протојереј Андреј Леменошок: Беседа у среду пете недеље поста

Маријино стајање – тако се назива служба у предворју Христових страдања.
Живот који живимо је безукусан, у њему нема соли. Све нам је унапред познато, све планирамо, израчунавамо. У таквом животу нема чуда сусрета са Богом, нема покајања о којем смо данас чули у житију преподобне Марије Египћанке. Чини нам се да је то било веома давно… Али како се тако нешто може догодити данас, у савременом свету? Како се то може догодити баш мени, када већ све знам, све разумем и када ми се чини да је Бог негде далеко? Управо у томе је ствар – Бог је близу, а ми смо далеко!
Зато су нам толико важне капи духовне росе које нам данас нуди Црква – у потпуности прочитани Покајни канон светог Андреја Критског и житије преподобне Марије Египћанке. Ово је чудесна служба, која треба да нас учврсти. Навикли смо да живот меримо искључиво сопственим искуством, и не усуђујемо се да говоримо о оној борби и победи над грехом која превазилази људске снаге. Али видимо да постоји Бог и да постоји благодат Светога Духа, која крепи и обнавља човека који се каје.
Чујемо речи преподобног Симеона Новог Богослова да истинско покајање у човеку обнавља девственост. Заиста, чудо је када се човек одриче греха и у потпуности припада Богу. И то чудо може се догодити у животу свакога човека.
Али данас пред собом видимо другачију слику: расправе, грубе речи, увреде, прекоре, самосажаљење – нема свести о сопственој кривици пред Богом. У нашем покајању ми не видимо Христа, већ само човека-свештеника, и онда започињу разговори људски, речи у којима нема лепоте покајања. А покајање је управо промена, преображај који у нама врши Господ.
Волео бих да научимо да стојимо у храму, да учимо да учествујемо у богослужењу, у Христовим Тајнама у којима се душа обнавља. Душа мора непрестано примати благодатну помоћ како би могла водити борбу са светом греха и саблазни. Дај Боже да у преосталом времену до Васкрса не изгубимо дух, од којег барем кап постоји у нама.
Дух је веома лако изгубити: за једну реч, за једну мисао, за једну увреду, за једно осуђивање – човек губи везу са Богом. То је страшно стање. Зато морамо бити будни, морамо бити пажљиви – како гледамо, како говоримо, како ходимо – све у човеку треба да буде лепо, духовно.
У храм нисмо дошли само да бисмо гледали ликове светих и дивили се лепоти њихових односа. У свим светима сија светлост Христова. Али и ми сами треба да постанемо ликови, да, додирнувши се светиње, будемо способни да је сачувамо у свом срцу и да је поделимо са својим ближњима.
Толико љубави, толико бриге, толико Божјег милосрђа излива се на свакога од нас! Колико пута смо се већ дотакли Бесмртног Извора Живота, Христове Чаше! И зашто тако често личимо на пробушен суд, који губи ту благодат? Долазе нам страсти, униније, очајање, роптање – све то постаје зид иза којег не видимо ближњег, не видимо Бога. Тај зид морамо непрестано рушити.
Преподобни Серафим Саровски је носио каменчиће на леђима и говорио: „Мучим онога који мене мучи.“ Морамо увек памтити да је непријатељ близу. Не треба да се ослањамо на себе, већ да тражимо Божју помоћ и Његов благослов за сваки корак нашег живота.

https://manastirpodmaine.org/protojerej-andrej-lemenosok-beseda-u-sredu-pete-nedelje-posta/