karadjordje

Већ је последње вријеме.

-    Ja sam okoreli pušač. A, čuo sam da posle Svetog Pričešća nije dozvoljeno pušenje. Da bacim cigarete, ne mogu, ma kako da sam se trudio. A savest me muči i ne dozvoljava mi da pristupim Svetoj Tajni. Kako da živim? Pomozite. Jurij
Odgovara protojerej Mihail REZIN, nastojatelj Znamenske saborne crkve grada Ardatova Njižegorodske oblasti, duhovnik rehabilitacionog centra „Vera.Nada.Ljubav“
-    Poštovani Jurij, naravno – pušenje je navika, od koje se po mogućnosti moramo odvići. Ali, ako čovek puši godinama ili desetinama godina, malo ko će moći da se odrekne pušenja odmah. Nekim starim ljudima čak ni lekari ne preporučuju da naglo ostave  pušenje, jer se njihov organizam za 40-50 godina pušenja, toliko navikao na nikotin, da naglo isključenje razmene tih materija u organizmu čoveka, koji je inače već oslabio od bolesti  i starosti, ne bi bilo svrsishodno. Ali, to je izuzetak. Mladim ljudima i ljudima srednjih godina treba što je moguće pre da prestanu da truju svoj organizam. Ipak, pušenje ne može da bude povod da se čoveku zabrani Pričešće.
Mnogi, koji danas dolaze u hram, ljudi su srednjih godina i već na svojim plećima imaju ozbiljne grehe. Naravno, ima već mnogo pušača i među maloletnicima, koje ja duhovno vodim, kao i među štićenicima našeg centra. U asocijalnoj sredini teško je da se ne zapali cigareta. Mnogi, kada počnu da se ispovedaju i pričešćuju, žele da prestanu da puše...Ponekad, kad vidim da čovek već moralno pati zbog pušenja, na ispovesti predlažem da pred Krstom i Jevanđenjem da zavet da neće pušiti pola godine. Ali, to je veoma velika odgovornost za sveštenika, Jer, ako čovek, predajući se emocijama, da zavet, a zatim padne, može i u veri da oslabi. Zbog moje krivice... Zato pušačima ne dajem tako često da daju zavet, dakle, samo ako vidim njihovu odlučnost da ga ispune i izdrže. Neki ne samo da su izdržali, nego im se smučio ukus cigareta i bacili su ih zauvek.
Ali, ponavljam, zavet Bogu je prilično ozbiljna stvar, da bi se savetovao svakom pušaču. Po pravilu, takvima ja savetujem da na večernjoj ispovesti ne puše do jutarnje službe i posle Pričešća, ako je moguće sat, dva, a, ako uspeš i duže – odlično!
-    „U jednome ste vi u pravu – pušiti odmah posle pričešća je strašno i grozno. Ali, zar je moguće da se ni jedan sat ne možete uzdržati? Ostavite ujutru cigarete kod kuće, a posle službe pokušajte da na nekom tihom mestu prošetate, ( dobro je ako je usput šuma ili park), pa da u šetnji razmisliš o  večnosti. Pre svega, u to vreme vama se neće javiti želja za pušenjem, jer dejstvovati Blagodat Božija. A možda ćete vremenom pomoću  Božijom smoći snage i da se izbavite od te ružne navike. Ali, to što vi želite i imate potrebu da se pričestite i ne pričešćujete se, nije ispravno. Ja mislim da se vi i ne ispovedate, inače bi to vama objasnio sveštenik na ispovesti. Zato vam želim da se što pre spremite i dođete na ispovest. Samo sveštenik može na neko vreme da odluči čoveka od pričešća, da odredi epitimiju. Nedopustivo je da mirjanin sam sebe odluči od pričešća.
PUŠENJE – KOMENTARI
Vladislav M.
Grci i sada puše, iako su o svemu upoznati. Ovaj sveštenik sve ispravno piše, ja se sa njim slažem. Jednostavno fraza: „ Čuo sam da posle Svetog Pričešća pušenje nije dozvoljeno “, kao da potiče iz serije OBS.
Kod staroveraca pušenje je od davnina zabranjeno, ako se ne varam.
Jurij Timčuk
Mislim da pozivanje na Grke nije sasvim ubedljivo. Ozbiljna istraživanja o štetnosti pušenja su izvršena  tek u XX veku. Crkva još nije prihvatila jedinstveno rešenje kako da se odnosimo prema tim rezultatima. A to znači da su i svetitelji, tim pre klirici Grčke Crkve, grešili u neznanju.
Vladislav M
Ali, ako uzmemo u obzir da se u Grčkoj Pravoslavnoj Crkvi pušenje među sveštenstvom ne smatra nečim naročito ružnim,  ovo pitanje otpada samo po sebi. Pa i kod nas su poznati svetitelji koji su pušili. Ja lično ne pušim.
Aleksandar 70
Rizikujem da sa vama podelim  svoje iskustvo. Bio sam pušač sa stažom od nekoliko desetina godina. Istina, bacio sam cigarete u 20. Godini, a počeo sam da pušim od 15. Godine. I od tada nisam pušio jednu celu godinu. To je bilo u vreme kada sam služio vojni rok. Cigarete sam bacio zbog neuzvraćene ljubavi. Prosto sam sebi utuvio u glavu da ako bacim cigarete i time prinesem žrtvu, tako sam ja to tada shvatao, da će me ona ipak zavoleti. Nije me zavolela, ali to suštinu ne menja. Dakle, bacio sam cigarete i stvarno godinu dana nisam pušio, a onda se pojaviše razlozi da zapalim. Naime, došao sam kući na odsustvo ...Tu su stari drugari i sve ostalo... Drugi put sam bacio cigarete u 25. godini, nakon čega sam shvatio da se od duvana tako lako neću odvojiti. Zato sam tokom naredne četiri  godine pušeći, cigarete bacao u mislima, odnosno, stalno sam se u mislima spremao se da ih bacim.
Sada shvatam da možeš da se spremaš da baciš cigarete koliko god hoćeš vremena, recimo 5 ili 10 godina,  ali da tokom ostalih godina, godina za otpuštenje grehova, nikada ne zapališ. c  Znači, godie u togu kojih sam i pušio i ostavljao cigarete, nisam proživeo uzalud, ako bismo po tome. Ali, u 28. godini se desio skandal i razlaz sa mojom porodicom. Supruga i ja po karakteru se  nismo slagali... Opet sam zapalio... Međutim, nakon nekoliko godina, moj otac, okoreli pušač, pod pritiskom lekara,  odjednom ostavi cigarete. Ja nisam mogao da verujem da moj tata ne puši. Ali, nakon godinu dana je ponovo zapalio. Pričao  je tada da se za tu godinu dana nepušenja sam uverio da može da živi bez cigareta. Zato je nakon godinu dana nepušenja dozvolio sebi da zapali cigaretu. I eto...Opet je počeo da puši.
U to vreme sam i ja pušio, ali, kao i svaki pušač, stalno sam razmišlljao kako da se izbavim od te pogubne navike. Tada sam shatio da onaj ko baci cigarete nikako ne sme ni jedan dim da povuče. I u 39. godini ponovo sam bacio cigarete. Ne  pušim već pola godine. Ka tome sam išao tokom mnogih godina. Ja nisam žurio sa bacanjem cigareta, ali, sa svakom kupljenom kutijom i svakom zapaljenom cigaretom, razmišljao šta će mi to? Tako sam se ja u svojim mislima zaista  spremao da ostavim pušenje. I moj um se navikao na to da je pušenje loša navika i da ono ubija i mene i one, koji su oko mene.
A onda sam jednog trenutka osetio da mogu da ne pušim. To se dogodilo jedne večeri. Bio sam sav obavijen duvanskim dimom a i željom da samo još jednom, odnosno poslednji put povučem zadnji dim...I, povukao sam taj dim...Ujutru narednog dana nisam pušio i sećam se da mi nije bilo preterano teško. Sada je najvažnije da ne povučem taj „zadnji“ dim, jer, ja sam već taj dim poslednji put uvukao u sebe i vrlo dobro znam da nikakvu radost nisam osetio,  na protiv, osetio sam gotovo gađenje, jer,  taj zadnji dim će, ustvari, postati    p r v i  za nekoliko narednih desetina godina. Ja to tačno znam i iz iskustva lično, a i iskustva mog oca.
Zaključak je sledeći: Svi vi, koji želite da prestanete da pušite, ne žurite. Pušite mirno i odmereno, naslađujte se tom grehovnom strašću, ( jer, svaki greh je sladak, ali o tome ćemo kasnije?), ako time možeš da se naslađuješ, a uvek misli o tome da je možda baš ova cigareta možda poslednja. I kada osetite da je, eto, to baš  ta cigareta...više nikada ne pušite, nikada!
Razume se, pokajanje, ispovest, Pričešće – to je ono što nam dozvoljava da se preobrazimo i da se izbavimo od svake propasti. Ali, bez Svetih Tajni i pomoći sviše, ništa se ne može postići. To je glavno! Ništa nam nije dato da sami odolimo nečemu i da pobedimo nešto... To možemo samo samo pomoću Tvorca.
Za verujućeg čoveka pomoć Višnjih Sila je jedina nada, ne samo kod prestanka pušenja, već i kod stremljenja ka večnosti. Dakle, treba da budemo poslušni svom Nebeskom Ocu. On je milostiv i voli nas tako kako ni mi sebe sami ne znamo da volimo.
Oprostite, ako sam sve ovo rekao smućeno i nejasno, ako sam rekao nešto nepravilno i tako izokrenuo suštinu svog iskustva i tim pre naveo nekoga u iskušenje.
Jovana S.
Glavna motivacija za ostavljanje cigareta, bio je moj stid pred  malom ćerkicom. Ja sam sebe tako  prezirala, da sam prosto sebi zabranila da kupim novu kutiju cigareta, bacivši prethodno celo paklo. Veoma je bilo značajno i to što u mojoj porodici nije bilo pušača.
                                                                Prevod: Tankosava Damjanović
23. februara 2010.
http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=4545

