Ламех

Око канонског суђења можда и може да се нађу процедуралне грешке које су израз ноншалантности и неодговорности према питањима Цркве осталих епископа. Колико болно звучало, то је тако. Последица тога је њихова одрођеност од конкретног живота како свог клира још више верног народа. Но, да су постојали канонски пропусти Марка Радосављевића мимо књиговодства, то је још очигледније. Прва ствар, што је и поред одлука Сабора одбијао да спроведе у дело те одлуке конкретно у погледу Симеона Виловског. Друга, и још гора ствар је стварање некакве паралелне структуре ношене, што је очигледно по изјавама следбеника, разним облицима фантазије и параноје, на територији епарахија које нису у његовој надлежности(жичка, РП, шумадијска, АЕМ..). И трећа ствар, везана са другом јесте да су његови садашњи следбеници, некада монаси исвештеномонаси Цркве Божије по другим епархијама, док је Марко столовао на трону епархије РП, подбуњивали народ оптужујући епископе и свештенство других епархија да су јеретици, да су унијате, да њихова богослужења нису валидна (шумадијска, жичка, бачка епархија). И на от је упозораван и "умољаван" да прекине да ради. А да не говоримо о сканалима које су његови тада свештеномонаси правили по другим помесним Црквама (конкретно Грчке) и да им Светогорци нису дозвољавали да дођу у Свету Гору. Након овога, можемо ставити књиговодство које се показује заиста крајње небитним.

@Aquilius Cratus Само пар питања; у једном чланку митр. Николаја Хаџиниколауа (верујем да знаш ко је) о односу вере и природних наука, он је наводио ткз. теорију неизвесности, односно да под истим условима никад се не збивају истоветне рекације или исходи тих реакција нпр. хем. елемената или атома и сл. (ја сам ово прилично несрећно формулисао, али ценим да ме разумеш на шта циљам). Колико ова прича стоји? И с тим у вези, колико је онда у ствари компликовање приче коју данас наводе неки теолози да иза свих природних закона који су нама у највећој мери јасни и очигледни како функционишу стоји Бог? Друга ствар је да, ако сам разумео, говор као и кретање код човека нису генетски "програмирани" него их он искључиво усваја од околине у којој живи. А у вези са овим, колико је говорна функција као таква искључиво привилегија хомо-сапиенса и да његов предак није могао да је развије (то је био колико сам схватио хомо-еректус). По тој логици хомо-сапиенс му дође ко професор Ксавијер у Икс-мен.

Или да придобије што ширу подршку у СПЦ кад дође време...

Сад је суђење овоме свету. Сад ће бити истеран кнез овога света; и кад ја будем подигнут од земље, све ћу к себи привући. А ово говораше да покаже каквом ће смрћу умрети. (Јн. 12, 31-33); И кад он дође увериће свет о греху и о правди и о суду. О греху, зато што не верују у мене. О правди, што идем к Оцу својему и више ме неће видети. О суду, што је кнез овога света већ осуђен. (Јн. 16, 8-11)

Које су позиције Милове државе? Чисто ме интересује.

Једно за мене занимљиво питање (без претенциозности да оно нешто доказује); ако наши преци нису умели, тј. имали способност да говоре, и ако мутација у следећем нарташтају продукује онога који ту способност има, од кога је он учио да говори?

Шта мислиш о аргументу да ДНК по својој комплексности указује да је производ нечега/некога који има ум да тако нешто комплексно створи?

