Иван Јовић - О раду на „Сеновитом Медитерану“

Кад смо почели да радимо на Сеновитом Медитерану теби је првобитно припала прва до главне улоге. На крају је, изгледа, била Божја воља да ти заиграш главну улогу у филму. Кад смо услед сплета околности остали без главног глумца, ја се ниједног тренутка нисам двоумио – и то не само зато што си ти био најупознатији са пројектом и што ми је било најлакше да те уведем у унутрашњу причу о главном јунаку – већ што сам код тебе осећао огромну духовну мотивацију која је онда и на мене деловала изузетно подстицајно. Мислим да је то веома важно у сарадњи – код нас се често у раду на филму истиче „професионализам“ – и он је неопходан за било који подухват који представља рад много одговорних појединаца као што је то случај на филму. Али ја и даље верујем да за постизање значајних резултата професионализам није довољан. Потребан је и онај елемент преко, познатији као ентузијазам. Ако се вратимо на грчко порекло те речи „ентузијазам“ , означава човека испуњеног Богом. Рекао бих да се моја филозофија стварања филма зато неминовно враћа на ту реч, која се код нас доживљава превише олако, чак се понегде везује и за аматеризам – тамо неки ентузијасти праве неки филм. Ти си изузетан професионалац – иначе не би толико радио и овде и у иностранству – али ме интересује како си доживео тренутак у ком си схватио да ћеш играти у овако сложеном уметничком филму који поред естетских има и духовне претензије? И какав је твој став према ентузијазму – да ли раздвајаш пројекте које радиш према степену твог ентузијазма и духовне мотивације? И како сада, када смо завршили снимање, видиш цело то искуство? Напослетку, пошто смо обојица практикујући хришћани – како из угла сопствене смрти видиш свој глумачки позив? Шта од ствари које си радио сматраш духовно најрелевантнијим?

Наш рад на Сеновитом Медитерану је најдубље духовно искуство које сам до сада имао у бављењу уметношћу. Једна реч ми је обележила свих ових шест година припрема за снимања – АУТЕНТИЧНОСТ. То је реч коју си најчешће изговарао у раду са глумцима, подсећајући их да је аутентичност личности најдрагоценији и најзанимљивији део нечије појаве. Цео твој метод рада са нама, сва чишћења од поштапалица, предрасуда, очекивања, претпоставки, позе и познатих глумачких механизама, водио је ка разоткривању аутентичности сваког од нас.

Прилика је била фер – ти и Моња сте се кроз написан сценарио потпуно исповедно отворили и тиме задали меру разоткривања које ће бити потребно досегнути. Разумем сваког ко није пристао, ко је одустао или за кога је овај подвиг био превелик. Ваша мера исповести није ова савремена – насамо са духовником, полушапатом исповедам свој страх или грех. Оно што је ова прича од свих нас искала је мера ранохришћанске исповест и – пред целом црквом, гласно пред свима присутнима саопштавам своје слабости и своје падове! Исповедам Христа! Страшан задатак и величанствен изазов. Ја сам га прихватио, ослањајући се само на своју веру – не на сампоуздање, искуство или логику. Само на веру.

Иначе, већ пар година имам јасну референцу по којој оцењујем шта и са ким радим – унапред тумачим да ли ће улога бити на духовну корист и мени и гледаоцу. Прва следећа ствар која ме осваја је ентузијазам редитеља. Ја сам човек великог ентузијазма и некад осетим потешкоћу да радим са људима којима је задатак само рок испоруке и гледаност, јер се нећемо разумети. Они често осећају да непотребно задржавам снимање, а ја њима објашњавам да треба да промислимо о смислу овог што радимо, јер ће нас гледати неки честити народ. И ето сукоба. То је једна крајност.

Друга је ,,високи професионализам” у уметности који је сам себи довољан. Такви ме подсећају на једног студента богословског факултета ког сам скоро упознао. Поверио ми је да учи теологију, а не верује у Бога. Каже изучава феноменолошки… Сматрам да у правој уметности и искреној побожности нема места за сколастику.

Сваки редитељ са којим си радио у позоришту, на филму или телевизији има свој стил рада који онда креира за глумца различите процесе. Имао си прилике да искусиш колико се ја тиме помно бавим – заправо сматрам да је рад са глумцима кључни део редитељског посла. На сва друга питања – она која нам постави сценограф или костимограф, или директор фотографије – ми ћемо лакше дати одговор, јер је избор изражајних средстава у тим областима лакше дефинисати. Напослетку, ту оперишемо са мртвим стварима – оваквом или онаквом камером и објективом, овом или оном бојом столице или зида, оваквом или онаквом формом и тканином костима. Глумачка питања – ако смо искрени са собом – редитеља уводе, уколико њима заиста жели да се бави – у веома комплексна питања човека – и психолошка, и социјална и духовна. Мој је утисак да управо зато многи редитељи глумце некако препуштају самима себи, и да је та усамљеност пред често великим и комплексним задацима један од терета који глумачки позив носи сам по себи. Други терет је инструментализација – када редитељ глумца доживи као инструмент који само треба да пренесе оно што је замислио. Интересује ме како си ти доживео процес рада на Сеновитом Медитерану – по чему се тај процес рада издвојио, како те је он изграђивао као глумца? Да ли се у теби нешто након тог процеса променило, развило?

