Миљан Крстић

Добро је да си се појавио овде. Да се разбију илузије са обе стране. Нека ти Бог да снаге у твом великом подвигу и нека ти је на спасење Крст који носиш.

Хвала свима на подршци. Поделио сам ово искуство са вама зато што се о овој теми најчешће полемише на апстрактном нивоу и постоји неки страх да се разуме да постоје особе са оваквом ситуацијом и "унутрашњом борбом"  у самој Цркви. Као и да је она стварно могућа...и да нису све хомосексуалне особе непријатељи Цркве и обратно...Мислим да би хришћанима који су у сличној ситуацији много помогла када би се Црква отвореније и директније њима обраћала... Мислим да би  пастирска реч изван оне да је "хомосексуалност један од најгорих грехова и да хомосексуалци призивају гнев Божији" била спасоносна за многе ...Говорим о људима који нису богопротивници ( они други који према Цркви показују само мржњу усред својих фрустрација и безљубвености су сами изабрали свој пут), већ су, напротив, често ревносни хришћани, труде се у својим животима, без обзира на своју "девијацију"...

Ја сам био у "тој причи". Једина склоност у том емотивно-сексуалном смислу код мене је била према мушком полу ( мислим, још увек је, али потиснута аскезом ), али свакако да "поодавно" нисам више у везама с другим особама истог пола. Имао сам 19 година када је Црква постала мој живот, али сам једно време још увек био у тој растрзаности између онога што сам мислио да могу и онога што сам мислио да морам.  Постепено ми је Господ давао снаге да са тим престанем...и ето...сада имам 23 године, Господ  је и даље самном и више не помишљам да кренем "старим путем"... Иначе, немам "геј" пријатеље, никада их нисам ни имао, нисам никада себе видео као део некакве "геј заједнице"... напросто ме никада нису привлачиле девојке, а јесу младићи и то је тако било "одувек", као део мене, нема неког момента када сам то "изабрао"... Никада се нисам суочио са непосредном "хомофобијом" у Цркви -  добио сам пуно подршке, разумевања и љубави од свог свештеника, професорке веронауке (у средњој школи) и још понеког из Цркве ко је знао...
 
Размишљао сам да ли да ово "исповедим" на форуму, али ето, јесам

U brare Zayron....malko ga pretera. Draža ma kakk Hrvati želeli da ga strpaju u isti koš sa Pavelićem nema veze sa njim. Prvo u onom haosu i da je hteo nije mogao da kontroliše sve one koji su se nazivali četnicima. Drugo, i da je činio i naređivao zločine - u šta debelo sumnjam jer je čovek bio oficir starog kova, profesor i intelektualac, nije imao aparat države kao što je to imao Pavelić..a svakako nije sistematski državnom silom istrebljivao židove cigane hrvate ili muslimane.
Na kraju. Njega su komunisti osudili jer se borio protiv partizana. ..a sada kad pogledamo to je bilo sasvim legitimno. Partuzani su rušili državno uređenje aon je bio vojnik države. Da li je bilo legitimno što je sarađivao sa nemcima? Ne znam. Ssda je lako suditi...a u ono vreme kada je mislio da treba sačekati saveznike a dotle satirati još opasnijeg neprijatelja. ..što se i pokazalo...to svakako nije bila laka odluka. Dakle, draža nema NIKAKVEsličnosti sa Pavelićem definitivno.

Протопрезвитер Георгије Металинос
ДИЈАЛОЗИ БЕЗ МАСКЕ
 
(Сусрет васељенског патријарха Атинагоре и папе римског)
 
2.
 
           Представићемо један веродостојан "документ" који открива основе духовног усмерења патријарха Атинагоре. У августу 1971. једна група грчких свештеника (двадесет из  Америке и  десет  из  Западне Немачке)  заједно  са  својим  супругама и осталим  лицима,  посетила је  Васељенску  патријаршију. Атинагорин  поздрав  су  снимили  на  магнетофонску траку и тај запис   се   очувао до   данас. Магнетофонски    запис   је  објављен   у   "Православним новинама"   од  13. 1. 1979.   године. Он изражава поглед на свет претходног патријарха и указује на духовне  основе  његове делатности али, истовремено , и на завете које је он истовремено оставио свом окружењу, а који су остали у њиховом програму и нису се изменили.
 
