Desiderius Erasmus

Ma ovde je problem što ako ne prihvataš evoluciju, prema tebi je sve dozvoljeno. Umišljeni jurodivac je iz čista mira počeo da me vređa, a kad sam mu odgovorio na to, oni mi to obrisali, a njegove uvrede ostavili. I još me nabeđuju da ja nekome hoću da držim predavanja...

Čoveče, ko im drži predavanja?! Zar ne smem da se složim sa Penovim tekstom? Pa ja nisam ni započinjao nikakvu diskusiju ni sa jednim teologom. A gde je reakcija kada Đurović meni upućuje uvrede?

Lako je tako, sa pozicije sile, nastupati. Koliko se ja sećam, samo su mi Đurović i obi-wan odgovorili na suprotan način. Obiju nisam uvažio zahtev da mu vadim rečenice iz teksta. A moći će da prođu uvrede koje taj sveštenik upućuje meni? Kako očekuješ da diskutujem ako sagovorniku dopuštaš da me vređa, a meni ne dopuštaš da na to odgovorim?

Pa, prijatelju, i sam si video ko je započeo. I onda ovo: "Твоја ме је лењост на употребу разума много пута одушевила! Да ли си толико безуман... Ухвати се за руку са јеховама. Пренеражен сам твојим презиром мозга." ostaviš, a moj odgovor na to obrišeš. I šta ja sad da mislim? Lako mu je tako diskutovati kada ga štitite kao belog medveda. Da si obrisao odmah njegove uvrede, ja mu ne bih ni odgovarao...

U ovoj rečenici: "A svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu. I bi tako." ti vidiš da je Bog stvorio svet, živ i neživ? Pa takvim metodom čitanja možemo svaki tekst da čitamo kako god nam padne na pamet. Pa, ja i ne kažem da ovde treba tražiti naučne poruke, prosto nam se saopštava kako je bilo nakon stvaranja.

Nisi mi odgovorio kako ti čitaš taj stih.

КОментар обрисан. ОВО НЕЋЕ МОЋИ Ne, Mojsije govori o tome kakva je hrana data životinjama nakon stvaranja: "A svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu. I bi tako." Kao teolog bi trebalo da znaš da je pad u greh povukao i određene posledice... I ja tvojim nedržanjem bilo kakvih moralnih uzusa.

Ne, kvalitetan razgovor se najbolje započinje sa 'jes ti leba ti uopšte pročitao članak, meni se čini da nisi ni počeo'...

A kako ti čitaš ovo: "A svim zverima zemaljskim i svim pticama nebeskim i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu. I bi tako."?

Piše da su i sve životinje bile biljojedi...

Pa, ovo što je tu rekao je čist protestantizam. Ne vidim kako bi se to moglo uskladiti sa pravoslavljem. Zato sam i rekao, on je bio više protestantski nego pravoslavni hrišćanin.

Naravno, prihvatanjem TE moramo prihvatiti i da je tvorevina oduvek bila u palom stanju. Zašto bi neko smatrao da su homoseksualni odnosi greh, kada je to najnormalniji "proizvod" evolucije. To se jasno vidi na temama o homoseksualnosti: uglavnom evolucionisti smatraju da je to sasvim ok, što je i potpuno razumljivo. Pokušao je Peno na to da ukaže u tekstu, ali, ne vredi, dirnuo je u Svetu Evolucionu Zamisao...

A, ja ti na to lepo odgovorih da mi se ne čupaju rečenice iz teksta, kada ceo tekst lepo objašnjava zašto je biblijsko stvaranje po vrstama neuskladivo sa Darvinovom evolucijom (za koju znamo na kojim mehanizmima se zasniva). Ali, sama tvoja nipodaštavajuća reakcija na moj komentar ("čovek objasnio") govori kakav dragoceni idol je TE postala modernim teolozima.

To vidi sa Dositejom.

Naravno, svako neprihvatanje Svete Teorije je bacanje prašine u oči... Jedini koji se ovde bavi Penovim titulama si upravo - ti.

