Срђан Ранђеловић

Дуле (Ференц, ал' зовемога да Дуле), комшија. Његова животна дешавања одговарају броју куће у којој живи.

@@Жељко, Сада било и у јутарњем програму ртс-а.

Са Ајлом. Схватих да смо ту негде са музиком, па ево једне која мене много инспирише, шта год да је у питању. Надам се да ће вам се допасти.

Није мени упућено, али ја сам вам добро Како не опсовати када ударите мали прст на нози о столицу?

@@ИгорМ, Има ту још много тога што ми је испричао о свом искуству тамо, али је јако дугачко. Причали смо више од три сата И мени је то са брадом било смешно Та академија где је он, настала је 1979. године. Рекао ми је и име оснивача, али сам заборавио. А, настала је тако што је неки лик основао своју "цркву", па се досетио да скупи још пар њих и направе спортску академију и тако имају сигуран прилив новца, јер у Америци има на хиљаде и хиљаде тих приватних протестантских удружења. Веома је свестан ко је и одакле је, тако да је сигуран и неће поклекнути. Најбитније му је да игра кошарку, па ако не потпише уговор са неким клубом оданде, враћа се у Србију. А, увек постоји шанса да га неки европски клуб узме. Један од његових другова, Грк, вратио се да игра за Паок. Надам се да ће и он имати среће колико и овај.

Прилично је интелигентан и утврђен у вери, па сам сигуран да га неће врбовати (да неће успети). Сада му је дошао још један друг кошаркаш, из Ниша, па ће више времена проводити са њим. Да, обавезна му је верска настава и одлазак на мису, али нема то много утицаја на њега. Једно време је носио браду, што је забрањено код њих, па је ишао код директорке због тога и рекао јој је да његова вера то налаже тако. Она, а и они немају појма о православљау, а ни о хришћанству, ако ћемо искрено, па је гуглала "Serbian Orthodox Church" и испали јој наши попови, брадоње, и онда су га оставили са брадом. А и, код њих само два сата дневно смеш да имаш мобилни код себе, а он га има све време. Не носи га, јер већину времена је заузет, па не може да га користи, али им је рекао: "Ја не могу да измишљам молитве као ви, ја морам по правилу да се молим и имам апликацију у телефону са молитвама (она апликација што се и овде рекламирала, Црквени календар), па су му оставили телефон. Он ће у овој академији бити још годину дана, па онда прелази негде другде, где није протестантски, а то му је све опет повезано са кошарком. Објашњавао ми је тај систем, имају те неке лиге (не Чанкове), па како напредује у кошарци, тако и у школи, а и обрнуто. Он је добар ђак, а и неће да се зеза, јер му је ово супер прилика да уради нешто добро за себе и своју породицу. Отац (мој зет) је жандарм (прва класа жандармерије, када су се тек појавили) и иде стално на терен у КЗБ, а мајка (моја сестра) није запослена, тј. ради када има посла (из Бачке Паланке су).

Синоћ се видех са мојим сестрићем. Он игра кошарку и веома је добар у томе, па је на основу тога, добио стипендију у некој школи у Америци. Морао је, пре тога, да иде у Турску на неко време, где је играо кошарку, а где су долазили ти "скаути", који су оцењивали играче, па најбоље позивали да наставе школовање и играње у Америци. Синоћ ми прича о неким детаљима. Наиме, та школа је нека протестантска "академија", где доводе спортисте, кошаркаше, из целог света. Он је из православне породице, активне у Цркви, па је доста упућен у веру. Неке од обавезних ствари (активности) им је верска настава, одлазак на мисе и скупљање новчаних средстава за школу (прошење новца). Оно што нам је овојици било смешно, прво њему, а мени од синоћ, јер нисам за то знао од раније, је то како на верској настави њих уче о опраштању грехова и о спасењу душе. То иде некако овако: "Сипаш воду у кофу, убациш јабуке које морају да плутају по површини, ставиш руке иза леђа и покушаш да угризеш/ухватиш јабуку устима. Ако то успеш, сви греси су ти опроштени и душа ти је спасена." Што се тиче тих миса које су му обавезне, каже да му је најсмешније како тај пастор тумачи Свето Писмо. Ишао је, док је био овде, у Цркву, манастире и веронауку у школи, па му није било баш јасно шта тај пастор прича, јер својевољно, по неким својим "триповима", тумачи оно што је записано, али је, баш због тога, схватио како настају секте. Има још свачега што ми је испричао, али да не дужим више. Његов план је тамо да заврши школовање, а по могућности и да остане да игра кошарку у Америци, а ако не, онда би се вратио у Србију са том дипломом и покушао овде да нађе посао.

