"Tamo daleko"

Ti si veoma hrabra, borac, a sada si I Hristov vojnik - neka te On uvek snazi I krepi.
Juce je Jessy postavila odlican clanak, meni se dosta dopao, verujem da nam je na korist; ako imas vremena procitaj ga, ako vec nisi.
Када религиозне идеје оправдавају неурозу
Оставите одговор
Колико непријатних људи ми срећемо у храму, и како је све то болно за оне који су тек почели да иду у Цркву. Овде изгрибали, тамо преварили, овде свештеник очитао буквицу, тамо „благословио“ на нешто што не желимо… Откуд у цркви тако властни (ауторитетни) људи. Зато што многи своју неурозу облаче у „религиозно рухо“. И пре него се обрате Богу добро би било да најпрре нађу пут… к себи. Размишљања хришћанског психолога Наталија Инине, аутора више књига, сарадника психолошког факултета МГУ, професора Руског православног универзитета.
Како се раније живело без вас, господо психолози?
Ви сте, заједно са Борисом Сергејевичем Братусем, лектор курса „Психологија за свештенике“. Улазите у салу пуну људи у црним расама, где мноштво не баш младих људи гледају на тебе с оним посебним погледом човека навиклог да прима исповест.
И сваки пут у таквој аудиторији се чује једно те исто: „Све што ви говорите, нама је познато, „пијачни“ односи с Богом, унутрашње непознавање себе, жеља да их све време оправдавају и гладе по глави, ми се са тим срећемо сваки дан. Али, како су раније, пре сто, двеста година, верници живели без психологије?“
Питање је на месту.
Антрополози и историчари религије, сви у један глас говоре: древни свет је био дубоко религиозан. Свуда, по свим крајевима земље. Најтачније од психолога је о том писао Карл Густав Јунг, показавшши, да је у ранијим временима психа човека била целостна, захваљујући томе што је у себи садржала две реалности – физичку и метафизичку. Земаљски свет, где постоји смрт, почетак и крај, где се боре добро и зло, и духовни свет, где постоји јасност, целосност, хармонија и лепота. Управо такав поглед на свет је била норма за човека.
Штавише, за древног човека материјални свет је био другоразредни и реалан само у том степену у ком је у њему била пристуна духовна димензија (ако упоредите са данашњом ситуацијом – све је апсолутно супротно!). У религиозности древних људи није било неурозе – осећао се свој на своме, и вера је била природан начин схватања човековог постојања.
Али у XVII веку почиње процес десакрализације. Наступа епоха новог начина схватања света – научног, рационалног, у коме религиозност игра другоразредну улогу. Неки су тврдили да је религиозност ништа више него продукт људског друштва, а уопште не првобитна реалност.
И постепено је човек постао љелија тог динамичког процеса.
Како је човек престао да осећа себе
Традиције су почеле да се руше – те традиције која је подржавала и на којима се заснивало религиозно сазнање, не изискујући дубљег осмишљавања. Као резултат – немамо традиције, нико ником ништа не предаје, и свако ново поколење стоји пред својим сопственим, индивидуалним, уникалним избором, буквално, као да никакве историје не постоји.
Човек више није способан да подржава две реалности – за њега је остао само материјални свет. Чак су и из психологије, науке о души, избацили душу, јер је не можемо измерити, извагати, избројати, „зато се ње нећемо ни дотицати“. Нема начина, средстава, којим би се могло утицати на дубоке душевне процесе. Све се више апелује на мозак, на рацио. Долази до раздвајања човекове психе.
Шта то значи у свакодневном животу? Погледајте на васпитање савремене деце, набијају у њих што је више могуће знања. Са три су дужни да говоре на енглеском, са пет – да решавају математичке задатке, да напамет рецитују стихове које уопште не разумеју. Таква је тенденција. Ако будете много знали – бићете срећни у животу. Стање душе никог не брине – то је, кажу, лирика.
 