I za tebe isti odgovor: eno teksta, pa čitaj.

Da, za razliku od "punine" politički korektnih argumenata, tipa: "Teologija i prirodne nauke su dve potpuno nepreklapajuće oblasti", "Biblija nam govori zašto, a prirodne nauke kako", i sličnih zabijanja glave u pesak...

Stvarno mi glupo da ti sad kopipejstujem rečenice iz članka...

Šta, da ti prepričavam članak, umesto da skroluješ nagore i pročitaš pažljivije?

Čim se slažem sa iznetim stavovima, to znači da nisam pročitao članak? Zanimljivo... Čovek je argumentovano objasnio nespojivost TE sa hrišćanskim učenjem.

Човек објаснио.

Evo još malo protestantizma: "Zašto da ne poznadu da u svetkovanju tolikih svetaca ni jedna dlaka pravoslavlja ne stoji? Zašto da im se ne kaže da su ove stvari izmišljene šest i sedam stotina godina posle Spasitelja Hrista i apostola? (...) Ljudi smo razumni, umom i razumom od Boga obdareni, a pri tome imamo u rukama Jevanđelje Hristovo i apostolske nauke: zašto je dakle potrebno da nas drugi vuku za nos? (...) Sad, kada veliki broj ljudi neke lažne stvari za istinite poštuje, ako se ko nađe da te stvari kao lažne izobličava, takav mora biti zlo gledan, i smatra se za nevernika. Za ovakve stvari su svi apostoli, i sam Hristos, gonjeni i ubijeni bili. Kad su Grci i Latini od Hristovih apostola primili hrišćanski zakon, onda nije bilo ni časnoga drveta, ni ikona, ni svetih telesa, ni moštiju, ni kostiju, ni kanona, ni irmosa, ni tropara nikakva... Za sve to blaženi i sveti apostoli ni reči ni slova niti su znali niti mislili. A naši slavenski narodi primili hrišćanstvo neki od Grka, a neki od Latina. No kad? Na devet stotina godina posle apostola. Sad neka mi kaže ko zna šta se nije moglo za devet stotina godina izumeti i natrpati?" (Dositej, Život i priključenija)

To što govoriš ima logike, međutim sve to je moralo i apostolima biti poznato, pa su opet rekli da episkop treba da je jedne žene muž, i to u vremenu kada su razlozi koje navodiš bili mnogo jači. Jer, tada su bila na snazi gonjenja hrišćana, pa bi tek tu bilo bolje imati neženjenog episkopa, koji ne mora da misli šta će mu biti sa porodicom ako njega bace lavovima.

