Jump to content
  • JESSY
    JESSY

    Искуство стечено у породици утиче на дететове односе са Богом

     

    Важно је истаћи да искуство породичних међусобних односа за дете игра важну улогу не само у формирању његове личности и животног сценарија. Оно је такође изузетно важна основа на којој дете формира и гради своје схватање Бога и општење с Њим.
    Неоспорно је да је Бог невидљив и несхватљив уз помоћ обичног опажања. У исто време Он је наш Отац, Родитељ. О томе какви су родитељи сазнајемо из искуства општења с нашим очевима и мајкама. У вези с тим, врло често несвесно преносимо искуство односа са земаљским очевима у ситуацију општења с небеским Оцем. При томе није важно шта родитељи говоре детету о Богу на речима; за дете је важније не оно што оно чује од њих, већ оно што осећа и доживљава у својој породици. Ако родитељи, учећи своје дете вери, говоре да је Бог љубав, али су при томе претерано строги, покаткад и неоправдано сурови према детету, речи о љубави за њега ће остати само празне и неразумљиве речи. А то да је суровост обавезан део односа између родитеља и деце, оно ће јасно усвојити. Штавише, оно може искривити своје разумевање ствари толико да ће почети да мисли како строге казне и јесу испољавања исте оне љубави о којој говоре родитељи. А даље је логика разумљива: ако смо ми деца Бога, онда је Он наш Родитељ, а односи с родитељима су пуни неправде и суровости с њихове стране, те то није ништа друго до испољавање љубави. На крају се формира искривљена слика Бога као суровог и неправедног бића које кажњава и кога се треба бојати, а не волети га.
    Другачије стоје ствари с породицама у којима постоји љубав и поштовање једног према другоме и према деци. Ево шта пише Н. Н. Соколова, кћерка познатог научника-хемичара и писца-богослова, Н. Ј. Пестова, о свом оцу: "Колико ми је само било дивно с њим! Кроз очеву нежност спознала сам Божанску љубав - бескрајну, трпељиву, нежну и брижну. Моја осећања према оцу с годинама су прешла у осећање према Богу: осећање потпуног поверења, осећање среће да будем заједно с Вољеним, осећање наде да ће се све средити, да ће све бити добро, осећање спокоја и смирености душе која се налази у снажним и сигурним рукама Вољеног"
    Наведени одломак веома добро илуструје идеју коју је подробно описао психијатар и теолог Џејмс Шалер у књизи Губитак и проналажење оца. Његова се главна мисао састоји у томе да односи детета према оцу имају фундаменталан значај за цео живот сваког човека - за формирање његове самосвести, избора професије, прављења сопствене породице, као и за стицање вере у Бога. Шалер наводи изузетно занимљиве резултате истраживања заснованих на проучавању података из живота познатих атеиста у историји. Испоставља се да су многи истакнути атеисти, који су активно побијали постојање Бога и који су "разобличавали веру у Њега", имали било "дефектне очеве" - агресивне или слабе, било одсутне, било умрле. Међу ове познате личности спадају Волтер, Лудвиг Фојербах, Карл Маркс, Фридрих Ниче, Жан Пол Сартр, Албер Ками, Бертранд Расел, Сигмунд Фројд и други.
     

    одломак из књиге - Аномалије родитељске љубави, игуман Евменије




    Повратне информације корисника

    Recommended Comments

    У најранијим годинама живота човек је у потпуној зависности од својих родитеља. Дете не може ништа само да уради за себе, ни једну потребу себи не може да задовољи. Основни задатак родитеља је да задовољи потребе детета. Пошто је дете потпуно зависно од родитеља оно их види као свемоћна бића, као богове.

    Будући да су родитељи као богови, све што они раде дете ће сматрати исправним. Начин на који су се родитељи понашали према детету, како и колико су му задовољавали потребе, каква су очекивања имали, какве су поруке и савете упућивали, све то ће дете сматрати божанским. Зато ће, у тренутку када буде креирало своју слику о Богу у њу сигурно уградити своје искуство односа са родитељима.

    Тако ће Бог имати иста очекивања, жеље, потребе које су особене за његове родитеље. Ако су родитељи били изузетно строги, захтевни, често кажњавали вероватно је да ће и Бог бити такав. У жељи да надомести недостатак који је имало у односу са родитељима, дете може створити слику о Богу који је супротност слици родитеља.

    Сва искуства из детињства остају похрањена у несвесном делу личности, зато она из несвесног и у одраслом добу управљају свесним. Ако човек као дете није има контакт са религијом, већ је своју слику о Богу почео да креира у одраслом добу, искуство односа са родитељима је у несвесном и даље актуелно, па ће иако постоји велика временска дистанца ипак бити одлучујуће у стварању представе о Богу.

    Хришћанство је засновано на Христовим порукама, његовом животу, смрти и васкрсењу. Аутентично хришћанско учење и искуство Бога кроз векове баштини, чува и проповеда Црква. Она окупља милионе хришћана и будући да сви припадају истом хришћанском предању по некој логици требало би да имају исто искуство и доживљај Бога. Али то није тако.

    Сваки хришћанин има неко своје искуство Бога. Ако посматрамо доминантна осећања која се јављају у доживљају вере приметићемо да је код неких најчешћа кривица, код других страх, код трећих радост итд. Зашто? Као и у сваки однос, тако и у однос са Богом човек уноси сва своја искуства, доживљаје, осећања итд. Најпре у однос уноси ставове о себи самом. Како је однос са Богом у великој мери апстрактан, тако је могућност пројектовања себе у слику Бога велика. Бог ту може бити као огледало, што значи да ћемо у њему видети само оно што ми сами имамо, што нас као особе дефинише. Пошто смо себе у највећој мери дефинисали још у детињству, у односу са родитељима, тај однос и слику родитеља у нама самима пренећемо на Бога.

    Шта то конкретно значи? Апостол Павле у својој Химни љубави каже ,,Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки…“ Видети Бога као огледало значи не видети Њега као неког другог и другачијег, што значи да је онда немогуће имати однос са Њим, већ је то однос са самим собом. Али, то огледало нам може користити да јасно видимо себе, да себе боље упознамо. Када познамо себе, онда ћемо моћи познати и Бога, што и сам Павле у наставку каже ,,А онда ћемо лицем у лице“.

    Псхихологија и психотерапија као један од најважнијих задатака има расветљавање односа човека са родитељима у детињству. На тај начин долази се до смисла Павлових речи ,,А када сам постао човек одбацио сам што је детињско“. Извлачењем најранијих искустава из измаглице несвесног у светлост садашњег тренутка, човек добија могућност да раставши се са детињством постане човек који је у могућности да Бога спозна онаквим какав јесте.

    Филип Стојковић

     

    Share this comment


    Link to comment
    Подели на овим сајтовима



    Придружите се разговору

    Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

    Guest
    Додај коментар...

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Вести са званичног сајта Српске Православне Цркве

×
×
  • Креирај ново...