У ноћи са 11. на 12. октобар 1993. године, после вечерње службе у саборном храму, епископи и свештеници који су били у саставу Комисије за испитивање земних остатака архиепископа Јована смењивали су се у читању Јеванђеља код његовог гроба. Укупно је у овом чину учествовало 16 особа.
Кључ од поклопца ковчега чувао је архимандрит Петар (Лукјанов) више од 25 година. Пришао је и свечано убацио кључ, али се поклопац није отворио – зарђао је и брава није радила. Тада се наш протођакон, отац Николај Поршников, руски јунак тежак више од 150 кг, лати посла; покушао је да отвори поклопац пајсером, али епископу Антонију се такво насиље није допало - непоштовање је отварати мошти насилно, уосталом, ово је нека врста светог обреда. Зауставио је оца протођакона, прекрстио се, затворио очи и почео да чита 50. псалам.
Завршио је читање 50. псалма, а онда је запевао наглас: „Не имами друге помоћи...“ - и ми смо успели да отворимо браву скоро одмах. Владика Антони је лако одбацио поклопац ковчега. Мислим да нисмо могли одмах да отворимо, јер је Господ желео да мошти отвори Епископ Антоније, који је то заслужио целим својим високим духовним животом.
Поклопац се отворио, угледали смо одежду светог Јована. Некада је била бела, а сада је била зелена, вероватно зато што је постала буђава. Када смо дотакли одежду, она је почела да се мрви у нашим рукама. Када је свештеник сахрањен, лице му је покривено литургијским воздухом (покровом), истим којим се за време Литургије покривају Чаша и Дискос. И лице светог Јована било је покривено таквим воздухом. Владика Антоније, поново читајући 50. псалам, прекрсти се и подиже воздух.
Тако сам први пут „срео“ владику Јована, први пут га видео. Његово лице и цело тело били су потпуно сачувани, нетрулежни – били су мошти.
Од 16 учесника чина отварања светих моштију Епископа Јована, седам људи је већ отишло ка Господу, међу којима су приснопамјатни архиепископ Антоније (Медведев; † 2000) и митрополит Лавр (Шкурла; † 2008), а већина недавно – последњи штићеник Светог Јована – протопрезвитер Валериј Лукјанов († 25. маја 2018).
У животу Цркве тајанствен је сваки молитвени дах, свака служба, сваки тренутак. Проналазак моштију светог Јована је, несумњиво, био црквена тајна, када кроз нешто видљиво, опипљиво, настаје нешто невидљиво, тајанствено, преображавајуће и укрепљујуће. После ове тајне отварања моштију, ми, учесници, и деца Руске Цркве почели смо да чекамо следећу тајну – канонизацију Архиепископа Јована.
Након овога, у мају 1993. године, одржан је Архијерејски сабор Руске заграничне цркве на коме је донета саборна одлука о прослављању Светог Јована 2. јула 1994. године.
Из мемоара свештеника Петра Перекрестова (Сан Франциско, Калифорнија)
СВЕТИ ОЧЕ НАШ ЈОВАНЕ, МОЛИ СЕ БОГА ЗА НАС!
Recommended Comments
Нема коментара за приказ.
Придружите се разговору
Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.