Report this ad  
Савременом свету је потребан човек који може добро да памти, прерађује и репродукује информацију, да буде успешан, конкурентан. Шта тај човек осећа, шта жели, шта га брине, чега се плаши? Све то остаје изван заграда. А шта даље бива са свим тим? Потискује се.
Ми углавном слабо познајемо себе, скоро да не осећамо то што живи дубого у нама. Постје рационалне ствари које разумемо (око 5-10% укупног), и мноштво тога, што не разумемо – воља, емоције, афекти, трауме (90-95%). Ми смо за десакрализацију платили ценом сужавања сопствене психе. И када је човек са тако раздвојеним сазнањем, он га носи са собом, без обзира у коју религију.
Свештеник – “родитељ“ и парохијанин – “дете“
Са чим се често сусреће човек улазећи у православно пространство? „Не треба ту да стојиш“, „не крстиш кад треба“, „одећа ти је неприлична“, „за разговорање у цркви ће те снаћи невоље“ итд. Постоје нека правила, оквири, и дужан си да се у њих уклопиш. Никога не занима, да ли су ти они познати ли не. „Дошао су у наш дом, и зато си дужан да знаш правила“.
У цркви је веома много оних који говоре: „Сада ћемо вас ми научити. А ви учите и не постављајте глупа питања“. То је огромним делом повезано са психологијом, а уопште не са хришћанском религијом.
Сећам се случаја који се догодио у цркви код митрополита Антонија Сурожског. Једном, на литургији, Владика је изашао на амвон да одржи проповед и рекао: „Малопре је у храм ушла жена у колицима. Неко од вас јој је дао неку примедбу и она је изашла. И могуће је да се никада више неће вратити. Својом свештеничком влашћу заповедам ономе ко је то учинио, да се до краја живота моли за ту жену и за њено дете“. И ушао је у олтар.
 
Report this ad  
Биле су то веома оштре речи. Али сви знамо колико је владика топлине, доброте и снисходљивости пројављивао према својим чадима, он је имао право на такве речи.
У храму постоје многе ствари које би психолози могли да анализирају. Да вам напоменем шему трансакционе анализе. Код сваког човека као да постоје три ипостаси – родитељ, одрасли, дете. Комуникација међу људима је могућа по строго заданим линијама: Родитељ-дете, дете-родитељ, одрасли-одрасли. У којој се позицији постојано налази свештеник? У позидији родитеља. Људи (не сви, али многи) обраћају му се из позиције детета (оче, узмите на себе одговорност): „Оче благословите! Оче посаветујте, шта да радим? Оче, да ли на лево или на десно?“ Како је то, бити постојано „родитељ“ одраслим људима? Неиздрживо. А ако представимо на месту Свештеника ауторитетног, властног човека. Он ће поверовати у то да он решава судбине људи!
А потом, то дете-парохијанин одраста и говри: „А сада ћу ја да будем родитељ! Кога овде треба да поучим? Сада ћемо ми да вас научимо“. понашајући се по тој шеми, човек пролази мимо главног, комуникације „одрасли-одрасли“. То је све и даље ниво психологије, душевни ниво, ту још нема ни речи о духовности.
Критеријум неуротичној религиозности
У неуотичној религиозности нема ни речи о личности, јер личност је избор, слобода, способност да се живи у неодређености. Неуроза на то није способна. Човек, који се одрекао од сопственог избора, увек очекује помоћ, очекује промену сопственог живота извана, споља. Његово унутрашње требовање гласи: „Дајте!“
Погледајте унаоколо и видећете да многи људи с таквим мотивом долазе у цркву: „Господе, ја Теби то, а Ти мени – то. Ако не може?! Онда крај!“. И код човека се појављује љутња на Бога, „ја сам се тако трудио, а Он?!“.
Бог покушава да нам дâ тај осећај да нам је опроштено и да нас он воли, а ми не желимо. Навикли смо да живимо у стању узнемирености, страха, напетости, и другачије не умемо.
 
