Свети Лука Кримски – Беседа на Цвети

Данас прослављамо један од највећих догађаја у земаљском животу Господа нашег Исуса Христа – Његов свечани улазак у Јерусалим.

Неопходно је да сви ви разумијете шта је смисао овог празника, да разумијете шта значи улазак Господа у Јерусалим, јер када се неко први пут сусреће са Јеванђељем, његова мисао се зауставља на поглављу које говори о Уласку Господњем у Јерусалим, застаје са изненађењем, чак и са запрепашћењем, јер је на многим другим мјестима у Јеванђељу читао да је Господ наш Исус Христос увијек и увијек одбацивао од Себе све почасти, свако узвишење, јер је био кротак и смирен срцем.

Забрањивао је демонима које би истјерао из опсједнутих да открију да знају ко је Он, да знају да је Он Син Божији. Готово увијек је, такође, забрањивао онима које је исцијелио да говоре о чуду.

Када га је Свети Петар исповиједио као Христа, Сина Божијег – Месију, тада му је Христос рекао: „Блажен си Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима.” Апостоли су знали, али је и апостолима заповијеђено да никоме не откривају да је Он Христос, Месија, Син Божији.

Дакле, све што је било раније, такорећи, стајало је у некој супротности са уласком Господњим у Јерусалим. Никада раније Господа нису видјели другачије осим да хода; овде су Га први пут видјели како сједи на магарцу. Увијек су Га виђали да се уклања од свих почасти, а сада их је прихватао.

Шта је то значило? Зашто се сада, да тако кажемо, промијенио начин дјеловања Господа Исуса Христа? Зашто никада раније, у три и по године свог проповиједања, није дозволио никоме да открије да је Он Месија, Спаситељ свијета? Зашто никада није причао о томе?

Зашто? Зато што још није било дошло вријеме да се то открије људима, јер није било вријеме да се Он открије као Месија. Шта би се догодило да је пожурио да открије своје месијанско достојанство? Ви знате како су се првосвештеници, књижевници и фарисеји жестоко борили против Њега. Зар би онда, на почетку земаљске дјелатности Спаситеља, могли да трпе што је Он Себе прогласио Месијом?

Не, никако! То би само повећало њихову мржњу и непријатељство према Њему, довело би до ране, преране смрти од њихове зле руке. Тако да, прије него што је Господ ушао у Јерусалим, још није било дошло вријеме да се прогласи Христом, Сином Божијим, Месијом.

А сада је дошло. Господ је знао када је потребно да се свим људима открије Његова достојност као Христа, а Господњи улазак у Јерусалим је имао за циљ управо то: да открије Исуса као Спаситеља, Сина Божијег и Месију.

Како, у ком облику је ово велико дјело извршио Господ наш Исус Христос? Не са великом славом, не са славом коју је Месија требало да прими да је био оно што су Јевреји сматрали и очекивали да ће бити; да је сврха Његовог доласка била само да заувијек завлада над народом Израиљевим, да га стави изнад свих других народа и постане земаљски цар.

На крају крајева, Спаситељ је на Пилатовом суђењу рекао као одговор на Пилатово питање да ли је он цар: „Ти кажеш… Царство моје није од овога свијета“ (Јн. 18:36).

Да је тражио царство од овог свијета, да је желео да буде тај Месија, велики цар којег је очекивао народ Израиља, онда он, наравно, не би ушао у Јерусалим у тако сиромашном, скромном облику.

Није ли међу онима који су вјеровали у Њега, међу онима који су Га дубоко поштовали, био велики број богатих и племенитих, који су, на први Његов наговјештај, могли да опреме улаз у Јерусалим, као улаз за цара: да му дају величанствене коње, кочије која би пратила гомила људи, као што су пратили у Риму велике команданте који су извојевали славне побједе над својим непријатељима? Њих су награђивали тзв. тријумфом. Ова побједничка поворка била је пуна велике славе, пуна сјаја. Побједник је стајао на раскошно украшеним колима са упрегнута четири величанствена коња, високо подижући своју поносну главу, овјенчану ловоровим вијенцем, и одасвуд је добијао знаке дивљења и слављења. Трупе су марширале напријед уз гласну музику. А иза кола су били оковани краљеви и вође царства које је побједник освојио.

