Srdjan

Погледајте само које земље су на врху листе у PISA тестирању ученика: http://www.oecd.org/pisa/keyfindings/PISA-2012-results-snapshot-Volume-I-ENG.pdf

Часопис Дуга, 1994.г.

------------------------------------------------ ------------------------------------------------ ------------------------------------------------ Руски министар културе: Сокуров је очигледно помешао Србију и Бугарску Владимир Медински, министар за културу Русије, донео је у Београд страницу Мирослављевог јеванђеља која се од деветнаестог века налазила у Петербургу. Страница је изложена у Музеју Вука и Доситеја на изложби под називом „Путевима Мирослављевог јеванђеља“. Кустурица је српски бренд у филму, он је вероватно један од најбољих редитеља у свету, и све чега се он дотакне – позлати се, каже у ексклузивном интервјуу за Спутњик Владимир Медински, министар за културу Руске Федерације. Медински је по образовању историчар, писац неколико романа и култне трилогије „Митови о Русији“, која је продата у неколико стотина хиљада примерака. Да ли су Руси заиста највеће пијанице на свету; Ко је измислио вотку; Да ли медведи шетају улицама руских градова; Да ли је Иван Грозни био „више грозан“ од својих савременика који су владали Европом — то су само неки од стереотипа који упорно опстају у западном свету, а које аутор, како сам каже, „развенчава“ у трилогији. У интервјуу за Спутњик, министар најпре одговара на питање о томе како је дошло до предаје вредног документа Музеју Вука и Доситеја. — Ваш министар културе испричао нам је историју Мирослављевог јеванђеља, о томе како се та страница нашла у Русији, и обратио нам се са молбом да је изложимо овде. Ми сада правимо малу изложбу тог предмета. Изложбу једног експоната. Али, ипак, главни разлог моје посете је европска премијера филма „Батаљон“, о Првом светском рату. Ми знамо да је рат почео овде, и чини ми се да је врло симболично што се премијера филма догађа у Београду. У вези с тим, хтела бих да приметим да смо сведоци покушаја ревизије историјских чињеница. Све се чешће чује да су Србија и Русија кривци за Први свтски рат, а да је у Другом победио неко други, ни ви ни ми, као да нисмо ратовали. — Треба се према свему томе односити с иронијом. По правилу, побеђени или они који су стајали са стране, увек покушавају да припишу себи туђе победе и туђа достигнућа. Ми знамо ко је у праву а ко је крив, ми се трудимо да сачувамо своју историју. Чак и у Првом светском рату, који у нашој заједничкој историји представља трагичну страницу, са Русијом се десило нешто немогуће — изгубила је рат од земље која је већ била поражена, све захваљујући чудном ставу бољшевика, грађанском рату. Па ипак, ми се трудимо да сачувамо и сећање на тај рат, и сећање на наше јунаке. Филм „Батаљон“ говори управо о једној невероватној херојској епизоди из 1917. године. Знате, Александар III, један од руских императора, рекао је свом сину Николају II да не oбраћа пажњу на оно што о њему мисле у Европи. Просто, треба да погледа на карту и све ће му бити јасно. Сви се боје наше величине. Ми се стога трудимо да се не љутимо због онога што други мисле о Русији, и због грехова које нам неки европски политичари и неке земље приписују. Заправо, не земље већ политичари – на односе међу људима се то практично не одражава. Са ретким изузетком, а ја често путујем у европске земље представљајући догађаје из културе, видим да се односе према нашој култури и историји са великим поштовањем. Политичарима су потребни непријатељи. Њима је потребно оправдање за глупост, неталентованост, за сопствене грешке. Чиме се може објаснити лудачка политика украјинског руководства, осим тежњом да се увелича непостојећа претња из Русије, водећи практично рат са сопственим народом и оправдавајући сопствену професионалну импотенцију. Они нису способни ништа да створе. Зато им је потребан непријатељ. Да с једне стране одржавају свој рејтинг, а да с друге просе помоћ од Америке и Европе. Ја мислим да је та политика без перспективе и она ће се неизбежно завршити крахом, зато што, како је говорио Линколн, можеш цео живот да обмањујеш једног човека, дуго да обмањујеш многе, али не можеш цео живот да обмањујеш цео народ. За нашег живота, имаћемо прилике да видимо другу Украјину и други однос према Русији. Шта