Митрополит Антоније (Блум): Послани смо у овај свет да га променимо

Сви ми, по правилу, очекујемо да све у животу буде безбедно, складно, мирно, без проблема, да се живот развија као што његована биљка расте из семена: мала клица под заклоном постепено достиже пуни цвет. Али из искуства знамо да се то не дешава.

И прва слика која нам пада на памет је прича из Јеванђеља о томе како Христос хода по мору усред олује, а Петар покушава да Му приђе на таласима (Мт. 14, 22-34). Шта се овде догодило? Прво: Христос није смирио олују самом чињеницом свог присуства. И ово ми се чини веома важним, јер пречесто, када нас ухвати олуја, била она мала или велика, склони смо да помислимо: олуја је избила – то значи да Бог није ту, то значи да нешто није у реду (обично код Бога, ређе – код нас). И друго: пошто Христос може стајати усред олује и не поколебати се, не сломити се, не уништити се, то значи да је на тачки равнотеже. И у урагану, у торнаду, у било којој олуји, тачка стабилности, тачка у којој се сударају све бесне силе елемената, међусобно избалансиране, налази се у самој сржи урагана; а овде је Бог. Не на ивици, не тамо одакле би могао безбедно да дође на копно док се ми давимо у мору - Он је тамо где је ситуација најгора.

Ако се даље присетимо приче, како је Петар ходао по води, видимо да је његов импулс био тачан. Петар је видео да је у животној опасности. Мали чамац у коме се налази може потонути, могу га разбити таласи, или га преврнути бесни ветрови. И у срцу олује видео је Господа у Његовом дивном миру и схватио да би се и он, када би само могао да стигне до ове тачке, нашао у самом срцу олује – и у исто време у неизрецивом миру. И испоставило се да је спреман да напусти сигурност чамца, који је представљао заштиту од олује, додуше крхку, али ипак заштиту (у њој су се спасли остали ученици) и изађе у олују. Али, није успео да стигне до Господа јер се сетио да може да се удави. Почео је да размишља о себи, о олуји, о томе да никада раније није ходао по таласима, окренуо се себи и више није могао да хита ка Богу.

Чини ми се да, када размишљамо о себи у савременом свету (а нема тренутка када свет није олуја, само се појављује на различите начине за сваку нову генерацију), сви се суочавамо са истим проблемом: мали чамац представља неку заштиту, све около је опасано опасношћу, Господ је у центру олује и поставља се питање: да ли сам спреман да идем к Њему ?

<…>

Један од проблема који видим, можда јасније сада него у млађим годинама (вероватно како старите осећате да је прошлост складнија и поузданија од садашњости), јесте то што људи не прихватају изазов. Кад год се појави изазов, опасност или трагедија, верник се окреће Богу и каже: „Заштити ме, у невољи сам!“ Члан друштва се окреће политичарима и каже: „Дужни сте да ми обезбедите добро!"

Каква год да су наша филозофска убеђења, ми смо послати у свет, смештени смо  у овај свет, и кад год видимо његов несклад или ружноћу, наш посао је да завиримо у те појаве и поставимо себи питање: „Шта може бити мој допринос  да овај свет постане заиста хармоничан? Не конвенционално хармоничан, не само пристојан, не само свет у коме се може преживети. Постоје тренуци када, да бисте дошли у ситуацију у којој можете да живите, морате да прођете кроз наизглед немогуће тренутке, баш као што је некада неопходна операција или, пак, грмљавина да разбистри ваздух.

Чини ми се да нам савремени свет поставља двоструки изазов и ми морамо да гледамо у њега, а не да скрећемо поглед. Многи од нас би радије да не виде неке аспекте живота, јер када их не виде, ослобођени су одговорности. Најлакше је занемарити чињенице да људи гладују, да их прогањају, да људи пате по затворима и умиру по болницама. Ово је самообмана, али у великој мери смо сви срећни што смо преварени или тежимо самообмани, јер би било много згодније, много лакше живети када бих могао да заборавим на све осим на оно што је добро у мом животу.

Дакле, од нас се тражи много више храбрости него што смо ми обично спремни да покажемо: веома је важно погледати трагедију у лице и прихватити је као рану у срцу. Избегавајући рану, претварамо бол у гнев. Јер бол нам је наметнут, морамо да га прихватимо и подносимо, а љутња је моја сопствена реакција: могу да будем оштар, могу да будем љут, могу да делујем – обично не много, и, наравно, ово неће решити проблем. Ипак, лако је наљутити се, а веома је тешко прихватити патњу. И друго: није довољно упознати догађаје, сагледати суштину ствари, прихватити патњу. Послани смо у овај свет да га променимо. И када кажем „промена“, мислим на многе начине којима се свет може променити, а најмање на политичко или друштвено реструктурирање. Прво што се мора десити је промена у нама самима која ће нам омогућити да будемо у хармонији која се може преносити, ширити око нас. Ово је, чини ми се, важније од сваке промене коју можете покушати да створите око себе.

Када Христос каже да је Царство Божије у нама (Лк. 17, 21), то значи да, ако Бог не царује у нашим животима, ако немамо ум Божији, срце Божије, вољу Божију, поглед на Бога, све оно што покушавамо да урадимо или створимо биће нескладно и у извесној мери непотпуно. Није свако од нас у стању да ово постигне у потпуности, али у мери у којој смо то постигли, ширимо хармонију, лепоту, мир и љубав и све се око нас мења.

Зато треба да се запитамо колико смо у стању да се храбро суочимо са стварима, а храброст увек подразумева спремност да заборавимо себе и сагледамо, прво, ситуацију и, друго, потребу другог. Све док смо фокусирани на себе, наша храброст ће бити разбијена јер ћемо се плашити за своје тело, за свој ум, за своје емоције, и никада нећемо моћи да ризикујемо.  Морамо нешто да урадимо, корак по корак.  Треба да се образујемо, да постанемо ти људи који су послати да у овај свет донесу хармонију, лепоту, истину, љубав.