Ученике и ученице Српске православне опште гимназије Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу вршњаци из сусједне струковне школе каменују, вербално их провоцирају и малтретирају. Описани инциденти догађају се од кад је Српска православна гимназија преселила у нову зграду на Светом Духу. О овим инцидентима јавност је први пут имала прилику чути концем прошле године, кад је забиљежен посљедњи случај каменовања. Није то био први такав напад. За досадашње инциденте јавност није имала прилику чути, јер управа Српске православне школе из разумљивих разлога није жељела такву врсту позорности. О раду ове школе, о њезином оснивању и начину дјеловања те о нападима којима су изложени њезини ђаци разговарали смо са професорицом Миром Бићанић, која у Српској православној гимназији ради од њезиног оснивања. Како је основана Српска православна опћа гимназија? - Дуго времена постојала је идеја покојног загребачког митрополита Јована Павловића о оснивању школе, али обзиром да је најприје требало исходити поврат имовине Српске православне цркве у Хрватској, постављало се питање адекватног простора. Митрополитову идеју подржало је неколико угледних интелектуалца, загребачких Срба, с којима се 2004. године кренуло у реализацију оснивања школе, да би она на концу била регистрирана и започела с радом 2005. године. Православна гимназија првотно је замишљена не само као образовни, него и као социјални пројект. Иначе, ваља рећи да је почетком деветнаестог стољећа у Загребу дјеловала Основна српска школа, која је с прекидима и уз одређене проблеме радила све до 1941. године. Била је смјештена у Боговићевој улици, на броју 7, а 1941. године је затворена, наравно – насилно, и на мјесту школе је отворен уред за расно обиљежавање Срба и Жидова. У школи имате четири разреда, која похађају углавном дјеца из провинције, из повратничких обитељи. - Да, њихово школовање замишљено је као пуни аранжман. Све им је осигурано, од џепарца, преко смјештаја у средњошколским ђачким домовима Града Загреба, до уџбеника, путовања и културне понуде Загреба: кина и казалишта. Једна од прошлих генерација ђака Српске православне гимназије (ФОТО: новости.рс) Сваке године, дакле, уписујете по један разред. Интерес је већи или мањи од тога? - Интерес је отприлике увијек једнак, с тим да је 2005. године, кад је школа кренула с радом, био најмањи. Тад смо у један разред уписали свега десет ученика. Школу су уписивала углавном дјеца српске националности из свих хрватских регија па и из сусједних држава. Требало је помало и храбрости за одлуку да се дијете упише у српску православну гимназију. Почетак нашег рада био је медијски изузетно попраћен и сваког је занимало зашто се у Загребу отвара баш та школа, иако су већ тада постојале и мађарска и талијанска гимназија. Наравно, у нашу школу су се од прве генерације уписивала и дјеца која нису српске националности и православне вјероисповијести. Јесте ли, радећи с дјецом тих првих година, осјетили њихову трауму јер долазе из једне стигматизиране заједнице. - Наравно. Школу су уписивали дјечаци и дјевојчице рођени 1991. или 1992. године. Тих првих година ми смо можда више били посвећени раду с дјецом у смислу рехабилитације, терапије тих младих душа. С временом, кад би се створило повјерење у интеракцији наставници - ученици, дјеца би се отворила. Кад видите да дијете упада у неку кризу, у неко озбиљније депресивно стање, онда би се отварала та мјеста, те такозване двоструке биографије. С једне стране то је млад човјек пред којим је у потпуности отворена нека животна перспектива, а с друге стране толико је терета на тим појединим младим душама; терета свакаквих ружних и страшних успомена. Имали смо једног ученика који је у школској задаћи написао је селио преко двадесет пута. Нагледао се сцена које не знам да бих нашла у филму Сама Пецкинпацха и Емира Кустурице. Голи натурализам. Нешто од тих ружних и страшних успомена дјеца која похађају вашу школу скупила су и у Загребу. Недавно смо могли прочитати да су их вршњаци каменовали. - Да. Док је школа била смјештена у центру града, у Боговићевој улици, ми смо били у жижи свих градских збивања, одлично лоцирани и умрежени. Од пресељења на Свети дух, 2012. године, мало смо се дислоцирали. Наша нова зграда, заједно с духовним центром и капелом која се тамо налази, чине један овећи комплекс, који једноставно упада у очи. Преко пута имамо једну струковну школу, трогодишњу. С појединим ученицима те школе имамо проблем од кад смо се преселили, зато што дјеца чекају исти аутобус, путују у истом смјеру сваког јутра у исто вријеме. Они виде наше ученике када изађу из аутобуса, виде у које двориште улазе. Струковна школа о којој говорим, колико знам, има доста проблема с хулиганским, насилничким понашањем, као и с говором мржње, али нитко не зна како то ријешити. На нама је то ескалирало. Дакле, то каменовање није никакав издвојени инцидент или нова прича. То је прича која нам се догађа од пресељења. Након задњег каменовања о томе сам разговарала са својим ученицима, на њихову иницијативу. Они имају изразито добру вољу да се проблем ријеши, јер јако им је стало да их нетко не перципира као некакве негативце, што нас опет враћа на проблем стигматизираности грађана српске националности. Једна ученица је предложила заједничке радионице с ђацима струковне школе, односно организирање дружења на којима би се дјеца упознала и повезала. Дјеца