Оно што ја хоћу да проблематизујем су две ствари. Прва да ли је еон да вечност о којој и св. Максим говори; друга, да бивање у том еону, ако је категорија створености ипак није бивање у Богу, него у ипак некој створеној реалности. Циљам на то да је човек кроз заједницу са Богом, у Христу (никако ван Њега, тј. једино кроз Христа и то управо кроз тајну Оваплоћења) ван сваке створене категорије, прожет само енергијама Божијим, и њима бивајући и живећи и ходећи из славе у славу. А при том, да оно што су карактеристике људског постојања тј. природе, остану иманентне човеку. Нагласак је на комуникацио идиоматум. Јер у горе наведеном цитату св. Максима се каже: " имајући у целости откривен изглед целога Бога Логоса који се са њима огледа кроз божанствене Његове ознаке, на начин да не недостаје нити једна од старих карактеристика којима се пројављује оно човечије, али у свему уступајући место бољем, попут тамног ваздуха који је у потпуности савладан светлошћу." Или, говорећи о Мелхиседеку, св. Максим каже: "Није праведно да они код којих гномичко настројење врлинама одоли непобедивом закону природе, те кретање ума знањем прелети својство времена и века (еона), буду означени својством онога што је остављено, већ пре величанственошћу примљених одлика, од којих и у којима једино јесу и по којима се препознају". Хоћу да кажем, да управо ово што св. Максим говори јесте иступљење (екстаза), обожење, човека и његове природе (то да не заборавимо, а не само личности) али које се збива у Божанској стварности, где практично човек прелази границе свога бића, односно створеног бића, али при том не престајући да бива човек. То се збива по начину постојања, не по природи. Или као што сте Ви, оче, рекли по благодати. Сад, ово стање јесте крајње гранично, и нама прилично измичу речи за описати га. Такође, оне представљају и да човек у потпуности целокупни основ свога бића стави на и у Бога знајући да мимо тога нема ничега ( односно, ван граница тог бивања/бивствовања јесте не биће) као "претње" његовом постојању. При томе, парадоксално, иако бивајући у Божанској стварности, бивамо у енергијама његовим (наравно суштаственим, енергијама природе Божије), оном што је "око Бога", где сам Бог по природи нама ипак остаје непричасан и непојмљив. П.С. И таман кад све ово написах, видех Ваш пост. Ценим да Ви хоћете да нагласите да колико год говорили о нашем сједињењу са Богом( и не само нашем него свега што је створено, у то рачунајући и анђеле), ипак остаје временитост (и просторност дапаче) као темељна категорија нашег постојања. Ја бих био смелији да кажем да и то превазилазимо, и да св. Максим то наглашава. Човеку бива доступан сам Бог и његов начин постојања, али увек по Христовом обрасцу, кроз прожимање својстава или ипостасно сједињење - коју год одо ових христолошких формула користили.

Ја сам то одавно скинуо. Него сад их гледам, и нема предавања под редним бр. 1

Ево на ово ја да одговорим. "Жено" је био колоквијали израз којим се одралсли Јеврејин обраћао некој жени, па чак и мајци. Није имао негтивну конотацију.

И додао бих већ навођен цитат св. Максима из Г. стослова, 1,5 :"Почетак, средину и крај познајемо поделом времена, јер уистину (том поделом) одређује се оно у веку постојеће. Јер, попут времена које мерено кретањем бива нумерички дефинисано, век, чије разумевање подразумева неко "када", поседује исту категоријалност, пошто све постојеће има почетак. Ако , дакле, и време и век имају почетак, тим ће га пре имати и све што (у њиховим оквирима) постоји."

Значи време може да се креће а и не мора? Бог ствара две димензије времена? Јер и Еон је некакво време? То би значило, моје извлачење утисака о свему што сте у тексту писали о времену код св. Максима( не подразумевам да сам Вас разумео), да, Бог свете и упокојене ставља у другу димензију времена које је вечно сада, у ком нема линеарног кретање времена. Али то онда значи, по том истом Максиму да то време подразумева и простор са тим временом, тако да онда бивање у том Еону није бивање у Богу као "месту" о коме такође говори св. Максим. Не видим проблем да представља опасност по Христологију то да улазимо у стварност божанског живота, по начину постојања, постајући огледала бистра и јасна Христова који се у нас уселио и који нам даје од свога божанског живота, тј. њихових својстава а да при том наша природа бива у потпуности сачувана, али као што смо раније негде помињали, у "пасивном" стању, тјк. као она која у покоју и исуњењу свог кретањ непредкидно се усавршава учествујући у боћанском савршенству (а пропо вечнокрећућег стајања). Томе у прилог бих навео један одломак од св. Максима, из Амбигве 10: "..то прошавши све логосе бића па и саме логосе врлина, ил боље, са њима ка ономе који је изнад на непознат начин прибегавши, у коме и од којег им је истима биће, ка надсушном и каддобром Логосу, и цели целоме, колико је могуће природној сили која је у њима, будући присаједињени, у тој мери и у складу са тим њиме бише учињени таквима да само по њему буду препознати, попут најбистријих огледала, имајући у целости откривен изглед целога Бога Логоса који се са њима огледа кроз божанствене Његове ознаке, на начин да не недостаје нити једна од старих карактеристика којима се пројављује оно човечије, али у свему уступајући место бољем, попут тамног ваздуха који је у потпуности савладан светлошћу."