NASTAVAK RAZGOVORA SA ZILOTIJEM: Ja: "Imaš pravo, Zilotije; neću da svet rekne da sam se zaludu pokaluđerio. A što pitaš za moje namjerenije, mogao si ga iz predislovija poznati; no kad ti se tako ljubi, čuj opet nakratko. Ova su dva moja načalna namjerenija: prvo, dajem priklad učenim naroda mojega da na našem prostom dijalektu pišu i na štampu izdaju; drugo, da moji jedinoplemeni usude se svrh svake stvari slobodno misliti, i sve što čuju da sude i rasuždavaju. Ti znaš dobro, ljubezni moj, da svi narodi koji samo pri starim mnjenijam i obiknovenijam ostaju, moraju, kako god ostali azijatičeski i afrikanski narodi, u večnoj očajanoj tami i nerazumiju ležati. Ne misleći, ne rasuždavajući i ne čineći nikakova upotrebljenija bogodanoga razuma i slovesnosti, niti primajući nikakav priklad od drugih učenih i prosveštenih naroda, ostaju za vavek u vsekonečnom i plača dostojnom beslovesiju. "O, koliko smo dužni mi blagodariti nebesnom promislu što se nahodimo među učeni i prosvešteni narodi, a najpače pod upravljenijem pravednejšega, premudroga i bogoprosveštenoga vladjetelja koji ničim ne diše razvje ljuboviju i otečeskoju milostiju k podanim svojim; ništa ne želi niti ište razvje opšte blagopolučije naroda svoga. Pod seniju krila njegovih cveta učenije, pravda i opšta ljubov triumfira i pobedniju pjesan poje; razum, slovesnost i mudrost carstvuju. Niko se sad ne boji da će mu ko u zakon dirati. Nikom učilišta i akademije nisu zatvorene. Zraci prosveštenija uma i razuma na sve naše narode izobilno i bogato izlijavaju se. Zašto dakle da ne poznamo nebesnu milost i toliko blagodjejanije? Zašto da ne počnemo razumno i svobodno kao slovesni ljudi misliti? Zašto da ne drznemo i da se ne usudimo poleznije nepoleznijemu pretpočitavati? Dokle će srodni naši u staroj prostoti ležati i iz svoje prostote i nerazumija takovim ureždenijam načalnih svojih, koja na samu njihovu veliku polzu bivaju, protivstajati i vozmustavati se? Zašto, kako se što počne protiv starih plesnivih i zardatih običaja činiti, namah da viču: "Propadosmo! Propade pravoslavije!" – i da dižu ruke na arhijereje svoje – Srblji, kojima je bog dao zdrav um i pošteno srce! Ta živim te bogom zaklinjem, budi revnitelj, no slovesni i razumni revnitelj, i kaži mi: hoće li pravoslavije propasti ako narod ne bude verovati da ima vampira, da ima veštica, da ima vračarica i po vozduhu mitarstva? Hoće li pravoslavije propasti ako se mrtvi ne budu oko crkve, no izvan gradova, varosi i sela zakopavati? Hoće li pravoslavije posrnuti ako narod ne bude drugih praznika kromje nedelja, Hristovih i Bogorodičinih praznovati i u lenosti i neradeniju celu treću čast godine za toliko množestvo svetkovina gubiti? Lenost i neradnja nije li smrtni greh, štetan i poguban telu i duši? Zašto da ne poznadu da u svetkovanju tolikih svetaca nijedna dlaka pravoslavija ne stoji? Zašto da im se ne kaže da su ove stvari izmišljenje na šest i sedam stotina godina posle spasitelja Hrista i apostola? Kaži, brate, po duši i po sovjesti tvojej, hoće li što najmanje vreda blagočestiju i pravoslaviju biti ako kaluđera nestane, koji nisu ničim razvje crnim haljinama, neženidbom i imenom kaluđeri? Ne bi li mnogo poleznije i bolje bilo i za pravoslavije i za narod da se svi manastiri u škole i u učilišta preobrate, i s njihovi dohotki da se vospitavaju i uče sirota