Да ли је Господ Исус Христос могао тако да уђе? О не, о не!

Свака слава земаљска је безвриједна и нестаје као дим, а сви они који су у Риму награђени тријумфом одавно су заборављени од људи. Постоји још једна слава, неизмјерно виша од славе тријумфатора: ту је слава храброг смирења, кротости и врлина, јер су ове велике духовне особине неизмерно веће од свих војних и грађанских заслуга и сваке људске славе, безначајне пред славом кротких, смирених, пуних љубави и врлина.

Царство Христово није било од овога свијета, било је Царство од Бога. И Његова слава је требало да буде слава Божија. И ту славу стиче у скромној поворци Својој на магарцу, на коме је сједио, не подижући гордо главу, него је ниско спустивши и натапајући свете Своје образе потоцима суза.

Сада је било вријеме да се народу Израиља открије као понизни и страдајући Месија, као Јеховин слуга, као Слуга, који је тих и кротак, кога Небески Отац држи за руку, Који „трске стучене неће преломити, и свјештила које се пуши неће угасити“ (Ис. 42:3).

Такав је био улазак Господњи у Јерусалим. Замислимо се, зар се свако ко би се у тренутку Његовог славног уласка у Јерусалим нашао на мјесту Господа Исуса, ко би стремио земаљској слави и почастима, царској власти, не би окористио ентузијазмом људи изазваним највећим чудом васкрсења мртвог човјека, четврти дана после његовр смрти – зар не би искористио толики ентузијазам народа да се заиста зацари?!

О, како је Христос то лако могао да уради! О, са каквим страхом и збуњеношћу су Његови непријатељи гледали на Његов славни улаз у Јерусалим! Како су дрхтали, мислећи: хоће ли заиста постати цар, хоће ли заиста постати наш владар?

А Господу то није требало, јер Његово Царство није од овога свијета.

Сједио је на магарету у пратњи магарице и горко плакао… Зашто, зашто је горко плакао?!

Ово се објашњава Његовим сопственим ријечима упућеним Јерусалиму, које су чули људи око Њега: „Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада скривено од очију твојих.“ (Лк. 19:42)

О, кад би ти, Јерусалиме, у овај најважнији дан за тебе знао шта служи твом миру: о, кад би знао да сам ја Месија који је дошао да те спасе, да нисам твој цар земаљски, него цар Небески! Кад би само знао!.. Али то је скривено од твојих очију.

Господ је знао шта ће народ који Га је одбацио и разапео на крсту, морати да претрпи због одбацивања Њега и Његовог распећа.

Знао је да ће Веспазијан и Тит доћи, положити ровове око Јерусалима, подвргнути га неизрецивим страхотама опсаде, чији опис читамо од јеврејског историчара Јосифа Флавија, савременика ових догађаја.

Страшна опсада Јерусалима била је неописиво ужасна: мајке су убијале и кувале своју дјецу да их поједу. Јерусалим је био толико уништен да ниједан камен није остао непреврнут. Јерусалимски храм је уништен, да више никада не буде обновљен.

Због тога је Исус плакао.

О, кад би ти, Јерусалиме, и на овај твој дан знао шта је за твоје спасење… „Али је сада скривено од очију твојих.“

Народ се радовао, народ је узвикивао, машући гранчицама од урмине палме: „Благословен који долази у име Господње! Осана на висини“ (Мт. 21:9).

Народ је простирао своје хаљине под ноге магарца на коме је Он јахао, клицала су и дјеца славећи Бога.

А у мрачним душама својим мучеше се књижевници, фарисеји и првосвештеници, огорчени, и, не могавши да издрже, рекоше Господу: „Забрани, забрани им: чујеш шта вичу.“

„А Исус им рече: Да! Зар нисте никада читали: *Из уста дјеце и одојчади начинио си себи хвалу?“ (Мт. 21:16)

И зли људи ућуташе. Хтјели су, тражили су од Господа да забрани слављење Њега.

А шта им је Господ одговорио? „Ако они ућуте, камење ће повикати“ (Лк. 19:40).

За тако велики догађај који видите не смије да се ћути – чак ни камење не може да ћути.

