о.Горан

Пази, креационисти и критичари тзв. ТЕ ништа не експлоатишу већ у великом проценту случајева једноставно износе оно што је сува фактографија. Од самога старта тј. од објављивања Дарвинових капиталних књига постојала су, грубо речено, два табора-проеволуциони и онај који је против( Овен, Агасиз, Сеџвик, Миварт итд. итд.). Овај први се показао као изузетно агресиван, безобзиран и безобразан и управо захваљујући томе су успели да остваре доминацију, не силом аргумената. Један од начина је да прогласе неистомишљенике "кретардима", глупима и сл. као и да ангажују оне који појма немају о теми, а воле да галаме. Овде имамо један школски пример за то, типичан и крајње неоригиналан , Дакле, од самога старта имамо светски признате научнике који критикују Дарвинов рад, али су они намерно скрајнути и маргинализовани. Ево неколико њих http://www.arn.org/quotes/critics.html Soren Lovtrup Adam Sedgwick (1785-1873) Итд. итд.

Шта год ти причаш нема везе са мозгом. Није лако то успети морам да признам . Ниси баш бистар, али си довољно интелигентан да си видео да ја нигде и никад нисам заступао нити заступам равноземљаштво нити се бавим том тематиком. Дакле, тај ко то заступа нека се бави тиме. Ја сам напротив става да је равноземљаштво нека врста интелектуалног кукавичјег јајета којим се замајавају људи уместо да се баве суштинским стварима као што је порекло човека што повлачи и однос према Створитељу. Географски облик земље је најобичнија формалност невезано који год да је, а ја лично не заступам став равне земље. О томе сам постављао и видео запис у коме се говори о томе да креационисти такође не заступају равну земљу. Тако да... Испалио си више ћорака овде човече него покојни Бата на Немце .

Да си далеко интелигентнији као што ниси и да си далеко мање брзоплетији него што јеси скапирао би да је тежиште мог рада на припремању терена за здраво и самостално промишљање о овој теми, а најпре о пореклу нас самих. Дакле, није поента у цензури већ у допуштању да се чује "друга страна"( мислим на ИД) наспрам ових који су годинама лагали децу горенаведеним примерима и да се сучеле аргументи. То у преводу значи безусловну капитулацију еволуције, али у утакмици изношења аргумената, а не цензурисањем. То твој једносмерни мозак тешко мож` да схвати јер теби ништа теже него да самостално размишљаш и то си овде доказао мали милион пута. Твоје писање, боље рећи блебетање овде је жалостан школски пример изношења безочних клевета, незнања, простаклука и интелектуалног снобизма.

Дакле, да резимирамо што се тиче Хекела. Хекел је лажирао тј. фалсификовао резултате свог научног рада и тим његовим фалсификатима су годинама безочно лагана деца јер су се те лажи налазиле у уџбеницима деценијама после откривене, доказане и признате преваре. Колико су вешто писци уџбеника лагали децу сведочи ово питање Тумарала јер је превара откривена пре више од 100 година. И ово није једина лаж којом су деца индоктринирана, помињао сам и Милеров експеримент којим је деци систематски испиран мозак како је откривено како је настао живот, па фабриковање приче око биберастог мољца итд. Све превара до преваре што и не чуди са обзиром да знамо о коме је реч. Да не говорим о Пилтдаунском лажирању резултата, зубу из Небраске и много чему другом. И колико је само оних који су индоктринирани тј. лагани као Тумарало, ако не рачунам ове наше наивчине који сами себи испиру мозак .

Хах, добро јутро... Него шта да је моја информација тачна и уопште пре свега није моја него је то општепозната чињеница која опстаје захваљујући неупућенима и незаинтересованима. Хекел је фалсификовао и лажирао цртеже прилагођавајући их еволуционој хипотези, а о томе сам одавно писао само што се ти ишчуђаваш јер ниси пратио пажљиво тему. Ево где сам писао о томе . Пажљиво прочитај ово што је ту наведено нарочито ову Хекелову реченицу: Када је Хекел напокон разоткривен, у својој немоћи рекао је следеће: “Након овог компромитујућег признања 'фалсификата' требао бих бити обавезан да сматрам самога себе осуђеним и уништеним, када не бих имао утеху да видим упоредо са мном на оптуженичкој клупи стотине колега криваца, између којих су многи најповерљивији истраживачи и најцењенији биолози. Велика већина дијаграма у најбољим уџбеницима биологије, студијама и часописима, навукла би исти степен оптужбе за 'фалсификат' зато што су сви они нетачни и, више или мање, дотерани, удешени, прерађени и конструисани. "* Francis Hitching, The neck of the Giraffe, Where Darwin went wrong?1982.g. 204 стр.

Аха, кад би се шалили... О превари тзв. Хекелових ембриона, а то је ово што си управо навео, причали смо овде пре пар месеци. То је лаж којом се деци деценијама испирао мозак путем уџбеника, конкретно више од 100 година после разоткривања Хекела од његових колега.