Први Епископи Цркве
                              - велика већина одабрана од Христа као 70 ученика -
ЈАКОВ, брат Христов, први Епископ Јерусалима, устоличен лично од Исуса Христа. Био је један од стубова Цркве (Гал. 2,9). Васкрсли Христос се јавио Јакову (1 Кор. 15,7) у Јерусалиму где је овај живео са браћом и Богородицом Маријом (Дап. 1,14). Био је веома угледан у Јерусалиму, и када се Св. Петар избавио из тамнице, поручује да се то јави Јакову и браћи (Дап. 12,17). Председавао је Апостолским Сабором. Због свог светог живота, назван је Праведни. Позната је његова Литургија која се служи једном годишње, на дан његовог спомена, 23. октобра.
МАРКО, јеванђелиста, син Марије, нећак Варнавин. Рођен у Јерусалиму. У кућу његове мајке Марије, ученици се склонише од прогона, након вазнесења Господа Исуса Христа. Био је пратилац Св. Петра и Св. Павла, и Варнаве. Постављен за Епископа Александрије од Св. Петра.
ЛУКА, Јеванђелиста, рођен у Антиохији, по занимању лекар, а бавио се и сликарством. Био је заједно са Клеопом на путу за Емаус када им се јавио васкрсли Христос (Лука 24,18). Написао је Јеванђеље (по заповести Св. Петра), 15 година после Христовог вазнесења, а упутио га је, као и Дела Апостолска (по заповести Св. Павла), честитом Теофилу. Био пратилац Св. Павла, а након Павлове смрти, одлази у Тебу у Македонији, где је био Епископ Солуна.
КЛЕОПА, брат Јосифа Обручника. Видео је Христа након васкрсења (Лука 24,18) на путу за Емаус.
СИМЕОН, син Клеопин, постаде други Епископ Јерусалима након мученичке смрти Св. Јакова.
ВАРНАВА, био је левит по имену Јосија, родом са Кипра. Продао је своје имање и донео новац пред Апостоле (Дап. 4,36-37). У време боравка у Антиохији (Дап. 11-12), заједно са Св. Павлом, изабран је од Духа Светога за остварење промисла Божјег о проповедању међу незнабошцима (Дап. 13,2). Проповедао је на Кипру и у многим местима Мале Азије. Учествовао је на Апостолском Сабору у Јерусалиму. Био је Епископ Милана.
ИСУС, звани Варсава, прозвани Јуст, син Јосифа Обручника, којег Св. Павле спомиње у (Кол 4,11). Са Матијом је биран коцком уместо Јуде издајника, али није изабран. Био је Епископ Елевтеропоља.
ТАДЕЈ, који је по налогу Св. Томе, након Христовог вазнесења, отишао у Едесу Цару Авгару V, и излечио га од болести. Проповедао је реч Божју у Месопотамији и Сирији.
АНАНИЈА, који је крстио Св. Павла (Дап. 9,10-18). Био је први Епископ Дамаска.
СТЕФАН, један од седам ђакона (Дап. 6,5), првомученик. Пострадао од каменовања, од стране Јевреја (Дап. 7, 59-60).
ФИЛИП, један од седам ђакона (Дап. 6,5). Крстио је Симона (Дап. 8,13) и ушкопљеника (Дап. 8,38). Био је Епископ Тралије у Азији.
ПРОХОР, један од седам ђакона (Дап. 6,5). Био је ученик Св. Петра, и сапутник Св. Јована. Био је Епископ Никомидије у Витинији.
НИКАНОР, један од седам ђакона (Дап. 6,5). Умро истог дана кад и архиђакон Стефан, након проповедања Светог Јеванђеља.
ТИМОН, један од седам ђакона (Дап. 6,5). Био је Епископ Батрије у Арабији.
ПАРМЕН, један од седам ђакона (Дап. 6,5), умро пред Апостолима у време службе Божје.
ТИМОТЕЈ, рођен у Листри у Ликаонији, од оца Грка и мајке Јеврејке. Био ученик и сапутник Св. Павла, који му посвети две посланице. После Павлове смрти, постао је ученик Св. Јована. По протеривању Св. Јована на острво Патмос, постаје Епископ Ефеса.
ТИТ, родом са Крита, ученик Св. Павла, ком је написана посланица (Тит. 1,4). Био је Епископ Гортине на Криту.
ФИЛИМОН, ком Св. Павле написа посланицу (Флм. 1,1). Био је Епископ Газе, и проповедао по целој Фригији.
ОНИСИМ, роб Филимонов, ког Св. Павле спомиње у (Кол. 4,9). Помагао је Апостолима све до њихове смрти, а постао је Епископ Ефеса после Св. Тимотеја.
ЕПАФРАС, ког Св. Павле спомиње у (Фил. 1,7) и (Кол. 4,12-13). Био је Епископ Колоса и Цркве Лаодикејске и Јеропоља у Малој Азији. Био је у Риму у заробљеништву са Св. Павлом.
АРХИП, ког Св. Павле спомиње у (Флм. 1,2). Био је Епископ у Колосу у Фригији. Рукоположио је у чин Епископа Филимона.
СИЛА, проповедао Јеванђеље заједно са Св. Павлом (Дап. 15,22). Био је Епископ Коринта.
СИЛВАН, који се спомиње у (1 Пет. 5,12) и (2 Кор. 1,19). Био је Епископ Солуна.
КРИСКЕНТ, ког Св. Павле помиње у (2 Тим. 4,10). Био је Епископ Галатије, после проповедао у Галији, рукоположио Захарију за Епископа Беча. Пострадао на повратку у Галатију.
КРИСП, ког Св. Павле спомиње у (1 Кор. 1,14). Био је Епископ Халкидона у Галилеји..
ЕПЕНЕТ, ког Св. Павле спомиње у (Рим 16, 5). Био је Епископ Картаге.
АНДРОНИК, ког Св. Павле спомиње у (Рим. 16,7). Био је Епископ Паноније, али није столовао само у једном месту, него је са Јунијом проповедао по целој Панонији.
СТАХИЈЕ, ког Св. Павле спомиње у (Рим. 16,9). Када је Св. Апостол Андреј дошао у Аргиропоље, устоличио га је као Епископа Византије.
АМПЛИЈЕ, ког Св. Павле спомиње у (Рим. 16,8). Био је Епископ Диоспоља.
УРБАН, ког Св. Павле спомиње у (Рим. 16,9). Био је Епископ Македоније.
НАРКИС, ког Св. Павле спомиње у (Рим. 16,11). Био је Епископ Атине.
АПЕЛИЈЕ (АПОЛ), ког Св. Павле спомиње у (Рим. 16,10) (1 Кор. 1,12) (1 Кор. 3) (1 Кор. 4,6) (1 Кор. 16,12). Био је Епископ Ираклиона у Тракији.
АРИСТОВУЛ, брат Варнавин, рођен на Кипру. Св. Павле га спомиње у (Рим. 16,10). Био је Епископ Британије.