Дакле, народ се радовао, а књижевници, првосвештеници, фарисеји раздирали су се од гњева и негодовања. Зашто су мрзјели Господа Исуса, зашто су Га разапели? Због тога и зато што су Га сматрали прекршиоцем Мојсијевог закона.

Мојсијев закон је за њих био неоспорна, апсолутна света истина, а свако ко би прекршио закон сматран је најтежим злочинцем. Они су били огорчени што је Господ Исус Христос исцјељивао болесне у суботу; више пута, више пута изражавали су огорчење. Подсјетићу вас на један такав догађај: Господ је ушао у храм и угледао човјека са сувом руком, наредио му да изађе на средину, и окренувши се књижевницима и фарисејима упитао их: „…Шта треба у суботу?Добро чинити или зло чинити? Душу спасити или је погубити?“ (Лк. 6:9). Они су ћутали.

Тада Спаситељ заповиједи човеку да испружи своју суву руку, и она одједном постаде здрава. А књижевници и фарисеји разбјешњеше се од гњева, видјећи ово чудо.

Какво изопачење људског срца: умјесто да трепетно прослављају Бога, који чини таква чудеса, они су били прожети безумном злобом. Нису разумјели, нису могли да схвате да је Господ дошао „не да прекрши закон Мојсијев, него да га испуни“, тј. допуни; да је Он Господар и суботе.

Они нису разумјели да Његово учење не само да није уништило Мојсијев закон, већ га је и неизмјерно узвисило. Нису разумјели доста тога што је Исус говорио. Није их чак такло сасвим необично, изузетно чудо васрксења четвородневног Лазара. Зашто је то тако, зашто се народ радовао, а они љутили?

Одговор на ово налазимо код Светог пророка Исаије: зато нису могли да вјерују, „Учини да одебља срце томе народу и уши да им отежају, и очи им затвори, да не виде очима својим и ушима својим да не чују и срцем својим да не разумију и не обрате се и не исцијеле.“(Ис. 6:10)

Окаменили су се у својим срцима, заслијепили очи, затворили очи и нису хтели да виде чисто, велико, свето.

О, како се ви проклети, видевши поворку Господа Исуса на магарцу, младунчету товарне животиње, нисте сјетили ријечи пророка Захарије: „Радуј се много, кћери Сионска, подвикуј, кћери Јерусалимска; ево, Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак и јаше на магарцу, и на магарету, младету магаричину.“(Зах. 9:9)

О, како се тога нису сјетили?! Како их није запањила слика поворке Господње на магарцу, младунчету товарне животиње, кад су га својим очима видјели?! Нису су се сјетили јер су срца своја окаменили и заслепили очи, да очима не виде и срцем не знају. На њима су се обистиниле ријечи Св. Апостол Павле о смртоносном слову: „Наша способност је од Бога, Који нас и учини способним да будемо служитељи Новога Завјета, не слова него Духа; јер слово убија, а Дух оживљује.“ (2 Кор. 3:5-6)

Непријатељи Христови су били привржени слову Писма, не схватајући дух Писма, због чега су и убијени мртвим словом. Сви смо позвани да служимо духу, а не смртоносном слову. И непријатељи Христови су изгинули у својој служби, јер су били слуге смртоносног слова.

Не будимо слуге слова, будимо слуге Духа Христовог!

Нека се никоме од нас не догоди да за нас важе ријечи које је изговорио Господ Исус Христос на улазу у Јерусалим: „Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој! Али је сада скривено од очију твојих.“ (Лк. 19:42)

И у животу сваке особе постоје такви тренуци када је неопходно да се сјети ових Христових ријечи. Дешава се да када човек крене погрешним путем, милост Божија га заустави, заустави некаквим шоком, каквом несрећом или болешћу, па му, такорећи, каже: „Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој!“ (Лк. 19:42)

Сваком од нас се дешава да Господ стоји на вратима нашег срца и куца полако, чекајући да му отворимо и пустимо га да уђе – куцајући као просјак на врата. О, тешко, тешко нама, ако не чујемо тихо куцање Христово, јер у овом тренутку треба да помислимо да се на нас односе оне ријечи Христове, које су изазвале потоке суза из Његових божанских очију: „Кад би и ти знао, бар у овај дан твој, оно што је за мир твој!“

https://manastirpodmaine.org/sveti-luka-krimski-besjeda-na-cvijeti/