о.Горан

Зар чињеница да тело одраслог човека има cca 100 милиона милиона ћелија, а свака има cca 100 милиона милиона атома не говори сама за себе о "случајности"?? Sapienti sat. Цела ова тема се своди на Sapienti sat.

Судећи по овој теми живи за дебакл , са обзиром да је изабрао губитнички тим.

Чек прво да човек види шта је, дал` је креациониста или дарвиниста или обоје или ништа од тога . Пошто је до сад био не дарвиниста, а креациониста који је све време подржавао дарвинизам. Не зна јадан колико не зна, прва лекција коју никако да утврди је да схвати колико не зна.

Са`ће то наши научници да објасне у пар корака.

КОЊСКА СЕРИЈА Једини ланац којим еволуционисти могу да се похвале - то је такозвана коњска среија. У уџбеницима се наводи уређени низ од четири сличице древних коња који се разликују по својем расту и облику копита (Сл. 14). Али не треба сметати са ума да је ова схема изграђена прилично условно и вјештачки. У стварности уопште нису нађена 4, него око 300 различитих врста коња, при чему научницима никако не полази за руком да у границама једне територије нађу поступност еволуционих промјена: према њиховој схеми, требало би да ниско у наслагама буду мали коњићи, а даље све крупнији и крупнији, све до наших данашњих. Напротив, остаци многих различитих типова налазе се у једним те истим наслагама. Како су онда једни од њих могли бити преци другим, ако су им ови били савременици? Осим тога, ако коње и распоредимо према замишљеној еволуционој поступности, испашће оваква "еволуција" количина ребара: испочетка 18, па онда 15, затим 19, и на крају опет 18. Сличне, пак, варијације су уочене и у броју пршљенова. С друге стране, и у нашим временима понекад се јављају коњи и муле са вишком прстију који се завршавају патуљастим копитима, баш као и код "првобитних" коња. Зато ни у постојању тро- и четверо- прстих коња у прошлости нема ничега чудног и натприродног. Једноставно, првобитно створени род коња је имао довољно велику залиху насљедне промјенљивости и првобитно се то испољило у мноштву разноликости, да би, током времена, очигледно, дио тог шаренила у формама био неповратно изгубљен. Ако некада у будућности еволуциониста-палеонтолог ископа остатке савремених паса - од бернандинца до минијатуурне пудлице - хоће ли он тада напокон моћи да изгради узлазећи еволуциони ланац од најмањих врста до највећих, као пут развоја од нижих форми ка вишим? Али о промјенљивости унутар граница једног рода подробније ћемо говорити мало касније. Било да су коњи првобитно били различите врсте у границама једне породице или да су припадали једном роду - у било којем случају, једно ребро вишка или патрљак копита вишка - још увије нису промјена крљушти на крзно или перје. Опште правило, којег се држе сви палеонтолози, гласи: што је већа таксономска одвојеност, од породица и родова према класа и типова, то је мања вјероватноћа да се сретне било каква форма каја би са ма како великим натезањем могла третирати као прелазна.Између класа се још и могу наћи мозаичне форме, али између типова ни тога више нема, а да не говоримо о прелазним формама. ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА СВИЈЕТ И САВРЕМЕНЕ НАУКЕ О ПРИРОДИ