ИРОДИОН, ког Св. Павле спомиње у (Рим. 16,11). Био је Епископ Неопатријски. Пострадао је у Риму заједно са Св. Петром  и Павлом.
АГАВ, који се спомиње у Делима Апостолским (Дап. 11,28 ; 21,10). Имао је дар пророштва. Пострадао у Јерусалиму, каменован од стране Јевреја.
РУФ, ког Св. Павле спомиње у (Рим. 16,13). Био је Епископ Тиве Јеладске.
АСИНКРИТ, ког Св. Павле спомиње у (Рим. 16,14). Био је Епископ Ирканије у Малој Азији.
ФЛЕГОНТ, ког Св. Павле спомиње у (Рим. 16,14). Био је Епископ Маратона у Тракији.
ЕРМИЈЕ, ког Св. Павле спомиње у (Рим. 16,14). Био је Епископ Филипопоља у Тракији.
ПАТРОВ, ког Св. Павле спомиње у (Рим. 16,14). Био је Епископ Неапоља.
ЕРМ, ког Св. Павле спомиње у (Рим. 16,14). Био је Епископ Далмације..
ЛИН, ког Св. Павле спомиње у (2 Тим. 4,21). Био је Епископ Рима, после Св. Петра.
ГАЈ, ког Св. Павле спомиње у (Рим 16,23). Био је Епископ Ефеса, после Тимотеја.
ФИЛОЛОГ, ког Св. Павле спомиње у (Рим 16,15). Устоличен је као Епископ Синопа од стране Св. Андреја.
ЛУКИЈЕ, ког Св. Павле спомиње у (Рим 16,21). Био је Епископ Лаодикеје у Сирији.
ЈАСОН, рођак Св. Павла, рођен у Тарсу. Св. Павле га спомиње у (Рим 16,21). Био је Епископ Тарса.
СОСИПАТАР, рођак Св. Павла, рођен у Ахаји. Св. Павле га спомиње у (Рим. 16,21). Био је Епископ Иконије.
ОЛИМП, ког Св. Павле спомиње у (Рим. 16,15). Пострадао је у Риму заједно са Св. Петром и Павлом.
ТЕРТИЈЕ, ког Св. Павле спомиње у (Рим. 16,22). Био је други Епископ Иконије после Сосипатра.
ЕРАСТ, ког Св. Павле спомиње у (Рим 16,23). Био је благајник Цркве у Јерусалиму, а после Епископ Панеаде.
КВАРТ, ког Св. Павле спомиње у (Рим. 16,23). Био је Епископ Берита (Бејрута).
ЕВОД, ког Св. Игњатије спомиње у Посланици Антиохљанима и изриче му велику похвалу. Био је ученик Св. Петра и наследник епископског престола Антиохије (57 – 68 АД). Написао је дела: О Светој Породици, Светло која су уништена у време прогона Хришћана. Пострадао је у Антиохији 7. септембра 68. године, у време боравка цара Веспасијана у том граду.
ОНИСИФОР, ког Св. Павле спомиње у (2 Тим. 1,16; 4,19). Био је Епископ Кира у Сирији.
КЛИМЕНТ, ког Св. Павле спомиње у Посланици Филибљанима (Фил. 4,3). Био је Епископ Сардике у Малој Азији.
СОСТЕН, ког Св. Павле спомиње у (1 Кор. 1,1). Био је Епископ Колофона у Малој Азији.
АПОЛОС, ког Св. Павле спомиње у (Дап. 18,24-25). Био је Епископ Смирне, пре Св. Поликарпа.
ТИХИК, ког Св. Павле спомиње у (Ефе. 6,21), (Кол. 4,7), итд. Био је Епископ Колофона наследивши Состена.
ЕПАФРОДИТ, ког Св. Павле спомиње у (Фил. 2,25; 4,18). Био је Епископ Адријаније у Памфилији.
КАРП, сарадник Св. Павла ког спомиње у (2 Тим. 4,13). Живео у Троади, а после био Епископ Верије у Тракији. Проповедао је и на Криту, где је у свој дом примао и Дионосија Аеропагита, који о њему сведочи као о мудром и незлобном човеку.
КОДРАТ, који је написао апологију у 126 АД. Био је Епископ Афиније и Магнезије.
МАРКО, звани Јован, ког Св. Лука спомиње у (Дап. 12, 25; 15,37-39). Био је Епископ Феничког града Библоса.
ЗИН, адвокат, ког Св. Павле спомиње у Посланици Титу (Тит. 3,13). Био је Епископ Лида.
АРИСТАРХ, родом из Солуна (Дап. 20,4), ког Св. Павле спомиње у (Кол. 4,10). Био је Епископ Апамеје у Сирији. Верни сарадник и сапатник Св. Павла (Дап 19,19)(Флм. 1,24). Пратио га је на последњем путовању из Троаде у Јерусалим (Дап. 20,4), а и на путу за Рим (Дап. 27,2), где су заједно и пострадали.
ПУД, ког Св. Павле спомиње у (2 Тим. 4,21). Имао је високи положај у римском Сенату. У своме дому примао је Апостоле и вернике, и претворио га је у цркву, у којој је богослужења држао и Св. Петар.
ТРОФИМ, рођен у Едеси, који се спомиње у (Дап. 20,4) и (2 Тим. 4,20). Заједно са Св. Павлом, Аристархом и Пудом прошао мучеништво. На крају су сви погубљени у Риму у време Императора Нера.
МАРКО, ког Св. Павле спомиње у (Кол. 4,10), нећак Варнавин, био је Епископ Аполоније.
АРТЕМ, ког Св. Павле спомиње у Посланици Титу (Тит. 3,12). Био је Епископ Листре у Ликаонији.
АКИЛА, имућни Јеврејин из Понта. Из Рима долази у Коринт, и код њега је Св. Павле провео много дана (Дап. 18,18). Заједно са женом Прискилом, пратио је Св. Павла у Ефес (Дап. 18,24-26) (1 Кор. 16,19). После је био Епископ Ираклиона.
ФОРТУНАТ, ког Св. Павле спомиње у (1 Кор. 16,17). Веома ревносно проповедао Св. Јеванђеље.
АХАЈИК, ког Св. Павле спомиње у (1 Кор. 16,17) заједно са Фортунатом као оног који му је помогао да му се смири дух.
КИФА, ког Св. Павле спомиње у (1 Кор. 1,12). Био је Епископ Иконије.
КЕСАР, био је Епископ Дирахије у Грчкој.
ДИОНИСИЈЕ АЕРОПАГИТ, судија у Аеропагу, поставши Хришћанин након проповеди Св. Павла (Дап. 17), после постао Епископ Атине.
СИМЕУН НИГАР, један од учитеља цркве у Антиохији.
НИКОЛА, један од седам ђакона (Дап. 6,5). После је био Епископ Самарије. Одступио од Православне вере као и Симон.
ФИГЕЛ, био је Епископ Ефеса. После је застранио у Симонову јерес (2 Тим. 1,15).
ЕРМОГЕН, био је Епископ Мегаре у Тракији. После је застранио у Симонову јерес (2 Тим. 1,15).
ДИМАС, ког Св. Павла спомиње у (2 Тим. 4,10). Супроставио се учењу о Богу, као и Фигел и Ермоген. У Солуну је био свештеник паганским идолима.