Шта би ово требало да значи? Неко упозоравање да ћу да прођем као Стојковићка јел . Што је баби мило то се баби снило. Што се конкретно вакцина тиче, ја нисам никада давао изјаве по том питању. Моја деца су вакцинисана свим вакцинама, али свакако да подржавам јавну и одговорну дебату по том питању. Како када су у питању вакцине саме по себи, тако и када је у питању квалитет и садржај садашњих вакцина. Што се дарвинизма тиче, ја се не залажем за избацивање истога из школства већ заступам став да треба да се износе аргументи за и против тј. да се створи оквир за здраво промишљање деце тј. будућих генерација о тој теми. Мишљење тебе који једва натуцаш о тој теми је потпуно небитно. То што волиш да галамиш и клеветаш је твој проблем, а не мој.

Наравно, кад је бајка у питању треба имати у виду пре свих бајковитих спекулација о тобожњем преласку тзв. заједничког претка до човека и све тобожње транзиције( од једноћелијског организма па надаље) до тог наводног заједничког претка. То је тек монтипајтоновски пут пун хумора нарочито када та квазинаучна секта то "објашњава" крајње озбиљно рачунајћи ваљда да смо сви наивчине као Јустин и слични .

Оно кад стално мораш да понављаш лекције ... Наравно књига није преведена на српски језик, као и мноштво других добрих књига из ове области, битно је да је књига Кије коцкар хит...

Није Гугл транслејт него је преузет одавде https://mk.titlovi.com/prevodi/expelled--no-intelligence-allowed-104902/ . Ако је и направљена нека грешка у брзини јер ја нисам беспослен нити замајавам овде људе тј. не правим само штету као поједини то ни у чему не мења суштину, а суштина је да неки никако да престану да буду наивчине највишег калибра . Ајд што троше њи`ово време на лажи којима лажу сами себе( и то врло вешто ) него још би и наше да губе. И никако да науче основне лекције човече... Гори су од црног Анђелка

Иначе, лаковерни стално понављају те плитке приче о наводној "завери" и сл. да би прикрили гомилу нелогичности и лажи које пропагирају ови што промовишу бајку. Овде се ради о простој ствари-постављена је једна хипотеза која није тачна, није тачна јер је глупа и неаргументована, а логично је да машинерија која је засновала професионалне каријере и ухлебљење на истој не жели да се та лаж разоткрије. Дакле, врло просто, нема ту никакве мистике и закулисне завере.

Др Гонзалес је и један од интервјуисаних у познатом документарцу Expelled из 2008.г. Ево шта је тада рекао, а што можемо видети почевши од око 13.минута: Dr Gonzales: Ako gledamo u srž, mislim da nema sumnje da je središte mog rada nešto što bi neki nazvali inteligentni dizajn. Ljudi postaju vrlo osjetljivi oko toga. vijek kada kažete ''inteligentni dizajn'' u prostorijama akademija, to su za njih borbene riječi. Astronom Guillermo Gonzalez se našao u divljoj pucnjavi s Iowa State univerzitetom, nakon objavljivanja njegove knjige u kojoj se raspravlja da je svemir inteligentno stvoren. Usprkos zvjezdanom istraživačkom zapisu koji je doveo do istraživanja nekoliko planeta, njegova molba za visoki status je bila odbijena, a njegova karijera je bila stavljena u opasnost. Dr Gonzales: 2005. sam se brinuo o mom visokom statusu kad je molba kružila zato što sam to promatrao kao strategiju Hectora Avalosa i njegovih suradnika kako bi zatrovali situaciju na kampusu protiv mene zato što je znao da još nisam dobio visoki status i bio sam vrlo ranjiv. Sumnjam da æu sad dobiti status jer sam izradio struèni rad o inteligentnom dizajnu. Dr. Gonzalez imao je ove savjete za znanstvenike koji bi mogli razmišljati o sljeðenju njegovog primjera: Dr Gonzales:: Ako cijene svoje karijere, trebaju biti tiho o njihovim pogledima na inteligentni dizajn. Znamo da postoji vrijeme i mjesto gdje treba biti tiho a i vrijeme i mjesto gdje možemo napraviti buku ako to želimo. Пошто се многи праве необавештени морамо стално да обнављамо градиво, шта ћу...

