Desiderius Erasmus

Proglašavanje popa Mace (od milja tako nazvanog jer je macolom ubijao ljude) za mučenika vere, ne da je sumnjivo nego je SKANDALOZNO!

Nije to, oče, selektivnost, već pokušaj da izvadimo brvno iz svog oka, kako bismo videli trun u tuđem. Nećemo se mi doveka popraviti gledajući Zukorlića, adventiste i ovosvetske "ćate". I niko ovde nikog ne grdi, već vodimo diskusiju (nadam se konstruktivnu).

U tome što kažeš ima istine. To, međutim, ipak ne znači da treba da ćutimo i pokrijemo se ušima iz prostog razloga što ćutanje nije u skladu sa hrišćanskom ljubavlju. Ako vidiš brata (laika, sveštenika, vladiku) da se odao srebroljublju, dužan si da mu to kažeš. Večni život je u pitanju, nije se sa tim zezati. (A da ne pominjemo sablazan koju uzrokuju.)

A, zašto bi, oče, mene zanimalo šta vozi Zukorlić (opet neko "drugi")? Pa ja nisam musliman nego pravoslavac. Mene zanima šta se radi u Pravoslavnoj Crkvi. Teško da će Vas neko nazvati cicijom ako do prodavnice odete peške. A i ako Vas nazove, zašto biste na to obraćali pažnju? Ali, na kritike voznog parka vladika treba itekako obraćati pažnju jer su opravdane.

Oče, ja pokušavam da objasnim da mnogo gledate te "druge", a zavist je veliki greh. Vi niste izabrali obično "zanimanje", pa da se sad poredite sa drugima i pritom budete nezadovoljni što mnogi žive bolje od Vas.

U redu, o. Nebojša, vladike su nam super, sveštenici su nam super, ništa ne treba menjati, svaku kritiku treba dočekati na "nož", treba merkati šta voze raznorazne "ćate" oko nas, itd... Eto, ne znam šta bih još mogao da Vam kažem jer na sve što se kaže, Vi ćete da iznesete neki primer kako ste tad i tad videli kako neko ima više i bolje od Vas, "a 'vamo nama drže lekcije"...

Niko, o. Nebojša, nije ni rekao da vladika ne treba da ima kola, već da bi to trebalo da bude neka skromnija (a podjednako "sigurna") varijanta (naveo sam primer ep. Grigorija). Dokle god se crkveni ljudi budu poredili sa ovosvetskim "ćatama" (kako ih nazivate), Crkva neće ni ispunjavati valjano svoj priziv u ovom svetu. Isto kao što niko nije rekao da vladike treba stalno da se voze tramvajima (mada mislim da bi mnogi agnostik bio na taj način privučen Crkvi), već da bi ponekad mogle i tako.

Dobro, onda tamo gde ih ima.

Imadem još jedno pitanje. Na koji način naše molitve pomažu upokojenima? Da li se neko može promeniti posle smrti, to jest, da li neko ko je bio đubre od čoveka može posle smrti da prestane da bude ološ?

Hm, isključivi krivac jeste SPC, ali ne zato što ne zna da sroči saopštenje, već zbog bahatog ponašanja pojedinih vladika, u koje, između ostalog, spada i vožnja luksuznih automobila. Ali, to, nažalost, nije i najgore. Ne zaboravimo da u svetom Sinodu i dalje sedi vladika za kog i vrapci na grani znaju da je seksualno napastvovao decu. Da li smo mi svesni kolika je to sablazan za ljude koji su van Crkve?! A za ove automobile kažu da to ne kupuje vladika nego eparhija. Pa? Zar vladika ne može da odbije preterano luksuzna kola da ne bi sablažnjavao ljude? Zašto ne bi mogli svi da voze neki auto kao ep. Grigorije što vozi? Da ne idemo sad tako daleko, pa da pitamo zašto se vladike ne bi ponekad vozile i tramvajem, kao što je patrijarh Pavle činio? Mislim da je nama, kao hrišćanima, potrebno više smirenja. Te da, kad neko iznese neke optužbe na naš račun, ne stajemo odmah u gard, već da se zapitamo da li je nešto od toga možda istina i, naravno, da se potrudimo da to i ispravimo.