...Kapetan dohvati jedan kamen i na jednoj steni
ispisa samo jednu reč: ATLANTIDA. Ta zemlja,
koju su i stari i novi istoričari poricali i smatrali
da je postojala samo u bajkama, prostirala se pred
mojim očima...
-- Žil Vern, 20.000 milja pod morem
Večna tema i tajna
Kada je C.V. Ceram napisao knjigu Bogovi, grobovi i učenjaci, u kojoj je opisao uzbudljivu istoriju arheoloških otkrića od Vinkelmana u Pompeji do Stivensona u Meksiku, ne skrivajući oduševljenje pred ovim velikim avanturama arheologije, sa optimizmom je poslednje poglavlje naslovio "Knjige koje još nisu napisane". U tom poglavlju je pomenuo priču o Atlantidi kao poslednju tajnu prošlosti koju arheologija treba da otkrije.
Legenda kaže da je na Atlantidi, izgubljenom kontinentu ili tajanstvenom ostrvu, cvetala napredna i visoka civilizacija koja je uživala u izobilju prirode i društvenoj harmoniji, da bi konačno zauvek nestala u stravičnoj katastrofi, uništena vatrom i vodom. Priča o Atlantidi, na koju prvi put nailazimo kod velikog filozofa Platona, duboko se urezala u tradiciju moderne zapadne civilizacije. O Atlantidi se raspravljalo, pisalo i mislilo sa jednakim žarom od vremena Platona pa sve do danas. Platonov mit je intrigirao i još uvek zaokuplja pažnju ljudi različitih interesovanja: filozofi su u njoj videli idealno društveno uređenje, istinsku utopiju, pa čak i izgubljeni Raj. Umetnici su Atlantidu doživeli kao široko polje na kome mogu da oprobaju maštu i iskažu svoju kreativnost. Sanjari i diletanti su, takođe, puštali mašti na volju u pokušaju da "otkriju" Atlantidu. Oni su nudili bezbroj hipoteza, nekad manje, a nekad više utemeljenih, na naučnim činjenicama, koje najčešće predstavljaju zanimljivu, ali naivnu priču smućkanu od pogrešnih, iskrivljenih ili loše shvaćenih informacija... Magična privlačnost ove teme toliko je snažna, da je privlačila čak i razne vrste mistika, koji u potrazi za Atlantidom "znanja" dobijaju putem proviđenja i telepatije! Najzad, dolazimo i do naučnika koji se pitaju: da li je Atlantida zaista postojala, tj. da li se Platonova priča može naučno objasniti?
Platon potpaljuje vatru
http://tbn2.google.com/images?q=tbn:aIEup1uhStdWUM:http://www.anarheologija.org/clanci/porcic/atlantida-01.jpg
Platon (428/427 - 347. p.n.e.), zajedno sa svojim učenikom Aristotelom.
Legendu o Atlantidi prvi je izložio Platon, čuveni grčki filozof (slika 1). Priča o Atlantidi je ispričana u dva dijaloga, čije se radnje nadoveziju jedna na drugu. To su čuvena dela Timaj i Kritija.
Ličnosti koje vode dijalog u Timaju su Sokrat, Hermokrat, Timaj i Kritija. Ovi su se sakupili uoči jedne atinske svetkovine da bi diskutovali o filozofskim pitanjima. O Atlantidi i događajima koji su za nju vezani pripoveda Kritija: Solon, grčki zakonodavac i jedan od Sedmorice mudraca, je prilikom posete Egiptu čuo čudnu priču od egipatskih sveštenika iz grada Saisa. Ta priča je bila zapisana na stubovima hrama boginje Neit u Saisu i u njoj se govori o velikom i moćnom kraljevstvu, koje se nalazilo na ostrvu koje je "po veličini bilo veće od Libije i Azije" (pod Libijom se podrazumevala severna Afrika zapadno od Egipta, a pod Azijom okvirno oblast Male Azije) a koje se nalazilo zapadno od Heraklovih stubova (slika 2). Ostrvo je dobilo ime po Atlasu, sinu Posejdona i devojke Kleito i prvom kralju Atlantide. Njegovi stanovnici su izgradili velelepni i hramovima i palatama ukrašeni grad, koga su sveštenici Solonu detaljno opisali (slike 3 i 4). Ostrvo je bilo bogato biljnim i životinjskim svetom, plodnom zemljom i dragocenim metalima (posebno metalom koji se naziva orihalkum i blista kao vatra). Harmonija i mir su vladali generacijama na Atlantidi, stari zakoni i tradicija su revnosno poštovani, ali kako je vreme prolazilo, iskvario se plemeniti rod Posejdonov i božansku prirodu nadvladala je ljudska, donoseći zavist, oholost i pohlepu. Atlantiđani su krenuli u osvajanja, a njihovu vojsku je nadjačala atinska vojska koja je zaustavila invaziju sa zapada na Mediteran. Kada je video šta se dogodilo, Zevs je rešio da kazni Atlantiđane i zauvek uništi Atlantidu. Atlantida je potonula u "jednom danu i jednoj užasnoj noći". Svi navedeni događaji su se dogodili pre devet hiljada godina (od vremena kada se vodi razgovor između Solona i sveštenika). Ovo je, ukratko, sadržaj priče koju je Platon izneo u svojim dijalozima.

