о.Горан

Да ли си ти стварно толико изгубио контакт са реалношћу због ове ретардиране хипотезе коју заступаш или шта? Па наравно да не мислимо да је јединка еволуирала, то мисле ови твоји пајтоси из испрекидане равнотеже , некад званом "нада у чудовиште". Кад већ морам да ти цртам што ме и не чуди, говорим о јединки као оном од кога је кренуло еволуирање пошто је морало јелте да крене од некога. Да не говорим о половима који вам разбијају глупост неопевану у парампарчад јер за све ове бајковите транзиције у које мож` да верује само неко ко потпуно искључи мозак су потребни полови да би опстајале и даље мутирале, пардон еволуирале. Једна полуеволуирана јединка између пакија и плавог кита не значи ништа, мора да има с ким да се пари. Дакле, све ваше лажи су овде разбијене у парампарчад, заступаш гомилу лажи и глупости.

Аха, улазе, ал` ниједно не еволуира у кита . Додуше, можда за пар милиончића година и еволуира... А из твог села, јел евоуирала нека животиња која је ушла у реку да лови рибу јел.... Чекај, ти стварно верујеш у ово, да је паки еволуирао у плавог кита, кита убицу итд. .

Ево текста од др Дон Батена о овој научној превари: Whale evolution fraud Another evolutionary icon bites the dust Museums and textbooks today claim that whale fossils provide the clearest proof of evolution—they have mostly dropped horse evolution because that story no longer withstands scrutiny.1 Three key fossils in the whale story are Pakicetus, Ambulocetus and Rodhocetus, which are claimed to link a land animal with very long and slender whales known as basilosaurids.2 Without these three the story collapses. Dr Carl Werner, author of Evolution: the Grand Experiment, has checked out the claims, interviewing the researchers and others. He found that none of the fossils holds up as transitional to whales. His findings, published in a major 25-page Appendix to the new 2014 edition of his book, utterly destroy the whale evolution story. Here are some highlights. Pakicetus None of these fossils holds up as transitional to whales We have already pointed out the extreme story-telling that occurred with Pakicetus, involving Dr Philip Gingerich.3 An incomplete skull fossil was imagined to be that of a whale-like creature, displayed as an artist’s impression on the cover of the prestigious journal, Science, in 1983. Some years later the rest of Pakicetus was found, published in 2001, and it proved to be nothing like a whale. Contrary to what Dr Gingerich had imagined, there was no blowhole, there were no flippers (only hooves), and there was no whale neck (just a neck typical for land mammals). Even so, Dr Werner reveals that the American Museum of Natural History in New York and the Natural History Museum in London have not stopped using the falsely-reconstructed skull that shows a blowhole (see figure 1). In a National Geographic documentary in 2009, Dr Gingerich still claimed that Pakicetus should be classed with whales, based on its ear-bone. However, the ear-bone is not like a whale, which has a finger-like projection (sigmoid process), but is plate-like, like the fossils of land animals known as artiodactyls. Figure 2. A painting of Ambulocetus at the Smithsonian, showing fake blowhole and tiny ears. There is no fossil evidence for either claimed whale-like feature. Photo from 3rd Edition, Evolution: The Grand Experiment, ©Dr. Carl Werner, 2014. Ambulocetus Figure 3. Comparison of the cheek bones of a cetacean (a dolphin, which is in the whale family), Ambulocetus, and a horse. Dr Thewissen claimed that the cheek-bone of Ambulocetus is thin and whale-like, but this is not the case at all (from Evolution the Grand Experiment,third edition, 2014), © Dr. Carl Werner The ‘walking whale’ is portrayed as an intermediate between Pakicetus and Rodhocetus. Dr Hans Thewissen, former student of Dr Gingerich, said that there were eight characteristics that showed that Ambulocetus was a whale ancestor. We have also reported on Ambulocetus (figure 2),4 but Dr Werner recorded on video Dr Thewissen admitting that a key evidence of whale ancestry, the sigmoid process of the ear-bone apparatus (again), was actually nothing like a whale ear bone. Also, the cheek bone, which Thewissen claimed is thin like a whale cheek bone, is actually not thin at all; a horse, for example, has a much thinner cheekbone than Ambulocetus (see figure 3). Dr Werner says, ‘All eight characters he reported as whale features are disturbingly non-whale features.’ Furthermore, Dr Thewissen’s lab has supplied models of Ambulocetus to various museums that show a blowhole in the snout of the skull, but there is no fossil evidence of a blowhole. Dr Werner says, “All eight characters he reported as whale features are disturbingly non-whale features.” Rodhocetus Rodhocetus was claimed to be an aquatic animal that was developing front flippers and a whale-like tail with flukes (horizontal fins)—i.e. supposedly well on the way to becoming a whale. However, when Dr Werner pointed out to the paleontologist who discovered Rodhocetus, Dr Gingerich, that there was no fossil skeletal evidence for a tail or flippers, Dr Gingerich admitted that this was so. He also admitted that he now thought that the creature had neither of these critical whale features. We provided some of this information in Creation magazine in 2011.5However, the tail and flippers are still displayed in many articles, and I expect that, like Haeckel’s artistic embryos,6 will be for many years to come. Without these three supposed transitional creatures, the story of whale evolution collapses. Another evolutionary icon bites the dust! https://creation.com/whale-evolution-fraud