Ali, u čemu je ondaK razlika između pagana i nas, kada ni mi ni oni ne verujemo da Bog/bogovi stanuje u ikoni/idolu? Likovi heruvima u starozavetnom Hramu su značajni, ali ne zaboravimo da se Jevreji nisu klanjali i celivali te likove.

Nije baš vezano za ovu temu, ali kada si već, o. Zorane, pomenuo poštovanje ikona, malo me buni taj izraz proskynesis, koji su oci 7. vaseljenskog sabora upotrebili za opisivanje odnosa koji treba da imamo prema ikonama. Naime, kad je Kornelije pao pred ap. Petra da mu se proskuneo, ovaj je to odbio. Kad je ap. Jovan pao pred anđela da mu se proskuneo, ovaj je to takođe odbio. Čak se i u samoj drugoj zapovesti Dekaloga, u prevodu Sedamdesetorice, koristi upravo taj izraz: nemoj se proskuneo likovima i slikama (a oci kažu: baš se treba timitiki proskynesis slikama). I skoro uvek u Novom zavetu taj glagol se upotrebljava za obožavanje Boga: http://biblehub.com/greek/strongs_4352.htm , a kada se uputi nekom drugom, to bude odbijeno. Izuzetak je kada se u Jevrejima poslanici kaže da se patrijarh Jakov poklonio vrhu Josifovog štapa i Otk 3:9. Mislim, jasno mi je da su mnoge reči "context sensitive" (i o. Zoran mi je jednom nešto slično rekao), ali se nešto pitam, zar oci nisu mogli da upotrebe neki drugi izraz koji ne znači obožavanje?

O. Zorane, zapade mi za oko jedno mesto u onoj prepisci između Grka i Latina, gde citiraju Hrizostoma koji kaže da pokojnicima mogu da koriste naše milostinje. Kako to da razumemo?

I meni ovo dođe najlogičnije, samo ne znam zašto nije nimalo zastupljeno u pravoslavnom bogoslovlju. Kažu da je izvesni Arnobije iz Sike prihvatao to gledište, a osim njega ne znam da li je iko. Doduše, kada čitamo spise apostolskih otaca, mi ne znamo na šta oni misle kada upotebe izraz tipa "večni oganj"; da li večni po trajanju ili po posledicama. Kako god, nemoj da se strmoglavljuješ niz stepenice , saznaćemo i ovo jednom, problem je samo što učenje o večnim paklenim mukama može da ubaci čoveka u žešću paniku i da ga navede da Bogu služi iz straha... Ljudi na različite načine to rešavaju. Baptisti smatraju da treba samo da "primiš Isusa u svoj život" i ti si od sad, pa nadalje i ubuduće - spašen, to jest, izbavljen od pakla. Kalvinisti smatraju da su oni odabrani da budu spašeni i sve im ravno do Kosova. Problem je u tome što pravoslavna teologija, barem koliko ja znam, ne poznaje nešto kao što je "večna sigurnost", to jest, po pravoslavnom učenju, spasenje se itekako može izgubiti. E sad, kako ljudi izlaze na kraj sa tim da postoji mogućnost da će večnost da provode u paklu, stvarno ne znam. Neki kažu: pakao nije mesto, nego stanje. Ok, ali i Raj je stanje, ali, pored toga, to će biti jedno veoma opipljivo stanje. Mi ne verujemo da ćemo večnost da provodimo na nekim oblačićima, već na vrlo konkretnoj i materijalnoj (premda oduhovljenoj) Novoj zemlji. Što će reći da će i ovi nesrećnici u paklu morati negde da se muče. To zatim znači da će morati da imaju i tela koja mogu da trpe to mučenje. To dalje znači da će i nepokajani grešnici morati da dobiju proslavljena tela, kao i pravednici (jer ova naša tela prirodno umiru posle nekog vremena). To zatim znači da će oni morati da imaju i psihu koja može da trpi beskrajno i intenzivno mučenje, jer ova naša psiha bi otkazala posle nekog vremena takvih muka. Itd., itd. Sada bi mi neko rekao da previše racionalizujem celu tu stvar, ali, šta ću, Bog nam je dao razum da ga koristimo, a ovo nije neko nevažno pitanje...

