Teacher

Пут, Пуњач, Истина и Живот   ( дешавање са данашњег часа веронауке коју, чујем, опет хоће да избаце из школе.  Молим да занемарите правописне грешке јер немам живаца да сад поправљам, а да будем искрен, нисам сигуран ни да ли умем.)   Питам данас ученике на часу, показујући мобилни телефон:” У чему је сличност између мобилног телефона и човека ?” Неочекивано брзо Вања каже:”Оба могу да се испразне.” Занимљиво. Телефон има батерију. Кад га фул напуниш, пише 100%. Пун је живота, али се временом празни, неки брже, неки спорије. И на крају се испразни. Тада телефон постаје прилично незанимљив. Јадни, тамни, беживотни екран слути на најгоре. Нема игрица, нема лепих боја, нема комуникације преко дрштвених мрежа. Часови постају досаднији него иначе. Трагедија. “Када се човек испразни ?” питам даље. Када се умори, када нема енергије...чују се одговори. “Када умре !” издоминира један одговор. Сви ућуте. Упс ! “Па шта је сад ? Зашто шок ? Зар се не сећате да сам вам прошле године давао папириће да анонимно напишете своје страхове ? Сећате се ?” Јаоооо...даааа. “Па, који су страхови били најприсутнији у овој групи?” “Чекајте ( присећају се) … висина...болест….мрак….професорка математике...самоћа…” “А навише се појављивао који страх ?” “Смрт и губитак вољене особе.” “Да...тако је било.” Човек се испразни од живота и умре. Неко пре, неко касније...као и телефон. “Ок...има ли решења за покојни телефон ?” ("Ја нећу да умрем." чује се женски глас. Сад би је загрлио, само да није далеко. ) Наравно да има. Ставиш га да се пуни, заједно смо констатовали. “Шта је њему живот ? Мислим, одакле добија живот ?” “Па, струја” кажу моји драги ученици. “Где је та струја “ Јесте ли је некад видели ?” “Нисмо је видели али знамо где да је нађемо. Ено вам тамо утичница, испод табле.” Знају они врло добро где је струја јер свакодневно васкрасавају своје телефоне. Узмем ја свој телефон и кренем да га накачим на струју, тај извор живота. Гурам га, али не иде, екран 5 инча, широк је и свакако некомпатибилан са утичницом. Ето ти проблема. Знам да постоји невидљива струја и знам где буде али не могу да оживим телефон јер ми нешто недостаје. “Пуњач професоре ! Пуњач. “ Смеју се средњошколци. Ахам, пуњач ми треба. Значи, треба ми неки посредник између телефона и невидљиве живоносне струје. Неки пуњач који је једним делом накачен на струју а другим делом на телефон. Урадили смо тако и гле, телофон је после неколико секунди поново почео да даје знаке живта. “А шта ћемо са човеком ? Шта ће он сирома’ са својом батеријом ?” “Па Бог, ваљда професоре ? “ “Ок, слажем се, али где ми је Бог ? Као Он је ту, свуда и све испуњава, али га ја не видим.” “ Како да се конектујем на Богa који је живот за мене ?” Вера...молитва...свашта нешто набрајају. “Све је то лепо али ми је недовољно. Чекај, шта смо радили са телефоном ? ” питам. “Па ставили смо га да се пуни.” “Значи, њему треба пуњач као веза са струјом.” “Ко ће нама бити пуњач, посредних, неко на кога се накачимо и преко њега примамо живоносну енергију ?” Па неко ко је једним крајем везан за Бога а другом страном везан за нас. Па ко је то између Бога и човека ? “Богочовек ! Христос ! Наш Пут, Наша Истина, наш Живот и наш Пуњач.“

Ништа није загарантовано.Али ако стварно волиш и желиш да постанеш вероучитељ или свештеник,припреми се за једну дугу борбу из које ћеш једног дана,уз Божију помоћ, изаћи као победник.А до тада ћеш морати да научиш разне друге послове који ће ти помоћи да преживиш док не дочекаш свој ред.Конобарисање,кречење,копање и остали физички послови.Не треба се разочарати одмах на почетку.Ако желиш да радиш из љубави,све ћеш издржати.Ако се уписујеш из разлога што мислиш да ти је посао загарантован боље изабери нешто друго.Поздрав и срећно
 