нису конзервативна, него су затуцана. (ФОТО: Давор Ковачевић / Нови лист) Недавни инцидент био је први пут кад је о каменовању Ваших ђака дознала шира јавност. Зашто? - Наша школа то није хтјела медијски експонирати, како се опет не би нешто криво перципирало. Дакле, сматрали су да су то некакве пролазне појаве и да се томе може стати на крај. Зато сам скептична према заједничким пројектима приближавања дјеце, јер ми се чини да на другој страни напросто нема добре воље. Мислим да је тај национализам, којим су напади мотивирани, напросто уграђен у образовни сустав ове земље. Могу ли се напади на дјецу из српске гимназије повезати с динамиком дневне политике? Догађају ли се напади чешће кад на дневни ред друштва дођу питања попут ћирилице у Вуковару? - Апсолутно. Потпуно и намјерно се форсира негативна перцепција цијеле једне заједнице у јавности и друштву. С времена на вријеме истура се некакав догађај да би се потврдиле све антивриједности које живимо у континутету од 25 година. Ми смо два пута остали без двојезичне плоче на којој стоји назив школе. Испод наше стоји још једна плоча, међународна школе која се такођер налази у нашој згради. Плоча је латинична и нитко је није разбио. Ми своју плочу више нисмо ни стављали. И сама сам једном доживјела напад дјеце из сусједне струковне школе. Читала сам тједник Новости, који дио садржаја објављује на ћирилици. Двојица су ми преко тих новина хтјела сјести у крило па је скоро дошло до физичког обрачуна, али момци су одустали. Ако Устав свима осигурава иста права, ако су мањине наше богатство, зашто ја не би могла јавно читати новине на ћирилици или на било којем другом писму? Своједобно сте у тексту под насловом "Школовање под шљемом" описали своја искуства из школа у којима сте радили, од Белог Манастира преко Вировитице до више загребачких школа. На темељу чега сте закључили да је национализам уграђен у школски сустав? - Један од доказа је и отпор да се грађански одгој и образовање као један интердисциплинарни предмет уведе у наставничку праксу у хрватским школама. Ја бих га, рецимо, увела већ од првог разреда основне школе, као предмет који младе људе подучава што је то грађанска држава, која су права и обавезе грађанина, односно која и каква права и обавезе имају не само националне, него све мањине. Зграда Спрске православне опште гимназије на Светом Духу у Загребу (ФОТО: српскагимназија-зг.орг) Говорили сте и о проблематичном наставном кадру. Дио наставника пред дјецом афирмативно говори о најцрњим идејама минулог стољећа. - Апсолутно. Таквих наставника има и данас. Дакле, јако пуно тога овиси о натавном кадру, о томе колико сами наставници разумију ту проблематику, колико су сами индоктринирани, колико су заправо истински образовани и колико воле то што раде и чиме се баве. Ми у друштву имамо проблема с елемнтарним одгојем, све је прожето насиљем, а у суставу нема мјера и педагошких модела који би на прави начин могли одговорити на проблем вршњачког насиља. А данас имамо толико тога: насиље на друштвеним мрежама, исмијавање због радикално различитих социјалних статуса неких ученика. Морате знати да ми у школама имамо гладне дјеце. Имамо дјецу која немају што обући. Дословно? - Да, дословно. Кад се догодио један од напада на нашу дјецу, а ја сам му била свједок, њихов вршњак из струковне школе викао је: погледај какву су зграду добиле Србенде, а види како изгледа наша школа. Дакле, у питању је, између осталог, социјална фрустрација која се онда промеће у насиље. Таквог насиља у нашем руштву има колико желите, а у понашању младих људи оно је највидљивије. Ми у школама данас имамо дјецу с неуобичајеним понашањем, јер није баш природно да је млади човјек насилан, да мрзи, да је ултра-традиционалистички расположен. Оданост домовини, нацији, вјери – то је легитимација какву дјеца смарају најважнијом. Нетко вјерује да је то конзервативизам, али то није конзервативизам. То је примитивизам, то је дословно затуцаност. Може ли то школа исправити? Кад говорите о грађанском одгоју, замишљам ученике првог разреда средње како напамет бубају права и дужности грађанина. - Да, тако то у реализацији отприлике изгледа, али наравно не свугдје. Постоје докази да се на дјецу може утјецати, јер они јесу у формативној доби, у годинама када постављају питања на различите начине. Дакле, траже се. Ако их се добро упути у нека подручја и ако се с њима ради на тим подручјима гдје постоје проблеми, помаци и резултати се виде. Иначе, проблематично је што школа функционира као засебан елемент у одгоју. Слаба је та повезаност с родитељима, који су такођер у данашњим временима осјетљива и рањива популација. С ученицима који имају проблема у пакету врло често долазе и обитељи тешког социјалног стуса, гдје су међуљудски односи катастрофални, гдје су та дјеца заиста препуштена себи. Требало би прво том родитељу пружити неку подршку, јер људи губе посао, разводе се, дјеца живе мало с једним родитељем мало с другим, не добивају оно најосновније што им треба. Гдје је ту здрав разговор с дјететом? Нема га. Дакле, нити родитељи немају неку подршку у овоме друштву. Мислим да смо ми доживјели тај опћи распад обитељског живота. Наставници то све уочавају и колико се може помоћи – помажу, али не може то бити бог зна како велика помоћ, јер дијете се враћа дома, у ситуацију која није најбоља. Не можете га измјестити. Извор Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

