Glas razuma

Го́споди Иису́се Христе́, Сы́не Бо́жий, поми́луй мя гре́шнаго.

A takav je starac Pajsije. Treba se moliti njemu, a prijateljicu pozvati baš slučajno na musaku od patlidžana i malo pričati o starcu Pajsiju

Kažeš lepo prijateljici, kad bude pričala o seminaru, da je opisao starac Pajsije (pogreših gore nenamerno) Svetogorac i kako uzgajaju i prodaju sumnjivi "patlidžan" na seminaraima, ali da ona to još ne zna pa neka čita tu knjigu od starca Pajsija: Čuvajte dušu. Da može postavljati pitanja na seminaru o uzgoju i prodaji patlidžana. "A jel' to opet ideš po patlidžan?", malo bih se našalio koji put prijateljski, dajući usput do znanja da ne podržavam njenu zabludu. https://svetosavlje.org/cuvajte-dusu/111/?pismo=lat

Evo kako. Kažu im prevaranti i "healeri" za rog ili rep od đavola da ne brinu, jer: "To je patlidžan!" Širi kontekst, starac Pajsija o jeftinim darovima prelašćenih čudotvoraca, u knjizi: Čuvajte dušu! https://svetosavlje.org/cuvajte-dusu/111/?pismo=lat

Čitam pomalo... Nekada prezahtevno za moj nivo (ne)poznavanja svih nijansi Crkvenoga života i historije. Naročito na nivou nekih pomesnih Crkava. Ali, koliko vidim model koji je protojerej Andrej (Tkačov) dao u tekstu: О стању ствари у Украјини (http://www.pravoslavie.ru/srpska/118242.htm), pokriva većinu pojava, odnosa i likova ovoga dramatičnoga dela historije Crkve, iz kojega će ona izići osnažena.

Treba, naravno, razborito, bez krajnosti i euforije, korak po korak, s pomoću Božjom. Samo kažem: zdrav cilj. Imati zdrav cilj je važno, makar ceo život radili da ga dostignemo. A jedan starac rekao je da je bolje i ostaviti kosti negde u pustinji na putu za Obećanu zemlju, nego vratiti se nazad u Egipat.

A sveti Siluan kaže: "Drži svoj um u Adu i ne očajavaj." Starac Emilijan piše o demonu tuge, baš negde na Pouke je taj tekst. On kaže i ovo: "Tuga po Bogu je radost." Tako da bi na oglasnu tablu ove teme, kad bi je bilo, valjalo napisati i zdrav cilj: "Menjamo depresiju i ovosvetske tuge za tugu po Bogu - radosnu tugu."

Istina. Ima mnogo nijansi i individualan pristup je važan i važno je doći do uzroka. Ali ono što je dobar početak u svakom slučaju jest, s pomoću Božjom "ustati" = preuzeti odgovornost za svoju njivu na kojoj je zakopano blago.

Slažem se. Bit je u izlaženju iz sebe postepeno. Oslobađanju od ega za Drugoga, za druge. I rad je izlaženje iz sebe i delatno sudelovanje u delu Božjemu u svetu..., u biti u Liturgiji. Da... idelano je kad se uspeva na svim nivoima raditi paralelno: telo, duša, duh, društveni život, tj. Crkveni život. Vrlo važne reči: "da verujemo u premudorst Njegovu, a ne svoju." U tom delu svetovna psihologija podbacuje, jer čoveka okreće njemu samom, da sam u sebi pronalazi snagu, umesto u Bogu...

... i ne odustani "Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос." (Ефесцима 5, 14)