Атинагорино обраћање
,,...На  овом  месту  је  15.  јула  1054. год.  извесни  кардинал  Умберто  на  свети  олтар  Свете  Софије  (коју  ћете  сутра посетити)  положио  грамату  против  патријарха  Михаила Кируларија. Кируларије је одговорио - не знам да ли је то што је учинио  било  добро,  или  не -  али  у  сваком  случају  је  одговорио. Ове  две  оптужнице,  ове  две грамате, проглашене су "раскол".  Раскол  никада  није  прогласио  ни  Рим, ни   Исток, а  постоји  већ  900  година,  уз  много  последица,  уз  много катастрофа.  Доживљавамо  га  већ  читавих  900  година!  Немамо  брата  да  му кажемо колико га волимо! Онда сам једног децембарског  дана  1963.  изненада  из   штампе  дознао  да  је папа  одлучио  да  дође  у Јерусалим. Тада сам присуствовао богослужењу у  суседној  четврти  и најавио да ћу тражити да се састанем са њим. Дошао сам овамо и за "Associated Press" дао  изјаву  о нашем  предстојећем  сусрету. Стигао је одговор од Ватикана и ми смо се састали 5.1.1964. у Јерусалиму, у 9 сати  увече,  у  папиној  резиденцији.  Када  смо  угледали  један  другога,  аутоматски смо раширили руке, и пали смо један другоме у наручје.  Одмах  су нас упитали: "Браћо, како сте се помирили после 900 година?" Питате како? Са  руком у руци отишли  смо  у  његове  одаје  и  тамо смо  имали  тајни  разговор. Шта  смо  рекли ?  Ко  може  да  зна шта две душе кажу једна  другој  када беседе?  Ко  зна шта два срца кажу када размењују осећања? Шта смо рекли? Начинили смо заједнички програм,  уз  апсолутно  једнаке  услове,  без  икакве разлике у достојанству. Затим смо позвали своје пратиоце, прочитали смо  један  одломак  из  јевањђеља, изговорили "Оче наш" а онда сам најпре ја изговорио поздравну беседу. Рекли смо да се сада  налазимо  на путу за Емаус, да идемо на сусрет са Господом, ка заједничкој светој Чаши. Нисам знао да ћу говорити о св. Чаши, нисам знао да ће  ми принети  св. Чашу! Шта је то? То је символ будућности. Тако смо 1965. прекинули раскол. И у Риму и  овде,  преко  наших  представника  тамо  и  преко  њихових  представника  овде. У јулу 1967.папа је дошао овамо. Лакше  би  било  померити  планину из Италије, на пример Апенине, и довући је овамо, него папу довести овде. Први пут у историји. Папе  су  овамо  долазиле  и раније,  али  као  заробљеници.  У  патријаршијском храму уприличена је церемонија сусрета;  примио сам га у својој резинденцији,  коју  ћу вам показати. Ту смо разговарали по други пут и договорили смо се да се једног дана састанемо на истом месту где смо се разишли.
И  до  1054.  разликовали  смо  се  у много  чему. У овоме, у ономе. Filioque. Било је додато у Символ вере у VI веку и ми смо то прихватили током читавих  шест векова. Било је и много других разлика, али смо се волели. Када се људи воле, онда разлике  не  постоје. Међутим,  кад  смо 1054. престали  да  се волимо, појавиле су се све разлике. Волели смо једни друге и имали смо једну исту Свету  тајну; исто  Крштење, исте Свете Тајне, а посебно исту Свету Чашу. Данас, кад смо се вратили у  1054,  зашто  да се не  вратимо и Светој Чаши?  Постоје  два пута: теолошки  дијалог -  на  обе стране имамо теологе који пручавају  питање повратка у стара времена.  Пошто  ја  своје   наде  не   полажем  у теолошки  дијалог - нека ми опросте сви  теолози  овде  којих  није мало  -  ја  због  тога дајем предност љубави. Ми треба да волимо једни друге! А шта се данас дешава? Дух  љубави  шири  се над  хришћанима  и на  Истоку  и на Западу. Ми већ волимо једни друге. Папа је тако рекао: стекао сам брата и рекао  сам  му да га  волим! Када ће се то у истину догодити? То само Господ зна. Ми не знамо. Оно што знам  је да  ће доћи. Верујем да ће доћи, јер није могуће , да не дође оно што већ долази. У Америци већ многе (без обзира на   вероисповест)   причешћујете  из   Свете  Чаше  и   добро  је   што  то  радите!  И  овде  када  дођу  католици  или протестанти  и  замоле  да  се  причесте,  ја  им  принесем  свети  Путир!  Исто  се  ради  у  Риму,  и  у  Енглеској,  и  у Француској. То  већ  долази  само  по себи, али  не сме да дође од мирјана и свештенства, јер мора да постоји сагласност са јерархијом и теологијом. Из тог разлога ми тежимо да уз себе имамо теологе, како би се могао остварити највећи догађај у  све-хришћанском свету. Уз  овај  главни  догађај, можда ће се остварити и наш сан о свечовечности. Преживео сам седам ратова. Видео  сам много  катастрофа, проливено  много  крви. Сви  ратови  су  грађански ратови, јер се воде међу браћом... Ваш  долазак овде крепи ме у вери да ће велики и блистави  дан  Господњи, тај сусрет у истом  Путиру, доћи..."
 