Русија ради да сачува то сећање? Реч је о рату, али је реч и о ситуацији у свету данас. Ја знам да сте ви стручњак за „Пи-ар од Рјурика до данашњих дана“. Чини ми се да Русија у свету губи тај рат на плану имиџа. У очима западног човека, Русија је земља зла. Шта се чини да се то измени? И да ли се довољно ради на томе? Може ли, у том смислу, управо култура да буде она карика која Русију повезује са светом? Уведене су санкције, буџет се смањује у неким областима. Шта је са културом? — Без обзира на санкције и без обзира на одређене економске тешкоће, Министарство културе је сачувало буџете свих институција којима руководи. Сви музеји, позоришта, нећете веровати, сачували су финансирање на нивоу прошле године. Штавише, прошла година, која је у Русији била проглашена годином културе, постала је апсолутни рекордер — имамо више од 30-40 нових, музеја, концертних сала, нових пројеката… Уморио сам се од путовања по Русији и пресецања траке приликом њихових отварања… Такву помоћ од стране власти култура никад није имала. Посета позориштима се повећала за 17 процената, посета музејима у Москви је за две године порасла за трећину. Људи са задовољством иду у биоскопе, циркусе, музеје… Култура јесте најбољи амбасадор Русије у свету и најбољи пропагандиста. Она директно делује на културне вредности човечанства. Ви улажете новац у културу, укључујући, наравно, и филмове. Какви филмови се у Русији снимају — ово је година победе у рату, да ли чините нешто да се сними што више филмова и преведе што више књига на ту тему? — Да, наравно, ми финансирамо прилично много филмова — уметничких и документарних, о Другом светском рату, финансирамо изложбе, позоришне представе. На пример, за две недеље ће у Москви бити велика премијера руско-украјинског филма, под руским називом „Битка за Севастопољ“. Говори се о судбини једне дивне жене која је била најефикаснија жена снајапериста у светској историји. Тешко је замислити малу, ситну девојку, која је управо завршила Историјски факултет у Кијеву, и која се, са нешто више од 20 година, нашла у армији, у одељењу снајпера. За годину дана је неколико пута била рањена, па је демобилисана. Она је уништила 309 фашиста, од тога — 36 професионалних немачких снајпера. Чудо од девојке. — Пошто је неколико пута била рањена и није више могла да држи оружје у рукама, отишла је као члан совјетске делегације у Америку, дружила се са Еленор Рузвелт, живела је у Белој кући и ишла у Енглеску да води мобилизациону кампању за отварање Другог фронта. Постала је звезда, посвећивали су јој песме, а Чарли Чаплин, кад ју је дочекивао у Холивуду, рекао је да завиди њеној популарности. Она је учинила много да сломи традиционални амерички изолационализам, јер јавно мњење није хтело да САД ступи у рат. Показала је Американцима да треба да подрже СССР у борби с нацизмом. Све то је апсолутна истина до најмањих ситница. Штета је што у данашње време са Украјином немамо сличних пројеката. Код њих Министарство културе практично не ради. Министарство културе и државна филмска индустрија Украјине баве се само тиме да сваке недеље направе нови списак филмова и књига из Русије који су у Украјини забрањени. Ни за шта више немају ни интелигенције ни савести. Већ су забранили дела Михаила Булгакова, иако је он цео живот провео у Кијеву. Очекујем да забране Гогоља и Шевченка, зато што је највећи украјински песник Тарас Шевченко, кога су Руси откупили од племића и који се школовао у Петербургу, писао поезију на украјинском, а прозу и дневнике на руском језику. Код куће је говорио руски. Он има статус народног песника, и бојим се да ће и њега забранити у Украјини. Чини ми се да су у томе полудели, и да ће их брзо проћи. Да се вратимо подршци, овде је недавно гостовао Сокуров, који је новинарима, између осталог, рекао да Србија никад није подржала Русију. — Мислим да колега Сокуров није историчар, опростићемо му, он је уметник. Очигледно је помешао Србију и Бугарску. Као историчар, ја знам и то стално понављам — у најтежим годинама Другог светског рата, још пре отварања другог фронта у Нормандији, а кад су се већ водиле борбе у Северној Африци и Италији, фашисти су морали да задржавају више дивизија у Југославији, где тобоже није било рата — био је само патизански отпор, него што су слали у