Брате, ја ћу поделити са тобом своје искуство. Сада сам се вратио на почетак са последње реченице, и видим да је испало "мало" подуже, али ако будеш расположен, можда испратиш до краја.
Разумем твоју узнемиреност, доста је било тешких речи, тешких осећања и преиспитивања са свих страна у последње време. Мени се чини да смо сви преиспитивали доста тога што иначе не бисмо да није дошло до ове кризе. И своју веру, и свој однос према Цркви, причешћу, литургији, браћи и сестрама, друштву, властима, науци, атеистима... ма све што је важно смо преиспитивали, тако ми се чини. И поврх тога и веру других, и њихов разум и врлине и мане, и о томе свему судили и трудили се да не судимо. Па како онда да се не осећамо изморено, није чудо... Као што сам писао на другим темама, ја у свему овоме видим два темељна приступа проблему, два основна осећања која мотивишу људе.
С једне стране имамо оне који сматрају да је верност и препуштање Богу највећа вредност коју треба сачувати по сваку цену, јер је Бог Смисао свега, Он одлучује о свему у сваком случају и ништа лоше се неће десити ни нама, ни другима, ако се препустимо Његовој вољи. Мисле да се верност огледа у томе да држимо литургије као и увек - јер је литургија исто што и заједница са Богом и без литургије нема заједнице са Богом - и да нема те опасности и тог ризика који треба да се стави изнад те заједнице. Просто нема смисла задобити здравље или цео свет, а изгубити Бога - који се губи одрицањем од литургије и верности и доследности онда кад је фрка. Ако смо ту кад је лако, то не говори нужно ништа о нама, ако смо ту кад је тешко, е онда већ имамо нешто, неки залог и подвиг, потврду слободне воље да "стари" - овоземаљски човек "умире" за свет, а нови се рађа. Не можемо ту много шта замерити, многи светитељи тако уче, Свето Писмо говори о вредности и моћи вере на много места, неки патријарси, владике и свештеници говоре у том смислу ових дана - дакле, потпуно легитиман став.
С друге стране, имамо оне који сматрају да Бог делује мало, хајде да кажемо, суптилније. У смислу да нам неспорно даје дар вечности и љубави и свих других врлина које превазилазе овај свет, али истовремено не укида правила и законитости природе, која у крајњој линији постоји с Његовим допуштењем. Дао нам је и разум да препознајемо како свет око нас функционише и очекује да тај разум одговорно и користимо да бисмо се штитили од опасности и старали о себи. Тек када предузмемо све што је до нас, треба да очекујемо од Њега да учини чудо и изузме нас од закона природе. Људи овде вероватно виде мањи контраст између Цркве и света, у смислу да верују да Дух дише и кроз науку, медицину, у крајњој линији и кроз оне људе и појаве које нам можда делују потпуно световно и незаинтересовано за Бога. У складу са тим осећањем поретка света и односа са Богом, људи осећају повећану одговорност за људе око себе (и у крајњој линији и за себе саме) и не желе да искушавају Бога тиме што ће се понашати као да је све регуларно, већ своје понашање усклађују са новонасталим околностима. Они осећају да њихов однос са Богом неће бити пољуљан ни ако прескоче неколико литургија, верују да Бог од њих ту жртву и очекује, верују да Бог не жели доказивање спремности да се страда физички, већ можда пре и спремност да се страда духовно, од изостајања са литургија, зарад ближњих. Размишљају можда и о мисији Цркве која, хтели то да признамо или не, свакако губи код просечног посматрача који о Цркви нема појма, а сад одједном чује да ми хришћани инсистирамо на верским правима и слободама на потенцијалну штету наших ближњих са којима делимо ову земљу. И за оваква размишљања се може лако наћи подршка у ауторитетима, што кроз праксе неких помесних Цркава (па и епархија СПЦ), мишљења владика, теолога, свештеника итд. Опет, скроз легитиман став.
Проблем и са једним и са другим настаје када људи почну да крију неке погрешне мотиве иза својих одлука. Све док људи са чистом савешћу, помирени са тим што осећају да је исправно, одлуче да иду у цркву или да остану код куће, то је скроз у реду. Али ако осећамо да провејава инат, понос над својом чврстом вером, малодушност и претерана брига за себе, доказивање себи или некоме нечега и слично, онда ту почиње да преовладава лоша енергија и бесмислене расправе. Али и то је ок, људи смо. Ако смо такви 359 дана у години, па нећемо бити другачији ни ових 7. Још кад је велики улог, и у смислу вере и у смислу потенцијално здравља и на крају живота, па сви ће да буду додатно наоштрени и додатно ће се све наше мане и нервозе изразити. Али опет, такви смо - какви смо. 
Оно што сам ја покушао да урадим, и што ми за сада успева - само сам се препустио и уздржао од оштрих осећања, до после Васкрса. Можда је вештачки, можда је овако или онако, али сам одлучио да се заиста не нервирам и да се стално подсећам да је ипак централна ствар свега то што верујемо и што се надамо да је Христос заиста васкрсао из мртвих и да овај свет у коме смо се једном пробудили, са свим својим патњама и неправдама, малим и наоко неслободним људима који често пате, а да не знају ни шта их је снашло и откуд они у овој васионској драми уопште, има неки смисао и срећан завршетак, који ће нам се на крају открити и који је гарантован тиме што је Свемоћни и Премудри Творац, у вечности пристао на оно што се дешавало у ноћи између четвртка и петка - да преда Себе - иако му се то није милило, иако се плашио, иако је желео да живи, потпуно исто као и ми, само да живи у овом и оваквом свету, још неко време - пристао да умре као човек, након чега је васкрсао као Бог и показао шта и нас чека. Па ако и не схватамо некад неке људе, ако нам њихова размишљања делују глупо, неодговорно, гордо, страшљиво, маловерно, или чак јеретички, или како год - то је опет све у реду, јер сви ми радимо најбоље што можемо. Чим постоји дијалог, значи да постоји интересовање, а чим постоји интересовање, значи да нам није свеједно, да нисмо млаки, да имамо жељу да пронађемо истину и самим тим и Истину, тако да ће то Бог препознати и управити нас на прави пут. На крају, много је боље да имамо дикусије и ставове, него да се овако важне, а очигледно недовољно разјашњене теме, "подразумевају".
Ја сам на крају донео одлуку за себе. Испитао сам своје мотиве и одлучио да ли ћу и како ићи у цркву, да ли ћу се и како причестити или ћу седети код куће. Нећу да прецизирам шта сам одлучио, јер сматрам да није битно, с обзиром да сам одлуку донео након што сам уложио сав труд за који сам способан, сав разум и све "срце", тј. што би Амери рекли gut feeling. Пошто сам тако урадио шта је до мене, верујем да и ако нешто ризикујем ван куће, Бог неће дозволити да се ишта лоше деси, јер сам ризиковао сматрајући да је то Његова воља, да будемо са Њим. Ако пак одлучим да у кући, подједнако верујем да Бог неће дозволити да се имало удаљим од њега, јер сам ризиковао остајући код куће сматрајући да је то Његова воља, да зарад добра ближњих одсечем себе од онога где бих иначе био, и где сам иначе био свих претходних година и недеља. Према томе, миран сам и верујем да су и други тако мирни и немам шта да им замерим. Има и оних који вероватно све раде из погрешних мотива, али Боже мој, има их и ван времена короне.
Извини што сам удавио, али твој пост ми је деловао доста емотивно, па сам узео слободу да пишем опширно, искрено и лично. Да се оградим према свакоме ко чита - све што сам рекао је апсолутно лични доживљај, доживљај човека без формалног теолошког образовања, са врло скромним неформалним познавањем богословије, и ни по чему битне духовне праксе. Не тврдим да је ишта од реченог у складу са учењем Цркве, већ представља само личну рецепцију тог учења и, још шире, лични доживљај Бога и ситуације у којој смо се нашли у овом Великом посту.
Ја ћу наставити да покушавам да се концентришем искључиво на смисао догађаја који су се десили од сутра до недеље, на оно што се у тим догађајима крије и што ниједна криза па ни ова неће променити. Све то нам се открива у Цркви и према томе нема никаквог разлога да сумњаш да си усамљен у њој само зато што на неку тему имаш овакво или онакво мишљење, па се надам да ћеш и ти у веселијем расположењу заборавити све ове расправе и расправице. Слушао сам проф. Растка Јовића вчрс у Агапеу и он је цитирао неког професора богословије који је рекао, парафразирам, ми као Хришћани смо позвани да волимо свакога човека, али не и да нам се допада сваки човек. То ми је баш остало у утиску и мислим да се у томе крије доста тога што је посебно актуелно ових дана. Порука да се трудимо и усмеримо енергију да пронађемо љубав и разумевање за све на које набасамо (па и у овим интернет уличицама, јер су и то људи,а не ботови, ипак), па ће онда и ако признамо да нам се не допадају то бити мање битно и мање страшно. Жив ми био! 

