NovoIme

Moze bilo koji čaj, ali nana ima lep ukus...

Posna štrudla sa orasima (može i džem): 1kg brašna, 1 vanilin šećer, kora jednog limuna, 3dl ulja, 8 kašike šećera, 1 svež kvasac, 400g mlevenih oraha U pola litre vode skuvati čaj od nane (da bi testo bilo ukusnije) i kad se malo ohladi u čaj staviti kvasac i 4 kašike šećera. Sjediniti brašno, kvasac, ulje, narendanu koru limuna, vanilin šećer, umesiti testo i staviti da odstoji dok ne naraste. Kada je naraslo, umesiti smesu za razvijanje i podeliti u 3 dela, svaki deo razviti u koru debljine prsta. Mlevene orahe pomešati sa 4 kašike šećera i dodavati mlaku vodu da se napravi lepa ne mnogo retka smesa. Koru filovati orasima ili namazati džemom, uviti u štrudlu i peći u zagrejanoj rerni. Prijatno! 8086.gif

Čestitam!!! Želim vam još puno lepih i radosnih godina! 8086.gif

http://www.prva.rs/web-tv/info/exploziv/10460/exploziv---14022014/29774/sto-bog-sastavi.html Evo ko nije gledao... 8086.gif Sve pohvale ucesnicima!

https://encrypted-tbn1.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcRnSZVw-89eyrCjjlNZA9Je4XvsEyPGAptpZSd5EQrI1DyoRG8NlA

Sad mi je jasno kako covek sve to mnogo bolje vidi od nas koji ovde zivimo...

Ja prosto ne mogu da poverujem da ti zivis u Srbiji!? Slazem se da ljudi treba da placaju porez, ali dokle god pare iz budzeta odlaze u dzep ljudi sa vlasti (tajkuna), i dokle god oni ne budu postovali zakon i izmirivali svoje obaveze, do tada cu podrzavati sivu ekonomiju i ljude koji pokusavaju da se izbore za svoje sutra... 8086.gif

Budi strpljiva... sve ce doci na svoje mesto.

Ovaj video me je potpuno rasplakao... Ne znam da li me je vise dirnula muzika i li sama prica...

Mnogo mi se svidja novi izgled sajta. :brokoli:

Milena je naše blago, neka piše šta joj drago. Nek' u svemu traži rimu, da ostane prva u timu. Mi ćemo joj inspiraciju dati, znaće ona to da shvati. Samo napred Milenija, tvoja rima mi je najomiljenija!

jadnici

Obožavam je...

...da se smejem...

Priča koja je rasplakala region... Jednom su jednog starog pastira, koji je više od 70 godina čuvao ovce, upitali novinari: ”Da li možete da nam ispričate nešto posebno što vam se dogodilo tokom tih godina?” Razlog zašto su novinari uopšte došli bio je to što je država odlučila da mu dodeli počasnu penziju za njegov 80. rođendan, jer je pošteno obavljao svoj posao, eto već punih sedam decenija. Starac se ispočetka branio rečima da je on običan pastir i već mu je bilo neprijatno što su uopšte došli oni kojima se ni u snu nije nadao, a kamoli to da da će još o njemu neko i pisati u novinama, za koje je on, onako nepismen, samo znao da postoje. Novinari kao novinari, napadni kao osice, nisu hteli tek tako da odu, a prostodušni je starac na kraju ipak popustio i započeo priču. Imao je on običnih priča, koje su za “običnu raju” i koje se mogu pričati uz vatru deci, ali je mislio da su one suvišne. I onda je počeo priču: "Kada sam imao dvadeset godina, našao sam u šumi malo nejako štene. Onako mali mi se svideo, pa sam ga jednostavno pokupio sa sobom bez razmišljanja. Već nakon par dana sam ga zavoleo. Svuda sam ja njega vukao sa sobom, delio sa njim što sam i sâm imao. I pseto je lepo napredovalo. No, seljani su me zadirkivati govoreći da je to vuk i da bi trebalo da ga ubijem, jer će se dogoditi veliko zlo. Kako sam mogao da ih poslušam kad mi je srcu priraslo? Pseto je postalo kršno, veliko i kad bih ponekad nešto zaboravio u selu, slobodno sam ga pustio, rekavši da mi to sam donese. Bio je to vrlo pametan pas i pomagao mi je u čuvanju ovaca. Jednog kasnog, letnjeg popodneva, nebo je nekako pritislo. Bilo je vedro, ali vazduh je bio težak, kao da će kiša.Ušao sam u kolibicu u planini, u kojoj je bio i tor za ovce, koje su tu plandovale u senci par stabala. Čim sam legao na ležaj, oči su mi se same sklopile. Ne znam koliko sam dugo ležao, tek nešto me je prenulo iza sna! Neko krkljanje i režanje! Sve je bilo nekako prigušeno, tako da nisam bio siguran da li ja to spavam ili sam budan. Izašao sam da vidim, ipak, šta se dešava. Vrata kolibice su gledala na zapad. U smeru prema suncu moj je pas sedeo. Njuška mu je bila sva krvava, a kako je bio okrenut postranice, sunce mu je sijalo kroz oči. Kao da je mesto njih imao dve žeravice. Sve je izgledalo tako nestvarno tim više što se ispred njega nalazila hrpa još uvek vrelog mesa iz prohujalog života. Odmah sam shvatio što se dogodilo… Ušao sam hladno, mirno u kolibu i skinuo pušku iznad vrata i ponovo izašao. Podigao sam lagano pušku, nanišanio u glavu, glavu mog vuka. On se nije ni pomakao. Kao da je osećao krivicu što je prokockao moje poverenje, koje sam uložio u njega. Povukao sam obarač i on je pao. Da bih nekako spasao što se spasti dalo, otišao sam u selo po nekog od seljana i kola. Pomalo me je bilo i sram što ranije nisam poslušao seljane. Sunce je upravo zalazilo, kada smo počeli tovariti leševe ovaca u kolica. Možete zamisliti koliko je bilo moje zaprepašćenje kada sam između ovaca naišao na tri leša vuka i jedne vučice... Srce mi se steglo, a na oči mi grunuše suze. Ubio sam svog istinskog prijatelja. Posumnjao u zvezdu na nebu… Od onda je prošlo 60 godina, a ja tu sliku ne mogu zaboraviti, kao da se danas desilo. Od onda sam se nekako povukao u sebe. Reči su mi nevoljno prelazile preko usana. Bio sam vrlo pažljiv. Jasno mi je postalo da nema više mesta u mojoj duši za bilo kakvo osuđivanje bilo koga. Cena toga je bila visoka, a niko me nije pitao da li želim da kupim to iskustvo… Izvor: http://www.b92.net P.S. Ostala sam bez teksta...

Ne bejah dugo na ovoj temi, ne mogah se odupret tremi. Smisljam sta da kazem, svoju dovitljivost da pokazem. Samo citam sta drugi pisu, ali nikako da me inspirisu.

Mogu da potvrdim da je jako tesko raditi i uciti. Ja sam upisala visu skolu, a ujedno sam i radila. Upala sam na budzet i uspela da ostanem na budzetu do kraja. Ujedno sam prijavljena kao zaposleno lice, tako da je to zajedno moguce. Jeste tesko, ali sve se moze kad se hoce...

8086.gif

tatin auto