Заборављамо да еволуција све може! Еволуција која тече.... Неће нико замерити, верујем, што понављам овај текст о китовима, али заиста су импресивне животиње: Неке занимљиве особине ових дивних животиња: -Oci koje mogu da izdrze ogroman pritisak na velikim dubinama( do 100x vecim od onog na povrsini vode!). Pojedine vrste kitova mogu da rone preko 3 km u dubinu. Da bi funkcionisali na ovim dubinama kitovi moraju da poseduju veliki broj specijalizovanih organa koji im omogucavaju funkcionisanje pod takvim uslovima.-Glatka koza bez dlaka koja smanjuje turbulencije pri plivanju. Kitovi nekada plivaju brzinom i do 50 km/cas.-Za razliku od ostalih sisara kod kitova su odvojeni nos( na vrhu glave) i usna duplja sto im dozvoljava da se normalno hrane pod vodom-bez problema mesanja sa disajnim organom-Kitovi imaju dodatno obezbedjene bronhijalne cevi od pritiska koje omogucavaju normalan protok vazduha prilikom ronjenja na velikim dubinama-Ove divne zivotinje imaju sistem za lokaciju koji putem odjeka precizno odredjuje daljinu i pravac objekta. Uvo je odvojeno od lobanje membranom tako da nezavisno primaju zvukove. Pojedine vrste kitova, npr. balin-kitovi komuniciraju na vrlo niskim frekvencijama(50 Hz i manje) i to na velikim daljinama-i do 100 km!-Muzjak i zenka ostaju partneri za ceo zivot. Mladunce izlazi sa repom napolje tako da majka, koja poseduje specijalne misice na mlecnim zlezdama, moze da ubrizga mleko u usta mladunceta. Bez tog anatomskog uredjaja mladunce bi se udavilo ili uginulo zbog neuhranjenosti. Kitovo mleko je najbogatije od svih sisara:42% masti i 12% proteina, u poredjenju sa 4,4% masti i 1% proteina kod coveka-Kit je jedina zivotinja koja ima balin(kitova kost). Ista se sastoji od nekoliko stotina ploca koje sluze za filtriranje hrane-Kit je zivotinja koja je veoma stedljiva kada je u pitanju potrosnja kiseonika. Za vreme dugotrajnog ronjenja samo se mozak, srce i rep, neophodan za kretanje, snabdevaju kisonikom.-Prilikom lova kitovi plivaju spiralno, pustajuci vazdusne mehurove stvaraju zavesu slicno ribarskoj mrezi, i tako zgrnu planktone i druge male organizme kojima se hrane-Plavi kit je dugacak preko 30m duzine( Darvin je pretpostavljao da je kit nastao transformacijom od belog medveda, u prvom izdanju `Postanka vrsta`)-Sve suvozemne zivotinje imaju karlicnu kost koja u produzetku drzi rep, koji se kao kod ribljih repova pokrece sa strane na stranu. Kit nema karlicu, vec potpuno razlicitu kostanu strukturu i rep koji se krece vertikalno, tj. gore-dole. Ovo je vrlo zanimljiva osobina kita, jer je dobro razvijena karlica vrlo bitna za svakog suvozemnog sisara-od kojih je, po teoriji evoluciji, nastao i kitZanimljivo je da se u Postanju 1,21 kitovi naglasavaju kao pojedinacna vrsta za razliku od svih ostalih o kojima se govori u mnozini