Интересантно је како се космолози праве необавештени када је у питању подешеност Земље за живот, а чиме се иначе бави област науке која се зове астробиологија. Пошто је за ове лаковернике који верују у бајку све слепа случајност тј. "еволуција" ( ), њима је и ово нешто сасвим случајно. А пошто стално мораш да им понављаш лекције јер брзо забораве, ево да поновим др Гиљерма Гонзалеса који се годинама интензивно бави овом тематиком, а можете га видети у овом занимљивом документарцу почевши од око 34. минута. Као и остали представници Интелигентног дизајна и овај "нема појма" што се да видети из следећих детаља његове научне биографије: Key Facts about Dr. Guillermo Gonzalez He has authored 68 peer-reviewed scientific articles in refereed science journals. He is an author of Observational Astronomy, second edition (2006), a college-level astronomy textbook published by Cambridge University Press (authors: D. Scott Birney, G. Gonzalez and D. Oesper). His work has been cited in Science, Nature, and many other scientific journals. All told, there were nearly 1,500 citations to his articles and research in science journals by the end of 2005. His research led to the discovery of 2 new planets. He is building new technology to discover extrasolar planets. He served on the NASA Astrobiology Institute Review Panel in June 2003, and the National Science Foundation Advanced Technologies and Instruments review panel in January 2005. He has served as a referee for Astronomical Journal, Astronomy & Astrophysics, Astrophysical Journal (and Letters), Icarus, Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, Nature, Naturwissenschaften, Publications of the Astronomical Society of Japan, Publications of the Astronomical Society of the Pacific, Origins of Life and Evolution Biospheres and Science. https://evolutionnews.org/2007/05/biosketch_of_dr_guillermo_gonz/ Битно је нагласити да ови наши "стручњаци" овде кипе од знања .

Ево још мало Јахија, не брините се, нико се неће "заразити" ако прочита: Хомо рудолфенсис: Погрешно састављено лице Термин Хомо рудолфенсис је име дато неколицини фосилних фрагмената ископаних 1972. Група која је била представљена са овим фосилом такође је била означена као Хомо рудолфенсис зато што су ови фосилни фрагменти били нађени у близини Рудолфове реке у Кенији. Већина палеоантрополога прихватају да ови фосили не припадају посебној врсти, него да је биће названо Хомо рудолфенсис било у ствари Хомо хабилис. Ричард Лики, који је ископао фосиле, представио је лобању, коју је назвао “КНМ-ЕР 1470” и рекао да је стара 2,8 милиона година, као највеће откриће у историји антропологије и имао је далекосежни ефект. Према Ликију, ово биће које је имало малу запремину лобање као Аустралопитекус, а ипак лице човека, било је недостајућа карика између Аустралопитекуса и човека. Ипак, након кратког времена је схваћено да је човеколико лице које је имала КНМ-ЕР 1470 лобања, која се стално појављивала на насловним страницама научних магазина, било резултат погрешног спајања фрагмената лобање - што је могло бити и намерно. Професор Тим Бромиџ, аутор многих студија о анатомији људског лица, нагласио је ову чињеницу коју је открио уз помоћ компјутерске симулације 1992: “Када је она (КНМ-ЕР 1470) први пут реконструисана, лице је постављено на лобању у готово вертикалном положају, умногоме налик равним лицима код савремених људи. Али недавне студије анатомских односа показују да у стварности ово лице мора бити истурено знатно према напред, креирајући тако мајмунолики изглед, више налик на лице Аустралопитекуса.” Еволуциони палеоантрополог Кронин у вези са овим изјављује следеће: “...Његово релативно робусно грађено лице, спљоштен носно-алвеоларни кливус (који подсећа на пљосната лица аустралопитекуса), ниска максимална лобањска ширина (на слепоочним костима), јака очњачка избочина и велики кутњаци (на шта указују заостали коренови), све су то релативно примитивне црте које повезују овај примерак са члановима рода А. африцанус.” Лоринг Брејс са Универзитета Мичиген дошао је до истог закључка као резултат анализа које је направио на вилици и зубним структурама лобање 1470 и рекао је: “Величина вилице и оног дела који садржи кутњаке показала је да ЕР-1470 има потпуно исто лице и зубе као код Аустралопитекуса.” Професор Алан Вокер, палеоантрополог са Џон Хопкинс Универзитета, који је као и Лики извео многа истраживања на лобањи КНМ-ЕР 1470, брани став да ово биће не би требало бити класификовано као “хомо”, то јест као људска врста (Хомо хабилис или Хомо рудолфенсис), него обрнуто, мора бити укључено под врсту Аустралопитекус. Укратко, класификације као Хомо хабилис или Хомо рудолфенсис, које су представљене као прелазне карике између Аустралопитекуса и Хомо еректуса, потпуно су имагинарне. Као што је потврђено од стране многих истраживача данас, ова бића су чланови серије Аустралопитекуса. Све њихове анатомске карактеристике откривају да је сваки од њих мајмунска врста. Након ових бића, од којих је свако мајмунска врста, долазе “хомо” фосили, или фосили људских бића.