O. Zorane, kada si već pokrenuo ovu temu, hajde da i tebe spopadnem: šta ćemo sa večnim paklom? Kako se to uklapa u buduću harmoniju i sreću Novog neba i Nove zemlje? I, da li je uopšte moguće da neko beskrajno trpi intenzivnu i neopisivu patnju (bez obzira što se tu, bar tako kažu, ne radi o doslovnoj vatri)? A, opet, kažu da je nemoguće da Bog prosto uništi nešto što je stvorio, mada ne vidim šta bi tu bio toliki problem... Ja bih to po kratkom postupku Mada i ne mora po kratkom - nek se muče neko vreme, pa onda, brate, dosta... Mislim da većina vernika olako prihvata učenje o večnim mukama zato što smatraju da je to namenjeno nekom drugom, tamo nekim Ateistima Srbije, na primer. A zapravo piše da je uzak put i da je malo onih koji ga nalaze, što će reći da će većina čovečanstva da se nađe u debelom problemu na kraju vremena. I to u problemu iz kog nema izlaza... nikad... Neki izlaz vide u apokatastazi, što bi bilo super, kad ne bi bilo u tolikoj suprotnosti sa svim onim što piše u Bibliji...

Dobardan, o. Savo, evo mene opet. Nadam se da je pitanje koje ću sad postaviti malo jednostavnije od prethodnog. Čitam knjigu ep. Kalisotsa Vera "Pravoslavna crkva" i tu sam naišao na sledeću tvrdnju: "Ako je osoba koja treba biti krštena tako bolesna da bi joj uranjanje u vodu ugrozilo život, onda je dovoljno politi je vodom po čelu; inače se ne smije odustati od uranjanja. (...) Krštenje polijevanjem vodom dopušta se samo u iznimnim slučajevima; ali krštenje prskanjem ili premazivanjem čela vodom jednostavno nije nikakvo krštenje." (boldovanje moje) Pa me zanima sledeće: pošto sam kršten upravo prskanjem (škropljenjem), da li sam ja uopšte kršten? Ili sam nekrst, pa zato i postavljam pitanja oko kojih se posle vrtimo danima (šala )?

Prvo bih, o. Savo, želeo da Vam se zahvalim na trudu koji ste uložili da ovako iscrpno odgovorite na moje pitanje. Mogu samo da se pomolim Gospodu da nam da više takvih pastira kao što ste Vi. A što se tiče ove teme, kako ja vidim stvari, imamo sledeće tri opcije: 1. Otići u kliniku Laza Lazarević i tražiti da nam daju ogromne količine lekova za smirenje, jer je i sama pomisao na VEČNO (bez kraja) plakanje i škrgutanje zubima nepodnošljiva ljudskom umu. Pritom je pomenuta pomisao i duhovno štetna jer nas navodi da Bogu služimo iz straha. Uostalom i katoličko prodavanje oproštajnica u Srednjem veku je u svojoj osnovi imalo strah od pakla. Istina, pravoslavni ne veruju u Danteov pakao (verovatno ni katolici više ne veruju u to), ali suština je ista: večno, intenzivno, strahovito i beskrajno mučenje. Nemoguće je živeti u takvoj neizvesnosti, jer, ne zaboravimo, ukoliko je taj koncept tačan, svakoga od nas može da zadesi ta sudbina. Ne zavaravajmo se da prisustvo na liturgijama i pričešćivanje mogu od toga da nas sačuvaju; za ulazak u Carstvo nebesko je potrebno da imamo karakter koji će moći da prebiva u Božijoj blizini. 2. Apokatastaza; međutim, ova opcija mi je teško uklopiva u čitavo obilje biblijskih stihova koji govore suprotno. 3. Konačno uništenje nepokajanih grešnika. Ova opcija mi je i dalje najprihvatljivija, i sa stanovišta Božije pravde, i sa stanovišta Božije ljubavi, i sa stanovišta večne sreće (jer kakav bi to Raj bio ako moram da razmišljam o, recimo, mojim roditeljima koji plaču i škrguću zubima). A i sa stanovišta slobode izbora: ne želite da živite u skladu sa Izvorom Života, vratićete se u nebiće iz kog ste i došli. Što se tiče ipostasnog sjedinjenja ljudskog roda sa Hristom, ne bih previše brinuo oko toga; jer Gospod je rekao da samo "ko izvrši volju Božiju onaj je brat moj i sestra moja i mati moja" (Mk. 3:35). Uostalom, Bog je "oganj koji spaljuje". Večno mučenje grešnika bi značilo da će Bog nepokajanim grešnicima dati takva tela koja će moći večno da trpe taj oganj Božije slave, kada dođe da ispuni Sobom svu tvorevinu. Stvarno mi je to neprihvatljivo. Eto, to je moje viđenje stvari. Ne zamerite, o. Savo, i blagoslovite...