Geografski položaj Atlantide, po Platonovom opisu i shvatanju mape sveta.
Tragom Atlantide: svi u poteru!
Platonova priča je najstarija poznata verzija legende o Atlantidi, ali Platon nije jedini koji je govorio o njoj. Pitanje postojanja Atlantide i istinitosti Platonovih reči pobudilo je znatiželju i otvorilo polemiku još u antičkom svetu. Platonov najpoznatiji učenik, kome je "istina bila uvek draža od učitelja", smatrao je da je cela priča plod mašte jednog čoveka, Platona. Naime, Aristotel je smatrao da je Atlantidu uništio isti onaj koji ju je stvorio.
Postojala su i suprotna mišljenja. Krantor, takođe Platonov učenik, otputovao je u Egipat da bi našao potvrdu za tvrdnje svog učitelja. U Saisu je, navodno, video stubove o kojima govori Platon i na kojima je legenda o Atlantidi zapisana. Atlantidu pominje i izvesni Marcelus, antički pisac o kome je poznato vrlo malo činjenica. On izveštava o "nekih sedam ostrva na Atlantiku" od kojih je jedno bilo posvećeno Posejdonu i na kome se sačuvalo sećanje na veliko kraljevstvo koje je vladalo nad svim ostrvima u okeanu. Nešto drugačiju verziju legende o Atlantidi iznosi istoričar Diodor sa Sicilije u svom delu Istorijska biblioteka, a nalazimo pomena o njoj i kod Plutarha. Pisci kasnoantičkog perioda Amijan Marcelin (IV vek n.e.) i filozof Proklus (V vek n.e.) uključuju Platonov izveštaj u svoja dela.
Učeni ljudi Renesanse koji su se okrenuli proučavanju starih pisaca, osvežili su vekovima staru raspravu. Jedan događaj je naročito inspirisao ljude da promišljaju o Platonovom ostrvu. To je bilo otkriće Amerike. Neki su Ameriku prepoznali kao Atlantidu, a drugi su postojanje Amerike iskoristili kao posredan dokaz o autentičnosti Platonovog izveštaja, misleći pritom na deo u Timaju gde Kritija govori o kontinentu koji se nalazi zapadno od Atlantide. U svakom slučaju, Atlantida se od renesanse trajno urezuje u zapadnoevropsku kulturu, a ljudi raznolikih profesija i opredeljenja se upuštaju u raspravu i potragu za njom.
Pitanja koja se nameću posle čitanja Timaja i Kritije jesu: da li je Atlantida postojala, gde se nalazila i kako je i zašto potonula? Pogledajmo kako su različiti ljudi pokušavali da na njih odgovore.