@@Лапис лазули, Хвала

Зашто се црна гардероба пегла изврнута?

Слика Уроша Предића на којој је овековечен лик патријарха Лукијана Богдановића, сведочи о драматичним годинама уочи укидања српске аутономије у Војводини, али и о несрећној судбини једног од најмлађих поглавара СПЦ. Платно на којем је представљен патријарх Лукијан чува се у београдској патријаршији (Фото Анђелко Васиљевић) Српски политички прваци у Војводини, нарочито представници радикала, оптуживали су га за разбацивање црквено-народног новца и шуровање са угарским властима. Представници угарских власти вршили су притисак на њега да измести своје седиште из Сремских Карловаца у Будимпешту и да уведе помоћног епископа суфрагана, све како би ограничили његову власт и одвојили га од народа. Патријарх Лукијан Богдановић (1867-1913) није испунио жеље ниједних ни других: нити је предао народним представницима на управљање богато црквено добро у Даљу нити је икада прихватио да се пресели у Будимпешту и да му именују помоћника. Угарима се није свиђало његово опирање да им под ноге баци тешко стечену српску аутономију, док су га српски политички прваци оптуживали да је однарођен. Лик патријарха који је имао тек 41 годину када је дошао на чело СПЦ и који је управљање српском црквом (1908-1913) провео између угарског чекића и српског наковња, овековечен је на импозантној слици из 1910. године „Узбуркано море“, рађеној по његовој наруџбини. Необично, Лукијанова жеља била је да га чувени сликар, Урош Предић, портретише како гологлав, клечи на коленима, без митре и жезла, ознака патријарашког достојанства. Инсигније које је примио две године раније, када је устоличен за првојерарха српске цркве, стављене су под ноге светом Николи, док Лукијан, клечећи пред свецем заштитником своје породице, испруженом руком показује на немирно море у чијим се тамним, подивљалим таласима назире брод са српском заставом, спреман да потоне у бездан. Свети Никола у рукама држи отворено Јеванђеље са утешном поруком: „Претерпјевиј же до конца, тој спасен будет“, док иза патријархових леђа, положене на ниском ормару видимо изгужване царске привилегије и испод њих, у плитком рељефу библијску сцену – Каин убија брата Авеља. Слика Уроша Предића чувана је у Патријаршијском двору у Сремским Карловцима. Одатле је склоњена током Другог светског рата и данас је у Патријаршији у Београду, у великој сали у којој патријарси читају божићну и васкршњу посланицу Српске православне цркве и где се неретко одржавају пријеми. Управник Музеја СПЦ, ђакон Владимир Радовановић објашњава да је ово највећа композиција у Предићевом опусу, површине око пет квадратних метара. Била је изложена и у Риму, 1911. године. – Самокритични Предић написао је у својој „Аутобиографији“ да је слика прошла у Риму незапажено, јер је, како је навео, појава Мештровића бацила све у засенак, као и да је „ужасна скерлетна боја“ патријархове мантије реметила модерне хармоније, због чега је слика обешена изнад улаза у једну од сала. Композиција је свакако настала под утицајем западног сликарства, а у њеном осмишљавању учествовали су вероватно и патријархови сарадници Иларион Зеремски и протојереј Јован Вучковић – каже Радовановић. Симболичке представе згужване српске аутономије и братоубиства, оживеће у стварности две године касније. Одбацивањем низа закона јула 1912. године практично је укинута црквено-просветна аутономија угарских Срба, а повицима „Проклет био!