Чек само док крене, има да буде фосила прелазних форми кол`ко `оћеш ...

Исус је Богочовек, није обичан човек као ми.

Avokado edition

Пази.... Изгледа банализовано, али то је отприлике то. Неко сувоземно биће је морало да дође до оближње плаже и да пожели да се брчка мало кад оно види... И тако миц по миц, дођосмо до плавог кита. Па ако је могао Пакицетус да еволуира, а што не би мог`о и Џеки. Стварно, зашто не би могао. Е сад, када кажете овако "Pakicetus или Dissacus су током милиона година еволуирали у Balaenoptera musculus( плави кит)", онда то делује "вауууу, како паметно". А кад мало ставиш прст на чело, видиш да ти продају шарену лажу. Рачунајући баш на Топаловиће( сами нек` се нађу овде, Авокадо ми дође некако најсличнији оном скроз десно) који овде суштински понављају једну те исту мантру "Сви смо Топаловићи". Међутим, наравно да нисмо, није нам свима врана попила мозак. Или нпр. гмизавци како су еволуирали у птице. Па неко биће пре икс милиона година је морало да пролети, да замени крљушт перјем, да добије кљун, да промени дисајни систем, да уместо предњих ногу добије крила итд. И после још све птице да изеволуирају од колибрија до кондора. Шта је то за еволуцију кад она све може. За Топаловиће наравно.

То ја тебе питам. Само дрогиран човек може стварно да верује у ову бајку о Пакицетусу који је еволуирао у све врсте китова. Наиме, тај Пакицетус је морао да уђе у воду кад тад да би почео да еволуира лагано, шта ће му пераја ако је кренуо да мутира лагано да би испунио жеље ових што ти испиру мозак, а да је километрима далеко од било које воде. Ако не он, онда неки његов мутирани потомак( нешто између Пакицетуса и кита) који је решио да постане кит или да иде мутацијама у том правцу. Наравоученије ти је да извучеш нос из тих књига које ти попише мозак и да ставиш прст на чело човече.

Ко озбиљан, а да прати ову тему, уопште више верује у еволуционе лажи? По овим продавцима магле је дакле плави кит, дуг више од 33 метара и тежак око 150 тона, настао од овог створења : Свако иоле разуман ће са подсмехом да коментарише ову "научну тезу". Е сад, један мали експеримент. Узмите прво куче на које наиђете када изађете на улицу нпр. Џекија и баците га у плићак најближе реке. Експеримент вршите у пролеће, сада је вода исувише хладна. Можете ли да поверујете да ће Џеки за пар милиона година да еволуира у било какво створење које ће да буде дугачко 30 метара? А то управо хоће да нам кажу ови што мисле да се сви зовемо Мирко Топаловић, Авокадо, Јустин или cloudking . Дакле, они не само да продају лажи, него продају болесне лажи, намерно праве људе комплетним идиотима. Из горњег примера то је евидентно.

Далеко од тога да сте зли, лагање самога себе тј. несвесна заблуда није зло само по себи, то је једноставно недостатак бистрине. Дакле, далеко прецизнији епитет би био "недовољно бистри".

