О депресији из угла православног психотерапеута (4. део )

„Заборави на све“ или неколико речи о самоизлечењу

‒ Колико је лако и, у принципу, исправно рећи, толико је немогуће извршити. Ако те згазе у метроу и помислиш: "Нећу да обраћам пажњу на то!" – мало је вероватно да ћеш успети јер су те повредили. Дакле, ово је добар савет, али није изводљив.

Депресија је увек осећај сопствене непотпуности, безначајности или патње у најширем смислу речи. Јер душа боли – онај део душе који се зове - емоције.

‒ Често се чује: „Шта се жалиш? Има оних којима је много горе, него теби – и они се не жале, већ се труде да буду активни“.

- Да, да, да! Генерално, човечанство је развило неколико образаца који би требало да функционишу. Имам једно, можда полунаучно, запажање да добри људи најчешће пате од депресије. Нисам чуо за случајеве депресије код људи у затвору. Или у случају стварног стреса - онда и њих нема. Постоји,  не толико научна колико практична, теза лекара са 30 година искуства да, ако имате депресију, највећа вероватноћа је да нисте лоша особа. А добар човек неће наћи моралну утеху у томе што је неком другом горе. Добра особа ће рећи: „Па, да. Ја се осећам лоше и он се осећа лоше. То што смо обоје болесни никоме неће помоћи да му буде боље“. А можда ће је то још више повредити, и њена депресија ће парадоксално порасти јер ће сазнати за несавршеност света. Још више ће је заболети када схвати да неко живи без ногу, да је други парализован а трећи је изгубио косу од хемотерапије. Мислим да ова теза неће функционисати као утеха за депресију. Али, може помоћи да схватите да су многи људи превазишли и превазилазе исте невоље и да нисте усамљени у свом страдању.

Испричаћу једну будистичку параболу, која ми се јако допада. Дође жена Буди са молбом да оживи њено мртво дете. Он јој одговори: „Ја знам за маст којом можемо да га помажемо, и дете ће поново устати, али неопходан састојак ове креме је пепео са огњишта оног дома у коме нико није умро." Мајка је кренула у потрагу и није могла да нађе ниједну кућу коју смрт није посетила. Схватила је да иста патња коју је доживела није само њена, већ се дотиче сваког човека.

‒ Постоји још једна теза која је позитивнија: „Цени оно што имаш. Погледај,

није све тако лоше. Ниси у затвору, ниси смртно болестан. Да, имаш проблема, али генерално није ти лоше”.

‒ Да, то донекле има смисла у такозваној „когнитивној психотерапији“, када се негативност својствена депресивним пацијентима уништава пажљиво провереним шемама. Овде је смисао деловања психотерапеута да заједно са особом испита своја уверења – а депресивна уверења су обично песимистична – и да на искусан начин некако закључиш и докажеш да ти тај песимизам не помаже да живиш, већ напротив те омета.

‒ Да ли је исправно покушати подићи човеково самопоштовање?

- Да, мада се не прави разлика између речи самопоуздање и самопоштовање, а то су две различите ствари. Самопоуздање подразумева како вас други доживљавају, а самопоштовање – како ви доживљавате себе. И због тога, када се ујутру пробудиш и схватиш да си још увек жив, и докле год си жив, способан си за покајање, а ако си способан за покајање, онда су ти врата раја отворена, тада ће доћи неки оптимизам – чак и из саме чињенице да си жив.

‒ Неки конзумирају  алкохол да би изашли из депресије ...

‒ Да, током последњих хиљаду година постојања руске цивилизације, алкохол је био универзални антидепресив. „Вино весели срце човеково“ (Пс. 103,15) Понекад вам чаша доброг вина омогућава да осетите радост овог света. А једно од мојих дијагностичких питања је следеће: „Реците ми, ако попијете флашу пива, да ли ће се ваше стање променити?“ Ако особа одговори: „Да, промениће се“, онда одговарам: „Ето, видите, у овоме је проста логика. Ако обичан етил алкохол промени ваше емоционално стање, онда ће вам боље направљени антидепресиви помоћи у много већој мери, промениће вашу уобичајену перцепцију о себи и вратити вам радост живота”.

Наравно, нико није против чаше вина, али опијање ће само погоршати ситуацију.

‒ И још једно мишљење које је уобичајено међу хришћанима,

пре свега међу свештеницима – да ће доброчинство, помагање другим људима помоћи да изађемо из депресије.

‒ Несумњиво! Ово је, вероватно, онај златни, најјачи психотерапеутски принцип, једини који функционише – и међу свештеницима, и међу психолозима који раде са тугом. Туга је феномен, могло би се рећи, по својој снази једнак депресији. И нема веће туге од смрти вашег детета, то је неприродно и најгоре што може да задеси човека. И ниједна од стандардних утеха: „Бог дао, Бог узео“, „Сад је на небу“, „Живот иде даље“ – цео традиционални скуп утеха – једноставно не функционише. Постоји само једна ствар која функционише: помоћи другом коме је исто тако лоше, или му је још горе. Стога, код оних који ми долазе са тешком тугом, разматрам и ову могућност: коме можете помоћи? Чинити добро је универзални фактор исцељења.

И такође би било добро да депресивни пацијенти изађу из самоизолације, да се међусобно уједине, па чак и помогну једни другима. Данас постоје групе анонимних алкохоличара, анонимних наркомана. Стварно бих волео да постоји и покрет „анонимних депресивних” – група самоподршке као вид групне узајамне помоћи. Било би ми драго да се овако нешто оформи у некој од парохија, које активно помажу душевно оболелим особама.

‒ А шта рећи о самопомоћи лековима?

‒ За смањење душевних болова постоје дивни биљни антидепресиви на бази кантариона. Наишао сам на случајеве где се они могу упоредити са хемијски синтетизованим антидепресивом. Ово није нешто сумњиво, јер их сада има много.

У закључку – о робовима и господарима живота…

‒ Претпостављам да тешке депресије нису тако честе. Много чешће је стање када се особа жали да нема радости у њеном животу, све је досадно и сиво. Шта бисте саветовали таквој особи?

‒ Да, често се дешава да се човек нађе у стању малодушности и беспомоћности.

Пре него што му дам било какав савет, питао бих га: ко си ти? Роб или господар? У питању је твој сопствени живот. Ако си роб, не би требало да будеш срећан. Ако си господар, ако управљаш својим животом, зашто онда немаш радости? Шта чиниш да би задобио радост? Може да ми одговори: „Не знам“. А тада почиње рад психотерапеута: „Ако не знаш, онда немаш ни радости, ни довољно памети. Хајде да размислимо заједно, ја ћу ти помоћи. И имаћемо двоструки ум“. Али ако ми одговори: „Каква је то радост да ја возим жигули, а комшија вози мерцедес – наравно да не могу да будем срећан под таквим условима”, рећи ћу му: "Драги мој, тачно је да немаш радости, јер завидљив човек не може имати радостан дух."

https://www.bogonosci.bg/психотерапевтът-сергей-белорусов-о/