Претражи Живе Речи Утехе

Ивана сам упознао пре шест година, тако што ми се јавио са коментаром да је погледао мој филм Исцељење. Тог јутра сам рекао својој жени да ми се јавио Иван Босиљчић да је гледао филм. „Онај Иван Босиљчић?“ „Онај.“ Почела је да се смеје. Наша прва ћерка је као дете обожавала Шотрине костимиране серије, знала је реплике напамет и те су серије до дана данашњег главни извор интерних шала између ње и другарица са којима је одрасла. Оне комуницирају репликама из тих серија. Отуд смех. Кад сам потом кћерки рекао да ми се јавио Босиљчић, она ми је одушевљено одговорила: „Седмогодишња ја вришти у мени!“ Тако је то почело – прво као дружење и размена о многим питањима живота и уметности, у којима сам открио озбиљног уметника, неког ко дубоко промишља свој позив, који ја сматрам једним од најизазовнијих и духовно можда и најнезахвалнијих позива. А онда се, необичним сплетом околности, догодило да Иван заигра главну улогу у Сеновитом Медитерану. Тако је настао и овај разговор између нас двојице, у ком се бележи то искуство. Још увек се сећам тренутка кад си ми се јавио поруком након што си погледао неколико пута Исцељење. Нисмо се дотад лично познавали. Морам признати да сам био изненађен, а поред тога дирнуо ме твој однос према том филму и то што сам осетио да си разумео шта уопште желим постићи бавећи се филмом. Ти си тада пролазио кроз једну малу кризу смисла, рекао бих, и мислим да нема иоле озбиљног уметника, нарочито у твојој бранши, ко не прође кроз слична преиспитивања. Тако је почело наше пријатељство, као да си пришао жељан смисленог разговора о овоме чиме покушавамо да се бавимо. За све ове године увек сам код тебе осећао да је то интересовање аутентично и да потиче из твоје личне потраге и потребе за уметничким растом. Шта је за тебе заправо значило Исцељење, на који начин је било блиско твом схватању филмске уметности? А онда, сходно томе – како ти замишљаш истински релевантно филмско дело и како твоја лична духовност утиче на твоје ставове о уметности? Сећам се добро тог периода, замор који сам већ дуже време носио искључио ме је из јавних токова. Једноставно сам престао да се интересујем за актуелне догађаје. Почела је да ми пролази кроз срце мисао да не могу више да се бавим глумом. Од те искључености сам и пропустио вест да је створено Исцељење и да сте Моња и ти освојили са тим филмом награде. Погледао сам га у последњем моменту приказивања, кад се већ окончавао његов биоскопски живот, на крају 2015. године. Сећам се плаката који је био три пута мањи од осталих, на њему монах седи у жутој трави. Сећам се и да сам био једини гледалац у том, дневном термину. То је вероватно и довело до интимности сусрета са филмом. Разумео сам сваку реч и слику, видео велику и силну исповест аутора. Видео сам им душу. А „Ко отвара око ако не душа. Ко отвара ухо ако не душа?” У Нову 2016. сам ушао под дубоким утиском Исцељења, поново сам га гледао још два пута. На последњој пројекцији нас је било двоје – госпођа у четвртом реду, и ја у седмом. Креће филм, али овог пута црно-бео. Само се корњача мало зазелени и небо мало заплави… Нема оне жуте траве. Пристајем неко време на то чудећи се како ми се десило да сам претходна два пута умислио да је филм у колору. И онда се освестим, скочим из седишта, изађем из сале и улетим у кабину са пројектором, а тамо неки старији човек. Кажем – зауставите ово, пуштате филм без боје. „Молим?” – гледа ме он у шоку. – Филм Вам је црно-бео – кажем ја. – Да, да то је такав филм, зачудан – одговори он мирно. – Господине, овај филм је у боји, знам да је трава у њему жута. Он провири кроз отвор поред пројектора, погледа на биоскопско платно и каже – није жута, ено сива је… – Не сме да буде сива. Нешто сте погрешно пустили. Окрену се он ка дугмадима за пуштање, псујући и мене и траву. И заустави филм. Мрдну ролну, притисну неко дугме и филм поново доби боју. – Ево ти филм. Нисам имао никакве везе са Исцељењем, осим оне будуће. Нико у вези са овим филмом није био мој. То ће тек постати. Одбрана боја у Исцељењу пред госпођом из четвртог реда је била мимо логике… Али од силине ваше филмске исповести, ми смо у Духу већ били најрођенији, иако нисмо знали једни за друге. И уметност би можда требало да буде баш таква, виша од логике, као за Васкрс радосна туга, као будућа прошлост, као молитва за нерођене потомке. Прелепо апсурдна. Велике су се ствари десиле после тога и ми смо за њих били спремни, не по уму, него по својој вери.