У књизи се ради о лику по иману Емануел Квинт,сиромашном и необразованом сељаку који све своје знање базира на Светом Писму.Временом,читајући само Свето Писмо он ``наводно``почиње да се продуховљава и да залази у један екстремизам.Прелешћује се до те мјере да слободно говори да је он Месија и да је ``Отац у њему и он у Оцу`` и да су сва Свети Тројица у њему.Харизматичан лик задобија следбенике који га слушају без поговора и који су спремни да иду кроз ватру и воду ако им он то нареди.
Ево зашто сам узео да је читам;прво због наслова и а зато што је писац добио нобелову награду за дјело.На књизи сам се задржао зато што погађа у саму срж протестантско учење и показује колико може бити кобно базирати сво своје знање на Светом Писму а притом то чинити само уз помоћ свог ума.

http://ifile.it/6tfbcas/jdiz_4.pdf
Књига је одлилно скенирана за разлику од оне верзије која је била постављена на сајт Верујем.

Живи:Даница,Зоран,Снежана,Лазар,Марко,Иван,Стојанка,Жарко,Никола,Борис,Борис(није грешка),Ведрана
Упокојени:Мирјана,Живан,Љубица,Милица,Вуко,Драга,Драго,Ђорђије,Милева

Живи:Даница,Зоран,Снежана,Лазар,Марко,Иван,Стојанка,Жарко,Никола,Борис,Борис(није грешка),Ведрана,Марко,отац Велибор
Упокојени:Мирјана,Живан,Љубица,Милица,Вуко,Драга,Драго,Ђорђије,Милева

Брак
БРАК - ВЕНЧАЊЕ (грч: Γάμος), Света Тајна Брака (Венчања), установљена од самог Господа Исуса Христа на свадби у Кани галилејској (Јн 2,1). Самим Својим присуством на тој свадби, Исус Христос је благословио Брак. Кроз ову Свету Тајну, Свети Дух сједињује у једно биће женика и невесту који пред свештеником непоколебљиво изјаве да ће се цео свој живот узајамно волети и једно другом бити верни. Такође, они примају и благослов за рађање и васпитање деце.
Библијска основа
Господ Бог је у Рају благословио наше прародитеље Адама и Еву и рекао им: "Рађајте се, и множите се и напуните земљу." (1 Мој 1,28). Јединство мужа и жене је нешто најближе од свих људских односа, јер је речено: "Човек ће оставити оца и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело."(1 Мој 2,24). Господ Исус Христос је потврдио овај стари закон о браку. Он је поновио исте речи Старог Завета, и говорећи против развода брака, додао: "Што је Бог саставио, човек да не раставља." (Мт 19,6)
Рађање деце у прехришћанском времену имало је за циљ "напунити земљу" (1 Мој 1,28), док хришћански брак има за циљ напунити Христову Цркву и на земљи и на Небу, коначно - напунити Рај. Хришћански брак има дубљи символички значај. Св. Павле упоређује брачну везу мужа и жене с везом Христа и Његове Цркве: "Муж је глава жене као што је Христос глава Цркве" (Еф 5,23). Као што човек и жена у браку постају једно, тако су једно и нераздвојни Христос и Његова Црква.
Свети Козма Етолски о благословеном браку
Радујмо се, браћо моја, и веселимо се што нам Господ наш дарова благословен брак. Господ нам заповеди да муж узме једну жену, а тако и жена једног мужа. Када се заруче, да се исповеде чисте вере, са страхом и трепетом и богобојажљивошћу и да се причесте и Пречистим Тајнама са страхом и трепетом и богобојажљивошћу. И када се причесте да се венчају у цркви и после три дана да се споје. Α ако хоћете, браћо моја да направите весеље, узмите певаче да певају цели дан, да славе Господа нашега. То се онда, браћо моја, зове благословеним браком. Тада, браћо, да вам хиљаде, миријаде препрека и чини баце, ништа се не лепи. Тада, браћо, супружници рађају благословену децу, па их Бог благосиља да и овде, у овом сујетном животу, у добру и миру поживе и да оду и у Рај.
Α ако муж узме по две или три жене, или жена по два или три мужа, тај брак није благословен, него је блуд и прељубништво. Сведобри Бог створио је једнога човека и једну жену да се узимају и рађају децу. Јеси ли се оженио брате, јеси ли родио децу? Ниси родио децу, умрла ти је жена? Не узимај другу, него постани калуђер и поради за душу своју, да у Рај уђеш, а немој да узимаш много жена и стичеш сав свет, па да одеш у геену. Ако одеш у преисподњу, каква ти је корист? Добро ли је у геенском огњу?
Начин приступања
Женик и невеста пре приступања овој Светој Тајни, морају да своју намеру најаве свештенику. Након узимања неопходних података, свештеник на три Свете Литургије оглашава њихову намеру. Циљ овог објављивања је да се хришћанска заједница упозна са плановима чланова своје заједнице. Поред тога, женик и невеста пре чина Венчања, морају да дођу код свештеника на предбрачни испит. Све ово је неопходно како би се проверило да за склапање брака нема никаквих сметњи (малолетство, крвно или духовно сродство - кумство, сагласност родитеља).
Пре почетка обручења, женику и невести се пред царским дверима, где се у Српској Православној Цркви врши чин обручења, дају свеће. Упаљене свеће у рукама оних који ступају у брак означавају њихову чистоту пре Брака и светлост врлина и благодати Свете Тајне Брака.
Заручење (обручење)
Заручење, залог (2 Кор 1,22; 5,5,1,14) представља први део Венчања. Заручење или обручење женика и невесте, којом приликом добијају прстење, врши се пред царским дверима. Иако је ово засебан чин, одмах после обручења, на средини храма се врши чин венчања. Од момента заручења, иако још није обављено веначње, веза која је остварена има снагу брака.
У 98. правилу Шестог васељенског сабора се каже: "Који узме ради брачног саживљења (зајдничког живота) жену која је са другим заручена, а жив јој је још заручник, нека подлегне осуди за прељубу."
Венчање
Венчање представља други део Свете Тајне Брака који се врши у наосу храма. Састоји се из мирне јектеније; три молитве венчања; самог чина венчања у коме се на младенце стављају венци (код нас круне) уз одговарајуће молитве. Брачни венац се прво ставља на главу женика, а потом на главу невесте у првом делу чина венчања. Приликом стављања венаца јереј или архијереј који врши венчање, над њиховим главама и венцима чини знак крста и венчавајући их благосиља их говорећи трипут: "Господе, Боже наш, славом и чашћу венчај их."
Овим благословом извршено је венчање, а чин се наставља даље читањем Апостола, Јеванђеља, сугубе јектеније и молитве; прозбене јектеније и молитве Оче наш; благосиљања заједничке чаше и пијења младенаца из ње; трикратног опхода око постоља са Јеванђељем уз појање тропара: "Исаије ликуј..", "Свјати мученици.." и "Слава Тебје Христе Боже.."
Венци (круне)
Брачни венци, односно круне, којима се венчавају женик и невеста уз изговарање речи: "Венчава се раб Божији (име) са рабом Божијом..." и обратно, називају се венчила. По томе је и Света Тајна Брака и добила назив Венчање. Брачним друговима дају се венци као награда за њихов целомудрени живот пре брака, јер Св. Јован Златоусти у венцима види знак победе над пожудом и каже: "Венци као победни знаци стављају се зато, што су брачници били неприступни блуду и непобеђени сада могу ући у брачну собу." Супружници су ове венце после венчања носили осам дана, а потом су долазили у храм, где је свештеник вршио чин разрешења венаца.
У молитви коју је свештеник том приликом изговарао молио је, између осталог, Господа да благослови супружнике пошто се сада разрешавају ових венаца и њихову спрегу одржи нераскидивом. По Симеону Солунском, овај обред означава венац живота, бесмртности, блаженства и славе на Небу. Венци се не стављају на главе другобрачних, а и текстови обреда имају друкчији садржај: код првобрачних иду благослови и жеље за слогу и рађање и васпитање деце, а код другобрачних основна идеја је да је тај брак снисхођење да се сачувају од недоличног живота.
Правила везана за Свету Тајну Брака
За Црквени клир, важе посебна правила када је у питању ступање у брак. Брак претходи рукоположењу у свештенички чин, што значи да се брачно стање након рукоположења не може више променити. По Црквеним канонима, свештена лица се могу женити само једном. То важи и у случајевима када свештеник остане удовац.
Опште правило је са се венчања не могу обављати у посне дане, уочи недеље и великих празника.