северну Африку. Овде су Срби представљали за Немце огроман проблем. Много већи него сви такозвани савезници СССР-а. Ми то знамо и ми то поштујемо. И руку на срце, једина земља у Европи која је наставила да се супротставља Немцима после окупације, биле је Југославија. Партизански покрет у Француској био је пре Де Гола разбацан, ту и тамо. У Пољској су размере отпора биле много мање. Остале земље су се просто покориле и чекале да их Руси спасу својом крвљу. Још мало о односима Русије и Србије. Код нас су преведени сви руски класици и стално се преводе савремени писци. Излози српских књижара не разликују се од московских. У Русији није тако, тамо српску књижевност скоро не преводе. Зашто је тако и може ли нешто да уради ваше министарство, или два министарства заједно, бар у овој години, која је у Русији проглашена за годину књижевности? — Знате, код нас су подељене обавезе и за књижевност одговара друго министарство, а код вас је то министарство културе. Али, ми покушавамо да помогнемо. Организујемо подршку српској култури, размену између Русије и Србије у области кинематографије и позоришне уметности, изложбе… На тај начин ми компензујемо то што се не бавимо директно подршком књижевности. Уз то подржавамо и неке образовне пројекте, као што је Културни универзитет Емира Кустурице у Републици Српској, без обзира што је то друга држава… … Она је српска. — Да, српска. Био сам тамо, веома ми се допало и ми се трудимо да помогнемо. Имате ли још заједничких пројеката са Кустурицом? — Ми не радимо ово заједно са Кустурицом. Ми се трудимо само да подржимо пројекат који Кустурица ради сам. Чини нам се да је веома важан за унутрашње осећање и идентитет словенских народа. Тамо ће учити не само Хрвати, него и представници разних националности, западни и источни Словени, и управо нам је зато пројекат интересантан. Разговарали смо са Емиром и о подршци за један од његових филмова, али пошто се ми као држава не бавимо производњом филмова, него подржавамо приватне компаније, поштено да кажем, не знам да ли смо успели нешто да се договоримо, јер се Кустурица појављивао у оквиру компаније Михалкова и Бондарчука, који је један од продуцената „Батаљона“. Ако се они договоре, ми ћемо заједничке пројекте подржати финансијски. Кустурица је српски бренд у филму, он је вероватно један од најбољих редитеља у свету, и све чега се он дотакне, позлати се. Ја се понекад шалим с њим и кажем му: Нама је врло згодно да сарађујемо с тобом, јер све што ти урадиш, добије бар златну палму, претвара се у злато. За месец дана ће се у Београду одржати изложба у историјском музеју, такође посвећена Првом светском рату. Она је била у Историјском музеју Москве и ми смо јој дали велику подршку. Сигуран сам да ће Београд на тој изложби сазнати много занимљивих ствари, зато што се улога Русије у том рату раније прећуткивала — ми смо се стидели што смо се захваљујући Лењину и комунистичкој партији, нашли, благо речено, у блесавој позицији. Предали смо се земљи која је капитулирала после пола године. Лишили смо се свих предности, платили огромну ратну штету, лишили се огромних територија, које смо потом сами и повратили. Отворено говорећи, то је управо пример кад је жеља руководилаца КП за личном влашћу и жеља да се та власт сачува по сваку цену, потчинила све националне интересе, потчинила интересе државе и нације својим личним интересима. Па ипак, по броју изгинулих у том рату, Русија заузима друго место, после Немачке. И без обзира на битку на Марни, Сони, на тровање гасом на Западном фронту, ипак је погинуло више Руса него Француза. И него Енглеза, да не говоримо о другим учесницима рата. Догађаји на Источном фронту били су веома сурови и крвави. И на крају, како је радити са министром културе друге земље, који ја завршио факултет у Москви? — Веома лако, ми говоримо истим језиком, не треба нам преводилац, мислимо у истим категоријама, врло често су нам исте вредности. ---------------------------- Извор: http://stanjestvari.com/2015/03/11/%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D0%BC%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80-%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%B5-%D1%81%D0%BE%D0%BA%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2-%D1%98%D0%B5-%D0%BE%D1%87%D0%B8/