Бесмислено је замајавати се празним причама ових који немају малтене ништа паметно да кажу о теми, него да се вратимо аргументима који побијају лажи којом се индоктринирају људи данашњице. Коњ Један од неколико често цитираних примера еволуционог развоја је коњ. У чему се састоји велики доказ који стоји у свим еволуционим уџбеницима? Серија коњског развоја почиње са „исконским коњем" названим Hyracotherium (садашње име EOHIPPUS). Еохипус (величина мачке) је имао четири ножна прста и био је у почетку класификован као Hiraks или Daman и који још увек јури по Африци. „Еволуциони" фосили коња су били нађени од Отнела Марша у америчким државама Небраска и Вајоминг 1870. године. Прво је нађен један зуб који је касније идентификован као мајмунски. Касније фосилне налазе Марш класификује по његовој еволуционој замисли у серију која се још увек налази изложена на Јелском универзитету у Америци. Серија показује прогресију у расту и прелазу од четири прста на ногама на један „прст" тј. садашње копито код коња, од Eohippusa до Equus-a (модерног коња). Други фосили се налазе у Европи, али већи део фрагмената није одговарао серији или временском раздобљу у којем су нађени. Неслагање ко коме припада и ко је из кога еволуирао, одражава се не само у професионалним расправама већ и у секвенци како су приказане у разним музејима и уџбеницима. Еволуциониста А. Г. Керкут описује ту збрку у „Уплетеност у еволуцији" (1965. год. Биологија/Зоологија, Том 4) Једно је постало јасно у еволуцији коња. Прича о еволуцији коња постаје све комплекснија упоредо са прикупљањем фосилне колекције - и уместо фамилијарног дрвета, гране дрвета су толико повећане да цела структура више личи на жбун него на дрво. Разлог за ту изјаву, је што број ребара, као што је било изложено у Америчком музеју природне историје, иде од Еохипуса са осамнаест ребара, на деветнаест за Плиохипуса, и назад на осамнаест за Equus scotti. Исто тако за слабински део кичме, од шест или седам за Еохипуса, на осам за Орохипуса, и оида уназад само шест за Equus scotti. Збрка је повећана што је фосил Еохипуса нађен на површини геолошког слоја заједно са фосилима модерних коња, Equus nevadensis и Equus асcidentalis. Код Ретлснејк формације у Орегон држави, Neohipparion са три прста нађен је заједно са једним копитом Pliohippus-a. Ha другим местима као у држави Небраска нађени су на истом налазишту фосили који по еволуционој скали представљају разне временске генерације. Као и раније, најбоље је пустити саме еволуционисте да се изјасне: Познати еволуциониста који и даље узима коњску серију као еволуциони доказ, назива у исто време званичну карактеризацију у уџбеницима „јадну". Бојс Генсбергер у извештају 1980. године пред скупом еволуциониста каже: Популарни пример коњске еволуције, како је сугерисан као постепена промена од створа величине лисице са четири прста, који је живео пре 50 милиона година, до садашњег много већег коња са једним прстом, је прича за коју се већ одавно зна да је погрешна. Уместо постепених промена, фосили свих посебних међуврста појављују се потпуно дистинктни, непромењени и онда ишчезну. Транзиционе форме су непознате". Велики француски палеонтолог Чарлс Деперет је рекао: „Тобожњи педигре од Equidae је обмањива варка." Професор Гејлорд Симсон са Харвардског универзитета пише у Живот у прошлости": „Постепена трансформација Huracotherium-a (рана врстa коња), тако драга генерацијама писаца уџбеника, није се никад десила у природи". Џејмс Перлоф прави аналогни закључак у својој књизи „Торнадо у ђубришту" у вези са хипотетичким развојем коњске серије: „Лако је подесити фосиле од најмањих до највећих, и онда тврдити да они потврђују еволуциjy. Човек би могао на пример да поређа кучеће кости по реду од најмањих чивава до зечара, од овчара до данске доге, и да то остави будућим генерацијама као доказ еволуције. To се у суштини десило са приказом еволуције коња. Ми данас имамо коње који се врло разликују по расту, од минијатурних понија до великих радних родова". Бранислав Кевић `Стварање или еволуција`

http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/5647-dani-svete-petke-u-lapovu#gallery6f5a574887-30

Он му је главни фан и дрвени адвокат

А главни "апостол" му је један који стално галами и пише простаклуке у недостатку памети и основног образовања. Шта ће човек, компензира... Е сад, не морам да кажем ко је тај јер се увек сам јави .

Имамо ми веће теологе овде од горепоменутих, све стручњак до стручњака

Да, из твојих садржајних и аргументованих постова просто извире стручност

Ја поставио тај текст на нет, а "нисам знао" за исти . Сваком новом поруком превазилазите себе .

Иначе, ова тема би могла комотно да се преименује у "Потпуни дебакл еволуционих лажи и потврда библијског Стварања" ...

Не, ја спадам у онај мали проценат који имају изграђен став на основу интензивног праћења теме тј. уложеног труда у исту, као и изношења става на основу аргумената, а не по принципу "што је баби мило то се баби снило" који имају поједини. Ти се стави сам у одговарајућу групу.

Не пратим лик и дело дотичног, али што се тиче ове теме, годинама сам учествовао у разним дискусијама по форумима и већег лажова и клеветника од њега нисам срео. Такође и некога ко стално прича о нечему у шта се не разуме.

