ЕВСТАТИЈЕ

Па јесте Трифке, али мени је то у једном периоду онако баш било "легло", па сам хтјео то скромно искуство да подијелим са тобом....наравно, у потпуности поштујући твоје искуство и знање. Али хајде да сада не минирамо тему причом о раду, што би можда могла да буде једна засебна тема. Хвала ти брате на твојим одговорима и срећан ти данашњи празник Св. апостола Петра и Павла, и куда год ходио увијек радости имао!

ЗА ЖИВЕ: ЗДРАВКО, ГОРДАНА, ЗОРАН, ЉУБИША, АЛЕКСАНДРА, ПАВЛЕ И АНДРЕЈ. ЗА УПОКОЈЕНЕ: ЉУБОМИР, МИРА, ЂУРО, МИЛКА, БОЖАНА. И МНОГО ХВАЛА!!!

Није да ми звучи као добар изговор за ленствовање.... али могло би се сада о томе нашироко и надугачко. Ипак, мишљења сам да је то још једна од оних ствари у животу, које је сасвим тешко или готово немогуће другоме објаснити ријечима, док он сам то не доживи - попут брака, добитка потомства и тако даље... Међутим, наравно са расуђивањем брате мој, сасвим сам сигуран да континуиран физички рад, крије у себи многе благослове. Да не бих дужио више, могу ти само рећи оно чувено "Дођи и види"!

Брате Трифке, потпуно се слажем са свиме што си навео у овим одговирма, једино ми мало шкрипи оно "Nije mi fizicki naporno. Ja sam hvala Bogu u manastiru gde nema nekog velikog fizickog napora." Јер заправо у посљедње вријеме, некако сам и сам примјетио да од физичког рада, чак тешког и дуготрајног, има веома велике "користи". Сходно упутствима оних отаца који су савјетовали рад и молитву. Мислим при томе и на резултате свјетовне радне терапије, која се препоручује у медицинске сврхе.

И даље наставља... "...Naravno da svako može da bude monah – u svom srcu. To vidimo savršeno jasno u Žitijima svetih, u crkvenoj istoriji i oko sebe u svetu. Prorok i car David je imao više žena, a bio je monah: imao je trepet, i to takav da je postao najomiljeniji učitelj pustinjaka, veliki starac celog monaštva. “Gotovo je srce moje, gotovo je srce moje!” – to je monaštvo. “Neću ućutati radi Siona i radi Jerusalima se neću umiriti” – to je ono monaštvo Nebeskog Jedinog Manastira – Jerusalima, čiji su samo odraz svi ovozemaljski manastiri. Apostol Petar je imao ženu, a bio je monah: “Gospode, Ti sve znaš. Ti znaš da Te ljubim!” Apostol Pavle je stub monaštva, koji je napisao zavet monašenja, koji se uvek čita na postrigu, reči iz 6-e glave poslanice Efescima, kao poklik borbe za svetu trepetnost Bogu predanog srca. Kako je čudno to delo – monaštvo! Kako je predivno, svetlo: odgovor, pred licem celog vidljivog i nevidljivog sveta, na Božiji priziv: “Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš Nebeski”. Odgovor – i to za ceo život … Kakav je to izazov svetu, i to pre svega takozvanom “hrišćanskom”, ali koji u životu tvrdi da su jevandjelske zapovesti “neživotne”, “previše visoke” ili “neprilagodjene” “u potpunosti” k životu....." ".....Trepetnost pred Bogom je nit Duha Svetog, koja prolazi morima, pustinjama, gradovima, selima i šumama, povezujući srca Istinske Hristove Pravoslavne Crkve na zemlji u jedan nevidljivi, ali hramoničan hor ljubavi prema Tvorcu. U tom horu je izmedju glasa istinskog “monaha” i istinskog “hrišćanina” samo ta razlika što monah pred celom ovozemaljskom Crkvom svedoči svoje poslušanje Jevandjelju, a hrišćanin samo u svom tajnom pokajanju. U svojim spoljašnjim delima, oba treba da svedoče istovetno. A to je naravno i razumljivo: zar postoje dva Jevandjelja, dva hrišćanstva? Istinsko hrišćanstvo je Jedina Sveta Pravoslavna Crkva. Ona ima mnogo formi, ustava i odeždi za svoje ljude, ali Njena reč je upućena jedino ka ljudskom srcu. U Crkvi ima mnogo zajednica, ali je Jedno Carstvo. Sve duše se razlikuju jedna od druge po liku (jer je lik – neponovljivi obraz duše!), ali su sve nastale od Boga i idu k Njemu na Sud …Jedan je Zakon, jedna je Ljubav, jedno Carstvo, jedan Car …I jedan trepet u srcu: trepet vere koja vidi, krotke nade, razuma, jasnosti, rukovodjenja i sile … Jedan Zakon, jedna Ljubav."