Питање је да ли је статус веронауке у школама у Србији могао у старту бити другачији.С обзиром да је реч о веронауци која се изучава у грађанским школама,мислим да су они који су креирали планове и програме за веронауку  морали имати више флексибилности у том смислу.Неретко су програми више приличили средњим богословским школама.,мислим и на Србију и Републику Српску.Требало би да Црква ангажује своје најквалитетније потенцијале да припреме програме и уџбенике за основну и средњу школу.У овом контексту може се поставити питање статуса лаичке службе у Цркви.
Могао се осмислити предмет који би предавали теолози,а који би садржајно и тематски био интересантан свим ученицима,тако да би био редован предмет,и вероучитељи би имали сталан посао.Важније је ко предаје веронауку,и како презентује садржај тог предмета,од тога како се предмет зове,да ли је баш неопходно да се зове веронаука.Мислим да је упознавање ученика са хришћанском вером и религијом уопште,веома важно,али да стално треба усавршавати програме,уџбенике,и формирати стручне тимове који би креирали најквалитенији вид верске наставе.
У републици Српској веронауку углавном сви ученици изучавају,вероучитељи имају исти статус као и сви остали просветни радници,међутим мислим да ту има много простора за побољшање у сваком погледу.рад у школи је веома захтеван и захтева много времена и посвећености.На последњем семинару вероучитеља,било је речи о тој некој претенциозности када је реч о веронауци,да се одмах очекују ученици на Литургији ,док и у Грчкој,где веронаука има добар статус у континуитету,није велики проценат ученика и студената који учествују у светотајинском животу Цркве,тек касније,када уђу у брак,добију децу,у већој мери долазе на Литургију.