narodnja deca koja nameravaju da s vremenom sveštenici i učetelji narodnji budu? Neka dođe najveći revnitelj, i neka ga ne stoji vika s njegovim anatemama, nego ako je hristijanin, nek mi kaže: nauka apostola Pavla nije li pravoslavna nauka, da Episkop, kako god prezviter i dijakon, ne samo može no da mora biti jedne žene muž? "Podobajet, podobajet, (veli sosud izbrani), Episkopu biti jedinija ženi mužu." Koja je nauka pravoslavnija i blagočestivija od jevangelija Spasiteljeva, koja obličava i ukorava licemerne i druge molitve i postove? Viče, viče blagi i jedini zakonodavac istinago pravoslavija i blagočestija: zašto ljudi radi čelovečeskih predanija prenebregavaju i ostavljaju zapovedi božije. Pravda i istina može li pravoslaviju biti protivna? Vreme je već da narod pozna da su crkovni oci ljudi bili i da su u mnogima stvarma pogrešili. I nije se čuditi; ljudi nikad do veka, ako će i sveti biti, ne mogu biti bezgrešni. To je sve zaludu; sam je jedini bog soveršen i bez greha. Za kolike čitamo da su sveti bili i čudesa činili, pak su posle svega toga u smrtne grehe pali. Nije li poznato da su celi sabori otaca prokletstvu i anatemi predali one koji će verovati da se nahode antipodi? A sad ima već blizu tri stotine godina da je sav svet iskustvom poznao da oni oci ništa nisu znali u tome i da su vrlo nerazumno činili proklinjući druge koji su razumnije od njih mislili. I po pravoj pravici, ko drugoga nepravedno proklinje, njegova kletva mora na njega pasti. No bog će milostiv biti i svetim ocem kao i drugim ljudma, jer su i oni ljudi bili, zato nisu mogli bezgrešni biti. I što ćeš više; u ove pogreške pokliznili su Vasilije Veliki, Joan Zlatousti i Avgustin. Ja ovde ne mislim s oci proces terati, no toliko rodu mojemu istinu kažem da znadu, i da se ne plaše kao deca u pomrčini, da, ako kad načalnici i poglavari budu hoteli na polzu opštestva što protiv starih običaja ustanoviti, neka misle kao razumni i slovesni ljudi, i neka se za svoju prostotu svojej polzi ne protive. Zašto smo drugo primili od boga razum i slovesnost razvje da se s njima služimo, vsegda misleći i rasuždavajući? Što ja mogu misliti od jednog čoveka koji mi veli: tebi nije dopušteno ni misliti ni rasuždavati, ili: ako se kad usudiš što misliti, da ne drzneš što drugojačije pomisliti nego kako su oni i oni mislili? Što li od drugoga, koji me drugojačije sovjetuje, govoreći: veruj evangeliju, koje govori: "Istini poklonici klanjaće se ocu nebesnome duhom i istinoju," duhom, sirječ: pameću, razumom i slovesnostiju, to jest znaće kome će se klanjati, kako i zašto. Neće se klanjati niti kao beslovesna životnaja, niti kao robovi, no duhom kao razumni, slovesni, svobodni i kao sinovi, duhom i istinoju, sirječ tražiće i poznavaće istinu; neće se bojati ni strašiti istine. Bog je istina! Zato, o slovesni človeče, misli, sudi, rasuždavaj i poznaj. Sav svet da ti reče da si slep, ti, imajući oči i čisto videći, ne veruj svemu svetu. Sav svet da ti rekne da dva i dva ne čini četiri, nemoj mu verovati; to je protiv iskustva. Sav svet da ti reče da će bog u večnu muku i u vražije ruke predati one koji jedu u sredu i u petak ribu i meso, nemoj mu verovati; to nije moguće, to ni turski car ne bi učinio. To je bezumije i huljenije reči da pravedni bog može takovu užasnu i nečuvenu nepravdu učiniti. Ali su sveti oci anatemi