Report this ad  
Стил неурозе задаје наш карактер – он је усмерен или унутар себе или у страну осуђивања других. То тако функционише, како у Цркви, тако и ван ње. Или су „криви ближњи – кајем се сваке недеље, али ништа се не мења, зато што су ми сви досадили“. Или „ништа се не мења, зато што не могу сам себи да опростим“.
У неурози човек дејствује из логике самооправдавања или самоосуђивања, самокажњавања или кажњавања других. Док истинског другог тамо фактички нема. То је основни критеријум. Неуротичко „дај“ не види другог човека, као што га не види и неуротичка кривица. И, ма како парадоксално звучало, оно не види ни самог себе.
Код неурозе је нарушена оптика погледа на свет и нема сусрета с реалношћу. Уместо ње је то увек нека слика, свеједно да ли страшна или прекрасна – али увек нереална. Све је „сувише“ – сувише црно, сувише бело, ружичасто.
 
Report this ad  
Психолошки проблеми верујућег човака су, у суштини, исти као и код неверујућег, али овде може постојати још и религиозни подтекст. „Како да волим себе – па то је грех?“, „Како да захтевам нешто од других, могу да их увредим?“ Човек се тобоже смирава, тј. понижава, и сваки пут је то нешто накарадно, не у право време, не на правом месту, без животног смисла. Религиозне идеје, исчупане из контекста, човек користи за своје неуротичне циљеве, а да то чак и не схвата.
Задатак овде може да буде прелазак од инфантилне побожности (Бог који кажњава, страх од казни) ка зрелој религиозности (Бог је Отац, сабеседник), прихватање одговорности, савладавање неуротичног осећања кривице, страха од казне, што сакати душу, а не исцељује је. Јер, ако постоји неуротични страх, онда религиозног страха неће бити. Први заглушује други. Очајничко – „Бог ми неће опростити“, може да значи само једно, да човек сам себи не опрашта. Мисли, „Господ ме кажњава“ и „сâм сам крив за све лоше што ми се догађа“, црвеном линијом пролази кроз цео живот неуротика. Једна моја клијенткиња је сломила руку и сматрала је себе за то кривом, зато што је сама, својим животом „навукла на себе несрећу“. Добро би било да се поред таквог човека нађе неко, ко би рекао: „Не. Ти си просто сломила ногу. И то је све“.
Да би имали страх Божији, потребно је бити сам свој, потребно је бити личност, која је у стању да каже „Господе, ја постојим и ја се бојим – али бојим се да те не увредим својим грехом, бојим се да изгубим љубав према Теби“.
 
Report this ad  
Самоагресија под видом аскетике
У неуротичној психологији постоји много аутоагресије, тј. агресије, управљене против самог себе. Када такав човек почне да иде у Цркву, и сусревши се с појмом греха, пиши пропало је. Његово унутрашње неприхватање себе добија „религиозно оправдање“. Он ће се занимати бесконачним самокажњавањем и самокритиком, мислећи да је то пут ка праведности.
Случај из праксе. Једном ми је дошао веома стидљив, затворен човек: с једне стране, у њему се осећала жеља да се реализује, с друге – закомплексираност и несигурност у себе, а то је пут к аутоагресији. У својој аскетској пракси није знао меру: прихватао се поста који савремени човек не може да издржи, молио се све своје слободно време, које му је остајало од посла – по три акатиста на дан, маса канона, читање Старог Завета. Свештеник га је хвалио због његове ревности. Не схватајући да тај парохијанин није ревностан из страха Божијег, већ да је то агресија управљена на себе, „да му се живот случајн не би омилио“. (Касније сам са тим свештеником поразговарала и дао је благослов своме чаду да не чита више од јутарњег и вечерњег правила и да пости као и остали.)
Један дргуги свештеник се питао: „Зашто је у нашем сазнању грех заклонио љубав?“ Док се човек не разабере са својом психологијом, биће му веома тешко да се пробије к духовном.
 