Преузето из књиге "Црква од истока и хришћанство без Христа",  библиотека ОЧЕВ ДОМ (Београд 2008.)  стр. 239. глава 2.
 

Наравно да је љубав у помирењу најважнија.
Када би се гледало теолошки, до помирења никада не би дошло.
А и раскол се није догодио због теологије, већ због сујете и жеље за што већу моћ.
Колико год се некоме ово чинило "шокантно" или "папистички", овакав начин је и једини начин. Ако неко хоће да се помири, мора да пресече и једни другоме да кажу извини, да опросте једни другима и да се загрле (наравно искрено и из љубави), да се осуде све неваљале ствари које су радили. А после долазе "техничке" финесе.
 
1. Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.
2. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.
3. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.
4. Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,
5. Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,
6. Не радује се неправди, а радује се истини,
7. Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.
8. Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.
9. Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо;
10. А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.
11. Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.
12. Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.
13. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав  1 Кор.: 13

Ако смо ми сви у Цркви кинонија (заједница), где је онда она. Да ли је заједница остала на чисто формалном, где ми по аутоматизму представљамо Литургијску заједницу само тиме што смо присутни на Литургији?
Где је та заједница после?
Колико се неко дружи са неким из цркве?
Колико помажемо нашој браћи и сестрама у цркви када им је потребна помоћ?
Колико свештеници и народ знају да некоме треба помоћ?
Зар није и кинонија, ако Марку требају дрва за зиму, а Петар зна да Јован има вишак који му не треба, па узме од Јована и да Марку?
Зар није кинонија и разговор?
Ретке су цркве у којима свештенство буде са народом после уз кафу или чај и лепо ћаскање. (зар то исто није кинонија)
Мени је на пример много лепо кад видим на овој нашој форумској кинонији када једни другима помажу. Неко постави питање у статусу и врло брзо добије одговор. Некоме затреба нека помоћ, или добије одговор или му се конкретно помогне. У томе је по мени лепота заједнице љубави, а и смисао.

Е, добро ме подсети да се отворим једном кратком причом и пренесем је осталима:
Године 2009. били смо са хорићем код владике Г., за Божић.
Заврши се Литургија и одосмо са владиком на ручак.
Наравно, пописмо смо по коју и поведосмо неке приче о цркви итд, те се отвори владика пред нама речима:
знамо (мислио је на Синод) већ годинама да Артемије спрема одступницу и да гради неколико "здања" на разним локацијама у Србији и Грчкој. Тај човек ће направити хаос! Има милионе еура на рачунима у банкама!
Тако нам он тада рече. Дакле, то је било 2009. још!
Неко је ово стварно дугу дуго припремао.