i večnoj muci predali one koji u poste ribu i meso jedu! U tom oci imadu vrlo krivo; niti oni imadu vlast proklinjati svet i ljude, niti će se njihova kletva ni dlake primiti, nerasudna i nepravedna budući. U ona vremena, to je nekakva moda bila da narodi jedan drugog proklinju. Sad su ljudi mnogo pametniji; ne dadu se proklinjati; ne zato ako bi se bojali da ih se kletva ne primi, no primaju kletvu za psovku. A to nije dopušteno: druge koji štogod drugojačije od nas misle ukarati i psovati." Zilotij: "Dobro, dobro! Ali ti znaš da tvoji Srblji, koji nisu naučeni slobodno misliti, kako te novine od tebe čuju, reći će da si jeretik." Ja: "Nek reku što im drago. Ja se uzdam da će vreme pokazati da nisu pravo imali. A neće svi reći, ne boj se; nahodi se u današnji dan Srbalja koji mužeski misle, sude i rasuždavaju. A vreme je već da i prosti narod ne varamo. Poznajući čistu istinu i ne kazujući ju, s kakvom sovestiju mislimo pred boga doći? Kako bi ko mogao po pravdi reći da sam jeretik, videći jasno da ja ništa drugo ne potvrždavam razvje čistu evangelsku i apostolsku nauku? Novine nikakve ne uvodim, nego i one koje su protiv svetoga evangelija uvedene odmećem. "Nikoga ne proklinjite, no blagoslivljajte; radi čelovečeskih predanija ne ostavljajte zapovedi božije." Ovo je krotka i blaga Hrista spasitelja nauka; ovo ja mudrujem. Zašto će dakle reći da sam jeretik? S moje strane evo šta ću im ja reći: "Pošteni rode srpski, mila braćo, nemojte me ukoravati ni osuždavati. Rasudite da ovo što vam govorim, ne govorim ni za kakav moj interes; ne ištem od vas nikakva dostoinstva, ne ištem bogatstvo; želim i ištem vašu polzu i ispravljenije. Pitajte, braćo, učene i razumne ljude: koje su prave i istinite dobrodjetelji evangelske? Kazaće vam da su one koje se rađaju iz ljubovi k bogu i k bližnjemu; pravedno, pošteno i čelovekoljubno srce i življenje; slovesna, razumna i svobodna ljubov ka istini. "Gospodu bogu tvojemu pokloniši sja i tomu jedinome poslužiši; vozljubiši bližnjago tvojego jako sebe samago." Evo nauka čista i sveta, koja uzrokuje sve večno i vremeno blagopolučije čelovečeskoga roda. Sad metni prama ovoj nauci onu drugu: onda da ne jedeš meso, nego samo sir i jaja; a onda ni ribu, a onda ni zejtin ni ajvar i pročaja. Ako li se usudiš začiniti sočivicu tvoju sa zejtinom, proklet i anatema! Bre, budi ti pametan! Zašto proklet, kakva te je anatema našla? "Što sam ti ja kriv? Tako su sveti oci ustanovili." Idi ti zbogom! To nije nimalo pametno. Da naši arhijereji što takovo danas ustanove, kaži po duši, bi li im ko rekao da su pametni? A što god danas ne može biti pravedno, pametno i razumno, to nije moglo ni pre nas, niti može posle nas biti." Zilotij: "To bi potreba bila da arhijereji nastoje i narodu kazuju. A dok god oni muče, mora stvar ostati kako je." Ja: "Ne stoji, brate, ni za arhijereji, veruj ti meni. Mi danas imademo arhijereja učenih i razumnih, svobodnih svake sujeverice i fanatičestva. No da pravo rečemo: neznanje i prostota naroda svemu je uzrok. A znaš kakovo je ustremljenije naroda kad misli da revnuje za veru i zakon? Zato nejma ti nikakova drugoga sredstvija razvje: nauka i knjiga. Učeni ljudi valja da na prostom jeziku pišu; i tako malo pomalo obiknuće se sav narod misliti i rasuždavati svrh svake stvari. A drugo, svu onu decu koja misle da sveštenici