http://ifile.it/6tfbcas/jdiz_4.pdf
Књига је одлилно скенирана за разлику од оне верзије која је била постављена на сајт Верујем.

Како је спољашно изгледао наш Спаситељ Господ Исус Христос?
Како је деловао? По чему се разликовао од осталих људи?
Одговор на ово питање нам даје извештај једног цовека, који је послао Сенату у Риму.Тај човек је био проконзул Јудеје код цара Ирода, Публиј Лентул. Иначе, у то време сви управници римске области су били дужни да саљу известаје Сенату за сва значајна збивања у својим областима које су им биле доверене.
Извештај гласи овако:
,, У данашње време се појавио и сада је жив један човек, испуњен свакојаким врлинама, име му је Исус Христос. Народ Га поштује као великог Пророка, а његови уценици га називају Син Божји.Он васкрсава мртве, лечи од разних болести и телесних мана силом својих речи. Овај човек је висок са чврстим стасом. Цео његов лик је пун озбиљности и делује на све посебном силом, тако што свако кога погледа одмах осећа љубав према њему, а у исто време и посебан страх.Боја његове косе је слична боји зрелог ораха, равна до ушију, али без сјаја.Од ушију и низ плећа коса му је сјајна и коврџава, на средини раздељена, по обичају Назарећана. Чело му је глатко и ведро и нема никаквих пега на његовом лицу које је украшено благим руменилом.Нос и уста су му правилна.Боја браде је иста као боја косе; густа са средњом дужином,при крају раздељена. Његов поглед је тих, величанствен и пријатан.Његове очи имају небесну боју и сјај и продиру у дубини душе.Он је сасвим пријатан када позива и поучава; али строг и страшан када изобличује неправде. Црте Његовог лица, изражавају једну привлачност за усхићење и особитом величансвеношћу. Нико га није видео да се смеје,али су га често гледали како му сузе теку из очију.По расту је висок, руке су му праве и Он их често подиже горе. Плећа су му широка. Прича мало, са озбиљношћу и свака његова беседа је пуна смисла. Отворено да признам: овај човек лепотом надмашује све људе. У Њему истина је очигледна без лажи.

Ништа не смрди као људска душа....