Blagoslovite, o. Savo. Da li nam možete reći kakvo je Vaše mišljenje o večnim mukama nakon Sudnjeg dana? Mene užasava pomisao na večno (bez kraja) mučenje grešnika u paklu. Znam za sva objašnjenja: kako su to sami izabrali, kako to neće biti doslovna vatra, već bič ljubavi, itd., ali suština ostaje ista: oni će VEČNO plakati i škrgutati zubima! Moje pitanje je, zapravo, sledeće: da li je pravoslavnima moguće da veruju da će grešnici prosto biti uništeni, to jest, da će njihovo postojanje, posle određenog vremena mučenja, biti prekinuto? Dakle, ne apokatastasis - univerzalno spasenje (što znam da su neki oci verovali, ali je odbačeno kao jeres), već uništenje nepokajanih grešnika? Unapred sam Vam zahvalan na odgovoru.

Pomaže Bog, o. Savo! Da li možete da mi kažete kakav je Vaš stav o potpisivanju donorske kartice (za doniranje organa)? Mislim da ćemo se svi složiti da je to u skladu sa hrišćanskom ljubavlju, samo me buni taj izraz "moždana smrt". Naime, potpisuje se saglasnost da se u slučaju "moždane smrti" moji organi mogu transplantirati drugim ljudima. Piše da je moždana smrt apsolutna, konačna i definitivna, ali me zanima kako Vi gledate na to. Unapred hvala na odgovoru.

DS

Kako god, mislim da je prilično jasno da se ovde radi o basni, a ne o stvarnom događaju.

Ne zamerite, ali ću izneti jednu možda malo čudnu misao, za koju stvarno mislim da je tačna. Naime, ja nigde ne vidim da je hrišćanima iz judejstva ukinuto držanje Tore. Potpuno se slažem da Novi zavet jasan u tvrdnji da se od hrišćana iz neznaboštva ne traži doslovno držanje Tore, već duhovno. To jest, ne svetkujemo telesno subotu, već se svagda odmaramo u Gospodu. Ne svetkujemo doslovno beskvasne hlebove, već se čistimo od kvasca pakosti i lukavstva. Ne izbegavamo doslovno svinjetinu, već se trudimo da ne budemo "svinjskog" karaktera , tj. da se ne vraćamo nanovo u kaljugu greha iz koje smo izašli. I tako dalje. Međutim, nigde ne vidim da su Judejci koji su prihvatili Isusa kao Mesiju prestali da doslovno drže Toru. Jerusalimski sabor nije ni sazvan zbog njih, već da bi se videlo da li pagani koji su poverovali treba doslovno da drže Zakon ("Stoga smatram da ne treba uznemiravati one koji se od mnogobožaca obraćaju Bogu, nego da im se piše da se uzdržavaju od idolskih pogani, i od bluda, i od udavljenoga, i od krvi." Dela 15:19.20) Tačno je da piše "nema tu Judejina ni Grka, nego sve i u svemu Hristos", što znači da svakako u prihvaćenosti pred Bogom nema nikakve razlike između Judejina i paganina. Ali razlika u verskoj praksi je očigledno postojala. Dela 20:21-25.

Какве год моћи да су имали, свакако нису могли да претварају људе у животиње. Прича истиче важност Причести, али је невоља ако неко у својој простоти поверује да је ово истинит догађај. У старини је то вероватно био начин да се прост народ убеди да треба често да се причешћује, мада нисам сигуран колико су добра овакве басне донеле Хришћанству. Јер, не треба да нас чуди ако неки атеиста, после читања овакве приче, каже да смо празноверни.