budu – na nauku, na nauku! I kako svi mirski sveštenici budu prosvešteni, u malo vremena prosvetiće se i narod; i onda moći će arhijereji svoju dužnost činiti. Kazivao sam ti pre nekoliko dana što se je jednom našem Episkopu u Vršcu slučilo pre tri ili četiri iodine; pak sad sudi, ko bi bio rad da ga pijani i razjareni ljudi čupaju i gaze." Zilotij: "Pravo veliš! I kod nas u Greciji nahodi se pravdoljubivih Episkopa i sveštenika koji uzdišu i žale se na zloupotrebljenija koja bivaju; a najpače zli i opaki običaji da kaluđeri nose po varoši, po selu, po kuća i po pazari pune sandučiće kostiju ručnih, nožnih, leđnih i svega tela, a najpače množestvo zuba. Bog ih višnji znao čiji li su, kakvi li su! Kažu da su toga i toga sveca kosti i zubi; prinuždavaju ljude da ih celivaju i da milostinju na njih daju. Nije to sve. Nose i kojekakva parčeta starih haljina, pa kažu: ili da su od Bogorodičine haljine, ili od kog drugog sveca. Nose i parčeta gvožđa, uveravajući da su od apostola Petra veriga ili od Hristovih eksera. Nose kojekakvo trnje, aki bi od Hristova venca bilo. Što ćeš više, nose grudve crne zemlje, izdajući i zaklinjući se da su pomešane s krvlju toga i onoga mučenika. Judeji nam se smeju i rugaju i vele da smo gori od starih idolopoklonika, jer oni nisu se klanjali kostima, krpama, grudvama, gvožđu i trnju. A Turci ne ostaju samo pri posmejavanju, no gade se, psuju, ruže, pljuju na kaluđere i njihove sandučiće. Što misliš, kako je razumnim Grekom taj pokor i sramotu gledati, a najpače arhijerejem? No šta ćeš da čine? Uveo se i ukorenio taj stari običaj; prosti narod neće da ostane bez moštiju i kostiju. Ko bi se usudio reći da sve te mošti i kosti i zubove i parčeta haljina i gvožđa i grudve u zemlju valja zakopati? U zemlju! Namah bi se prosti narod zajedno s kaluđeri, koji s tima stvarma trguju i novce kupe, na njega podigli, uzbunili i za jeretika bi ga oglasili. Ništa drugo, dakle, razvje bog da se smiluje da se kad one zemlje osvobode i da se nauka uvede; i tako šta se kad sujeverije i zloupotrebljenija istrebe i iskorene." Ja: "Sve ja to znam, brate Zilotije, i sve to što kažeš očima mojima sam gledao na kalavritskom i tripoličkom pazaru u Moreji. Poznavao sam i jednog učitelja, imenem Partenija, u Tripolici, koji bi gorko žalio protiv ovih bednih običaja, protiv kojih i knjigu je jednu na prostom grečeskom jeziku izdao bio. No pogodi sta je bilo. Sve su mu knjige sažegli, i za malim je ostalo da nisu i njega zajedno s knjigama spalili; i da su smeli od Turaka, zaisto bi ga sažegli živa, jer se je usudio bio protiv sabora, dugih postova i mrtvih kostiju pisati. No, blagodarenije budu blagomu nebesnomu promislu, u ovim prosveštenim zemljama ja se toga ne imam bojati. A najpače, poznavajući mužestveni harakter i pošteno srce sviju slavenoserpskih naroda od Crne Gore do Banata, uzdam se da ćedu s ljuboviju primiti moja predstavljenija; poznaće moje čistosrdečno, bespristrasno i bratoljubno namjerenije. Pritom molim bogoljubive arhijereje i proče sveštenike i dijakone mirske da po duši i po sovjesti svojej kažu narodu jesam li sljedujući čistoj evangelskoj nauci pisao. A svrh svega, bog preblagi i milostivi, koji je sam večna pravda i istina, da se smiluje na sve nas, da nam otvori oči uma da poznamo šta je polezno i potrebno našemu blagopolučiju vremenomu i večnomu."

