У параболи о богаташу и Лазару постоји тренутак који неизбежно привлачи пажњу људи одређеног типа. А "Авраам рече: синко! опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, и Лазар опет зла; а сад се он тјеши, а ти се мучиш". (Лк. 16, 25).
Ако читате површно, не размишљајући о садржају и не гледајући у контекст, може вам се учинити да Христос чини судбину човека у вечности донекле зависном од тога да ли је патња присутна у његовом животу и колико је присутна. Односно, ако хоћеш да будеш блажен, трпи. Ако хоћеш да уђеш у Царство Небеско, трпи. Овај морал је свима познат, макар само зато што је стар колико и време.
У наше време међу верницима има довољно оних који верују у Бога који кажњава, не само грешника, већ и његове потомке, и да се могу спасити искључиво страдањем , тугама и невољама. На први поглед, таква вера личи на атавизам из времена када је писменост била луксуз за елиту, а највећи део народа знао је Свето писмо само у мери у којој се читало у цркви недељом.
Сусревши се својевремено са овом појавом, изненадио сам се – како нам Јеванђеље открива Бога на сасвим другачији начин - Отац пун љубави, увек спреман да опрости и помилује. Али из неког разлога људи више воле да верују у страшног краља и судију, који у руци држи бич.
Како год било, моје почетно изненађење, морам рећи, брзо је избледело. Јер нема ништа изненађујуће у оваквом стању ствари. Чињеница је да је хришћанство истинита религија. Не само у смислу истине, већ и у смислу чињенице да се свако ко му се обраћа, суочава са истином, која се тиче не само спасења душе, већ и живота уопште. А ова животна истина је таква да је живот човеку дат од Бога као дар, а квалитет његовог живота зависи од тога како човек користи тај дар. Човек сам управља својим животом и само је он одговоран за оно што уради.
Дакле, радости и туге, срећа и патња испуњавају човеков живот као последица његових сопствених поступака и стога сами по себи нису ни неопходни ни неизбежни. Сходно томе, као такви не могу бити спасоносни.
То је истина. Али истина има једно својство: често је непријатна. Просудите сами: живите за себе и схватите да вам је Бог дао живот на потпуно располагање. И имате моћ над њим у потпуности. Шта год урадите, тако ће и бити. И Бог неће интервенисати осим ако није апсолутно неопходно у некој фази. Он неће радити ваше послове уместо вас, неће бирати уместо вас, неће решавати ваше проблеме уместо вас, али ће увек помоћи. Он ће вас подржати, ојачати, увек ће бити уз вас и неће вас оставити вашим бригама. Али, само ви сами живите, радите, бирате и одговарате за оно што сте живели, радили и бирали. И запамтите: када настану проблеми, задесе вас туге, када морате да патите, то није „Бог кажњава“. То је "сами сте криви". Само тако и никако другачије.
Разлог наше невоље је у нашим поступцима, у нашем избору или неспремности да бирамо, у нашем греху, на крају крајева. А када се деси нешто, у чему ми лично нисмо имали удела, није штетно сетити се да сваки несклад и сваки поремећај у свету долази од човека. Да ли би свет био овакав какав је сада, да Адам и Ева нису згрешили? Ко сада треба да се носи са последицама ако не њихови потомци? Да ли је лако сагледати живот на овај начин? Није ли лакше веровати да ништа не зависи од тебе, да се све одлуке доносе унапред и мимо тебе, да ћеш бити кажњен за грех, али ћеш бити награђен за добро дело, да срећа и несрећа иду у пару. И, што је најважније, нема одговорности. Сви су криви, само не ти: они блиски и они далеки, околности, време, Анђели и демони, сам Бог, на крају крајева. А ти? Мораш да страдаш у овом животу, да би се касније Бог смиловао.
То звучи тако згодно. Није важно што уопште није еванђелски или хришћански. Главна ствар је да је згодно.
Богаташ у мукама, види Лазара у недрима Авраамовим и тражи од њега да му пошаље Лазара да му олакша патњу. Међутим, зашто би се обичан грешник у паклу тешио? Пакао је место муке и ту нико не завршава случајно. Штавише, богаташ је већ имао добар живот - целог живота није радио ништа осим да је себи угађао. Да ли је такав живот био лични избор богаташа? Наравно да је био. Да ли је могао другачије живети, другачије располагати својим богатством, временом, имати другачији однос према Закону Божијем? Наравно да је могао. Али није хтео. Па, ко је крив што је несрећни богаташ завршио у мукама? Тако је: сам је крив. И било би изненађујуће да неко из ове параболе извлачи сасвим другачији закључак. Зар не?
протојереј Владимир Пучков
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Please sign in to comment
You will be able to leave a comment after signing in
Пријави се одмах