Овде је такође разлика између мене и тебе. Пошто си једносмеран к`о једносмерна улица ти уопште не можеш да укапираш начелну тенденцију мог учешћа овде, а то је креирање оквира у ком ће људи сами истраживати и креирати закључке о овој теми. Зато ти не можеш никако да утувиш себи у главу како ја нпр. поштујем некога са ким се начелно слажем, али у неким доменима имам и различито мишљење од њих. Поштујем те људе зато што у многим стварима знају шта причају, за разлику од тебе који само блебећеш овде и чије мишљење нема никакву тежину. Свака твоја порука је на нивоу жуте штампе и ових тупавих ријалитија. Мени не пада на памет да доказујем ово што си горе написао нити сам икада и рекао да ћу то радити, то је твоја фантазија-свако се чеша тамо где га нешто сврби. Сем у једној поруци када сам рекао да се слажем са св.Јефремом Сирином по том питању ја то нигде и не помињем, то ти стално нешто трубиш и трабуњаш јер немаш ништа паметно овде да кажеш. Е да, кад смо већ код тога, колико је по твом мишљењу( ) стара земља, никако да то одговориш .

То су две различите ствари. Ја сам принципијелан и не мењам начелни став који сам градио дуго времена. Овај је бандоглав и недоказан и склон је да пише о темама о којима појма са благом везом од везе нема. Ја то никад не радим. Ако је дискусиона тема нпр. шпански језик нећу да се мешам јер не знам тај језик, док је за овога ова тема нпр. шпанско село , али он ипак трпа нос. Ту је дијаметрална разлика између мене и дотичног. Такође, он канда умишља да није поп пошто ме стално зове "поп" што је занимљив психолошки феномен . И најбитније, увек га победим у дискусијама које је сам тражио, ал он увек тражи још.

А јел`те... Очигледно много не знаш, а још очигледније је да те то не спречава да имаш као неки став. Свашта они проучавају, а нарочито им је битна што већа старост земље јер бајка не може да функциионише никако ако је земља стара нпр. милион година. Дарвин је постулирао милионе година старости, не сећам се тачне бројке па са онда та цифра стално повећавала те су дошли до ове данашње. На неком научном конгресу, сећам се једног текста који сам одавно читао, а на коме су учествовали математичари и биолози, ови први су упозоравали да та цифра мора да буде јако, јако велика, много већа од тада актуелне, али су били по кратком поступку ућуткани. Уопштено, многи су научници који си били гласови савести ућуткавани и скрајнути систематски од стране ових шарлатана, то је историјска чињеница.

Све ок, никад нисам био против шале, али против манипулације и демагогије јесам. Поставља се једно логично питање-зашто поједини толико грчевито и упорно бране лаж?

то је вероватно због мешања енг.речи billion која значи милијарда са нашом речи билион али то је периферна ствар битна је суштина

Шта хоћеш да кажеш овим питањем?

Није мени толико стало да докажем младост земље колико ми је стало до тога да нагласим свима неутралнима који прате ову тему, а узимају целокупну аргументацију у обзир, колики је ниво спекулативности и хипотетичности( ово су све еуфемизми) када су у у питању сви могући аспекти атеистичке тзв. ТЕ. У крајњој линији колики је "степен гордости" оних који мисле да држе наводне милијарде година у малом прсту и тако олако се фрљају њима, уз то проглашавајући све оне који се не слажу са њиховом псеудо догмом( читај: глупост) за "кретарде" и сл. То раде зато што је њихова мисао крајње тупава, па кад на време прогласе критичаре "ретардима" могу далеко лакше да манипулишу неупућенима уз помоћ научне терминологије и разних облика индоктринације и испирања мозга.

Онда ту је и овај текст Razna mjerenja potvrđuju ovo opadanje. Otkad su mjerenja počela 1835. godine, ukupna energija pohranjena u Zemljinom magnetskom polju opada za 5% svakih sto godina. Arheološka mjerenja pokazuju da je prije 1000 godina magnetsko polje bilo 40% jače. Novija mjerenja, pod nazivom International Geomagnetic Reference Field, najpreciznija ikad, pokazuju neto gubitak energije od 1.4% u samo tri desetljeća (od 1970. do 2000.). To znači da se energija polja dvostruko umanjuje otprilike svakih 1465 godina. Kada su mjerenja započela godine 1835. snaga polja bila je 8558 Am2 x 1022, 1965. god. 8017 Am2 x 1022, 1975. god. 7927 Am2 x 1022, 1985. god. 7871 Am2 x 1022, 1995. god. 7812 Am2 x 1022, a 2005. god. 7768 Am2 x 1022 . National geographic, 2004. godine, izvješćuje da je u naše vrijeme magnetsko polje 10 % slabije nego što je bilo polovinom 19. stoljeća. Fizičar dr. Russel Humphreys, kao bivši evolucionist, kaže da evolucionistički pokušaji da objasne slabljenje magnetskog polja Zemlje unutar svojih zamišljenih milijardi godina starosti Zemlje nisu znanstveno zadovoljavajući. Evolucionist geofizičar, David Stevenson, sa California Institute of Technology je, 29. kolovoza 2014. godine, iskreno izrazio zbunjenost koju Zemljino magnetsko polje izaziva kod evolucionista i svih istraživača koji vjeruju da je Zemlja stara milijardama godina. Stevenson o tome kaže: „Upravo u ovom trenutku postoji problem s našim razumijevanjem Zemljine jezgre i to je nešto što je iskrsnulo tek tijekom zadnjih godinu ili dvije. Problem je ozbiljan. Mi ne razumijemo kako je Zemljino magnetsko polje trajalo milijardama godina. Znamo da je Zemlja imala magnetsko polje većinu svoje povijesti. Ne znamo kako je Zemlja to uspjela. Sada imamo manje razumijevanja nego što smo to ranije mislili da imamo prije desetljeća o tome kao je Zemljina jezgra funkcionirala tijekom povijesti.“ http://nacija.hr/2015/12/11/slabljenje-magnetskog-polja-zemlje-starost-zemlje-je-manja-od-10-000-godina/