Hristos je došao i poziva na borbu od početka: "Хоћеш ли да будеш здрав?" (...) "Да, Господе; али немам човека да ме спусти у бању кад се замути вода; а док ја дођем други сиђе пре мене." Рече му Исус: "Устани, узми одар свој и ходи." (Јован 5, 6-8) Ko se bori sa depresijom, s pomoću Božjom dobro je malo više pažnje obratiti na post, prije svega na neosuđivanje (jako važno). Iskorenjivati gordost, ponos (demonsko uporište). Psalmopojati lagano, slaviti Boga za sve... I biti smiren, strpljiv i ići korak po korak. Vreme trpljenja ne daje se bez razloga, nego kao škola poznanja sebe i opita duhovne stvarnosti, strasti i lukavosti demona. To je dragoceno vreme učenja kroz koje treba prolaziti aktivno i s blagodarnošću, koliko se mogne to imati na umu. Ne kao žrtva bolesti, nego aktivno, kao učenik i vojnik Hristov u školi života. Depresija nekoga dopadne kao deo poligona za obuku. Pa ako nekada mora da se padne, samo da se onda ne "leži" u mestu i ne samosažaleva. Ima gore dobrih linkova na sajt Imanade.org, npr. o. Georgij Maksimov dobro obrazlaže različite uzroke depresije (čamotinje). Hrist je pobedio i smrt, a kamo li neće tamo neku čamotinju. Slava Bogu

"Свет захваћен депресијом је свет лишен радости и љубави. То је отуђени и усамљени свет, свет мржње, који је изгубио оријентире, свет у коме је изгубљена мера по вертикали и човек се развија само по хоризонтали постојања, у непрекидној и пустој различитости. То је свет коме немате ништа више да кажете. Свет лишен Бога, где радост често мешају са задовољством. Међутим, истинска радост је повезана са много дубљим механизмима, она је потпуно остваривање тебе као човека и тесно је повезана са напретком у духовном животу. Депресија се јавља онда када људи не схватају своју сврху, смисао свог постојања на овој земљи." Јеромонах Пантелејмон Шушња http://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/pravoslavna-porodica/1372-pantelejmon-susnja-kada-se-pojavljuje-depresija

Preosetljivost može imati veze sa strastima, npr. sa taštinom. Ili sa ponosom. Inače, svako "drogiranje" i predoziranje emocijama je nedobro. Neka mi oproste naročito žene, ali preterani sentimenti, preterano uživljavanje u emotivna stanja za ženski um su kao i za muški pornografija... A ni za čiju dušu nije preporučljivo idoliziranje emocija. Tako da, kako je napisao Saša Kolbas: "Преосетљивост је својство душе, треба је превазићи. Ili kako je napisala Ana B.: "Treba vladati svojim emocijama, staviti ih po strani, jer cesto nicemu ne sluze, ukljuciti mozak i tako ici kroz zivot..." (Za onaj prvi dio gde kaže da je "osetljivost možda dobra za manastir, gde se samo molis", ne slažem s tim delom, jer tek u manastiru je borba, a u manastiru je i rad i zajednica itd. i sve je molitva pa ni tamo preosetljivost nije neka poželjna osobina.) Pa onda eto samosažaljenja i uninija tu negde itd. Samosažaljenje – opaka bolest Čitajući Svete Oce shvatamo da je samosažaljenje vrlo opasna, razarajuća osobina. Čovek čak može postati zavistan od samosažaljenja i mazohistički uživati u toj opasnoj emociji. Tada se dešava da, svaki put kad se pojavi neka životna teškoća ili se stvari ne odigravaju onako kako bismo želeli, po navici upadamo u samosažaljenje i mazohistički plačemo i tugujemo nad samima sobom. Nije teško shvatiti da je samosažaljenje ništa drugo do idolatrija, idolopoklonstvo, odnosno, poklanjanje idolima. To nije poklanjanje nekom idolu spolja, već idolu sebe samog, jer nismo sposobni ni o kome drugom da mislimo do o sebi i sve naše misli se vrte samo oko nas samih. Valjda nam je jasno i dobro poznato koliko su Bogu mrski i odvratni idoli i koliko je puta zapisano u Bibliji da toga moramo da se čuvamo. Vi možete biti zavisni od samosažaljenja, tako da svaki put kada se nešto u životu ne desi na način kako ste zamislili ili želeli, onda upadate u samosažaljenje i mazohistički se naslađujete. Neko će reći: ”Ali ja se ne klanjam idolu, samo sam tužan što mi je u životu tako teško, što se ljudi ponašaju tako loše prema meni i što nisam uspeo toliko toga da ostvarim.” Međutim, u samosažaljenju se okrećemo samo ka sebi i postavljamo sebe kao idola, kome smo potpuno posvećeni i sve što možemo da mislimo je vezano samo za nas (o tome šta neko nije učinio za nas, a mogao je, kako je život nepravedan prema nama, šta nam se sve teško i nepovoljno dešava….) Kada nešto ne ide onako kako ste zamislili i počinjete osećati da upadate u samosažaljenje, što pre se trgnite i recite sebi: ”Neću to da radim, neću da upadam u samosažaljenje, ne mogu biti puna sile i puna samosažaljenja, jer čim uđe samosažaljenje sva snaga izlazi. Neću da upropastim ovaj dan sažaljevajući samu sebe. Bog će se pobrinuti za mene i, uostalom, ovaj život se ne vrti oko mene i mojih malih planova, već oko Boga, služenja Njemu i ostvarivanja Njegovih planova i Njegovog promisla. Ako verujem Bogu, Bog će brinuti o meni. Ako je po Božijem planu da se moj život odvija baš ovako i da možda nikada ne ostvarim svoje planove, neka bude tako. Ako je Bogu to u redu i meni je u redu…..” E, to je smirenje. Samosažaljenje neće privući Božiju pažnju na nas. Boga pokreće samo naša vera, ne samosažaljenje. Vera je pozitivno nadanje i očekivanje da će nešto dobro da mi se desi i redovno dešava. Izvor: svetatrojicaroterdam.com