Ево опет шта о томе каже Архиепископ Јован (Шаховској) "....Postoji veliki broj vernika koji veruju verom koja u sebi nema ljubavi prema Bogu, i ne drhte ni angelskim svetim trepetom radosti, niti čak demonskim trepetom mučenja. O, to je strašna i grozna pojava u čovečanstvu! Nestala je trepetnost hrišćanstva. Ako želite da znate šta je monaštvo, ja ga odredjujem novim za mene samog terminom; trepet. Trepet (strah) po Bogu. Trepet pred Bogom. Angelski, sveti trepet srca, duha."

Хвала Трифке на одговорима. Мислим да, како се већ каже, само мјесто не спашава... И има ово негдје код П.Евдокимова -У својим Правилима, Св. Василије Велики истрајава на чињеници да је монах напросто сваки верник који хоће да буде темељан и до краја хришћанин; он неће ни да чује да се говори о монаштву као стању вишем од некога другог. Једна Макаријева апофтегма то дивно објашњава: "Монах се назива монахом, због тога што он разговара с Богом ноћу и дању" и то је милост дата свакоме хришћанину.-

Ха ха ха ха.... Знао сам да ће неко то упитати....И то ти је мој Трифке :), онај дубоки осјећај кад знаш да је то - ТО. Односно осјећаш једноставно да је благословено.

АлександраВ - Хвала на искреној причи, мислим да нам је свима потребно да будемо што више истинити у животним односима. Ја сам овдје сасвим нови, и ова моја "писанија" је изнуђена веома инспиративним вашим причама. Ја сам прво био у недоумици, да ли да се женим или да идем у манастир. И онако реко, хајде пошто сам у недоумици дали да идем у манастир, јер тамо се сигурно не иде са сумњом у исправност одабраног пута, онда ми је сигурно од Бога намјењен пут ожењеног човјека. Онда тако, једног дана дођем испред трговине у којој је радила моја будућа супруга, коју раније нисам лично познавао, већ је онако видјео два или три пута у животу, јер је и она одлазила у иностранство, и враћала се. Тога дана, како се заједнички некада присјећамо, ја кад сам јој прилазио, она је била у погнутом положају, нешто радећи око вањских артикала, те је погледала у мом правцу и нехатно се осмјехнула, и онда готово грохотом насмијала. Након што сам се прегледао, да нема на мени можда нешто смијешно, она ми се брзо извинила као да се не смије мени, већ јој пало нешто смијешно. И након обављене куповине, оставим ја "бакшиш", онако шмекерски говорећи за лијеп осмјех. Када год послије причамо од том догађају, она ми каже да је још раније размишљала о томе догађају, и да се никада није могла сјетити шта јој је заправо било толико смијешно, па да се тако упадљиво засмијала пред једним незнанцем. Послије сам одлазио још неколико пута да пазарим у тој истој трговини, иако ми она баш и није била успут, али :):):):). Па онда се договоримо да одемо на кафу, и то прво мало дуже упознавање није прошло без потешкоћа. Наиме, отишли смо у један кафић, гдје смо сјели на спрату, јер је тамо није било других људи и могли смо онако потанко да се "разговоримо". Али, баш кад се прича захуктавала долази газда са радницима, да мијењају или постављају климу, и почињу недалеко од нас да буквално руше зид са бушилицама, тако да смо морали да одемо у други објекат. И одатле је то некако кренуло као по лоју, без великих трзавица и након два-три мјесеца пале су заруке, па онда и свадба. Још желим напоменути, по мени врло битну ствар, да сам у међувремену био упитао Господа, и да је Он недвосмислено рекао "Да, то је та". Данас је већ прошло десет година од како смо у браку, и имамо двоје дјеце.... и ја сада ово пишем док је она заједно са дјецем и другом нашом фамилијом на мору, гдје ја нисам могао отићи због тога што сам већ раније искористио читав годишњи одмор, радећи неки други посао....Али сам веома срећан у души, посматрајући фотографије које добијам одоздо.