Лаковерније од Гримових бајки, са тиме да за ове знамо да су бајке. Али пази, са којом они "озбиљношћу" они продају ту назови науку, у ствари обичне измишљотине, е то је стварно махеризам . Армија продаваца магле и још већа армија наивчина који су спремни да верују у све то, к`о ови наши овде ... Ови Авокадо, Јустин и остали су могли до сад сабрана дела вл.Николаја, Достојевског и још Дучића приде да прочитају уместо што су губили и своје и наше време бранећи лаж. А овај што сваких неколико дана наглашава како је др је мог`о још 2 доктората да напише уместо што нас је замајавао овде клеветама и својом лаковерношћу( да не кажем прецизнији израз, погодиће га сам).

Еволуција је на свим плановима погрешна, што видимо и на овом примеру. То једино не виде стручњаци за лагање самих себе, а ти исти се углавном и поносе тиме како су сами себе добро слагали, као ови наши овде . Двоноштво као ћорсокак еволуције Осим фосилних записа које смо разматрали до сада, непремостива анатомска пукотина између човека и мајмуна такође поништава измишљену причу о еволуцији човека. Једна од ових пукотина има везе са начином ходања. Људско биће хода усправно на своје две ноге. Ово је један посебан начин кретања који није виђен ни код једне друге врсте. Неке животиње имају ограничену способност да се крећу када стоје на своје две задње ноге. Животиње као медведи и мајмуни крећу се на овај начин само понекад, на пример када желе допрети до неког извора хране, али и тада само накратко. У нормалним случајевима, њихови скелети се нагињу према напред и они ходају на све четири ноге. Да ли се онда двоноштво развило из четвероножног хода мајмуна, као што еволуционисти тврде? Наравно да не. Истраживање је показало да се еволуциони настанак двоноштва није никад ни десио, нити је било могуће да се деси. Као прво, двоноштво није нека еволутивна предност. Начин на који се мајмуни крећу је много лакши, бржи и ефикаснији него човеков двоножни ход. Човек се не може кретати скачући са дрвета на дрво без спуштања на земљу као шимпанза, а не може ни трчати брзином 125 км/х као гепард. Напротив, будући да човек хода на своје две ноге, он се много спорије креће по земљи. Због истог разлога, он је једна од најнезаштићенијих од свих врста у погледу покретљивости и одбране. Према логици еволуције, мајмуни не би требали еволуирати тако да усвоје двоножни ход: уместо тога, људи би требали еволуирати у четвероношце. Други ћорсокак еволуционе тврдње је да двоноштво није у складу са дарвинистичким моделом “постепеног развоја”. Овај модел, који сачињава основу еволуције, захтева да треба постојати мешовита (прелазна) врста хода између двоноштва и четвероноштва. Међутим, компјутерским истраживањем које је извео 1996. године енглески палеоантрополог Робин Кромтон, показано је да такав “мешовити” ход није био могућ. Кромтон је дошао до следећег закључка: организам може ходати или усправно или на све четири ноге. Тип хода који би био нешто између ово двоје није могућ због екстремне потрошње енергије. Због овога је немогуће да постоји полудвоножно биће. Огроман јаз између човека и мајмуна није ограничен само на двоноштво. Многе друге ствари још увек остају необјашњене, као на пример запремина мозга, способност говора, итд. Елен Морган, еволуциониста палеоантрополог, признаје следеће: “Четири највеће загонетке у вези са људима су: 1) Зашто они ходају на две ноге? 2) Зашто су изгубили своје крзно? 3) Зашто су развили тако велики мозак? 4) Зашто су научили да говоре? Класични одговори на ова питања су следећи: 1) 'Ми то још не знамо.' 2) 'Ми то још не знамо.' 3) 'Ми то још не знамо.' 4) 'Ми то још не знамо.' Листа питања могла би бити знатно дужа, а ипак не би имала утицај на монотоност одговора.”

Само није предвидео св.Јован Златоусти да ће да буде толико бољих теолога од њега неких 16 векова после, а који знају боље од њега. Прелива им мудрост ...

Ни то ниси укапирао . И не треба да чуди што верујеш у бајке ...