Da, namerno je izabrao to ime. Evo celog razgovora: Pre nego dođem k ftorom periodu moji[h] priključenija, sireč kako sam iz Hopova izišao i kud sam prošao, za pristojno i potrebno nahodim priložiti ovde jedan razgovor kojega sam svrh dosad izdate materije s jednim učenim prijateljem imao, kojemu, kako bi[h] što složio i načisto prepisao, pre nego bih štampatoru predao, soopštavao sam, njegov sovet ištući i svrh svačesa zajedno š njim rasuždavajući i besedeći. Njega ću predstaviti ovde pod imenem Zilotija, i opisaću što sam s njim besedio, koje će služiti za izjašnjenije predizdate materije. Ja: „Molim te, ljubezni, kaži mi čistosrdečno, što misliš o ovom što si dosad čitao. Mogu li se nadati da će na kakovu polzu biti?” Zilotij: „Da ti pišeš za jedan narod koji svaku stvar meri, sudi i rasuždava sledujući pravilam zdravago razuma, ja ne bi[h] imao ništa protiv tvojega pisanija reći, budući da sam i sâm toga mnjenija da samo oni narodi mogu se nadati da ćedu blagopolučniji postati koji, prosveštavajući se naukom, od dan do dan ispravljaju se i na bolje preduspevaju, raspoznavajući i pretpočitavajući poleznije od nepoleziijega i bolje od gorega. Tebi je dobro poznato priključenije koje se je pre nekoliko godina jednom carigradskom patrijarhu slučilo, koji je hoteo post Petrov i roždestva Hristova od sedam dana učiniti, kako su i ispočetka bili, kako se je narod protiv njega uzbuntovao i mal’ ga nije ubio. Zato, druže moj, gledaj šta radiš. Ti, hoteći da u omrazu metneš zloupotrebljenija i kojekakve sujeverice, bojim se da samoga sebe u omrazu ne metneš. A navlastito, ako te gdi kaluđeri u’vate, teško tvojim leđˋma! Nemoj reći da ti nisam kazao. Ali ništa, s prebijeni leđi dobiti čest da se srpski Sokrat nazoveš, opet mnogo više dobijaš. Ja: „Idi ti zbogom! Ime je Sokratovo krasno i slavno! Ali se leđa po ulici ne na[h]ode. Ne bi li se to kako moglo i s manjim troškom učiniti?” Zil[otij]: „S kakvim manjim? Patrijarh ni episkop nisi, da te s prestola smetnu, kao [što] su carigradskoga smetnuli. Sveštenstvo da ti uzmu — i tako kažeš da u tvom otečestvu ne primaju te za popa, jerbo si se u Crnoj Gori zapopio. Šta će ti drugo uzeti van da te raskaluđere?” Ja: „A oni nek raskaluđere, pak će viditi! Bez šale, ljubezni Zilotije (vidiš li kakvo sam ti lepo ima dao; Zilotij, to jest, revnitelj), učini se kao da si pravi revnitelj, i govori što god možeš sebi voobraziti da se pravično može protiv dosad mnom napisatih stvari reći.” Zil[otij]: „Kao kakav revnitelj [h]oćeš da ti govorim? Ti znaš da naši pravi revnitelji hoće i iziskuju da narod vavek kao pod ularom ostaje, da slepo sleduje i veruje sve što mu se kaže. I što im se najmanje protiv starim običajem vidi, proklinju i, čuj - „Eto kurjaka!” — viču”. Ja: „Neću, brate, da si takov revnitelj. Neću da si kao oni koji huje s anatemama na sve one što u sredu i u petak zejtin i ribu jedu. Budi mi razuman, umeren, prosvešten i pravdoljubiv revnitelj, koji niti novine traži za lehkoumije niti se starinâ. drži za sujevjerije. Ja ne pohvaljujem one koji, neizvestijem i nepostojanstvom uma vodimi, kao leptirići bez svakog uzroka semo i tamo lete; niti, pak, one koji za nerasuždenije u vsekonečnom nečuvstvovaniju kao za plot privezani ostaju. Samo one, pohvale dostojne na[h]odim, koji poznavajući cenu bogodane svobode uma samo na dobro je upotrebljavaju; kako u dobru postojani, tako i u onom što poznadu za bolje i poleznije, razumom i slovesnostiju upravljajemi, k izmenjeniju, koje njihovo ispravljenije, poboljšenije i blagopolučije uzrokovati može, gotovi su.” Zil[otij]: „Kaži mi koje je namerenije tvojega pisanja, po kom se nadati možeš da ćedu tvoji jedinoplemenici moći poznati da ,ti bez svakog pristrastija i interesa postupaš. Znaš da sve za tim stoji. Kad bratija naša poznadu jedanput čistotu našega namerenija i našu vernu k njima ljubov, dobrovoljno naša predstavljenija i sovete primaju; i, što je više, ako u čemu kao ljudi i pogrešimo, rado nam praštaju. Poznat ti je stih Navmahija: Oϋτίγε τoίoζ έτύχϑη, 8’ ζέργειν φιλότητα χαί ήϑεα πιζά δαήναι. Nije takog porodila mati, verne naravi ko neće poznati. A što sam poviše rekao, da valja da se bojiš tvoji[h] Srbalja, ja sam iz šale to rekao, jer, kako kažeš da nameravaš odavde poći u Pariz i London, mučno će te kad tvoje otečestvo viditi. Kakvo je tvoje ljubopitstvo, znam da ako dobru priliku nameriš, poći ćeš i u Ameriku.