Report this ad  
Ми треба да видимо, ко смо ми на самом делу
Одрастао, зрео човек на непријатности реагује на следећи начин: „Да, компликовано… Да, успаничио сам се, али сада ћу почети да размишљам, како да се изборим са тим“, и почиње да дејствује. Да, прима ударце, али заједно са њима и навике, опит, мудрост. Када пети пут падаш, није тако страшно и подижеш се зантно брже.
Неуротик говори: „О Боже! Готово је… Ово је крај… Не, само не то!“ Он окреће леђа реалности која му се чини неиздрживом. Оправдава се, рационализује, потискује, штити се – било шта, и ништа не предузима.
Неуроза нас често тера да одрастемо. Човек страда и жели да се ишчупа из кризне ситуације. Није случајно да су сви велики психолози – Ерик Фром, Виктор Франкл… – сматрали да је боље бити неуротиком, него адаптираним, који се просто стопио с гомилом и игра по правилима. Њега просто нема. Неуротик – овако-онако, јадно-бедно, али се некако бори за своје „ја“.
 
Report this ad  
Одрастање иде кроз савлађивање себе и животних ситуација. То је борба. Сећате ли се „Легенде о Великом инквизитору“, Достојевског? Када инквизитор говори Христу, „Зашто си опет дошао? Људима није потребна твоја слобода, они су је предали нама. Дозволи им да оду са овог света, не родивши се“. Неуроза је заправо – покушај родити се. Адаптација – сагласност не бити.
психолог Наталија Инина
Човеку који је прошао кроз неурозу, живот не постаје лакши. Постаје компликованији, али зато занимљивији и богатији. Сунце сија и стваралачки живот бије изнутра. Постаје могућа дубока лична вера, у којој изгарају страхови и оно наизглед неиздрживо се показује као подношљиво.
https://www.matrony.ru/kogda-religioznyie-idei-opravdyivayut-nevroticheskie-tseli/
 

Ipak su vase reakcije diskutabilne. Ako je vama do imputiranja kojecega sagovorniku samo da bi bili senzacionalisticki popularni na forumu-- jalov posao radite; bolje se posvetite vise slikanju, korisnije je, a I zivot je kratak. Dajete sebi preveliku slobodu (neosnovanu drskost) I vaznost u odnosu na druge ljude, koji su za vas kao svestenika umesto pastva koju privodite spasenju, samo ovce za sisanje. Bezstidnost je ravna prelesti. Smanjite dozivljaj. 

Svaki covek kome je potrebna nasa pomoc je nas bliznji! (bez obzira na srodstvo, prirodne odlike I sl...)
Ako ja treba da nekom dozvolim ili ne dozvolim priblizavanje- gde je tu nesebicna ljubav na koju nas poziva Gospod?
Ovo nije primedba vec iskreni I dobronamerni upit.

Grizli opet u pravu....
Evo ja se smerno prijavljujem da patim od slicne boljke. Kada mi proradi "zuta minuta" - zaista se ponasam kao psihopata, premda nemam zvanicno tu dijagnozu.
Supruga nisam nikada napala fizicki, ali decu ponekad jesam.  
Sta reci osim da se uzasno toga stidim I da mi je ta osobina napravila haos u dusi, kao I drugima oko mene... Svaki put se nadam I molim Bogu da se nece ponoviti, ali mogu reci da tek sada u ovim godinama pocinje da jenjava, tj. da se redje manifestuje. No, ipak kada se desi, a desilo se pre dva dana u odnosu sa srednjom cerkom koja ima 18godina, bolje da ne pricam kako se zavrsilo... :-(
Pomaze mi molitva Sv. Kseniji Petrogradskoj, kao I citanje Akatista Bogorodici - vaspitanje.

Ko priznaje - pola mu se prasta, tako da si u ravnotezi, kao I svi mi ostali :-) 
Dzumandzi je dobro komentarisala prvobitan post; dobro ili lose - po cemu, po kome itd...; dakle, svodi se sve na (zlo)upotrebu necega/bilo cega, pa tako I forumasenja. Ukoliko je forum I forumasenje pogodan teren za misionarenje, zajednicarenje pisanim putem, na slavu Boga I na korist Crkvi, jasno je da je to dobro, ali po nasim slabostima znamo da to nije jedini motiv svih forumasa. Nemam iskustva sa bilo kojim drugim forumima, ali cini mi se da ovaj barem zastupa odgovornu slobodu, sto je za svaku pohvalu. I na kraju, onako kako porucuje Gospod.... strazite I opet vam kazem strazite 

Veliko hvala za postavljanje ovog teksta!
"Hrišćanska porodica mora da se ponaša mudrije od drugih porodica, da ima zreliji odnos prema životu. Osnovni problem zrelosti je da svako zadovoljstvo moramo moći da odgodimo, za neki viši cilj. Hrišćanska porodica je sigurna u sebe, pokušava da razume drugoga, tu je u prednosti nad drugima"
Ovaj covek bi trebao drzati redovne tribine I predavanja po celoj Srbiji I u rasejanju!