“ упућеним патријарху Лукијану на митрополијском збору у Новом Саду из септембра исте године народ је означио кога сматра кривцем за такво стање. Ипак, нешто друго је судбинско на овој слици. Нешто у тамној, злокобној позадини: побеснеле, мрачне воде. Набујале воде и бесни таласи који прете рушилачком снагом имали су посебно место у судбини последњег карловачког митрополита и патријарха српског Лукијана. Говорио је он о њима већ у својој приступној беседи на дан када је устоличен за првојерарха српске цркве. Та бура само је јачала за време његовог управљања српском црквом и доносила нове поразе. Раздор између политичких представника Срба и врха СПЦ био је све већи, мађаризација и ограничавање српске аутономије све јачи, а Први светски рат приближавао се као неизбежан догађај. Лукијан никада није дочекао да уведе брод српске цркве „у оно тихо пристаниште, у којем нема ни буре, ни борбе, него само реда и рада“. На путу ка тој утопијској луци, испречили су се нови подивљали таласи, овог пута планинске речице Ахе у аустријској бањи Бад Гаштајн. Патријарх Лукијан отишао је у ову бању на опоравак 1913. године и 1. септембра нестао. Дописник „Правде“ из Будимпеште извештавао је цењене читаоце да има поуздану информацију да је „његова светост“, наводници су дописников знак омаловажавања, побегао са извесном госпођицом. „Жена је у питању“ поручује наслов тог чланка забринутим верницима. Тек крајем октобра, после дуге потраге, стигао је страшан деманти „поузданих” информација овог новинара. Патријархов обезглављени леш пронађен је у речици Ахе, чије су брзе струје унаказиле тело поглавара СПЦ. До данас се нагађа да ли је патријарх у шетњи, у тренутку непажње, случајно пао у реку или је његова смрт била насилна. Меланхолија и повученост у себе које су обузеле патријарха у последњим годинама живота иду у прилог првој тези, да је био одсутан и непажљив, док његово упорно одбијање да се препусти притисцима који би свели Карловачку митрополију на аустро-угарску испоставу, иду у прилог другој тези, да су угарске власти ту умешале своје прсте. Како год било, остаје утисак да последњи карловачки митрополит, што због историјског тренутка у којем је живео и управљао српском црквом, што због своје незлобиве природе која је тешко подносила бреме власти, није имао много савезника и да су га и „наши“ и „њихови“ доживљавали као неког ко им је стран. Као на слици „Узбуркано море“, док показује на буру која бесни, са њим је само небески заштитник његове породице, свети Никола, који подсећа на Јевађељске речи: ко претрпи до краја, спасиће се. Бура зависти, злобе и неслоге Ступајући на трон српских патријараха, 25. септембра 1908. године, патријарх Лукијан је метафорично описао стање у српској цркви и народу. „На пучини овој бесни, на нашу велику жалост и грдну штету нашу већ годинама непрекидно силна бура, усковитлана неповољним приликама, али признајемо искрено, и нашим ниским страстима, злобом, завишћу, мржњом, те отуда и неслогом... По том узбурканом мору плови брод наше свете Цркве, говорио је тада патријарх Лукијан. Политика

Пауза за доручак.

Блиц

@@Ayla , Да, одлична је! Ја сам некако више расположен за акустику

@@Ayla , Мени је та и ова