Оче Саво, немојте ни на тренутак помислити да сам Вас доживео као особу која је себи прикачила епитет непогрешивости. Читао сам Ваше постове, и да не пишем похвале иако су их достојни, и управо сам их сватио као Ваша размишљања на тему о којој се расправља. Мој пост је био само покушај појашњења недоумица које сам хтео да разјасним, тј. да ми Ви разјаните.

Апсолутно се слажем са Вама оче Саво да молитва јесте општење са Богом и ближњима како сте рекли. У коначној инстанци, наша жудња за свецелим јединством нашег сопственог "космоса" али и целе творевине са Богом у Христу. Али... Ако сам разумео, хоћете да кажете иако се ми сада молимо за некога ко је умро пре 2, 3, 5 година, те наше молитве делују "ретроактивно" с обзиром на његово битисање у есхатолошкој стварности какав год да је исход био за њега. Нпр. хоћу да се молим за Стаљина. Ипак је човек био богослов. А пошто је он умро пре више од 50 година, и сви претпостављамо како је прошао на Суду Христовом, онда испада да, из наше перспективе гледано, моје молитве делују у часу његове смрти и могу, ако сам довољно утицајан код Свевишњег, да Јосифа Висарионовича населе у насеља праведних? Да користим неки нормалнији пример. Мој деда је умро пре него што сам се ја родио. Био човек комуниста, члан партије, али је поштовао традицију свога оца, био честит човек. Али опело му није служено. Како сад моје молитве могу помоћи њему, ако је у часу његове смрти све решено? Јер ако могу, говоримо о онтологији. Ако не могу остаје само психологија.

Није ли најпре молитва за покојне израз јединства које за нас иако није физичко али је реално? Сви смо једно у Христу. Није ми јасно како то делују ретроактивно? Онда бисмо могли рећи да оне имају само психолошки значај за нас. Исто тако, не видим зашто Бог не би "преиначио" одлуку о неком ко је грешио, којме је присуство Божије, како рекосте мучење због наших молитава, тј. молитава Цркве. "Што год заиштете од Оца мојега у име моје, даће вам". Или оне речи из Карамазових које изговара старац Зосима да се моли за самоубице: "Зар ће се Христос на љубав разљутити?!"

Ова мисао Златоустова је скроз поровкативна. Кад је прочитах пар пута, скужио сам да у ствари он говори како је Господ након своје смрти водом и крвљу "основао Цркву". Дакле, Христос је био мртав у том тренутку!

Први део расправе у Теолошким погледима 1-3/2010; а друг део у Теолошким погледима 3/2012 Превео је о. Вукашин Милићевић

Дедер неки библиста да ово објасни

Ствар је што по овим питањима немамо догматски став у контесту саборских одлука. Не бих рекао да су по овом питању компатибилне нпр. Дамаскинова и Јустинова. Али имају и сличне. Обојица заговарају тезу да душа није неки самостални део човековог бића којем је прилепљено тело. Код њих је разилажење о томе шта значи да свети (а ја бих додао и сви упокојени хришћани) "већ сада" имају есхатолошко тело. И да ли га имају. Ево пример који је о. Зоран навео о св. Николи и оном човеку који је продавао ћилим. Очигледно да се том човеку јавља у јендом телу, неугледном, као немоћни старац, а жени тог човека у свтлости и прослављен. Које је сад тело светог Николе? Или ако по смрти задобијамо есхатолошка тела, ова наша што иструну, шта с њима? Храна за црве? Па онда што ми Бог бар не даде тело ко нпр. Бред Пита или Винсента Касела. Ово ми се не свиђа ни мало.

Мислим да из нашег искуства оно јесте предокус. Али не предокус као визија, или фантазам или симбол већ као искуство те реалности. Баш као што је Христос своје божанство али и човештво прослављено у слави показао на Тавору, а опет после тога био понижен до смрти на крсту. Због тога о. Сава и о. Зоран не иду различитим и супротним путевима, већ се негде надопуњују. Да ли светитељи имају тело, есхатолошко, или не, прослављено да или не, мислим да није битно у толикој мери ако сви исповедамо да су они светитељи (светилници, носиоци светлости неприступне Бога живога) и да су живи јер је Бог Бог живих и да са њима општимо кроз литургију и наше молитве, које нису ништа друго него припрема и чување оног дара који смо добили на литургији кроз причешће. А то је да у себи, као и Христос, примајући га свецелог, васкрслог и прослављеног сабирамо и уједињујемо целокупну творевину да се покаже лепота лика Божијег у свакоме од нас. Ствар је у томе колико смо ми вољни, свесни и спремни да чујемо призив, то природно хтење, жудњу за пуноћом коју остварујемо једино у Христу. И да је чувамо као бисер; умножавамо као таланте...а то је ништа друго него подвижништво. Да парафразирам Лествичника, шта имаш а да ниси добио. Ниједна врлина није плод сопственог труда. Ни само рођење то није. Каже он, да можемо да се хвалимо једино оним што смо стекли пре рођења.