И кад већ поменух слепог миша, ево неколико занимљивости о овој занимљивој животињици: Jedini sisar koji leti je slepi miš. On najbolje od svih životinja vidi u marku. Tokom leta, po mraku, slepi miš stvara posebnu ultra zvučnu ciku ili pisku koju čovek uopšte ne može da čuje. Svaki taj cik ili pisak traje jedva petstoti deo sekunde, a dok leti, zaciči oko pedeset puta u svakoj sekundi. Sve prepreke koje mu se nadju na putu (bilo da su u pokretu ili da miruju ), odbijaju eho tog zvuka što dopire do neverovatno osetljivih ušiju ove životinje. Vreme koje protekne od trenutka ispuštanja cika do prijema njegovog odjeka, munjevito obaveštava slepog miša o razdaljini koja ga deli od nepoznatog objekta. Na taj način on otkriva i najmanji predmet ili živo bice koje mu staje na put, kao i male insekte kojima se hrani.Slepi miš je inače jedini leteći sisar na svetu a prema poslednjim naučnim istraživanjima pripada i vrsti najstarijih sisara na našoj planeti. И сад то настало случајним мутацијама ... Други део последње реченице је пример како се испире мозак неупућенима и онима којима се не мисли, а таквих је по правилу највише. Али, не дозволите да вас нико лаже и прави будалама, то је моја искрена и добронамерна препорука.

Да... Заборавих бисер везан за монтипајтоновски прелаз са гмизаваца у сисаре. По бајци за снобове женке сисара су највероватније добиле млечне жлезде од знојних жлезди женки гмизаваца . Да не причам тек о сисарима, имамо их од слепог миша до жирафе и слона. После оне трансформације Пакицетуса налик шакалу у плавог кита ово ми је један од омиљених бисера еволуције. Логично питање је: колико неко мора да буде Мирко Топаловић да у то поверује... Иначе, теорији еволуције и Маратонцима је заједничко следеће-где год да погледаш обоје пуно је бисера и хумора...

Е ово је тек врх. Збирка бисера за неупућене, наивне и снобове који воле да глуме велику памет. Незнање о овој теми је велико, а индоктринација лажима још већа, тако да није ни чудо што многи споро капирају ствари.

Стварно мислиш да су писци уџбеника били "необавештени". Немој да смо наивни, деценијама су лагали децу потпуно свесно и намерно. Чак и да поставимо скоро немогућу претпоставку да нису знали шта раде, дужност им је била да знају, овако су учествовали у злочину лагања деце. Па сви ми овде смо учили те њихове лажи, зато многи овде не удубљујући се и мисле да је та тзв. ТЕ нека велика мустра, а оно обична научна превара. И није то једина лаж или недоследност којом су варали децу. Ту је и Милеров експеримент који је бомбастично пропагиран као решење за абиогенезу иако је пун мана, спекулација и у суштини ништа не решава, па фамозни биберасти мољци, па рудиментарни органи као наводни доказ еволуције . О свему томе сам више пута писао, али треба читати, а не изненађивати се.