Samosažaljenje – opaka bolest Čitajući Svete Oce shvatamo da je samosažaljenje vrlo opasna, razarajuća osobina. Čovek čak može postati zavistan od samosažaljenja i mazohistički uživati u toj opasnoj emociji. Tada se dešava da, svaki put kad se pojavi neka životna teškoća ili se stvari ne odigravaju onako kako bismo želeli, po navici upadamo u samosažaljenje i mazohistički plačemo i tugujemo nad samima sobom. Nije teško shvatiti da je samosažaljenje ništa drugo do idolatrija, idolopoklonstvo, odnosno, poklanjanje idolima. To nije poklanjanje nekom idolu spolja, već idolu sebe samog, jer nismo sposobni ni o kome drugom da mislimo do o sebi i sve naše misli se vrte samo oko nas samih. Valjda nam je jasno i dobro poznato koliko su Bogu mrski i odvratni idoli i koliko je puta zapisano u Bibliji da toga moramo da se čuvamo. Vi možete biti zavisni od samosažaljenja, tako da svaki put kada se nešto u životu ne desi na način kako ste zamislili ili želeli, onda upadate u samosažaljenje i mazohistički se naslađujete. Neko će reći: ”Ali ja se ne klanjam idolu, samo sam tužan što mi je u životu tako teško, što se ljudi ponašaju tako loše prema meni i što nisam uspeo toliko toga da ostvarim.” Međutim, u samosažaljenju se okrećemo samo ka sebi i postavljamo sebe kao idola, kome smo potpuno posvećeni i sve što možemo da mislimo je vezano samo za nas (o tome šta neko nije učinio za nas, a mogao je, kako je život nepravedan prema nama, šta nam se sve teško i nepovoljno dešava….) Kada nešto ne ide onako kako ste zamislili i počinjete osećati da upadate u samosažaljenje, što pre se trgnite i recite sebi: ”Neću to da radim, neću da upadam u samosažaljenje, ne mogu biti puna sile i puna samosažaljenja, jer čim uđe samosažaljenje sva snaga izlazi. Neću da upropastim ovaj dan sažaljevajući samu sebe. Bog će se pobrinuti za mene i, uostalom, ovaj život se ne vrti oko mene i mojih malih planova, već oko Boga, služenja Njemu i ostvarivanja Njegovih planova i Njegovog promisla. Ako verujem Bogu, Bog će brinuti o meni. Ako je po Božijem planu da se moj život odvija baš ovako i da možda nikada ne ostvarim svoje planove, neka bude tako. Ako je Bogu to u redu i meni je u redu…..” E, to je smirenje. Samosažaljenje neće privući Božiju pažnju na nas. Boga pokreće samo naša vera, ne samosažaljenje. Vera je pozitivno nadanje i očekivanje da će nešto dobro da mi se desi i redovno dešava. Izvor: svetatrojicaroterdam.com

P.S. http://www.prijateljboziji.com/_Samosazaljenje-%E2%80%93-opaka-bolest/47333.html