Да, ово је најбоља дефиниција осећања које сам имао и мука које су ми блиске колеге често исповедале – усамљеност пред задатком… Она је често појачана одсуством редитељске посвећености глумцу. Глумачка одговорност је велика, сваки глумац зна да на крају процеса једино његово лице излази пред публику као мета у коју свако може да пуца. Иза те теме се склоне сви који су учествовали у снимању, али глумац нема иза чега. У страху од остављености од стране редитеља глумци често упадају у заблуду да им редитељ није ни потребан и покушавају сами себи да режирају. Понекад то успе, али најчешће се деси да их ода нпр. погрешна мера глумачких средстава. А „таленат је осећање за меру”, по Островском. У том „мерењу израза, значења и става“, сматрам да је глумцу неопходан редитељ као надзор…

А инструментализација доводи глумца до потпуног поништавања његове аутентичности – редитељско „потребан си ми а ниси ми потребан” болни је апсурд који уводи у реалност удаљену од првобитне идеје заједничке игре и промишљања. Инструментализација је једна мала смрт уметника – неко те третира као да си мртва ствар, исто си што и објектив, одело, рефлектор… Распоређују те и није им пријатно кад проговориш. Поништени глумац постаје или неуротик или боготражитељ… Виђао сам на снимањима бардове глуме, највеће глумачке личности како се озаре када их редитељ усмери, кад је увиђајан и заинтересован за њих. Виђао сам их и како у својој усамљености, сами себи после кадра кажу: „Браво. Дивно одиграно” – јер нема ко други да то изговори. Хеј, сам себи… Какав уметничко-егзистенцијални вакуум. Свако је понекад остављен, и ја сам био, а теби сам захвалан што ћу Сеновити Медитеран памтити као време и простору коме нисам био усамљен, јер си ме у кадру и иза њега учинио живљим него икад. И што смо боготражили заједно. Можда чак и богослужили.

Они који раде са мном знају да често користим спортске метафоре, јер рад на филму доживљавам помало као тренерски рад. Морам рећи да те већ неко време помно посматрам у монтажи – монтажа је један чин посебног зближавања са материјалом и кроз њу ја изнова упознајем све чланове моје екипе. У детаљ видим како су размишљали сценографи или директор фотографије и видим некако нарочито истинито глумце – то механичко око камере не допушта ни трунчицу лажи. И сада сасвим спокојно могу да ти кажем, као тренер – да си оставио срце на том терену. У сваком си кадру донео своју истину. Да ли си се питао од којих фактора то зависи – управо то колико ће глумац бити истинит пред камером? Како си то доживео у овом пројекту – шта је то што те начинило толико истинитим у Сеновитом Медитерану? И да ли осећаш да те то довело до одређених духовних спознаја? Многе своје сусрете и преписке завршавали смо са „Христос посреди нас“. Да ли је могуће филмско стваралаштво окупљено око Христа?

Нарочито ми је пријао спортски дух у нашој конверзацији. Али истовремено ме је и подсећао на моју стару болну тачку –потпуно одсуство спортске етике у уметности… То је на пример оно што сам очекивао од театра када сам почео да се бавим глумом. Надао сам се тимској игри и добрим асистенцијама, а добио сам солирање у поражавајућем обиму.

Много пута сам помислио – спортисти нико не може да одузме поен, убачена лопта је убачена, прескочена мотка је прескочена, семафор јасно показује време и резултат. Јесте, да, и ту брљају судије, али они су на терену па их публика извижди кад закину. И све је транспарентно. Код нас нема тога – „поени“ су ствар укуса. Свако може да ти да и одузме поен и углавном то раде неумерено. За исту улогу ти један каже да си фантастичан, други каже да си дно. Па се ти снађи усвему томе.

У твом редитељском методу ствари су биле изузетно правилно постављене. То сам поуздано могао да препознам, јер сам имао срећу да радим и са другим добрим редитељима. Код тебе је обим редитељске љубави и тимске етике био на невероватно високом нивоу, само због твоје решености да цео процес иде из заједнице по угледу на литургијску. Јасно ми је зашто си био тако убеђен у свој метод – преузео си модел из провереног система. И што је најдрагоценије од свега, призвао си своје дугогодишње педагошко-саветодавно искуство и свакоме дао шансу да се кроз овај процес поправи, узрасте, исцели… Зато је сваки поен који смо дали, прослављен у сузама радости и трчању по терену. Ти си форсирао захвалност за сваки постигнут кадар. И невероватна шестогодишња припрема нам је обезбедила да можемо да будемо „сада и овде” а не: „требало је онда” и „шта ћемо ако“.

Не могу изводити коначне закључке. Филм се родио, али га још није видео свет. Видећемо како ће га овакав свет дочекати. Можда наш филм пронесе истину, можда га каменују. А иако буду груби према њему, сигурно ће се наћи више од једнога хришћанина који ће га бранити. Можда овај филм промени нечији унутрашњи свет. Не знам. Хајде да не улазим у „шта ће бити”, да се задржим на „овде и сад”.

Једну рачуницу са сигурношћу могу да изведем. Мене је Сеновити Медитеран променио, заувек, јер сам се лично уверио да је филмско стваралаштво окупљено око Христа могуће. И неопходно. Па бих зато завршио као и досад са: „Христос посреди нас!“

Ја онда могу само као и досад да одговорим са: „И јесте и биће!“

https://teologija.net/o-radu-na-senovitom-mediteranu-razgovor-sa-ivanom-bosiljcicem/?fbclid=IwAR3iSD1BPTN6OvTRIXiQ0IRwT5HMRUDM3ea6-B3JnRM2QqFSNh_RFdmOOKo