Dobro nam Ti dosao, medju sve nas gresnike. 
Mislim da je iskreno kajanje isto Dar Svise, sto naravno ne znaci da ga cekamo bez nase licne inicijative, tj molitve da nam Otac podari pokajanje; svojim snagama je slaba vajda, ali uz Njegovu pomoc sve se moze, pa I preumljenje, cvrsta odluka da necu odvajanje od zajednice sa Hristom. Grizzly je lepo rekao, Bog je ljubav, jos samo mi da zadobijamo tu hristoliku ljubav, e tada nije nista tesko.

Sjajno!
Da nije prezime Terzic? Desimir Terzic?

Ако су јеванђеље и депеше Викиликса исто, и по врсти и по актуелности, онда јбг, терај. 

Раскол су већ направили изменом Устава и имена СПЦ у Америци.
 

Значи, почели да се ваде и текстови из 2011. године  

@ Administracijo
Hoce li neko reagovati na ove licne uvrede? 

Da bre. U jednom trenutku je i Arkan bio dosao da KAO cuva patrijarha Pavla pa ih vl. Atanasije rasterao. Apetiti komunjara da preuzmu Crkvu ne jenjavaju i tu je stalna borba. Ja verujem i da je Vilovski namesten ciljano da uradi ono sto se posle zbilo sa nesrecnim Artemijem.

Пријатељу, мало си превише изгубио живце.Требало би, као сајт администратор, да си више свестан чињенице да је овај сајт делује у оквиру Мисионарског одељења СПЦ. А то подразумева много тога, између осталог и пристојно понашање. Овде мало-мало па неко крене са увредама, пљувањем, псовкама... Када неко са стране посматра писање на овом сајту, не знам по чему би могао закључити да смо ми православни хришћани. По темама, односно неким темама - можда. По понашању многих од нас - велико је питање. Изгледа да колективно губимо из вида да ово није затворени сајт двадесетак-тридесетак људи који се дописујемо, шалимо, свађамо, расправљамо, него све ово чита стотине, па и хиљаде људи "са стране". 
А сада, волео бих да чујем, ако није проблем, зашто сам фарисејчина? Ако је спамовање теме, а јесте, може и на ПП.

Ево, сада ћемо Вам учинити радост да ангажујете програмере и електроинжењере. Пошто не поштујете молбу админ-тима и заводите за Голеч-планином да се овде неко малтретира, а неко фаворизује, а ето, они једни не могу на то да одговоре, па спали да их Ви браните. 
Поздравите елктроинжењере, дивимо се њиховим достигнућима изнова и изнова. 

Управо због страшних наслова и текстова које сам у мају прочитала дошла сам баш овде, да овде на Поуке да апелујем и на Вас и на све. Немам ја ништа са Бачком, овде се рат води, овде је Бачки и његов клан а Ви сте дозволили толико месеци, небитно његово име и презиме, ви сте дозволили да се блати месецима, а моја одбрана или аргумент вам смета, Па чекајте јел Ви мене правите лудом лепо вас питам?
Друго иако сте адмонистратор јел то значи да сте шта, па ја са Богом причам а не да не смем Вама да изнесем став или питање...у чему је проблем, јесте ли Ви недодирљиви да Вам не смем поставити питање.
Можете Ви мене избрисати и ип...ја имам системе јер су моји најближи програмери и елекроинжињери, Теслина линија из Лике, тако да ето мене опет и опет!
Немојте ми претити. Будите реални и објективни и заиста будите објективни. Ако пустите једну страну да лаје, пустите и другу.
Ја лепо кажем престаћу лајати кад престану мучити часне људе и почну се бавити својим животима.