Пошто неки толико добро лажу да су и сами себе врхунски слагали , опет морамо да обнављамо градиво, ево и текста о Хомо хабилису као наводном претку човека тј. Хомо сапиенса. Хомо хабилис: Мајмун који је представљен као човек Велика сличност између скелетних и лобањских структура Аустралопитекуса и шимпанзи, и побијање тврдње да су ова бића ходала усправно, узроковало је велику тешкоћу за еволуционистичке палеоантропологе. Разлог је тај што према имагинарној шеми еволуције Хомо еректус долази после Аустралопитекуса. Као што префикс “Хомо” (што значи “човек”) и указује, Хомо еректус је људска врста и његов скелет је усправан. Његова запремина лобање је два пута већа него код Аустралопитекуса. Директан прелаз од Аустралопитекуса, мајмуна налик шимпанзи, ка Хомо еректусу, који има скелет исти као код савременог човека, не долази у обзир чак и према еволуционистичкој теорији. Због тога су потребне “карике”, то јест “прелазне форме”. Концепт Хомо хабилис је произашао из ове неопходности. Концепт Хомо хабилис је предложен 60-их од стране чланова породице Лики (сви у породици су “ловци на фосиле”). По њима, ова нова врста, коју су они класификовали као Хомо хабилис, имала је релативно велики лобањски капацитет, способност да хода усправно и да користи камен и дрвене алатке. Због тога би то наводно могао бити предак човека. Нови фосили исте врсте, ископани у касним 80-им, потпуно су променили ово гледиште. Неки истраживачи, као Бернард Вуд и Лоринг Брас, који су се ослањали на ове новопронађене фосиле, изјавили су да би Хомо хабилис, што значи “човек способан за коришћење алатки”, требао бити класификован као Аустралопитекус хабилис, што значи “јужноафрички мајмун способан за коришћење алатки”, зато што Хомо хабилис има много заједничких карактеристика са мајмунима по имену Аустралопитекус. Он има дуге руке,кратке ноге и мајмунолику грађу скелета управо као Аустралопитекус. Његови прсти, и на рукама и на ногама, били су погодни за пењање. Структура његове доње вилице била је веома слична оној код данашњих мајмуна. Његова запремина лобање (500 цм3) била је најбољи показатељ чињенице да је он био мајмун. Укратко, Хомо хабилис, који је од стране неких еволуциониста представљен као различита врста, био је, у ствари, једна мајмунска врста управо као и сви други Аустралопитекуси. Истраживање изведено у годинама које су следиле доиста је показало да Хомо хабилис није био различит од Аустралопитекуса. Фосил у виду скелета и лобање ОХ 62 пронађен од стране Тима Вајта, показао је да је ова врста имала малу запремину лобање, и дуге руке и кратке ноге, што им је омогућавало да се пењу по дрвећу управо као данашњи мајмуни. Детаљне анализе спроведене од стране америчког антрополога Холи Смит 1994. показале су да Хомо хабилис није био “хомо”, другим ријечима “човек”, него “мајмун”. О анализама које је она направила на зубима Аустралопитекуса, Хомо хабилиса, Хомо еректуса и Хомо неандерталенсиса, Смит је изјавила следеће: “Ограничавајући анализе фосила на примерке који задовољавају ове критеријуме, обрасци развоја зуба Аустралопитекуса и Хомо хабилиса остају класификовани са афричким мајмунима. Они од Хомо еректуса и Неандерталаца су класификовани са људима.” У току исте године, Фред Спур, Бернард Вуд и Франс Зоневелд, сви специјалисти у анатомији, дошли су на исти закључак служећи се потпуно другачијом методом. Овај метод је базиран на упоредној анализи полукружних канала у унутрашњем уху људи и мајмуна (канали који осигуравају одржавање равнотеже). Ови канали код људи, који ходају усправно, знатно се разликују од истих канала код мајмуна који ходају савијени надоле. Канали унутрашњег уха свих Аустралопитекуса и штавише, Хомо хабилис примерака, анализирани од стране Спура, Вуда и Зоневелда били су исти као код савремених мајмуна. Канали унутрашњег уха код Хомо еректуса били су исти као код савременог човека. Ови налази донели су два важна резултата: 1. Фосили који су означени као Хомо хабилис у ствари не припадају групи “хомо”, то јест људи, него класи Аустралопитекуса, то јест мајмуна. 2. И Хомо хабилис и Аустралопитекуси су били бића која су имала повијен ход, и због тога су имали мајмунски скелет. Они, ни у ком погледу, нису имали никакву везу са људима.