Poluzivot Zemljinog magneta Lambovo resenje izvora Zemljinog magnetskog polja pokazuje da jacina ovog magneta (magnetskog momenta - M) opada eksponencijalno. (slika) Ovaj tip raspada se mnogo lakse razume preko pojma njegovog poluzivota, tj. vremena potrebnog da se njegova vrednost smanji na 1/2. Poluzivot Zemljinog magnetskog momenta iznosi 1400 godina. Ova vrednost je dobijena na racunaru statistickom analizom svih dostupnih savremenih podataka, podataka koji pokrivaju 130 godina opservacija sirom sveta. Ovih 1400 godina su iznenadjujuce kratko vreme poluzivota sa istorijske tacke gledista. To znaci da svakih 1400 godina Zemljin magnet gubi polovinu one jacine koju je imao na pocetku tog perioda. Tabela pokazuje preostali deo pocetnog magnetskog momenta nakon sukcesivnih intervala poluzivota. Uocimo da se nakon svakog perioda preostali deo smanji za pola. Ovih pet intervala poluzivota predstavljaju 5 puta po 1400 godina, ili ukupno proteklo vreme od 7000 godina. Dakle, za 7000 godina Zemljino magnetsko polje je opalo na 1/32 od svoje pocetne vrenosti. Zemljin magnetski casovnik S obzirom da Zemljin magnetski moment opada poznatom brzinom, on se moze iskoristiti kao jedan casovnik za odredjivanje geoloskih vremenskih perioda. Slicno dedinom satu, i Zemljin magnetski sat zavisi od uskladistene energije i ima tendenciju da prestane sa radom. Za razliku od dedinog casovnika koji se mora navijati svakih osam dana, Zemljin magnetski casovnik je startovao sa tako ogromnom energijom da on jos uvek radi usled svog pocetnog "navijanja". "Opruga" ovog ogromnog sata je energija koja se sadrzi u magnetskom polju Zemlje. (slika) Rad sata se bazira na pouzdanoj brzini raspada, naime opadanju sa faktorom 1/2 svakih 1400 godina. Kad bi se u nekoj buducnosti, pre zaustavljanja Zemljinog magnetskog sata, izgubili svi ostali casovnici, teoretski bi bilo moguce odrediti kalendarsku godinu preko ovog magnetskog sata. To bi se moglo uraditi tako sto bi se precizno odredio Zemljin magnetski moment, a potom odredio odgovarajuci datum preko jedne krive kao sto je ona prikazana na (slici). Na slican nacin teoretski je moguce odrediti datum dogadjaja u proslosti preko ovog geoloskog sata kad bi se pronasao neki nacin za odredjivanje tacne vrednosti magnetskog polja Zemlje u vreme zbivanja tog dogadjaja. To je, medjutim, veoma tezak zahtev. Cak i danas se magnetski moment Zemlje ne moze precizno odrediti na osnovu jednog lokalnog merenja magnetskog polja, posto varijacije izmedju lokalnih vrednosti magnetskog polja mogu biti dosta velike. Ove varijacije mogu poticati od tzv. telurskih struja (obliznjim strujama u zemlji), lokalnih tela, diurnalnih varijacija (dnevnih varijacija vanzemaljskog porekla), kao i drugih razloga. Da bi se ukupni efekat tacno redukovao u jednu vrednost, tj. magnetski moment, potrebna je statisticka analiza koja obuhvata daleko vise informacija nego sto se moze dobiti na jednoj lokaciji. Dakle, slicno drugim metodama datiranja i magnetski sat ima svojih poteskoca. No i pored toga, njeno ogranicenje usled "opruge" predstavlja restrikciju na starost Zemljinog magnetskog polja. Samoindukcija usporava opadanje magnetskog polja Majkl Faradej je otkrio poznati princip da se u provodnoj petlji indukuje (stvara) elektricna struja svaki put kada se tamo desava promena magnetskog fluksa (linija sile) koji prolazi kroz tu petlju. Slika ilustruje ovaj zakon indukcije. Kada se iz jednog navoja zice izvuce permanentni magnet, u toj zici se indukuje elektricna struja. Ova indukovana struja proizvodi jedno indukovano magnetsko polje koje tezi da