О депресији из угла православног психотерапеута (2. део )

‒ Када смо позвани у овај свет, нико нам није дао гарантно писмо: „живећете добро“. Дато нам је нешто друго: колико будеш имао храбрости, колико си стрпљив у тугама, способан за покајање, мужеван у искушењима и амбициозан у здравом разуму, толико ће твој живот бити Богу угодан и једноставно испуњен.

Из депресије можемо изаћи на много различитих начина. Можемо очајавати до крајности, потонути на дно себичног неверја и рећи: „Ја немам ништа ни са овим светом, ни са овим Богом“ – као што се десило са Јудом.

Можемо плакати дуго као апостол Петар, добити опроштај и пронаћи унутрашњи мир, имајући у виду да смо се у неком тренутку понашали недостојно. Ова свест о сопственој недостојности оплемењује човека. Не заборавимо да депресија може да уздигне човека. У том смислу, депресија је, као и свака болест и туга, заштита од нечег горег – од дегенерације човечанства. Неко је рекао: „да није било ратова, људи би се потпуно покварили“.

Односно, неретко болест или патња, или рат, или депресија, доводе до ослобађања људског потенцијала, могућности покајања.

„Шта је за мене православни психотерапеут“, или - депресија и вера

‒ Али поставља се следеће питање: откуда се такво стање може појавити код људи који су црквени и имају навику да се моле, да се исповедају, да приступе Светим Тајнама, код људи који су се добро усталили, не само у свакодневном животу, већ и у духовном животу, који су већ дорасли до неког довољно просперитетног уређења, а стање депресије им није страно. Да ли је ово само због гордости ?

- Наравно, и не само због гордости. Истовремено, они могу патити од акутне депресије и посебно је перципирати. Да пронађе веру, чини ми се, може само онај ко је доживео радост. Ко је спознао и осетио радост постојања и захвалност Богу и овоме свету – не ескапистичку радост, не радост на врхунцу наркотички измењеног бића, већ праву лепоту света, када је човеку добро да буде са Богом, и може да каже: „Како је све ово добро“. Нека свет лежи у злу, нека ђаво дозива и бори се за сваку душу. Духовно настројена особа ће и даље доживљавати радост. А ако зна за радост, зна и за тугу. А може и да се разболи.

На крају, од депресије до депресије постоји разлика. Хришћанин неће доживети депресивно стање које води ка самоубиству. Ако неко од његових ближњих умре, неће достићи екстремни ниво очајања. У томе лежи психотерапеутска функција наше вере, ако је можемо тако прагматично назвати.

Рецимо, међу правим верницима нисам наишао на податке о нападима панике, о страху од путовања подземном железницом или, данас уобичајену, аерофобију. Уопште, анксиозне неурозе се једва јављају ако имате навику да верујете Богу, да се препуштате Његовим рукама. Али ето, депресија може постојати - и сада причамо о томе како се носити са њом...

‒ Поставља се још једно питање везано за тему „депресија и вера“. Читамо речи: „Свет лежи у злу“ (1 Јн. 5,19), читамо у Проповеднику да је све таштина (Проп. 3,20) и све пролази, и разумемо да ће сво цветање, које видимо око нас, заувек престати и ово дивно цвеће ће увенути, наши вољени ће остарити и сви се ионако суочавамо са перспективом да одемо у гроб. Зар свест да све радости долазе и одлазе не води ка настанку депресивног стања?

‒ Ово што сте сада рекли је логичан наставак онога што се дешава када човек почне много да размишља у самоћи, без иједног саговорника, без сродне душе, без свештенослужитеља који има разумевања. А ко би могао бити бољи саговорник од Христа, присутног на страницама Јеванђеља?! Сви ваши мрачно описани аргументи разбијају се у једној јединој Христовој реченици која све објашњава: „у свету ћете имати невољу“ (Јн. 16,33). Имамо ли туге? Имамо.

И даље: „Али будите храбри, јер ја сам победио свет“.