Лажи које су постале историја Међу најславнијим измишљеним изјавама су реченице француске краљице Марије Антоанете, краља Александра, Јосипа Броза Тита... Драган Стојановић На 16. годишњицу НАТО бомбардовања опет се често говори о томе да се оно звало „Милосрдни анђео”. Амерички део те „племените” акције звао се „Племенити наковањ”, а назив за целокупну операцију био је „Заједничка сила”. Како долази до тога да неки искази, називи и максиме постану и остану не само запамћени, него чак да буду симбол неких великих догађаја? У светској историји најпознатија таква реченица је тобожња изјава француске краљице Марије Антоанете да би сиротиња требало да једе колаче ако већ нема хлеба. Данашњи историчари су скоро сигурни у то да она није могла да изговори такве речи. Потицала је са бечког двора у време просвећености, једне од најфилантропскијих средина тадашње Европе. Против младе краљице странкиње вођена је читава пропагандна кампања која је требало да покаже како је она покварена, похлепна, настрана и бездушна. Чудновата је ствар историјско памћење. Већина људи данашњице не зна много о сложеној стварности Француске револуције, али скоро свако зна за ову измишљену изјаву. Оваквих лажних историјских реченица има и у нашој историји. Крхка Краљевина Југославија је направила главну државну паролу од наводних речи краља Александра на самрти „Чувајте ми Југославију”. Французи су чак помињали да је рекао „Чувајте француско-југословенско пријатељство”. Писац најбоље књиге о Александру, Бранислав Глигоријевић, разложно објашњава како за то скоро сигурно није било времена, јер је краљ преминуо веома брзо после рањавања. Неки пут су стварно изговорене речи убедљивије од оних измишљених. Тако се Милоју Павловићу, директору Крагујевачке гимназије, приписивала парола „Пуцајте, ја и сада држим час!” Права агитпроповска, идеална за рецитале у време социјализма. Станиша Бркић, човек који је посветио живот проверавању сваког имена и догађаја Крагујевачког октобра, реконструисао је праву причу која је, по мом мишљењу, дирљивија и достојанственија од ове патетичне пароле. Марисав Петровић, љотићевски никоговић који је уживао у својој улози човека који врши одабир људи за стрељање и за спасавање, рекао је Милоју, солунском борцу и једном од најугледнијих људи града. „Ти, Милоје Павловићу, ниси достојан да будеш спасен. Ти си десет генерација у школи васпитавао у комунистичком духу. Дело твог рада је данашњица!” На то му је Милоје одговорио да то није место за такве дискусије. Марисав је рекао: „Сада ћу наредити да те врате у бараку.” Уместо пароле директор Павловић је достојанствено одговорио: „Па добро де, покажи се да и то можеш!” Сасвим слична причи о „Милосрдном анђелу” јесте урбана легенда да су неке од бомби које су савезници бацили на Београд 1944. године, имале натписе „Срећан Ускрс, Срби!” То би било у складу са веровањем да постоји цинични, србомрзилачки став Американаца и Енглеза према Србима. Међутим, то је било немогуће из једноставног техничког разлога. Први циљ савезничких бомби тог лепог пролећног дана био је Плоешти. Под „Б” им је био Београд. Пошто је над Плоештијем било лоше време, бомбардери су изручили свој убитачни терет на секундарну мету, јер нису смели да слећу натоварени. Да занемаримо питање да ли би пилоти и техничари америчких ескадрила баш и знали за Србе ( они су имали у глави Југославију), као и за њихов верски календар. Овакве приче се настављају и после рата. На пример, она да је Тито изјавио на 8. конгресу партије да је Хрват. Тада јесте дошло до неке забуне око читања састава републичких делегација, али није нимало вероватно да би ико наглас тражио од Тита да се национално изјасни. Чак је и суд у Хагу (чуј, чак!) подлегао таквим причама. Тако је неки страни дипломата сведочио да му је Милошевић на коктелу, уз чашицу пића објашњавао план за протеривање Албанаца. Ипак је најглупља прича тог суда, неславног по многим глупостима, она коју је испричао крупије из новосадске коцкарнице. Док је делио карте, прислушкивао је српске вође како размењују највеће тајне. Да се вратимо на „Милосрдног анђела”. Као и изјава Марије Антоанете, овај исказ има снажан емотивни набој. Наравно, увредљиво је младу и несрећну краљицу поредити са бахатим и ограниченим НАТО генералима. Иако мање патетичан и симболичан, ни назив „Племенити наковањ” није лишен парадоксалне бруталности и преименовања једног непотребног и страшног разарања у нешто племенито и добро. --------------- – Сиротиња би требало да једе колаче ако већ нема хлеба! (Марија Антоанета) – Чувајте ми Југославију! (краљ Александар Карађорђевић) – Пуцајте, ја и даље држим час! (Милоје Павловић, директор Крагујевачке гимназије) – По националности сам Хрват! (Јосип Броз Тито) – Срећан Ускрс, Срби! (натписи на бомбама које су савезници бацили на Београд 1944. године) Предраг Марковић објављено: 26.03.2015. ---------- Извор: http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Lazi-koje-su-postale-istorija.sr.html