Што се аустралопитекуса као наводне прелазне форме тиче да обновимо мало градиво пошто неки јако брзо заборављају. Знам да ће да поједини загаламе Јахиии, а ја опет кажем какве везе има ко је писао. Аустралопитекус: Једна мајмунска врста Аустралопитекус, што значи “јужни мајмун”, прва је категорија. Претпоставља се да су се ова бића прво појавила у Африци пре 4 милиона година и да су живели до пре 1 милион година. Постоје више класа међу Аустралопитекусима. Еволуционисти претпостављају да је најстарија врста Аустралопитекуса А. Афаренсис. После тога долази А. Африцанус, који има виткије кости, и онда А. Робустус, који има релативно веће кости. Што се тиче А. Боисеи, неки истраживачи га прихватају као различиту врсту, а неки као подврсту А. Робустуса. Све врсте Аустралопитекуса су изумрли мајмуни који подсећају на мајмуне данашњице. Запремине њихових лобања су исте или мање него код данашњих шимпанзи. Постоје истурени делови на њиховим рукама и стопалима које су они користили да би се пели по дрвећу, баш као код данашњих шимпанзи, а њихова стопала имају способности хватања, што је служило да се држе за гране. Они су ниски (максимум 130 цм), и управо као код данашњих шимпанзи, мужјак Аустралопитекус је већи од женке. Многе карактеристике, као детаљи на њиховим лобањама, близина очију, оштар зуб кутњак, грађа доње вилице, дуге руке и кратке ноге су докази који показују да ова бића нису била другачија од данашњих мајмуна. Еволуционисти тврде да су Аустралопитекуси, иако имају анатомију мајмуна, ходали усправно као људи, а не као мајмуни. Ова тврдња о “усправном ходу” је у ствари гледиште које су деценијама имали палеоантрополози као Ричард Лики и Доналд Јохансон. Међутим, многи научници су извели веома много истраживања на скелетним структурама Аустралопитекуса и доказали ништавност ове тврдње. Опширна истраживања која су урађена на различитим примерцима Аустралопитекуса од стране два светски позната анатома из Енглеске и САД, по имену, Лорд Закерман и професор Чарлс Окснард, показала су да ова бића нису била двоножна и да су имали исти механизам кретања као данашњи мајмуни. Проучавајући кости ових фосила у периоду од 15 година, са средствима обезбеђеним од стране британске владе, Лорд Закерман и његов тим од 5 специјалиста дошли су до закључка да су Аустралопитекуси били само једна обична врста мајмуна и да дефинитивно нису били двоножни, мада је Закерман и сам био еволуциониста. Исто тако, Чарлс Окснард, још један еволуциониста познат због својих истраживања о овој теми, такође је потврдио да је скелетна структура Аустралопитекуса налик оној код савремених орангутана. Коначно, 1994, један тим са Универзитета Ливерпулу Енглеској предузео је обимно истраживање да би дошао до коначног закључка. После обављеног истраживања закључили су да су “Аустралопитекуси четвороношци”. Укратко, Аустралопитекуси немају везу са људима и они су само изумрла мајмунска врста.

Наравно да нема смисла, слажемо се . Лепо сам рекао да овде важи она латинска Sapienti sat и ти то стално потврђујеш.