Што више чините добро, мања је вероватноћа да ћете развити депресију. Јер депресија, као и свака болест, ограничава човека. А радећи нешто, улазите у интеракцију и ширите своје могућности. Недепресивна особа не затвара очи пред патњама света, али покушава да помогне у ублажавању ових патњи и код себе и код других.

‒ У светоотачким списима налазимо најмање три појма која су веома блиска медицинском и психотерапијском опису који смо управо чули, а то су појам малодушности, разочарења и окамењене неосетљивости. Да ли је могуће да је депресија и стање духовне болести, некоректног духовног корака који је човек учинио, и последица – лажног духовног стања до којег је људска личност дошла?

‒ Специјалисти психопатолози, који имају храбрости да се отворено називају верницима, увек истичу да свака појава у свету има свој логос, своју сврху. Свака психопатолошка појава, свака емоција, свака болест има неко значење на духовном нивоу - неку врсту штете на моралном плану, штете у религиозној сфери, односно нарушавање заједнице са Богом у мери у којој је то било могуће датој особи. И дефинитивно, у депресији ће се појавити малодушност и осећај безвредности, понекад и побуна против виших сила. Као и кроз сваку болест, кроз депресију Господ може омекшати човеково срце, а може га и духовно ојачати, јер и код депресивних пацијената, који су постали мудри психијатри 20. века, је уочено и изнето следеће: „Депресија оплемењује човека. У депресији, као и у правилно поднесеној патњи, постаје се бољи и мудрији”.

Чувени психотерапеут Виктор Франкл је рекао: „Једини смисао патње је постати неко други“. А са депресијом, човек има прилику да се духовно обогати, јер ствари, на које до сада није обраћао пажњу, оштрије опажа. Насупрот томе, ако погрешно доживљавамо депресију, почећемо да гунђамо против Бога. Правилно поднесена депресија, као и свака патња, води ка већем потенцијалу захвалности Створитељу за оно што нам се дешава. Дакле, депресија  може послужити духовном расту човека, ако се правилно доживи.

Понекад депресија једноставно доводи до вишка времена, јер човек не може да ради, и за њега се појављује прилика „да размишља о својој души”. И за то можемо рећи хвала депресији. Сетимо се и онога што је речено у Јеванђељу: „Сила се моја показује у слабости“ (2. Кор. 12, 9). А депресија је управо таква душевна немоћ, у којој се могу испољити једноставна чуда самопожртвовања.

У депресији, особа се понекад нађе одгурнута из механичке рутине света и дотакне је посебан доживљај постојања, а тај додир може довести до исцељења душе. Духовно смо сви болесни у овом или оном степену.

Депресија ослобађа од гордости. И уопште, добро је бити упознат са депресијом и ово не говорим ја, само парафразирам светог Силуана Атонског: „Држи свој ум у паклу и не очајавај“. Или речи старца Валаамског: „Најсигурнији начин да се избегне смртни грех је стално размишљање о смрти”.

И када, ако не у депресији, долазе мисли о неизбежној смрти, о крају постојања. У духовном смислу, прави верник мора да види потпуну промену свог духовног устројства и да се озбиљно односи према исповести. Исто тако, у случају депресије, особа мора узети у обзир своју емоционалну штету. Дакле, депресија има веома дубоко и позитивно духовно значење.

Али, постоји и деструктивни потенцијал - као у свакој болести. Дакле, смисао и сврха депресије, као и сваке болести, не само тела већ и душе, јесте да да отвара могућност комуникације, могућност да дођете до особе у белом мантилу и кажете: „Није ми добро, можете ли да урадите нешто за мене?“ А када једна особа учини нешто за другу – то умножава љубав.

‒ Ако се нешто деси особи која је хришћанин, да ли мора обавезно да тражи православног психотерапеута, или да оде код специјалисте који познаје само своју струку? Обично не тражимо православног оториноларинголога или кардиолога…