Док се др опоравља од уобичајног нокаута који га задеси увек када се закачи са мном поставићу текст др Ариела Рота из његове књиге Постање O d r e đ i v a n j e s t a r o s t i m e t o d o m u g l j e n i k a C - 1 4 Sporo vreme raspadanja nekih nestabilnih radioaktivnih elemenata predstavlja osnovu za nekoliko metoda datiranja. Do sada je objavljeno nekoliko stotina hiljada podataka o starosti koji su zasnovani na ovom fenomenu. iako su mnogi podaci u sukobu sa standardnim geološkim objašnjenjima, neki od njih se navodno slažu i privukli su znatnu pažnju. Mi ćemo ukratko razmotriti dva najčešće korišćena sistema određivanja starosti. prvo ćemo analizirati metodu ugljenika c-14, a potom metodu kalijum-argona. kako mogu atomi ugljenika c-14 odrediti koliko je stara neka kost? Osnovni princip je veoma jednostavan. ugljenik c-14 je nestabilna supstanca koju nalazimo u kostima i drugim organskim materijalima, a koja se postepeno pretvara u azot N-14. kako kost postaje starija, količina ugljenika c-14 se u njoj smanjuje. tako će biti manje ugljenika c-14 u kostima koje su starije. Određivanje starosti ovom metodom, takođe zvano radiokarbon datiranje, je naročito korisno za ostatke organskih materija, kao što su drvo i ljušture, koje poseduju ugljenik. Ova metoda se, takođe, može koristiti za krečnjačke naslage, pa čak i za nečistu vodu. Biljke dobijaju svoj ugljenik uglavnom od atmosferskog ugljen-dioksida, koji ima izuzetno malu proporciju ugljenika c-14. kada životinje jedu biljke, one ugrađuju ovaj ugljenik u svoja tela. takav ugljenik je radioaktivan i raspada se brzinom od 13,6 atoma u minuti po gramu. prosečan čovek ima oko 170.000 atoma ugljenika c-14, koji se raspadaju u njegovom telu svakog minuta. tokom života ovaj broj ostaje isti, pošto stalno nadoknađujemo ugljenik iz hrane koju jedemo. kada organizam ugine, njegovo telo više ne može primati ugljenik, tako da njegova količina počinje da opada. Za 5.730 godina polovina atoma ugljenika c-14 će se raspasti u azot, a za sledećih 5.730 godina polovina od ostatka će se pretvoriti u azot, ostavljajući jednu četvrtinu prvobitnog iznosa. dakle, što manje ugljenika c-14, to stariji uzorak. Zbog ograničenja u merenju retkog broja atoma i zbog problema kontaminacije (upliv drugih atoma sa strane), koji postaje veoma veliki na nižim nivoima ugljenika c-14 kod starijih uzoraka, ovaj metod se teško može koristiti za starost preko 40.000 godina. iako određivanje starosti ugljenikom c-14 izgleda jednostavno, očigledno je da postoje mnogi problemi. Na primer, za neke vodene mahovine koje danas žive na islandu procenjeno je da su stare od 6.000 do 8.000 godina. Živi puževi u Nevadi “stari” su 27.000 godina, a većina živih morskih organizama datirana je na nekoliko hiljada godina.72 Ovi primeri pokazuju ono što se zove “efekat rezervoara”, koji je verovatno najozbiljniji problem za ovu metodu određivanja starosti. Razlog što neki živi primerci imaju ogromnu procenjenu starost je manja količina ugljenika c-14 od prosečne u njihovim sredinama, tako da oni izgledaju stari i pre nego što uginu. druge anomalije nastaju zbog razmene atoma ugljenika c-14 sa drugim atomima ugljenika. Na primer, mišić skalpa zaleđenog mošusnog govečeta sa aljaske dao je starost od 24.140 godina, dok je njegova dlaka datirana na 17.210 godina. Morske ljušture na Havajima pokazuju mlađe datume ako su sačuvane u vulkanskom pepelu nego u krečnjaku. da bi se odredila starost mora se znati kolika je količina ugljenika c-14 bila u vreme kada se on ugradio u organizam koji se testira. Možemo li biti sigurni da je količina ugljenika u atmosferi bila dovoljno konstantna u prošlosti da bi obezbedila poverenje u ovu metodu? svi se slažu da je došlo do promena, s tim što zastupnici stvaranja ukazuju na velike promene, dok protivnici stvaranja pokušavaju da naprave korekcije za manje protiv rečnosti. tlo je izuzetno teško datirati zbog pomeranja organskih supstanci gore i dole. Organizmi selektuju ugljenik c-12 u odnosu na c-14 (fraktacijom - u biohemijskoj aktivnosti), mada istraživači