Mit o evoluciji majmun-čovek Popularnost ne čini ideju naučno verovatnom Piter Lajn Javnost je često navedena da misli da su dokazi o evoluciji čoveka od majmunolikog zajedničkog pretka sa čimpanzama jednostavno ogromni. Tvrdnja je često napravljena u bombastičkim, čak zaplašujućim terminima kao u ovom primeru taktike "vitlanja slonom" od istaknutog evolucioniste: "Sada postoje desetine hiljada fosila hominida u muzejima širom sveta koji podupiru naša sadašnja znanju o ljudskoj evoluciji. Obrazac koji proizlazi iz ovog ogromnog broja čvrstih dokaza je saglasan sa hiljadama istraživanja. Svi modeli, svi mitovi uključujući jedno, trenutno stvaranja modernih ljudi pada pred licem ovih dokaza."1 Međutim, kada se počne kritički analizirati ove tvrdnje, stvari se ubrzo padaju u vodu. Za većinu kategorija "hominida" u tvrdnji postoje uglavnom čak i evolucioni eksperti koji će sami ukazati na ono što ozbiljno stavlja pod sumnju, ako ne i pobija ideju da su dotični fosili "prelazni oblici" majmuna i ljudi. Na primer: Australopiteci (kao "Lusi"): postoje istaknuti evolucionisti koji priznaju da ovi izumrli primati nisu anatomski prelazni oblici između majmuna i ljudi. Neandertalci: verovatno većina evolucionih paleoantropologa sada kaže da su iako čvrsti u svojoj anatomiji oni su u potpunosti ljudi. Homo erectus i Homo heidelbergensis: neki evolucionisti ih klasificiraju kao "rane" i/ili "arhaične" Hommo sapiens-e. Oni imaju čvrstu anatomiju kao i Neandartalci, ali i kao ovi nema razloga da verujemo da oni nisu takođe bili u potpunosti ljudi.2 Homo habilis: dok evolucionisti većinom smatraju ove primerke hominidima (majmun-čovek), kada se pažljivije prouči ove vrste, izgleda da se sastoje od primeraka koji trebaju biti grupisani sa australopitecima ili drugim izumrlim majmunima, osim nekoliko koji su verovatno Homo erectus.2 Čak i neki istaknuti evolucinisti, dok i dalje govore da su oni hominidi su predlagali da većina primeraka u Homo habilis treba biti pripisana rodu Australopithecus. Stoga, Homo habilis je pogrešna kategorija. Termini kao "korpa za otpatke", "vreća za bacanje" i "vreća za smeće" su korišteni od evolucionista da ovo opišu. Izbacite sve ove iz golemog, naizgled impresivnog broja fosila u gornjem citatu i mi smo ostavljeni sa samo nekoliko. Među ovima su tek nedavno otkriveni Homo florensiensis (tzv. "Hobit") primerak. Ovde su takođe vodeći evolucionisti ukazali da su njihove karakteristike u skladu sa ljudima deformisanim kretinizmom od urođenog nedostatka joda. Dalje, ovaj časopis je naglasio dokaz da je kretinizam takođe verovatniji uzrok od smućujućih (za evolucioniste) karakteristika čak i ranije otkrivenih Homo naledi fosila.3 Da li je ljudska evolucija čak i moguća? U svakom slučaju, međutim, postoje suštinski biološki razlozi zašto "majmun-čovek" ne bi nikako ni mogao postojati. Glavni od ovih razloga je takozvani "problem čekanja vremena". Niko ne odbacuje, da bi se uzrokavale sve anatomske promene potrebne u transformaciji majmunolikog stvorenja (navodnog zajedničkog pretka čimpanzi i ljudi) u ljude bi trebalo milioni DNK mutacija. Ovo je zato što ima miliona nukleotidnih ("DNK slova") razlika između čimopanze i ljudi. U evolucionom vremenskom okviru ovo se navodno desilo u šest do sedam miliona godina. Problem u je u tom smislu da raučunanja pokazuju da bi trebalo previše vremena da se pojave ove spcifične mutacije da i postanu utvrđene unutar takozvane "hominin" populacije.4 Na primer, čak i za jednostruku mutaciju (promena jednog slova) da postane utemeljena (utvrđena) vreme čekanja je minimum 1,5 miliona godina.4 Broj nukleotida koji mogu biti selektovani istovremeno se veruje da je mali dok se meša sa selekcijom drugih nukleotida (nazvanih selekcijsko mešanje (interferencija)). Procenjeno je da najviše 1.000 beneficijalnih mutacija može postati fiksirano u šest miliona godina i koristeći sedam miliona, najvišu granicu okvira, ne čini praktičnu razliku.5 Ali, ovo je samo miniskulna frakcija informacije potrebne da pretvori majmuna u čoveka. Zapazite da je ovo samo za nezavisne, nepovezane mutacije i prema Džon Senfordu ekspertu u ovom području (naglasak u originalu): "Selekcija za 1.000 specifičnih i dodirnih mutacija (da stvori niz 1.000 slova) se ne može desiti u 6 miliona godina, jer ta specifična sekvenca dodirnih mutacija nikada se ne može pojaviti, čak ne i nakon nekoliko triliona godina."6 Čak i ako su genomske razlike (DNK) između šimpanze i ljudi male kao 1%, kako je naširoko naglašavano, ovo i dalje predstavlja oko 30 miliona nukleotidnih razlika. I stoga u evolucionoj liniji hominida, oko 15 miliona nukleotidnih promena bi trebalo da se odigra (vidi prikaz) u usporedbi sa najviše 1.000 promena koje su se mogle desiti u to vreme. Umnožavanje prepreka Ukratko, čak i sa lažnom idejom o samo 1% razlike, prelaz je nemoguć za mutacije da se postignu u vremenskom okviru. Ali problem za evoluciju je složen, jer razlike u šimpanzi i čoveku se sada zna da nije 1% nego verovatno barem 5% razlika, i čak i više.7 Tako da je prepreka za evoluciju čak i više nepremostiva. Petostruko povećanje u razlici sada znači oko 75 miliona nukleotidnih promena od zamišljenog zajedničkog pretka! Problem je čak i veći, kao dodatak tome ljudski genom je pogoršan niz spiralu prema "mutacijskoj propasti". Ovo je zbog akumulacije genetske mutacije po stopi od nekih 100 mutacija po osobi, po generaciji, sa prirodnom selekcijom koja je nemoćna da je zaustavi.8 Čineći