, свако, па и најслабије пријатељско руковање је позитивно и незаменљиво. Приликом читања Јеванђеља је нарочито лепо и занимљиво пронаћи и тумачити догађаје где се спомиње физички додир.

Не разумеш цитат или ти није јасно зашто сам га поставио?

в,њ,м,н,љ,л,ј,р - сонанти (из граматике за основну школу)

Отишао сам. Иза мене је остало све што су људи рекли, као прамичак магле који се губи. А све што су урадили, понео сам на длану једне руке. Иво Андрић

Ко ти је ово?

Тако је Ђуро. Ко жели да прича о нечему другом, нека отвори нову тему.

http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=Gw79smKZB9E

Ајде да организујемо нешто, ако гајиш за продају чисту, домаћу храну, можда има заинтересованих форумаша који би наручивали од тебе? Имаш ли козе?

"Ветар њише мирисне, нежне, љупке латице јапанске руже." --- Да ли се неко сећа овога?

Путина не морамо да волимо или да мрзимо. Да одмах оправдавамо његове поступке или да их осуђујемо. Не морамо од њега да правимо идола ако нам се свиђа или да га исмејавамо ако нам се не свиђа. Схватите га као човека, лидера једне земље и народа. Као човека који поступа исправно и чини грешке, као што то ради свако од нас. Не морамо одмах, по сваку цену да заузмемо став, само зато да би га имали. Можемо да избацујемо у овој теми фотографије и снимке да би јасније исказали оно што мислимо, али то може убедити само оне који су површни у расуђивању. Истина тражи дубину. Дубина није Путинов пецарошки или уметнички таленат, већ његово поступање у датим и озбиљним ситуацијама. А ово је сваком разумном јасно: да не можемо знати све, већ само понешто, а и то често делимично и пристрасно. И тако је у скоро свему. А можда највише у "политици" - у којој лаици виде глобалне интересе и игре моћи, а замишљени лаици - кретање духова и енергија сваког човека појединачно и њихову групну и глобалну манифестацију у времену, простору, кретањима и догађајима. Као хришћани верујемо да је лични грех узрок зла, а подвиг освећење, па зашто онда и да не кренемо одатле у нашим размишљањима и сусретима са светом? Ево зашто: зато што ћемо испасти "незналице", а нико не жели да буде "незналица". Да ли сте се запитали шта би било да Крим није припојен Русији? ... итд Не можемо са сигурношћу знати, наравно. Можемо претпостављати, и на томе се све завршава. Зато се немојмо залетати и тврдити нешто што не знамо. Херојство једног човека може преокренути ток битке. А то је скривено у човеку, дакле непознато је. И у сваком човеку је сакривено нешто непознато. Ко може тврдити да га зна? Нико разуман, наравно. Па када је тако, престанимо да осуђујемо или обоготворавамо, већ се спустимо у мирније воде пријатног дијалога у коме ћемо рећи шта мислимо, а нећемо се стидети да мењамо мишљење ако видимо да нисмо у праву или да поставимо питање ако нисмо сигурни, у коме ћемо говорити о поступцима, њиховим узроцима, последицама, могућностима, а не о боји кравате коју човек носи.