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/448180/Nacisti-u-novoj-vlasti-u-Ukrajini http://srbin.info/2015/01/01/ukrajinski-nacisti-marsirali-kijevom-foto/

Надам се да се умеш смејати тако и на свој рачун.

Ок. Слажем се; рекао бих још да је корен нашег проблема дубок, сеже у историју, а да се он решава стрпљиво, освешћивањем и преиспитивањем. Али, тешко то иде уз ружичасте медије...

Ружно је што тако говориш о нашим старијим грађанима. То су предрасуде. Ако већ тражимо кривицу, немојмо је тражити у другима. За све нам је неко други крив. Такво размишљање нас је и довело до садашње ситуације!

А зашто би уопште морао да читаш да би се "наслађивао" или да би научио "како да нешто корисно примениш у животу"? Зар не можеш да узмеш књигу у руке и читаш из чисте радозналости и жеље за нечим добрим? Немајући никакву намеру о наслади или примени? И зашто би све морало да се "примењује"? Не говоре ли светитељи да све долази од срца, мисли? Не изазива ли одушевљење и дивљење - лепе мисли, расуђивање и добре жеље? Није ли то најбоља примена прочитаног? Неговање ума, осећаја, воље?

Није, него му ти дајеш такву сврху. Не даш му да расте.

Зар је заиста неопходно започети наслов у новинама са "Чудо..." да би говорили о томе колики значај има овај храм за мештане Прилужја и околине? Заправо, веће је чудо слога мештана, изградња храма и окупљање око њега.

Разумеш шта сам хтео да кажем...

Самоо одушевљење је једна врста благослова. Семе које ће кад тад да израсте...

Где је фотографија са ликом? На оној у средини се не види баш најбоље, заправо уопште не видим... Можда је лик невидљив за људе грешнике?

Још једна одлична серија: Mr Selfridge (2013– ) http://www.imdb.com/title/tt2310212/?ref_=ttmd_md_nm