Како је спољашно изгледао наш Спаситељ Господ Исус Христос?
Како је деловао? По чему се разликовао од осталих људи?
Одговор на ово питање нам даје извештај једног цовека, који је послао Сенату у Риму.Тај човек је био проконзул Јудеје код цара Ирода, Публиј Лентул. Иначе, у то време сви управници римске области су били дужни да саљу известаје Сенату за сва значајна збивања у својим областима које су им биле доверене.
Извештај гласи овако:
,, У данашње време се појавио и сада је жив један човек, испуњен свакојаким врлинама, име му је Исус Христос. Народ Га поштује као великог Пророка, а његови уценици га називају Син Божји.Он васкрсава мртве, лечи од разних болести и телесних мана силом својих речи. Овај човек је висок са чврстим стасом. Цео његов лик је пун озбиљности и делује на све посебном силом, тако што свако кога погледа одмах осећа љубав према њему, а у исто време и посебан страх.Боја његове косе је слична боји зрелог ораха, равна до ушију, али без сјаја.Од ушију и низ плећа коса му је сјајна и коврџава, на средини раздељена, по обичају Назарећана. Чело му је глатко и ведро и нема никаквих пега на његовом лицу које је украшено благим руменилом.Нос и уста су му правилна.Боја браде је иста као боја косе; густа са средњом дужином,при крају раздељена. Његов поглед је тих, величанствен и пријатан.Његове очи имају небесну боју и сјај и продиру у дубини душе.Он је сасвим пријатан када позива и поучава; али строг и страшан када изобличује неправде. Црте Његовог лица, изражавају једну привлачност за усхићење и особитом величансвеношћу. Нико га није видео да се смеје,али су га често гледали како му сузе теку из очију.По расту је висок, руке су му праве и Он их често подиже горе. Плећа су му широка. Прича мало, са озбиљношћу и свака његова беседа је пуна смисла. Отворено да признам: овај човек лепотом надмашује све људе. У Њему истина је очигледна без лажи.

Глосар религијских појмова
http://www.megaupload.com/?d=PO081C8L
Кипријан Керн-Литургика
http://www.megaupload.com/?d=WZZXM3J2
Литургија Светог Марка
http://www.megaupload.com/?d=49EMYQ8Z
Мајендорф-Византијско богословље
http://www.megaupload.com/?d=P48EZUI4
О честицама-Фундулис
http://www.megaupload.com/?d=5TX18MWG
Од маске до личности-митрополит Зизијулас
http://www.megaupload.com/?d=TLLL1KIO
Објашњење Свете Литургије
http://www.megaupload.com/?d=94RGQAKG
Литургикон-српски,грчки,енглески,црквенословенски
http://www.megaupload.com/?d=DOAFMKIX
Роберт Тафт-Византијски обред
http://www.megaupload.com/?d=VKZ7JB97
Старац Арсенија-Светитељ у логору
http://www.megaupload.com/?d=UH781SIK
Свети Јован Кронштадски-Мој живот у Христу
http://www.megaupload.com/?d=UY9EDLQ5
Свети Нектарије Егински-Поуке
http://www.megaupload.com/?d=GDLYWEMQ
Свети Серафим Саровски-Циљ хришћанског живота
http://www.megaupload.com/?d=1EQCYK91
Увод у јудаизам
http://www.megaupload.com/?d=M5483QU5
Владимир Лоски-Дионизије Ареопагит и Максим Исповједник
http://www.megaupload.com/?d=E2GEOG7V
Жан Клод Ларше-Патологија слободе
http://www.megaupload.com/?d=ANLE8HH0
Жан Клод Ларше-Питање римског првенства према Светом Максиму
http://www.megaupload.com/?d=XIUUYM3X
Серафим Роуз-кад се БОГ открива људском срцу
http://www.megaupload.com/?d=4RXKHYV3
Серафим Роуз-Православни поглед на свијет
http://www.megaupload.com/static/def...ns/ico_pdf.gif
Карташов-Васељенски Сабори
http://www.megaupload.com/?d=ITJUQ1F0
http://www.megaupload.com/?d=M97KDM4T
Књиге Макавејске-Комплет
http://www.megaupload.com/?d=IEQ2RF8Z
Тумачење Псалама од Светог Атанасија и Светог Василија
http://www.megaupload.com/static/def...ns/ico_pdf.gif
Жан Клод Ларше-за једну етику рађања,контрацепција
http://www.megaupload.com/?d=TVE1Q8IK
Ала Селаври-Свети Јован Кронштадски,духовни отац Русије
http://www.megaupload.com/?d=P8XXGHJ1
Архимандрит Лазар Абашидзе-како излечити болести душе
http://www.megaupload.com/?d=L5LMZX6U
Добротољубље,сва четири тома
http://www.megaupload.com/?d=0NXVMBSR
Догматика Православне Цркве
http://www.megaupload.com/?d=PTQX5C9M
Лествица-Свети Јован Лествичник
http://www.megaupload.com/?d=WWF3HMG9
Петар Јевремовић-персонологија и онтологија у списима Светог Максима Исповједника
http://www.megaupload.com/?d=EY9QCDK0
Серафим Роуз-Душа после смрти
http://www.megaupload.com/?d=WREKFIT1

А ово је музика а не Ана Николић и Карлеуша које вриште измозга кад покушавају да пјевају  idea

Добротољубље:


1. том  https://www.pouke.org/upload/fajlovi/marko/dobrotoljublje_tom_prvi.pdf
2. том  https://www.pouke.org/upload/fajlovi/marko/ii_tom.pdf
3. том  https://www.pouke.org/upload/fajlovi/marko/iii_tom.pdf
4. том  https://www.pouke.org/upload/fajlovi/marko/iv_tom.pdf
И овде можете преузети 25 бројева Православног пута:

https://www.pouke.org/library.php?cid=9

Хвала на информацијама  ekstra
Код муслимана и лица која припадају сектама ми се допада њихова велика вјера.Није сад битно од чега потиче та вјера,страха,љубави,мржње,битно је да имају велику вјеру и да нама Православнима требају да буду узор по том питању.

Православна Црква у београдском пашалуку 1766-1831-Недељко Радосављевић
(управа Васељенске патријаршије)
http://uploading.com/files/211e5c9b/PRAVOSLAVNA%2BCRKVA%2BU%2BBEOGRADSKOM%2BPASALUKU%2BNEDELJKO%2BRADOSAVLJEVIC.pdf/

Ја бих волио да се покрене скенирање ранохришћанских дјела и да се каче на форум како би свако могао бесплатно да их преузме.

Добро знају католици и папа ђе им шкрипи тако да им нико од стране Православних не треба да их учи ђе су погријешили.
Јесам за дијалог али изгледа да је тај дијалог ћорав посао.

Да вјерујемо Господу који је рекао:Моју Цркву(Православну Цркву)ни врата адова неће развалити.

Добро знају католици и папа ђе им шкрипи тако да им нико од стране Православних не треба да их учи ђе су погријешили.
Јесам за дијалог али изгледа да је тај дијалог ћорав посао.

Да вјерујемо Господу који је рекао:Моју Цркву(Православну Цркву)ни врата адова неће развалити.

То је безобразлук.