Мирослав Лазански Симпутија Којим бисте речима описали свој однос према Путину, могло би да гласи и анкетно питање у Србији. Скоро сам сигуран да би председник Русије добио плебисцитарну подршку наше јавности Пре 15 година СР Југославија је брутално нападнута од стране 19 земаља чланица НАТО-а. Била је то агресија противна свим нормама међународног права, бесомучно бомбардовање у трајању од 78 дана, бестијално иживљавање над жртвом која није имала ни економске ни војне моћи да се адекватно брани. А почело је нападима ОВК на српске поштаре и полицајце на Косову и Метохији. Када је српска полиција одговорила дошло је до праве оружане побуне, после се и војска Југославије умешала. Ових дана многи политичари на Западу признавање Косова бране тезом да су „снаге репресије Србије примениле силу против локалног албанског становништва” и да је због тога Косово „имало право да прогласи независност”. Ко је први применио силу на Косову, то за Запад уопште није било битно, нити је сада важно. Ова теза се спомиње у контексту догађаја на Криму. На Западу кажу да „Русе на Криму нико није оружано напао”. Ваљда је требало да дође до напада, до крви и противнапада, па да онда видимо како се поставити? Или када у европском парламенту ових дана са згражањем постављају питање да ли је могуће данас замислити рат због граница у Европи. Могуће је, господо. И то зато што управо пре 15 година нисте поставили питање да ли је могуће 78 дана бомбардовати једну европску земљу без сагласности Савета безбедности УН и противно свим нормама међународног права. Бомбардовати 78 дана европски град Београд, рушити зграде, мостове и фабрике, гађати цивиле и телевизију. Управо због тога већи део јавности у Србији са задовољством је дочекао да Крим опет постане део Русије. „Којим бисте речима описали свој однос према Путину”, могло би да гласи и анкетно питање у Србији. Скоро сам сигуран да би председник Русије добио плебисцитарну подршку због „симпутије”, која одликује однос наше јавности према Путину. У смислу, „нека им је напокон неко и показао како је то када се ствари решавају силом”. После догађаја на Криму поштовање личности Владимира Владимировича у Русији је ових дана прерасло у својеврсну народну културу. Он је Русији вратио Крим, али и национални понос и стабилност. За Русе он је господин способни. Јер, Путин више није политичар, он је данас симбол Русије, својеврстан мит. То је као да питате Британце да ли су за Елизабету Другу као краљицу. Наравно да и Владимир Владимирович гаји имиџ човека који решава ствари. Решио је ствар у Чеченији одмах пошто је ушао у Кремљ, сада је решио проблем Крима, који се после 60 година вратио у окриље матице земље, али он решава и обичне свакодневне проблеме људи. Када је група представника хендикепираних у Русији током једног састанка у Кремљу 2004. године протестовала код Путина због новог закона који им смањује право на бенефиције, председник Русије се обратио свом тадашњем главном привредном саветнику Герману Грефу и рекао: „Среди то.” Греф је почео да протестује да ова смањења представљају део редукције руског буџета, што је и сам Путин потписао. „Среди то”, одсечно је одговорио Путин. „Али, Владимире Владимировичу...”, почео је да замуцкује Греф, док су камере националне телевизије све то и снимале. „Рекао сам да то средиш”, завршио је дискусију Путин. Владимир Путин је творац јаке руске државе, а јака држава је благослов не само за руско тржиште већ и за српско. Украјина је тежила уласку у НАТО још 2004. године, у време наранџасте револуције. И тада је у Кијеву изведен државни пуч, пошто су резултати избора поништени. Инострани спонзори пуча исти су као и садашњи спонзори Мајдана. Све што се десило онда и сада није се десило на правним основама, већ је реч о пуком односу снага. Била је то онда и сада операција насилне промене режима. Москва је небројено пута упозоравала да је за њу „црвена линија” улазак Украјине у НАТО. Јер, уколико би НАТО дошао на 400 км ваздушне линије од Москве, комплетан систем руског нуклеарног одговора губи на значају, пошто Кремљ у таквој ситуацији нема времена за реаговање. Зашто је Кенеди био спреман за нуклеарни рат са СССР-ом због совјетских ракета на Куби? Управо зато што му те ракете тако близу САД нису давале више од два минута за одлуку. Кад Вашингтон и Брисел подржавају оне политичке снаге у Украјини које желе улазак државе у НАТО, онда се они играју ватром. Јер, шта то Вашингтон и Брисел траже у Украјини? Демократију? Што је не траже у Саудијској Арабији? Радити све да амерички вазали буду на власти у предворју Русије, па чак и у бившим совјетским републикама, то је чин империјалне ароганције. За Вашингтон би однос са Москвом требало да буде важнији од тога ко ће владати у Кијеву. Ако САД и даље инсистирају да смање улогу Русије у свету на статус регионалне силе, онда смо на почетку нове фазе хладног рата, јер Русија под Путином на такву улогу очито не пристаје пошто је она суперсила. Сада неки на Западу нуде решење у облику војно неутралне Украјине. Супер, како се само тога нико није сетио пре два месеца? Мирослав Лазански објављено: 22.03.2014. ------------------- Извор: http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/Simputija.sr.html

http://www.express.co.uk/expressyourself/69623/BBC-shunned-me-for-denying-climate-change

Неки не мисле тако.

Можда је свештеник прозорљив?

Сећам се једнога дана из свога детињства, када сам спустио чунић од хартије у јарак да плови. Био је влажан јулски дан; а ја сам био сам и срећан игром својом. Пустио сам свој чунић од хартије у јарак да плови. Одједном су се почели гомилати бурни облаци, ветар је дувао на махове и киша је пљуштала. Поточићи прљаве воде јурнуше, речица набуја, и мој чунић потону. Горко сам мислио да је вихор једино дошао да разори моју срећу; сва његова пакост тицала се мене. Облачни јулски дан траје још и данас, и ја размишљам о свима играма у свом животу у којима сам губио. Стао сам да корим своју судбу за многе пакости, када ми на ум паде чунић од хартије што потону у јарак. - - - Рабиндранат Тагоре

Мислим да је корисније и Богу угодније бавити се Молитвом него писањем и тумачењем разних правила. Молитва у смирењу сама научи човека, а моралисање може бити знак гордости и уздизање себе изнад другог.

http://www.telegraph.co.uk/news/newstopics/howaboutthat/5813506/Photographer-captures-moment-a-bubble-bursts.html