Колико смо само пута овде на форуму написали, али изгледа да ниси читао:
 
термини које употребљавају хришћанство и оци нису уопште оригинални - постојали су много пре хришћанства и отаца. Грех, спасење, литургија, божанство, тројица, благодат, созерцање, молитва, светост, ипостас, природа, чак и Отац, Син и Свети Дух итд. итд. су појмови старији стотинама година од хришћанства.
 
Хришћански оци су им дали НОВИ САДРЖАЈ, дакле они су реформисали те појмове и тиме били итекако велики реформатори. Дакле, оци су највећи реформатори на свету и то је сасвим супротно од онога што си написао. А да не причам тек за Васељенске САборе који су мењали символе вера, догмате и слично. Црква је дакле непрестано живела и непрестано ће живети у реформама

Да није било партизанских филмова Јосип Броз Тито не би видео немачку униформу.

Зашто се Цркве граде у старијим стиловима? Зашто у Цркви нема савремене архитектуре?
Увек када се граде неке цркве, гледа се или да буде копија неке старе или да буде у византијском, барокном... стилу. Зар не може да се направи неки нови модерни стил? Зар нема више креативности?
Раније када су градили цркве, то је за то време био појам модерног. Увек се гледало да буде најсавременије за то доба. Зашто се сада не гради тако. Да ли жалимо за тим временима и градњом таквих цркава желимо да се подсетимо златних времена у нади да ће се вратити.
Колико год наши преци били модерни или су гледали унапред, толико ми гледамо уназад.
Чини ми се да Црква и даље има кочницу ка модерном и ка будућности, као и народ.
Увек се враћамо на св Саву, цара Душана, деспота Стефана... А они људи били модерна господа тога времена, уводили иновације у државу, градили ново, са погледом у будућност.
Сада када се помене нешто ново одмах си новотарац, секташ, римокатолик... Па да ли су наши преци били то?

Приликом радова на уређењу дворишта Старе цркве у Пироту у Пазару откривена је гробница у којој је тачно пре 160 година у седећем положају сахрањен пиротски митрополит Нектарије, објављено је на сајту Пазарске цркве у Пироту.

04Како се наводи на сајту старацрквапирот.блогспот.цом, митрополит Нектарије помиње се у књизи „Српски Јерарси“, где пише да је он био Грк са острва Митилене и да је остао у добром сећању код старих Пироћанаца.

-Деда Нектарије, како су га од милоште звали, стигао је у наш град 1836. године, одмах након Пиротске буне којом су наши преци изричито захтевали прекид несносне турске тираније, смену њиховог ајана и прогон похлепног грчког владике Јеронима. Те године у граду је избила и колера која је однела чак 4.000 живота-наводи се на сајту.

Деда Нектарије није знао српски ни речи, говорио је грчки и служио се тумачем, али је хришћане у Пироту чувао и добро се с чорбаџијама слагао, пише Владимир Николић у свом делу „Стари Пирот“. Он сматра и да је улогу владикиног преводиоца и писара вршио Пејча, чувени пиротски даскал који је о већим празницима и у храму проповедао. Годину дана пре своје смрти, деда Нектарије је отворио прву школу у Пироту, а постоји податак да је те исте године даривао Цркву са 29.000 гроша. Овај благочестиви архијереј се упокојио 1853. године, након седамнаест бурних година на трону пиротске митрополије.

Његова гробница је необична, наликује малом храму у коме је уснули деда Нектарије постављен у седећем положају окренут ка истоку да ту сачека васкрсење мртвих и живот будућег века. Наспрам њега је мала лучна увала у зиду, налик апсиди. Могуће је да је приликом погреба у њој постављена нека икона која се у међувремену распала, пише на сајту Пазарске цркве.
 