@АлександраВ ,хвала на овим речима.Тако и ја размишљам.У школи сам,све знам,видим шта се дешава.

Хвала свима.

Хвала свима.Помогли сте ми да одлучим шта да радим.Кад сам отворила ову тему,била сам под великим стресом.Сад сам се смирила,али нећу седети скрштених руку.Борићу се.Занима ме још ако неко зна да ли епархије имају обавезу да објаве конкурс за вероучитеље и да ли директори морају да приме оног кандидата кога одреди владика без конкурса иако не испуњава услове за рад у школи.

Хвала свима.

Хвала Богу.

@АлександраВ ,хвала на овим речима.Тако и ја размишљам.У школи сам,све знам,видим шта се дешава.

Сада разумемо, после неколико страна пошто си јасно и отворено рекла
Где? Напиши допис Министарству просвете и укажи на неправилност. То уосталом треба да уради и та вероучитељица, нека се бори и избори, не само за лични статус него и за статус свог предмета и статус својих колега. Нека се бори и сада када је лично угрожена, али и када је статус и репутација самог предмета и њених колега свуда у Србији угрожена. Нека се вероучитељи окупљају, подржавају, међусобно брусе и штите, нека ураде проспективну анализу, нека старије колеге напишу по неки рад и из области промоције и приказа веронауке у систему образовања, са предлозима побољшања и конкретним решењима, нека се окупљају ради сагледавања проблема и места веронауке данас у нашем образовном систему и друштву уопште, нека почну са стручним скуповима на којима ће се повезати, учврстити, побољшати, представити, и нека не забораве да су вероучитељи због деце а не због себе. Нека формирају јак еснаф и тада ће све бити много боље, и њима, и нашој деце и укупном друштву.
Ако се не пробуде, ако се не боре, и против овога што си написала али и против сопственог егоизма који их закључава у изолацију, и против уског гледања на веронауку само као на могућност запослења а не и шире (дубље), биће им небитно да ли су мастер, дипломирани или изједначени теолог, затвориће им се врата, као што то већ чине родитељи својим одлукама о изборном предмету. И овако ћемо ускоро имати више вероучитеља него ђака на веронауци. А онда ће је укинути, и сви ће остати без посла.

Код нас нема конкурса.

Из текста Конкурса за вероучитеље за школску 2018/2019:
"...који не испуњавају услове из чл. 8 Закона о основама система образовања и васпитања могу конкурисати, али ће бити на резервној листи и биће именовани само као замена у основним школама, односно ако не постоји нити један други начин да на место наставника буде упућено лице са одговарајућом стручном спремом."
То је то, после конкурса су доставили податке и предлог наставника Министарству просвете које је формирало и одлуком утврдило Листу наставника верске наставе за школску 2018/19. годину на предлог традиционалних цркава и верских заједница, на којој се налази 1931 лице укупно, од којих "Директори школа сами одлучују на основу школске спреме, година стажа или других релевантних критеријума, а без мешања било које традиционалне цркве и верске заједнице, избор кандидата којег желе упослити" како пише у Одлуци коју је потписао Шарчевић. Они који не испуњавају услове у погледу ССС могу се ангажовати изузетно, према горе наведеним условима. Нико ништа дакле није кривотворио, нити доставио лажне податке о ССС.

Ја сам просветни радник,имам 50 година,не користим друштвене мреже и слабо се разумем у ИКТ,али ме је ово толико погодило,да сам успела сама да се региструјем и отворим тему да бих могла с неким да то поделим и потражим савет и помоћ.

Хвала Богу.

Хвала Богу.

Листа са грешкама је скинута са сајта министарства.Шта се дешава?Изгледа да је неко већ реаговао.