Да ли можемо да кажемо онда да је све оно што историјски живимо, како на универзалном нивоу тако и на појединачном, наше настајање покренуто и одржавано благодаћу Божијом које свој коначни вид има у ЦБ? (мој навод на који је цитирани одговор о. Зорана) Зашто је онда споран нпр. став о. Саве када говори о испуњењу Царства у Другом доласку Христовом, јер из наше перспективе је то тако. Наглашавам, наше. За нас Царствоу својој пуној реалности није дошло. И зашто би предокус тог Царства био нешто лажно? Зар не бисмо могли тај предокус да разумемо као овде и сада бљесак, сијање, блистање тог незлазног дана који нам је свакако Васкрсењем дат? Али не на онај начин да се то овде и сада продужи у векове. Зато и говоримо Дођи Господе Исусе; зато се моли Дух у нама уздисајима неисказивим; зато творевина уздише... Још једна ствар која ме интересује. Када говорите о ХС Парусије, да се на Преображење он као такав показао, да се апостоли причешћују прослављеним и васкрслим Христом, да се узноси на небо у слави Царства. Ако је васкрсење победа над смрћу и грехом и прослављење човека и откривење тајне стварања (да парафразирам св. Максима) и то Христос у поменутим догађајима и пре васкрсења открива апостолима, како онда разумевати димензију његовог историјског постојања, где Господ показује тзв. непорочне страсти и на концу страдање и смрт на Крсту?

Скроз сам скапирао шта си писао о Преображењу, и потпуно ми је јасно шта мислиш под причешћем ап. на Т. Вечери. И јасно ми је да Бог свакако зна све о мени, јер ми је "сва коса на глави изборојана". Што наравно не оправдава да нема труда и подвига и молитве. Јер иако ми је избројана ја не знам који је резултат. Знам само да је избројана. :-) И јасно ми је да Бог на основу онога што ћемо бити у есхатону и испуњава сваку нашу молитву и награђује труд. Ако је погрешан мало нас опаучи по глави, или ако је и прави а ми скапирамо више него што то треба у датом тренутку, он нас опет лупи да се не погордимо. Моје питање се тиче управо онтологије историјског постојања наспрам есјхатона као његовог испуњења (не у ентелехијском смислу). Да ли можемо да кажемо онда да је све оно што историјски живимо, како на универзалном нивоу тако и на појединачном, наше настајање покренуто и одржавано благодаћу Божијом које свој коначни вид има у ЦБ? Иако је у Бог већ остварено. Ту можда она синтагма логос постојања-начин постојања.

Проблем који сам ја овде приметио читајући расправу двојице отаца јесте однос времена у есхатаону са овим сада. Ако ће се Ц.Б. тек у пуноћи јавити и испубити Другим доласком, онда ово сада јесте само предокус, како је говорио о. Сава. Или је све испуњено, али онда остаје питање како разумети ово време. Односно, поставља се питање да ли постоје два времена, односно боље рећи две димензије које сапостоје. Јер сложили смо се да време и постојање у Ц.Б. није исто што и " време" односно предвечност, или надвременост самога Бога. Елем, да се не запетљавам. Ако прихватимо мишљење да се у Христу све испунило, да су његова чуда у најмању руку оприсутњење Ц.Б. јер то и каже сам Господ на прозивку да помоћу кнеза демонског чини чуда и изгони демоне, и прихватимо (што мени звучи оготово у светлу навођених цитата св. Максима и иних светих скорз на месту) да Бог у себи садржи и има и почетак и средину и крај бића, онда моје питање бива који онтолошки статус време има у нашем историјском постојању , тј. наше историјско постојање у којој мери је постојање у правом смислу те речи?

Мисионарско одељење као постоји?!

:fmqmtx: