Срђан Ранђеловић

Враћа се кући са масном црном флеком на лицу. Напо оџачара да му целива руку. Одаламио га четком.

Заражен сам овом песмом.

Гледо на јутјубу два клипа аве Јустина. Каже, зна више од попа. Дошо на Поуке. Ставио име ко неки пустињак. Бановали га следећи дан.

Урош, снаја, брат и ја.

@@Драшко, Једна од лепших тема ове године

Улепшали сте ми већ улепшан дан

Чикаго (Фото Бета) Ни анђели не знају колико Срба живи у Чикагу, шаљиво и сликовито одговара на питање о броју наших сународника у овом америчком граду протојереј-ставрофор Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки. И додаје да нисмо могли да му поставимо теже питање од тог. – Тачних података нема. Знам да су у оптицају просто феноменалне бројке. На пример: три стотине хиљада, или две стотине хиљада, а има и оних који би волели да нас је и читавих пола милиона. Све су то, ипак, само слепа нагађања. По последњој црквеној статистици, из марта ове године, декларисаних православних Срба, али и Американаца који припадају Српској цркви, има у целој чикашкој епархији 29.290. Свакако да нас има неупоредиво више од тога броја, али је чињеница да многи наши сународници једноставно не желе да буду обухваћени било каквим пописима или статистикама – каже протојереј-ставрофор Милош Весин. Оно што не види статистика, међутим, наслућује се кроз други податак који нам саопштава јужночикашки парох: српски је четврти језик по заступљености у овом америчком граду после енглеског, шпанског и пољског. – „Српских“ квартова одавно нема услед све чешћих селидби, а оне углавном прате потрагу за новим, бољим, пословима, а онда и бољим школама за децу – додаје наш саговорник. Рођени Новосађанин, прота Милош Весин на служби је у Српској православној цркви у Чикагу од 1990. године. Срби у овом делу Америке, тако, имају свештеника, који је осим Богословског факултета, завршио студије психологије и музике, одсек соло певање и дириговање, у швајцарском Луцерну, а у Лондону докторирао психологију. Прота Весин је свештеник при храму Светог архангела Михаила у Ленсингу, а уз то и професор на Богословском факултету СПЦ у Либертивилу. Јужни Чикаго, чија је парохија СПЦ вршњак „Политике“, јер најстарији помени о њој датирају још од 1904. године, једна је од најразуђенијих парохија српске цркве у САД. Отац Милош Весин објашњава да његови парохијани живе јужно од центра града, у старом Јужном Чикагу, на источној страни и у 44 градића јужно и југозападно од Чикага. – Ја имам непосредан контакт са близу пет стотина породица. Наша јужночикашко-ленсиншка парохија је једна од типичних староседелачких српских заједница у Америци. Ову парохију данас чине припадници прве, друге, треће, а сада већ и четврте генерације Срба рођених у Америци. Скоро сви наши деведесетогодишњаци, а и они који су близу стоте, рођени су у Чикагу. Нису сви парохијани Срби, јер је кроз мешовите бракове долазило, а и даље долази, до мешања са другим етничким групама. Интересантно је да ми овде опстајемо махом захваљујући женској линији. Српске девојке, жене и старице, или Американке које су, између осталог, и српског порекла, много више од мушкараца држе до своје блискости с Црквом – каже протојереј-ставрофор Милош Весин. Желећи да „разуђене“ парохијане на неки начин окупи и да до свих стигне, прота јужночикашки им сваког месеца већ 25 година пише пастирска писма на разне теме и објављује их у црквеном билтену. Од тих писама недавно је настала књига у чијем је наслову реченица којом прота Весин почиње свако своје писмо: „Драги моји парохијани“. Једном годишње јужночикашки парох обилази све домове, почевши на Крстовдан, уочи Богојављења па све до краја децембра, ради освећења домова и верних богојављенском водом. Уз то, ту су и посете о славским данима. Прелази некада и више од сто километара у једном правцу да би стигао до дома својих верника. – Како то постижем обелоданићу у књизи коју намеравам да објавим по одласку у пензију. Сада јој је радни наслов „Чикашки саобраћајци и ја“. То што се многима чини да све успевам, а ипак није тако, дугујем у великој мери томе што сам вожњу учио у Београду – шаљиво каже отац Милош Весин. У Чикаго је овај свештеник дошао у тешком тренутку за нашу земљу и готово одмах по преузимању парохије почео је да са својом паством прикупља хуманитарну помоћ за Србе изгнане из Хрватске, касније и Босне и Херцеговине. Парохијани су му предлагали да приреде хуманитарни банкет на којем би прикупљали средства за избеглице, али је јужночикашки прота то одбио. – Атмосфера банкета, па још пропраћена „бисером“, свуда нажалост присутне, српске суб-културе – назови народном музиком, уз добар залогај и још бољу чашицу, све ми је то деловало веома далеко од оне тако потребне танане, али постојане, хуманости која за себе не тражи ништа, а не још да очекује да се „хуманитарно провесели“ зато што ће дати двадесет, педесет, сто или више долара – објашњава отац Милош Весин. У тим тешким годинама, бројни парохијани оца Милоша одазвали су се његовом апелу за помоћ невољницима у отаџбини, али су помагали и Американци. С друге стране, медијска пропаганда с којом се тада суочавао и јужночикашки свештеник била је веома јака и, како он истиче, вешто испланирана. – Највеће жртве те и такве пропаганде, а када је о нашим парохијанима, и уопште о Србима и српским пријатељима реч, свакако јесу деца и млади. Ни броја нема мојим одласцима у школе, махом средње, али и основне, као и на локалне универзитете, а то су чинили и остали наши свештеници из свих дванаест српских православних цркава Чикага и околине, како бисмо узимали у заштиту нашу децу и омладину на које се, у неким случајевима и директно, упирало прстом као у сународнике „оних тамо лоших момака који угњетавају, силују и убијају зарад националних интереса“. Истини за вољу, било је и лепих примера када би поједини наставници, или професори, самоиницијативно позивали неке од наших свештеника да свој деци у школи, или једном разреду, или класи на факултету, објасне шта се заиста дешава „на терену“ – прича отац Милош. Афроамеричка подршка бомбардованој Србији (Фото starchangelmichael.com) Прота Милош Весин за време НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године, српске пријатеље нашао је на неочекиваном месту. – Већ почетком априла, чуо сам да се у једној Баптистичкој цркви сваке среде одржавају молитвени скупови солидарности с народом у Србији. Оно што је интересантно јесте чињеница да су 98 посто припадника те заједнице Афроамериканци. Нико их за тако шта није молио, нити од њих то очекивао, а не камоли тражио, па ипак они су самоиницијативно, залагањем њиховог невероватно агилног пастора пречасног Џејмса Микса, својим молитвеним скуповима изражавали како солидарност са свима који су тада страдали у бомбардовању српских градова, али су тиме, исто тако, упућивали и своје веома гласно неслагање с међународном политиком своје земље – Америке. Сваке среде у њиховом огромном храму, увек би било присутно око две хиљаде верника, а исто толико људи би стајало напољу по околним улицама, пратећи преко звучника оно што се дешавало у храму. Често сам одлазио на те скупове. Те изливе њихове добродошлице, пажње и љубави не могу никада да заборавим – каже отац Милош. Ј. Чалија Политика

Земља живих

Центар за психо-социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију оболелих од болести зависности „ЗЕМЉА ЖИВИХ“ на позив Министарства здравља Републике Србије учествовао на бинационалној конференцији Србија-Израел на тему третмана зависника од дрога, одржаној поводом Светског дана борбе против наркоманије 26. и 27. јуна 2015.године у Београду и том приликом представио свој рад. На конференцији су учествовали водећи стручњаци из области лечења и рехабилитације зависника из обе земље и директор израелске канцеларије за борбу против дроге. У суботу 27.јуна учесници конференције су посетили нашу терапијску заједницу на Ченеју.

Да си жива и здрава и да ускоро средиш апарат!

Синоћ сам имао прилику да сликам из Никона Д7100 са добрим објективом. Каква разлика! Какво уживање! Следећу недељу, за време Егзита, добићу га да са њим сликам Ово су са мојом играчком ухваћене фотке, а и види се

Помените мог друга Игора, који је већ 10 дана непокретан. Хвала!

Хвала свима и срећан рођендан свима

Стојадин Павловић (Фото Лична архива) Црква са разумевањем гледа на брижни однос житеља насеља Савинац и шире јавности, за храст који се налази у поменутом месту, а на пројектованој и за изградњу сагласностима и дозволама одобреној траси ауто-пута на деоници Љиг – Прељина. Мештани овог краја знају шта за њих представља овај храст. Штета је што ово вишестолетно стабло није у евиденцији законске заштите и што код израде планске документације овог краја нико није указивао на храст и његову заштиту. Небрига мештана исказана је и тиме што храст већ деценијама нема карактер записа. Болест која је притисла сам храст, сами радови у којима је исти поткопан као и штетне материје које ће се јављати након пуштања у рад поменуте саобраћајнице, сигурно ће му приближити животни крај. Још код стварања света Творац је биљну и животињску врсту ставио у службу човека који треба да поштује своју прошлост, али да мисли и на будућност. Нико не треба да се хвали тиме што чува стару, оронулу кућу из поштовања према своме деди, већ треба да тежи да сагради нову кућу, показујући тиме да мисли на своје унуке. Познато је и у новијој историји нашег рода да су многи важни објекти међу којима и манастири измештани у реализацији животних потреба. Важно је да се у овом случају религиозно одвоји од сујеверног. Храст не може бити црква нити светац. Храст се не може сматрати светињом. Светост припада људима јер су они освећени Духом Светим. Ако је код храста некада била литија, она то може бити и у будућности у непосредној близини. На новоопредељеном простору требало би да буду засађени нови храстови међу које ће се поставити и заштите од пропадања, а од стабла постојећег храста начинити мала крајпуташица са крсним знаком. Новоустановљено место окупљања мештана може да буде и одмориште за путнике. На тај начин ће бити подигнут велики споменик и храст ће много дуже живети него у постојећем виду. Радоваће се Земља и Небо ако овај ауто-пут да свој допринос побољшању животног стандарда и заустави даљи пад броја становништва у овом крају. Мештани Савинца и околине заједно са локалном самоуправом и ресорним министарствима треба да заштите од даљег пропадања зграду основне школе и уреде унутрашњост, историјски важног храма брвнаре у Такову. Главни и одговорни уредник „Телевизије Храм” Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић Политика Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

20. јуна и 23. јуна, одржали смо три трибине у Чачку, Ваљеву и Казнено-поправном заводу за малолетнике - Ваљево, у циљу превенције и указивања на погубну штетност коришћења психо-активних супстанци, истовремено сведочећи онима који од болести зависности страдају да нада и могућност за њихово спасење постоји. Земља живих

@@Bokisha, Брате, феноменална фотографија!