odrzi magnetsko polje koje se smanjuje, usporavajuci tako opadanje magnetskog polja. Kad se u slucaju elektromagneta iskljuci strujni izvor, na slican nacin opadajuce polje jednog elektromagneta indukuje struju odrzavanja. Ovaj proces se naziva samoindukcija i sprecava da se elektromagnet ugasi trenutno. Uvek je potrebno izvesno vreme za njegovo gasenje. Kada Zemljino magnetsko polje opada, ono u Zemljinom jezgru proizvodi elektricnu struju koja tezi da odrzi to magnetsko polje. Da ne postoji ova samoindukcija, Zemljino magnetsko polje bi vec odavna bilo ugaseno. Posto u Zemljinom jezgru ne postoji nikakav dinamo koji bi odrzavao tok te struje, javlja se tendencija da se ta struja zaustavi. Ali sada stupa na scenu princip samoindukcije, usporavajuci gubitak magnetskog polja. Ukoliko su poznati njegova induktivnost L i otpornost R, moguce je odrediti vreme opadanja elektromagneta. Kolicnik L/R odredjuje sporost kojom taj magnet opada. Vremenska konstanta T, to jest vreme potrebno da elektromagnet opadne na oko 37% od svoje pocetne vrednosti, se jednostavno racuna iz jednacine: T = L/R gde je T u sekundama, L u Henrima, a R u Omima.10 Moze se pokazati da Zemljino jezgro ima samoinduktivnost malo vecu od jednog Henrija, a da je njegova otpornost fantasticno mala (jer jezgro sadrzi ogromne kolicine provodnog materijala). I kao sto bi se moglo ocekivati, vreme opadanja Zemljinog magnetskog polja je prilicno dugo. Vremenska konstanta je dobijena na osnovu opservacionih podataka (istovremeno sa proracunom vremena poluzivota) i pronadjeno je, kada se sekunde pretvore u godine, da iznosi 1970 godina. Ovo je jedna interesantna vrednost. To znaci da je 1970-ih godina vrednost Zemljinog magnetskog polja iznosila samo 37% od one koja je bila u vreme Hristovog rodjenja. (slika) Kljuc za svojstva Zemljinog jezgra Lambov rad je bio sveobuhvatniji nego sto to implicira prethodni odeljak. On se nije bavio strujom u jednom jedinom namotu zice. Lamb je morao da razmotri struju koja je bila neravnomerno rasporedjena kroz sferni provodnik. Ovo je mnogo kompleksniji problem od onog sa jednim zicanim namotajem. On je uspeo da resi problem koristenjem cetri Maksvelove jednacine elektromagnetskog polja. Ovo je cuvena grupa jednacina koje je otkrio James Clerk Maxwell, i koje su mu omogucile da unificira celokupni temelj elektriciteta, magnetizma i optike (prakticno svu tadasnju fiziku), sto je najvece pojedinacno dostignuce u istoriji fizike. Sa takvim strogim matematickim pristupom, Lamb je resio mnoge aspekte ovog problema koji su povezani sa Zemljinim magnetskim poljem i strujom koju ono stvara. On je ponudio opste jednacine, ali nikad nije dosao do njihovih resenja jer nije imao potrebne opservacione podatke. S obzirom da je danas dostupno mnostvo podataka, o Zemljinom jezgru se moze dosta saznati na osnovu tih resenja. Niko tacno ne zna kako bi se ponasalo gvozdje i drugi materijali kad bi se podvrgli temperaturi i pritisku koji postoje u jezgru Zemlje. Medjutim, izracunata vrednost provodnosti Zemljinog jezgra je najverovatnija vrednost za gvozdje pod ovim uslovima. (slika) Provodnst gvozdja na 400oC iznosi 2,3 x 105 mho/m. Ocekivalo bi se da provodnost gvozdja opadne sa temperaturom i da vrednost od 4,04 x 104 mho/m udovoljava tom zahtevu. Zato nije nerazumno smatrati da je gvozdje jedan od glavnih mogucih elemenata jezgra. Interesantno je zapaziti da provodnost morske vode iznosi 5 mho/m, sto je samo jadan desetohiljaditi deo provodnosti Zemljinog jezgra. Morska voda ne bi mogla trpiti elektricnu struju koju proizvodi Zemljino magnetsko polje; ona