Сценариста: Охлобыстин Иван ИвановичРодился 22 июля 1966 года в доме отдыха "Поленово" Тульской области. Его отец был 60-летним главврачом данного заведения, а мать – безумно влюбленной 20-летней студенткой. В школьные годы Иван ничем особым среди ровесников не выделялся – был обычным ребёнком. А вот после окончания учебы Охлобыстин с уверенностью в том, что его дело – правое, поступил во ВГИК. Там он слыл студентом нетрадиционно мыслящим и был весьма популярен как среди сокурсников, так и среди преподавателей. После службы в армии (служил в ракетных войсках в Ростове-на-Дону) студент Охлобыстин восстановился во ВГИКе и полностью погрузился в общественную работу. За короткий срок он даже был избран секретарем Союза кинематографистов СССР. Его актерским дебютом стала картина “Нога” – и тут же он получил приз за лучшую роль на фестивале “Молодость-91”. Первый же сценарий Охлобыстина к фильму “Урод” получил номинацию на престижное “Зеленое яблоко, золотой листок”. Первая режиссерская работа Ивана – “Арбитр” – получила награду “Кинотавр” в категории “Фильмы для избранных”... В дальнейшем всевозможные статуэтки и дипломы сыпались на молодой талант обильным дождем. Не остался без внимания Ивана и театр. Он отлично показал себя и в качестве театрального актера. На пике своей славы встретил Иван актрису Оксану Арбузову, которая осенью 1995 года стала его женой. Видимо, пресытившись кинематографом, Охлобыстин попробовал свои силы в политике. Он был членом экологической партии “Кедр”, которая шла во власть с целью возродить в России институт монархии. Свою приверженность к православию Охлобыстин сделал публичным достоянием в 1998-м году, став ведущим телепередачи “Канон”. В начале 2001 года в свет вышел фильм “Даун Хаус” с его участием, и в это же время становится известно, что Иван Охлобыстин рукоположен в священники. Произошло это событие в Ташкентской епархии. В конце года Охлобыстин возвратился в Москву, где устроил презентацию своего короткометражного фильма о князе Данииле. Причём это был первый фильм из цикла “Жития святых”, в котором должно быть, по задумке Ивана, 477 серий. В том же 2001 году Президент России В. Путин наградил Охлобыстина именными золотыми часами N 239 “За заслуги перед Отечеством”. Извор: http://www.kino-teatr.ru/kino/acter/m/ros/3208/bio/ Остало: https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%9E%D1%85%D0%BB%D0%BE%D0%B1%D1%8B%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BD,_%D0%98%D0%B2%D0%B0%D0%BD_%D0%98%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87

О филмовима "Јереј Сан" и "Лука" (Св Лука Симферопољски): http://orthodoxfilmmakersandartists.blogspot.com/2014/05/the-moving-icon-episode-7-orthodox.html Са Википедије "Јереј Сан": https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D0%B9-%D0%A1%D0%B0%D0%BD#.D0.9F.D1.80.D0.B5.D0.BC.D1.8C.D0.B5.D1.80.D0.B0

Местом премьеры своего нового фильма Иван Охлобыстин выбрал Новороссию 30 ноября в донецком кинотеатре «Звездочка» Иван Охлобыстин представил свой фильм «Иерей-сан», сообщает пресс-центр ДНР. Примечательно, что премьера ленты в ДНР состоялась раньше, чем в России или где-либо ещё. По словам Охлобыстина, место презентации картины было им выбрано неслучайно. «Почему именно в Новороссии, именно в Донецке? Наверное, потому что это сейчас самое яркое место на планете. Оно является эпицентром сопротивления мировому злу, как я считаю. Потому что под благовидными предлогами, несуществующими философскими идиомами, по каким-то экономическим причинам мир в одночасье изменился – стал агрессивен, стало процветать насилие, извращение. Как словно апокалипсис получается. И здесь находится первый бастион – заградотряд от этой тьмы, которая идет сегодня по миру. Поэтому для меня было большой честью представить вам этот фильм», – заявил Иван Охлобыстин. После презентации фильма Иван Охлобыстин отвез в Свято-Преображенский кафедральный собор ещё один дар – чашу для Святого Причастия ручной работы. -------------------- Извор: http://novorossia.su/ru/node/10279

Да ли исти проценат мушког и женског пола види нпр плаво-црну хаљину?

Филм је премијерно приказан у октобру 2014. Како се може доћи до њега?

Треба да благодаримо Богу што су уопште и дошли у Цркву.

Треба прво рећи шта подразумевамо под "свешћу", тј. шта је заправо она и да ли се сви слажемо око њене "дефиниције".

http://www.ted.com/talks/guy_winch_the_case_for_emotional_hygiene#t-853742

Одлично. Онда нема разлога за ложење. Иначе, и ја сам поносан што сам Србин.