Паметна препорука! Али сте је већ давно требали упутити бившем Вартијевом попу Зорану. Он је први почео да кукумавче над злом судбином... 
Ако је њега оштетио ,,херцеговачки клан'', и с правом се жалио (то сам му признавао и признајем!)  дозволите да се жали и нека попадија на ''бачки клан'' !  
нема невиних и безгрешних!  поготово што је згодна прилика да се ови из бачког клана покају, ако су се огрешили... 

@Јеленче И ако сте опоменути да оставите приватне ствари за решавање на приватном нивоу, јер форум није место за то, Ви сте наставили.
Уз то, увлачите о. Зорана Ђуровића који пише искључиво са својим именом и презименом, а свим последицама које то носи, Ви опомињете администратора да Вам се правда? Хајде још једном да покушамо пошто правите милион профила (који сваки можемо да банујемо,као и ИП адресу, па да не можете ни да видите форум): оставите се тога, бавите се чињеницама које је изнео о. Зоран, оповргните их, доките да нису истините или шта већ! Не увлачите сајт Поуке да стоји на нечијој страни! 
Поуке су одувек биле сајт који се према свима односио равноправно. Управо, на насловној страници сајта, који је слика нашег рада, највише има текстова управо за оне који су, како Ви мислите, овде унижавани!
Дакле, бавите се нечим о чему појма немате!
Ако имате лични проблем са било ким из Епархије бачке, зашто им се лично не обратите? 

Препоруку сте требали дати Ђуровићу који је месецима износио страшне ствари против Митрополита Амфилохија и Епископа Максима, а не мени сад. Ја сам лепо рекла мене не интересује суд, мене интересује да учесници ових догађаја а зна се ко су прекину да на правди Бога уништавају епископе, свештенике, професоре под велом да бране Цркву од њих.
Мене друго ништа не занима, живим слободно ко птица на грани. Не бих се са њима судила у животу!

Хвала Вам што сте ме на време обавестили. Имам питање за Вас. Како сте дозволили месецима ружне наслове, текстове, коментаре од стране попа Ђуровића против часних епископа СПЦ а моје лично Вам смета?
Молим Вас одговорите ми!

Opet da pomenem da je malo zabrinjavajuce ako to isto tvrdi vladika Atanasije. Pisao je patrijarhu da backi progoni neke casne svestenike koji njega mole da im pomogne i zadnji intervju kada kaze da mu je backi skoro preuzeo patrijarsiju. A on ga za razliku od nas poznaje decenijama. Zasto to ne ispitati i skinuti sumnju sa vladike Irineja (tj sekretara) ili utvrditi krivicu - jer ga za to optuzuje niko drugi do njegov visedecenijski prijatelj - episkop?

Мени причате, преживела сам га хвала Богу! И да не раде ово што раде, на памет ми не би пало да било шта, било где прозборим а  камоли напишем против. Нека иду с милим Богом сви.

Питање:
Пре двадесетак година, када сте пожелели да се одрекнете себе и пођете за Христом, ушли сте у Цркву без икаквих услова.
Шта се у међувремену десило?
Шта се променило?

@Жељко  ko je tebe angazovao da budes moderator? @ the pouke.org ? Kakav promasaj! pazi moderator da rasprsava vatru! To vise nije dokonost, vec zlonamerno, maliciozno delo na "hriscanskom sajtu"!??

Најпаметнији сте Ви из Русије да нама овде проповедате на нашем терену како је. У праву сте Ви треба да гледате Ваша посла у земљи у којој живите, Русији. Не иде Вам да се борите , мало из Рима , Мало из Москве, не иде то.
Провидни сте. Оставите Максима, на њега је велика хајка....он је похвала Православља како каже Атанасије владика. Он уједињује Православне на терену. Он ради и посећује редовно своје парохије. Труди се за Кососво и Метохију, у континуитету на много начина. Издаје књиге значајне и за Цркву нашу у Америци и на Косову и Метохији. Угледан теолог у целом Православном свету. Оставите Максима!