mogu lako korigovati ovaj problem prostim izračunavanjima. Nuklearne eksplozije povećavaju koncentraciju ugljenika c-14, dok ga je industrijska revolucija razredila proizvodnjom manje radioaktivnog ugljenika sagorevanjem fosilnog goriva. Međutim, i ova poteškoća se može lako korigovati. Ovi primeri pokazuju koliko promene u sredini mogu uticati na podatke. Zbog ovih nesigurnosti “ne iznenađuje što su neki arheolozi u očajanju digli ruke” od ove metode. iako ona ima mnogo problema, ipak preživljava jer ne postoji bolja metoda za datiranje za period poslednjih 50.000 godina. Možemo ilustrovati teškoće u datiranju ovom metodom analizirajući 11 ne tako starih ljudskih skeleta iz severne amerike. Prvi objavljeni podaci, zasnovani na nekoliko metoda datiranja, dali su prosečnu starost koja je bila veća od 28.000 godina. ponovo proučava nje dalo je starost manju od 4.000 godina, ali su i ovi ponovljeni rezultati takođe bili osporeni. Određena neslaganja postoje i između c-14 podataka i drugih vremenskih časovnika. Vilard Libi (Willard F. Libby), koji je dobio Nobelovu nagradu za razvoj sistema datiranja ugljenikom c-14, zabeležio je nekoliko godina ranije razlike između starosti drveća određene na osnovu godova i one dobijene uz pomoć c-14 metode. da bi uskladio različite podatke, on je rekao da drveće nekada proizvodi i više od jednog kruga godišnje.78 Njegova ideja nije preovladala i istraživači danas uglavnom smatraju da metoda ugljenika c-14 nije pouzdana, a da su godovi drveća mnogo precizniji u merenju vremena. urađeno je mnoštvo radova koji pokazuju način kako treba korigovati c-14 podatke da bi bili u skladu sa pravim podacima zasnovanim uglavnom na godovima drveća.79 Neslaganja su obično manja od 10%. tokom zadnjih 3.000 godina razlika je naročito mala, mada su godovi iz 600. godine naše ere datirani kao 150 godina stariji metodom ugljenika c-14, a oni iz 2.000. godine pre naše ere datirani su kao 300 godi na mlađi. Mi nemamo živo drveće koje potiče iz 3.000. godine pre naše ere,80 tako da se iza tog perioda dijagram sužava. primerak polufosilizovanog drveta koji je datiran pomoću godova na oko 9.000. godinu pre naše ere, interpretiran je kao 1.200 godina mlađi na osnovu c-14 metode. Međutim, i određivanje starosti pomoću upoređiva nja godova je problematično. to se obično radi tako što se pokušavaju uklopiti obrasci godova koji su označeni nepravilnostima zbog promena uslova sredine kao što je količina padavina. ako se obrasci dva komada drveta uklapaju, pretpostavlja se da su godovi rasli u isto vreme. uklapanje godova drveća je često teško i subjektivno. Nekada godovi ne pokazuju dovoljno varijacija da bi bili od koristi ili dve serije godova mogu pokazati veoma uverljivo uklapanje na nekoliko mesta, od kojih je samo jedno korektno. Jedan uzorak daglasove jele ispitivan na 113 mesta, bio je grupisan u 10 različitih regiona, kada je upoređen jednostavnim statističkim testom sa svojom glavnom hronologijom godova. Bile su razvijene statističke metode za korekciju ovog problema, ali su hronologije godova za bor i evropski hrast, koje predstavljaju osnovu za korigovanje metode c-14, bile okarakterisane od strane nekih statističara kao “sumnjive” i kao one koje sadrže “podmetnute korelacije”. podešavanje c-14 podataka takođe se suočava sa problemom nedostajućih godova. Naučnik Ferguson iz laboratorije godova na univerzitetu arizona razvio je bazičnu hronologiju godova za c-14 datiranje, upotreb ljavajući bor iz Belih planina u kaliforniji. On je koristio sasušeno drveće nađeno na tom području da bi proširio hronologiju godova živog drveća. Međutim, nekada je 10% godova nedostajalo. Štaviše, on ističe: “Ja često nisam u stanju da datiram uzorke sa dve ili tri hiljade godova u odnosu na glavnu hronologiju od 7.500 godina, čak ni sa uklapanjem uz pomoć radiokarbon podataka.” Činjenica da Ferguson nikada nije objavio sirove podatke iz svoje glavne hronologije baca sumnju na njihovu objektivnost. korišćenje primeraka starih hrastova i borova iz evrope, koji produžuju hronologiju na više