Извор: http://www.pirotskevesti.rs/zivot-drustvo/pronadena-grobnica-mitropolita-pirotskog-nektarija/

Занимљиво је то, а ова тема је само још једна потврда:
 
када хришћани расуђују о гресима света (педери, убице, лопови, атеисти, итд.), онда се иде жестоком акривијом и етиком ("то је грех", "неприродно", "болест", "епитимија", итд.);
 
а када исти ти хришћани расуђују о гресима своје сабраће у Цркви (светитељи мафијаши, епикопи педофили, попови лопови, итд.), онда је наравно мека и медина само онтологија и личност и евхаристија и љубав и заједница и слично ("светост није етика", "ми смо ту због евхаристије", "па добро, сви смо ми само људи", итд.).
 
Лицемерно!

Драги пријатељи, 
нисмо се одавно чули. Један мој кратак текст је објављен у најновијим Теолошким погледима, и овде га можете видети у закачаљки. Мислим да је интересантан, али и провокативан.
О. Зоран Ђуровић 
mito sv kirila aleksandrijskog.pdf

Nekako mi se čini, a to je slučaj i kod vas i kod nas, da smo sav akcent stavili na liturgiju. Naravno, ona je kruna, ali kruna jednog celog sistema. Ako ne postoji ostatak, ili ne funkcioniše ostatak, ni liturgija nema onaj pravi efekat. Neko je ovde spomenuo prostor za okupljanje. Mislim da je to krucijalno pitanje, ali ne samo prostor, mora tu da stoji još stvari. Prostor je bitan jer mislim da činimo još jednu grešku - paroh/župnik je u očima vernika ne domaćin kuće, već skoro gazda, a vernici su gosti. Zaboravlli smo da je parohijska zajednica ZAJEDNICA, porodica, a ne tek okupljalište vernika koji imaju potrebe. U kuću dolaziš jer si tamo na svome, a u goste, kad ti se svidi. Prostor je bitan da bi ljudima omogućili da se osećaju, ne kao kod kuće, već u svojoj kući, a sveštenik je tu zaista domaćin, glava kuće, prvi od mnogih a ne jedini stanar. Potom dolazi odgovornost i smisao. Kad bi mladi, a i ostali, zadobili osećaj da dolazak u crkvu ne znači samo odlazak na neki program, već da tu čine nešto smišljeno, da imaju odgovornost za ono što čine, da im se DA da čine važne stvari i da je to korisno, dolazili bi češće i oduševljenije. 
Ne znam više ni sam koliko je to ostvarljivo, jer sam video svuda otpor, koji ima korene u "tradicionalnom" institucionalnom pogledu na crkvu, ali mislim da dok se to ne promeni, biće ovako kako je sada a možda i gore.

Зовем се Миљан Крстић, из Ниша сам. Пратим дуже време ЖРУ и имам само речи хвале за форум, нарочито за оца Ивана.

Ја те питам: а где је тај народ? То сам питао и једну старију госпођу, која ми је нешто слично рекла. Каже: ми смо православци, већина смо и блаблабла.... Ја је питам: а где су ти православци? Она ме збуњено гледа. Било је то у парохијском дому Богородичине цркве у Земуну, након Свете Литургије. Ево, овако, наставим ја. Колико је људи данас било на Литургији? Окупљени рекоше: око 200. Добро, а колико има храмова у Земуну. Рекоше: шест. Ајде да кажемо да је у сваком храму било по њих 200, а није их сигурно било толико у сваком, али хајде да узмемо да јесте. 6х200=1200 људи на Литургији у Земуну. Онда упитах: а колико има крштених Срба у Земуну? Знате ли да апостолски канон одлучује од Цркве сваког ко три пута за редом, из неоправданих разлога, не буде на Светој Литургији? Наста мук... Зато и тебе сад питам: где је тај народ, ти силни православци? Трагедија нас Срба што ми мислимо да је могуће хришћанство без Цркве и без активног живота у богослуженом организму Цркве.

žao mi je što ne mogu da nadjem onu izjavu nekog svetog oca koja glasi, parafraziram - Bog uvek obitava u svojoj svetinji. Niti ga slavoslovlje uzvisuje niti ga hula unižava.