ima isuvise veliku otpornost. Magnetsko polje bi davno nestalo kad bi se jezgro sastojalo od morske vode. Sadasnja vrednost struje u Zemljinom jezgru Dr. Thomas Barnes je takodje uzeo Maksvelove jednacine i izveo resenja slicna Lambovim, ali u savremenim jedinicama, terminologiji i matematickom aparatu. Ova nova izvedba daje jedno resenje za ukupnu struju Zemljinog jezgra u funkciji jacine odgovarajuceg magnetskog polja na polovima. Stavljajuci danasnju vrednost magnetskog polja na polovima, naime 0.62 gausa, dobija se 6.16 x 109 A za sadasnju vrednost struje u Zemljinom jezgru. Dakle, struja od nesto vise od sest milijardi Ampera u jezgru Zemlje proizvodi svoje magnetsko polje danas. Ova struja Zemljinog jezgra nije uniformno raspodeljena u jezgru. Resenje za gustinu struje u zavisnosti od rastojanja od centra pokazuje da je stujna gustina najveca na dve trecine precnika jezgra, kao sto je prikazano na slici. Elektricno zagrevanje Zemljinog jezgra Svaki put kada elektricna struja tece kroz provodnik, dolazi do njegovog zagrejavanja. Ovo zagrejavanje predstavlja gubitak energije. Jednacina za gubitak snage na racun elektricnog zagrijavanja glasi: P = I2R gde je I jacina struje, a R otpornost. Resenje za toplotne gubitke jezgra Zemlje se dobija integracijom jedne jednacine, slicne gornjem izrazu, preko celog jezgra. Vrednost dobijena za sadasnju toplotnu snagu u Zemljinom jezgru iznosi: P = 8.13 x 108 W To je 813 megavata snage, sto predstavlja dosta pozamasnu kolicinu toplote koja se formira u Zemljinom jezgru. Izrazeno u kalorijama ova proizvodnja toplote iznosi 1,94 x 108 cal/s. Ovih 813 MW gubitaka snage predstavlja sadasnju brzinu oticanja energije uskladistene u magnetskom polju Zemlje. To je, svakako, razlog opadanja Zemljinog magnetskog polja. Njena "magnetska opruga" se odmotava. Datum nestajanja Zemljinog magnetskog polja Znajuci da Zemljino magnetsko polje opada i da njegovo vreme poluzivota iznosi 1400 godina, neko se moze upitati: "Kada ce nestati Zemljino magnetsko polje?" Na ovo pitanje se ne moze bas lako odgovoriti jer je ovo opadanje eksponencijalno. Kad bi opadanje bilo linearno (pravolinijsko opadanja), odgovor bi se lako dobio. Jedna drzavna publikacija iz 1965. god. pretpostavlja da je ovo opadanje linearno i fiksira taj trenutak na 3991. god., kao sto se vidi u sledecem citatu: "Od vremena Gausovih merenja Zemljin magnetnki moment opada, prilicno linearno, pribliznom brzinom od 5% na 100 god. Uzevsi da se nastavi ovom brzinom, nasa analiza pokazuje da ce dipolni moment nestati 3991. god."11 Teoretski, jedno eksponencijalno slabljenje, kao sto je ovo, nikad ne bi dostiglo nulu jer ono uvek ima jacinu koja je upola manja od one 1400 godina ranije. Medjutim, prakticno za jedan eksponencijalni raspad se smatra da dostize tacku ponistavanja kada dostigne "nivo suma". Magnetske oluje, koje prate eksplozije na Suncu za oko 30 sati, mogu iznenada promeniti magnetsko polje za oko 1%.12 Otuda, mozemo na svoju ruku uzeti da nivo suma (tj. tacka nestanka) iznosi 1/100-ti deo danasnje vrednosti Zemljinog polja. Sada se brzina eksponencijalnog opadanja sa poluzivotom od 1400 godina moze iskoristiti da se pokaze kako bi magnetsko polje Zemlje nestalo oko 11.000. god., odnosno za oko 9.000 godina od danas. Medjutim, njegova delotvornost kao magnetskog stita nestace mnogo pre tog datuma. Slika pokazuje razliku izmedju jednog eksponencijalnog zakona raspada koji oznacava 11.000. godinu kao datum nestanka, i linearnog zakona raspada kod koga nestanak polja nastupa 3.991. godine. Linearni raspad bi se mogao iskljuciti, jer su svi