od 9.000 godina pre naše ere, takođe nailazi na teškoće. iako su istraživači proučili više od 5.000 primeraka, a i c-14 datiranje je, takođe, korišćeno pri uklapanju,85 dobijeni rezultati nisu bili pouzdani. pojedini primerci pokrivaju samo nekoliko vekova i zahtevaju mnogo uklapanja, koja je često teško izvesti, da bi se podesili rezultati iz 9.000. godine pre naše ere. uklapanje između hronologija hrasta i bora označeno je kao “privremeno”: Štaviše, ovo datiranje ima kružno rezonovanje, jer se prvo koristi metoda ugljenika c-14, a zatim se podaci uklapaju, i onda se to uklapanje koristi kao osnova za fina podešavanja metode ugljenika c-14. Ovakva procedura se suprotstavlja argumentu da godovi drveća potvrđuju c-14 datiranje. Neki imaju više poverenja u korekcije ako se uklapanje godova drveća obavlja potpuno nezavisno. pretpostavljene korekcije c-14 datiranja ukazuju na opšti obrazac mlađih c-14 podataka (više ugljenika c-14) u odnosu na godove drveća, naročito kod starijih primeraka. Varijacije su takve88 da u nekim slučajevima jedan c-14 podatak može dati tri ili više različitih podešenih podataka. postoje pokušaji da se proširi korekcija za c-14 datiranje do 30.000 godina, korišćenjem sistema datiranja torijum-230/uranijum-234 na koralima.90 razlike od hiljadu godina koje su dobili neki drugi istraživači,91 čine takva podešavanja neuverljivim. Vidimo da danas prihvaćeni sistem za korekciju c-14 podataka predstavlja krhku strukturu. Neki od podataka su očigledno selektovani. serija c-14 podataka dobijena iz dubljih organskih slojeva tla na Južnom ostrvu Novog Zelanda dala je starosti od 9.900, 12.000, 27.200, 17.300 i 15.650 godina. Naredne publikacije uklonile su očigledno neuklapajuće mlađe podatke od 17.300 i 15.650 godina, u odnosu na stariji datum od 27.200 godina. Ova vrsta “doterivanja” je učinjena otvoreno i bez uvijanja, pošto istraživači veruju u pretpostavke ovog sistema datiranja. Međutim, u gornjem slučaju se možemo pitati da li faktori odgovorni za anomalije kod mlađih datuma mogu, takođe, biti uzrok zabrinutosti po pitanju prihvatanja starijih datuma. Biblijski izveštaj o stvaranju ukazuje na poreklo života od pre nekoliko hiljada godina. datiranje ugljenikom c-14 dalo je mnoštvo podataka koji idu daleko iza tog vremena. Mnogi od njih su navodno u skladu sa sekvencama lamina, o kojima smo ranije govorili. Postoje alternativna objašnje nja za datiranje ovih sekvenci. globalni potop nesumnjivo je bio uzrok glavnih promena u ciklusu ugljenika na našoj planeti. Zastupnici stvaranja pretpostavljaju da su u atmosferi i biljkama pre potopa postojale niže koncentracije ugljenika c-14. Takve pretpostavke se slažu sa izuzetno niskim nivoima ugljenika c-14 u uglju i nafti. Zastupnici stvaranja zatim ukazuju da su postepena prilagođavanja na Zemlji nakon katastrofe izazvala blago povećanje nivoa ugljenika c-14.94 Njegov postepeni porast u periodu od nekih 1.000 do 2.000 godina nakon potopa mogao je dovesti do starijih datuma kod lamina i drugih naslaga. Faktori pretpostavljeni od strane zastupnika stvaranja za promene u koncentraciji ugljenika c-14 uključuju ista objašnjenja koja koriste naučnici koji ne zastupaju stvaranje. treba da obratimo posebnu pažnju na: (1) veću razređenost ugljenika c-14 pre potopa; (2) jače magnetno polje pre potopa koje je sprečavalo kosmičke zrake u produkciji ugljenika c-14; (3) stopu mešanja ugljenika c-14 u okeanima nakon potopa, koja je uticala i na atmosfersku i na okeansku koncentraciju; i (4) promenu intenziteta kosmičkih zraka koji stvaraju ugljenik c-14.95 i zastupnici stvaranja i oni koji veruju da se život razvijao tokom dugih perioda, pretpostavljaju različite uslove u prošlosti da bi objasnili i uklopili podatake dobijene metodom ugljenika c-14. razlika je u vrsti promena koje se pretpostavljaju, a naročito u stopi tih promena, pa tako zastupnici stvaranja pretpostavljaju velike i nagle promene u koncentraciji ugljenika c-14. Текст је извучен из пдф документа, мало сам га средио, али не баш довољно. Битно је да се разуме у потпуности.

