„Ко не воли своје непријатеље неће имати мира, чак и ако га ставе на небо“

Христова заповест „Љубите непријатеље своје“ не налази се ни у једној светској религији. То је искључиво за хришћанство. „Нова заповест“ Господња превазилази Мојсијев закон и представља његово испуњење: „Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, и мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5.В, 43-44). 

То јест, прави Христови ученици се одликују љубављу према својим непријатељима. Да би истакао значај ове заповести, Господ је дао свој лични пример на Крсту: „Оче, опрости им, јер на знају шта чине!“ (Лк.23,34).

На овај пример угледали су се светитељи наше Цркве у време гоњења. „Такве су душе светих; они љубе своје непријатеље више него себе саме, да би угодили Добротвору и да се угледају на Његово доброчинство колико могу“ (Свети Петар Дамаскин).

„Нова заповест“ нам заповеда да, све док смо свесни да смо деца Божија,  се молимо за своје непријатеље и да их волимо! И наши објективни непријатељи, дакле они који су нам провалили у кућу, они који као атеисти или нерелигиозни вређају нашу православну веру преко медија, они који нас воде на суд, или они који кују заверу против наше Отаџбине. 

Наши субјективни „непријатељи“ су они који нас у свакодневној пракси и животу, много пута доводе до тога да их видимо као „непријатеље“(чланови наше породице, рођаци, комшије или парохијани, другови из разреда, пријатељи или колеге студенти, колеге или партнери, претпостављени или подређени). То што их видимо као "непријатеље" је углавном последица нашег лошег духовног стања и себичности. Када бисмо могли да поднесемо увреду или да будемо стрпљиви и понизни (Христос се понизио и био послушан до смрти), било би лакше поднети их, оправдати их, молити се за њих и волети их. А кад кажемо љубав, то значи да толеришемо ближњег, не користимо насиље и не узвраћамо злом за зло. Љубав не значи неутралан став или одсуство мржње.

Волети свог непријатеља подразумева намеру да чиним добро ономе ко ме мрзи. Ова моја љубав показује се као истинита, када улива мир у обе душе. Ово је прави знак љубави и постиже се умереношћу, понизним понашањем и једноставним и искреним речима.

Љубав није само осећање, већ углавном деловање по заповести: „Ако је непријатељ твој гладан, нахрани га“ (Рим. 15, 20) и „ Љубите непријатеље своје, добро творите онима који вас мрзе; Благосиљајте оне који вас куну, и молите се за оне који вас вријеђају.“ (Лк. 6, 27-28)

Да ли је то могуће за људе нашег самољубивог доба? Може ли неко икада достићи ову љубав? Не! Човек то не може сам. Али силом Христовом све је могуће (Фил. 4,13). Али, како ће неко стићи, ако не зна где треба да стигне, или ако не жели? За оне који жуде за тим, постоје практична решења. 

Свети Јован Златоуст бележи: „Ништа не годи Богу тако као кад волимо своје непријатеље и чинимо добро онима који нам наносе штету. Када ти неко учини зло, не гледај у њега, него у демона који га покреће, и излиј на њега сав гнев свој, а онога кога демон покреће, помилуј га... Ако не успемо у томе, бескорисно смо дошли на свет“.

Свети Симеон Богослов учи да треба, после неке полемике и позитивних размишљања, настојати да у критичним часовима будемо што смиренији, обуздавајући свој гнев.

Старац Софроније из Есекса препоручује супротно од „око за око“. Јер када се насиљу одупире оним средствима којима прибегава онај који чини грех, онда се зло повећава без ефекта (и нема краја).

Заповест: „А ја вам кажем да се не противите злу, него ако те ко удари по десном образу твом, окрени му и други; “ (Мт. 5, 39) је најефикаснији облик борбе против зла. Победа физичким насиљем не траје вечно. Стога „Љубљени, не трудите се да се осветите (што је Божије), него дајте место Божијем гневу... Не будите побеђени злом, него побеђујте зло добрим“ (Рим. 15, 19, 21).

Практично, вернику помаже када у време кризе не противречи одређеним речима и ћути, не понаша се бахато и не узнемирава се гримасама и гестовима. Када не реагује са злобом и мржњом и не свети се, када прихвата неприхватљив поступак свог „непријатеља” и на крају му опрашта, као што би желео да му и други опросте у сличном случају.

Али најефикасније решење је оно које нам сам Господ препоручује, подстичући нас да се молимо за своје непријатеље: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне,“ (Мт. 5, 44). На ово решење се, између осталих, позивају и свети Максим и Исак Сирин и истичу како молитва за непријатеље штити људе. То омекшава њихова узнемирена срца и Божија милост ствара неопходне услове за мир и помирење. Свети Максим чак пише: „Докле се душом молиш за онога који те је оклеветао, тако Бог убеђује у твоју невиност оне који су се због клевете саблазнили“.

Тешки су то ставови и поступци, али неопходни за хришћански живот; када бисмо имали правилнију духовну обуку, све би било лакше. Али никад није касно. Почнимо сада! Сигурно ће бити нешто боље и уз Божију помоћ, успећемо. Бар ћемо дати добар пример нашој деци.

Све је могуће и лакше ако на душмана и нашег „непријатеља“ гледамо не као на противника, већ као на прилику да привучемо Божију благодат и своје освећење. И не заборавимо да „ко не воли своје непријатеље неће имати мира, чак и ако га ставе на небо“ (Старац Силуан, Есекс).

Πρεσβ. Γεωργίου Κουγιουμτζόγλου

https://inpantanassis.blogspot.com