prirodni raspadi eksponencijalni. Stavise, ako se ovi opservacioni podaci analiziraju metodom najmanjeg srednjeg kvadrata, za eksponencijalnu krivu se dobijaju manja odstupanja nego za linearnu krivu. Odavde zakljucujemo da je ovo opadanje linearno i da je datum nestanka blizi 11.000. god. nego 3991. god. Posledice opadanja magnetskog polja Jedna od posledica opadanja Zemljinog magnetskog polja je porast kolicine zracenja koje dolazi do Zemlje. Tako sve vise solarni vetrovi i kosmicki zraci udaraju u nasu planetu. Ovaj porast zracenja je, svakako, skodljiv i uzrokuje opasne mutacije. Osim toga, porast kosmickog zracenja koje dolazi do atmosfere, povecava brzinu stvaranja ugljenika C-14. Kosmicki zraci stvaraju neutrone u atmosferi, koji se pak sudaraju sa azotom stvarajuci C-14.13 Dakle, brzina stvaranja ugljenika C-14 je veca sada nego u proslosti. Metoda datiranja C-14 se bazira na pretpostavci da je ova brzina stvaranja konstantna, ali sada mi znamo da ova brzina stvaranja nije konstantna. Cinjenica da je brzina stvaranja u proslosti bila manja nego danas, zahteva izmenu ranije proracunatih C-14 datuma, prepravljajuci ih na neko mladje doba. (slika) Ova korekcija je progresivno veca za starije datume zbog eksponencijalnog karaktera opadanja. To znaci da najstariji datumi kod C-14 datiranja u stvari i nisu tako stari i da bi trebalo biti ispravljeni na mladje datume. Pocetna vrednost Zemljinog magnetskog polja Kada bi bila poznata pocetna vrednost Zemljinog magnetskog polja, mogao bi se ustanoviti datum njegovog nastanka. To bi se uradilo ekstrapolacijom unazad na krivoj eksponencijalnog opadanja. Ali mi ne znamo koliko je ta pocetna vrednost iznosila. U tabeli su prikazne vrednosti magnetskog polja izracunate unazad u vremenu. Ove hipoteticke vrednosti bi postojale za svaki navedeni datum kad bi danasnja brzina raspada (tj. vreme poluzivota 1400 god.) ostala nepromenjiva tokom tog perioda. U tabeli su takodje navedene, radi poredjenja, velicine magnetskih polja iz astronomiji. Ove vrednosti astronomskih magnetskih polja su uzete iz jedne publikacije14 i najverovatnije da se radi o tacnim vrednostima. Magnetsko polje jedne magnetske zvezde (sa svojim termonuklearnim poreklom) iznosi oko 100 gausa. Sigurno se ne moze ocekivati da jedna planeta ima magnetsko polje veliko kao magnetska zvezda. Zato nije verovatno da je Zemljino magnetsko polje ikad bilo tako veliko. Tako se moguca gornja granica za pocetnu vrednost Zemljinog magnetskog polja stavlja na manje od 100 gausa. Poreklo Zemljinog magnetskog polja Primenjujuci razumnu pretpostavku da ova planeta nikad nije imala magnetsko polje kao jedna magnetska zvezda, iz tabele se moze uociti da postanak Zemljinog magnetskog polja mora biti mladje od 8.000 godina. Drugim recima, postanak Zemljinog magnetskog polja desio se pre 10.000 god. Koliko tacno pre ovog datuma ne moze se odrediti na osnovu danasnjeg naucnog znanja. Ako se pretpostavi da je pocetna vrednost Zemljinog magnetskog polja bila za red velicine manja od one koju ima magnetska zvezda, postanak bi se mogao desiti pre oko 6 ili 7 hiljada godina. Svakako, ova ilustrativna vrednost je uzeta zato sto je konzistentna sa pribliznim datumom stvaranja koji se moze izracunati iz biblijske hronologije. Ona dokazuje naucnu potvrdu starosti Zemljinog magnetskog polja koja je u granicama starosti Zemlje koju odredjuje Biblija. Jedina alternativa za "mlado" Zemljinog magnetskog polja jeste negiranje opadanja Zemljinog magnetskog polja, sto nije bas mudro stanoviste za jednog naucnika s obzirom na strogu fiziku na kojoj se bazira teorija Sir Horace Lamba i da je ne podrzavaju tokom 160 godina sirom sveta prikupljeni podataci. Slabosti tradicionalne hipoteze preokreta Savremeni podaci koji obuhvataju sve sirom sveta obavljene opservacije intenziteta Zemljinog magnetskog polja, reducirani naprednim matematickim tehnikama i zabelezeni u zvanicnim drzavnim publikacijama, omogucavaju jedan obiman dokaz raspada Zemljinog magnetskog polja i kao posledicu zakljucak da je Zemljino magnetsko polje mlado. Medjutim, ortodoksni tradicionalisti ignorisu ove podatke i postavljaju hipotezu preokreta (reverzionu hipotezu) da bi zadrzali svoju "geolosku" hronologiju. U ovoj hipotezi oni pretpostavljaju da se Zemljino magnetsko polje okretalo vise puta u veoma dalekoj proslosti iz njima nepoznatih razloga. Oni se ne koriste aktuelnim podacima o magnetskom polju na Zemlji, vec "citaju" lokalni remanentni (zaostali) magnetizam u stenama, pokusavajuci da dokazu svoj stav na osnovu ove magnetizacije u stenama. Medjutim, reverziona hipoteza ima poteskoce, jer podaci o magnetizmu u stenama ne daju uverljiv dokaz o okretanjima Zemljinog magnetskog polja. J. A. Jakobs, koji se slaze sa evolucionom hronologijom i hipotezom preokreta, priznaje velike slabosti u interpretaciji kompleksnih podataka iz stena. U svojoj informativnoj knjizi, The Earth's Core and Geomagnetism (Zemljino jezgro i magnetizam), Jakobs daje brojne ilustracije nedoslednosti podataka iz stena.15 Da bi se ispravile ove nedoslednosti, za bar cetri fizicko-hemijska procesa se smatra da su u stanju da prouzrokuju samo-obrtanja magnetizacije u stenama, procese koji su nepovezani sa magnetskim poljem Zemlje. Ovi procesi su potrebni tradicionalistima da bi ucinili da se nesaglasni podaci sloze sa hipotezom preokreta. Jakobs upozorava: "Takvi rezultati pokazuju da treba biti oprezan kod interpretacije svih reverzija kao posledice obrtanja polja i da problem odlucivanja koje od reverznih stena ukazuju na obrtanje polja moze biti u nekim slucajevima veoma tezak. Da bi se pokazalo da je jedan uzorak reverzne stene namagnetisan obrtanjem Zemljinog polja, neophodno je pokazati da on nije mogao biti preokrenut nekim fizicko-hemijskim procesom. To je jedan doslovno nemoguc zadatak..."16 Odavde se vidi da sama tehnicka literatura osvetljava cinjenicu da je hipoteza preokreta opterecena poteskocama. To je jedna slaba hipoteza bez ikakvih cinjenica koje bi je podrzavale i bez istorijskih podataka na osnovu kojih bi se mogao izracunati Zemljin magnetski moment (tj. ukupna jacina ovog magneta). Svi podaci i proracuni Zemljinog magnetskog momenta podrzavaju teoriju opadanja koja navodi na jednu malu starost, kao sto je receno u prethodnim odeljcima. Poreklo Zemlje Poreklo Zemljinog magnetskog polja je bez sumnje vezano za poreklo Zemlje. Nema razloga da se veruje je ovo magnetsko polje "navijeno" u nekoj geoloskoj epohi u proslosti nakon nastanka Zemlje. Ako se pretpostavi da se nastanak desio negde oko 5.000. god. pne., magnetski moment bi iznosio najmanje 2,6 x 1024 Am.2 Danas se smatra da jedna planeta ne moze imati magnet te jacine. Tako se ispostavlja da nista nije moglo inicirati jedan tako silan magnet unutar nase planete posle nastanka Zemlje. Dakle, dolazi se do zakljucka da je Zemljino magnetno polje stvoreno u pocetku, u vreme nastanka Zemlje, i da je od tada postepeno opadalo. Obrada savremenih podataka i povezivanje nastanka magnetskog polja sa nastankom Zemlje osigurava naucnu verodostojnost jedne starosti Zemlje koja je u skladu sa staroscu izracunatoj na osnovu Biblijske hronologije. http://www.cps.org.rs/Cks2/cks205b.html