Е да, кад су већ поменути сисари, колико неко мора интелигентно да лаже и испира мозак сам себи да би поверовао у бајку о томе да су женке сисара случајним мутацијама наследиле од женки гмизаваца млечне жлезде, материцу, сисе и остало уместо пређашњих репродуктивних система сношења јаја и остало. Па то мораш да будеш Ђура да би био толика наивчина и незналица.

Брже се склањај са компјутера ...

Па зато што ти најзатрованији бунар . Немој да замараш човека, ја сам ти све објаснио, ствар је врло проста али ће ти требати пар година са овим темпом да укапираш. Дакле, интелектуално и образовно ниси дорастао теми, у преводу залутао си овде. Треба да прихватиш пријатељски савет и да се вратиш темама које су твој ниво тј. лобији, отрцавања и сл.

Како нема, ево га . Само што се прави Енглез, к`о што се онај прави Италијан. https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2016&mm=08&dd=12&nav_id=1164787 Otkrivena najveća arheološka prevara koja je unazadila nauku Lažni fosilni ostaci “karike koja nedostaje” između majmuna i ljudi, postavljeni u šljunak blizu engleskog sela Piltdauna, bili su vilica i zubi jednog orangutana i dva ili tri seta ljudskih kostiju, uz pomoć lepka za zube, otkrili su istraživači.

И фосили свих прелазних форми до наводног заједничког претка јер дуууууугачак је пут чак и по бајци до истога. Наравно, не они штреберски на које падају наивчине и недоучени др-и него стварни, али авај. Нема их .

То што ти кажеш нема на овој теми никакву вредност нити важност. Ти ниси дорастао ни интелектуално ни образовно овој теми и једино што мора човек стално да ради са тобом је да се бакће твојим лажима и клеветама.

Гледај, у твом систему вредности постоје идоли и квазидуховници пошто си и сам квазидуховник, то не постоји у мом систему вредности. Зато немој твој недорасли систем вредности да преносиш на другога, конкретно на мене. Ја немам никакве идоле, што повлачи логичан закључак да ни дотични Терзин није мој идол, а још мање духовник. То значи, пошто теби очигледно мора све да се црта јер си далеко од било какве бистрине, да ја немам никакву одговорност за све што он говори нити да се у свему слажем са њиме. Са њиме се 100% слажем када је у питању критика еволуционизма, мислим да то изузетно добро ради, а остало ме чак и не занима. Ко прати мој рад види да сам од њега постављао једино и искључиво оно што се тиче те тематике јер је човек професор биологије на једном од 5 најјачих Универзитета у Канади и то заслужује респект. Дакле, опет ћорак . Наравоученије-образуј се па паметуј.