stvar čak i gorom za evolucionu teoriju količina DNK "smeća" za koje se veruje da je u genomu se uveliko smanjila. Proporcija za koju evolucionisti misle da je funkcionalna se sada povećala sa od oko 3% do 80% ili više. Ovo je problem, jer čini verovatnije za bilo koju mutaciju da bude štetna, a ne neutralna.9 Povećanje zabrinutosti Sve ovo je podiglo uzbunu među nekim evolucionistima. Na primer, Graur tvrdi da bi nivo ljudske populacije bio održiv (da se negiraju efekti štetnih mutacija) ne više od 25% ljudskog genoma može biti funkcionalan.10 Ali procena čuvenog ENCODE projekta je da je barem 80% našeg DNK funkcionalno.10 Tako da to znači da bi ljudi trebali već izumreti, jer je plodnost previše mala da nadomesti količinu škodljivih mutacija. Ali nije, tako da stoga bilo da 1. ENCODE procena je totalno pogrešna (vrlo neverovatno) ili 2. navodni "hominini" (uključujući moderni tip ljudi) nisu postojali milionima godina unazad kako je verovano od evolucionista i celokupna priča evolucije majmuna-čovek je pogrešna. Problem akumulacije štetnih mutacija je čak i više ozbiljnija nego što je prikazano od evolucionista. Čak i da je samo 10% genoma funkcionalno, "izumiranje svih hominidnih loza" bi se desio čak i mnogo ranije čak i da prvo čekana beneficajalna mutacija je mogla biti uspostavljena u "hominin" populaciji.11 Tako da ne samo da evolucija ne može objasniti pojavu informacije da pretvori majmune u ljude, ne može čak ni objasniti očuvanje postojeće informacije u vremenskom okviru od nekoliko miliona godina. Ideja ljudske evolucije znači da nema prvobitnog para, nema "prvog Adama" koji je pao u greh i stoga nema logičnog razloga za žrtvenu smrt "poslednjeg Adama", Isusa Hrista (1Korinćanima 15:45). Mnogi veruju, čak su i cele institucije hrišćanskog visokog obrazovanja bile zaplašene i/ili indoktrinirane u mišljenju da trebaju da prihvate ovakav stav. Posebno je ironično da se ovo dešava baš kada je biološki dokaz tako snažan u korist biblijske kreacije. Evolucija majmun-čovek - objašnjavanje termina i poroblema U evolucionoj teoriji ujedno ljudi i čimpanze se veruje da su nastali iz istog mjamunolikog stvorenja ili "poslednjeg zajedničkog pretka" (LCA) oko 6 miliona godina i od tada su bili na različitim "evolucionim" lozama da na kraju postanu današnji ljudi i čimpanze. Hominidi (ili hominini) je ime koje evolucionisti uglavnom primenjuju na sve pojedine (bilo majmune "majmune-ljude" ili ljude) u zamišljenoj lozi od LCA ka modernim ljudima. Tako da zašto argument u celom tekstu je fokusiran na DNK razlici između današnjih čimpanzi i ljudi kada je problem razlika između LCA i današnjih ljudi? Zato jer su oni direktno povezani u evolucionoj teoriji. Dok svaka loza akumulira mutacije DNK razlike između njih postaju veće. Tako da što je veća razlika između današnjih čimpanzi (CS) i ljudi (HS), veća je razlika između današnjih ljudi i navodnih LCA. Na primer, ako su se ljudske (H) i čimpanza (C) loze promenile po otprilike istoj brzini kako većina evolucionista pretpostavlja, tada razlika od 1% (= oko 30 milona nukleotidnih razlika) između današnjih Hs i Cs bi značilo da se razlikuju oko 15 milionitih nukleotida od LCA. Ali ako je H-C razlika je 5% tada to znači raliku od oko 75 miliona nukleotida između ljudi i LCA čak više nemoguća prepreka (pogledaj gornji tekst). Čak i da su brzine različite između loze Hs i Cs to ne pravi veliku praktičnu razliku, osim ako se predlaže da je brzina ljudske loze je gotovo statična (zapravo, ako išta evolucionisti bi verovali da se ljudska loza najviše menja, akumulirajući više razlika od LCA nego čimpanza loza). Ali to bi značilo da su čimpanze nastale od modernih ljudi - koji tada moraju da su živeli pre 6 miliona godina što bi takođe izneverilo evolucionu teoriju. I tada imamo problem objašnjavanja kako čimpanza može uspostaviti dvostruki broj nukleotidnih razlika u 6 miliona godina (ako je prvobitno bilo 75 miliona, sada je 150 miliona)! Reference i beleške: White, T.D., Human evolution: The evidence; in: Brockman, J. (Ed.), Intelligent Thought: Science Versus The Intelligent Design Movement, Vintage Books, Nju Jork, str. 79–80, 2006. See: Line, P., Explaining robust humans, J. Creation 27(3):64–71, 2013; creation.com/explaining-robust-humans. In an upcoming book I have detailed chapters on Homo erectus, Homo heidelbergensis, and Homo habilis. Line, P., Making sense of ‘Homo naledi’, Creation 40(4):36–38, 2018. Sanford, J. et al., The waiting time problem in a model hominin population, Theoretical Biology and Medical Modelling, 12:18, 2015 | doi:10.1186/s12976-015-0016-z. Sanford, J.C., Genetic Entropy, 4th ed., FMS Publications, pp. 137–138, 2014. Sanford, ref. 5, str. 137–138. Buggs, R., How similar are human and chimpanzee genomes? 14 jul 2018. richardbuggs.com/index.php/2018/07/14/how-similar-are-human-and-chimpanzee-genomes/#more-265. Sanford, ref. 5, str. 44–49, 85, 127, 131. Sanford, ref. 5, str. 21–22, 184. Graur, D., An upper limit on the functional fraction of the human genome, Genome Biol. Evol. 9(7):1880–1885 | doi:10.1093/gbe/evx121, 2017. Rupe, C. and Sanford, J., Contested Bones, FMS Publications, str. 292–295, 2017 Preveo Živko Vukosavljević https://creation.com/ape-to-human-evolution

Атеиста одједном постаде агностик, овај што лаже и клевета за пет Минхаузена испаде одједном да није дарвиниста него креациониста ... Да се овде нису неке ствари ставиле на право место мазали би поједини овде до Судњега дана...