Тема је сплит тема ове теме:
 
 
https://www.pouke.org/forum/topic/29624-%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B0-%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D1%83%D1%80%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D0%BB-%D1%83-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BE%D0%BC-%D1%81%D0%B0%D0%B4%D1%83/
 
Да се не спамује претходна тема овај део је раздвојен
( Жељко)
_______________________________________________________________________________
 
 
Ја на овакве ствари више не обраћам пажњу. Међутим, буни ме једно. Зашто реагујемо (ми верници) када неко, по нашој перцепцији, на овакав начин вређа наше светиње, док смо код друге веома грубе злоупотребе наших светиња неми и тихи? Које друге злоупотребе? Па кад ове табаџије изигравају православну литију, држећи у једној руци крст а у другој мотку, правећи од Христа Адолфа. Којекакви квазиидеолози, попут двераша, нашљиваца и разних других "слободних уметника", жестоко вређају и злоупотребљавају наше светиње, јер користе Христа и Јеванђеље, под којим проповедају насиље и мржњу.

Možda je najbitnije u celoj priči ono što je nekad rekao Oldos Haksli - Činjenice ne prestaju da postoje samo zato što ih vi ignorišete. Crkva ne može da se krije iza nekih zabrana već treba da da jasan odgovor na ovakve pojave i da svojim vernicima objasni da ovo Boga i vernike ne vredja... medjutim, ovo nije umetnost iz tog i tog razloga jer nije ovaploćenje nečeg lepog već sličica uz koju morate imati propratni tekst...
 
Meni verska osećanja više vredjaju negativne pojave unutar same crkve nego ovakve pojave koje - danas jestu, a sutra se u peć bacaju.

Не волим кад се владике баве политиком,поготово не од стране вл Атанасија Јевтића, којем је Богом даном да буде теолог,један од најбољих, а ово његови политички излети,који трају јако дуго,осим стварања непотребних тензија у самом врху Цркве,уносе и немир међу свим члановима Цркве,и нема никакве користи...
Као друго,аргументи које износе су више историјско-ренесансног типа,и што ме посебно чуди,да уопште није свестан садашње ситуације у којој се налази не само Косово,већ цела Србија, условљена разним претњама , без јаких савезника, и у тешкој економској ситуацији,заиста није у стању да се сад нешто инати и да проћерда то мало ,што ће омоућити какав такав живот нашихх људи на Косову...

Увео бих:
1. Ограничење кубикаже "епископомобила" на 1300, а "попомобила" на 1100 ццм,
(самим тим и 1.а. Отворио плац за продају добрих половњака у добротворне сврхе, тј средства усмерио на народну кухињу)
2. Нови канон - да се епископ може бирати само од оних који се у центру своје епархије-митрополије превозе градским превозом ,а на даљи пут су ишли најмање десет пута возом или бусом без пратње
3. Интернет гласање на ЖРУ-у за најпопуларнијег попу по намесништвима.
4. Избор за попадију године.

Dragi moji,
 
otvaram ovu temu u nadi da neće završiti u korpi.
 
Svi imamo stavove o svojoj Crkvi pa i o izjavama i postupcima patrijarha (bivšeg, sadašnjeg itd.) Licemerno bi bilo da glumimo smirenje pa da kažemo kako je to stvar Crkve i da laici ne smeju da se mešaju u uredjenje crkve a ovamo po fbooku kuckamo i delimo savete samo tako. Dakle, nema potrebe da vredjamo - prosto možemo pustiti mašti na volju pa da vidimo gde će nas odvesti ova diskusija...
 
Da sam patrijarh srpski, njegova svestost G.G. pre svega bih sebi isplatio preostale rate kredita koji sam podigao vo vremja ono. Nakon toga bih se preko običnih popova infiltrirao u svaku poru crkve i okupio oko sebe anonimne ali kvalitetne ljude po principu - onaj koga pljuju mora da nešto vredi LOL
 
Za početak je dosta...

Право је благо имати на форуму доктора теологије, и тако га шиканирати само зато што није православан ,  јадно је...