Протојереј - ставрофор Радован Биговић

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Guest]

[Danijela]

http://www.spc.rs/sr/opelo_sahrana_novopredstavljenog_protojerejastavrofora_prof_dr_radovana_bigovitsha

[Guest - . . .-]

Уместо воштанице почившем Професору: „Сви ми умиремо једном, а велики људи по два пута: једном када их нестане са земље, а други пут када пропадне њихова задужбина“, речи су нашег великана Иве Андрића. Међутим, један од оних који је градио вечну и непропадљиву задужбину, ону под чијим кровом „рђа и мољац не квари“ већ све лахором Духа Светог вечно живи, био је почивши протојереј-ставрофор др Радован Биговић, редовни професор Православног богословског факултета у Београду и старешина Светоархангелског храма у Земуну. По речима студената и небројене духовне деце почившег проте Радована, он је изгарао животним подвигом изграђивања Цркве Божије, живе заједнице људи у које је сâм, својим преданим служењем, богочовечанском љубављу и благом речју, уткао ген истинитог живљења по Богу Тројици, оном који је сав Љубав и двор непролазне радости. Због таквог гена, камена и малтера, духовна задужбина проте Радована, коју чине његова породица и поколења духовних чада, студената и пријатеља, неће видети труљења, а његово име ће се, чврсто верујемо, обрести на блиставо белим страницама Књиге вечног живота.

На други дан празника Силаска Светог Духа на апостоле, у понедељак четвртог јуна, у земунској цркви – манастиру Светог Архангела Гаврила, у чијем је олтару отац Радован читавог живота верно и достојно служио, окупили су се многи да поделе људску тугу због његовог прераног упокојења, али и да истовремено учествују у радосном предукусу незалазног Царства васкрслог Христа, кроз чије је капије величанствено испраћен прота чијим је именом Црква много чиме била Радована. На пут из смрти у живот почившег слугу Господњег испратили су људи различитих узраста и друштвених сталежа, других вера и хришћанских конфесија, што само сведочи о величини овог градитеља духовних мостова и истинског морнара неба. „Веровати значи бити за друге. Ко верује тај не припада себи већ ономе у кога верује. Права вера је слободна јер ослобађа човека од самога себе, од свих ствари и предмета. Вера је принос, даривање. Ко највише верује, тај највише даје. Вера је љубав. Она ништа не тражи.“ Тако је говорио, писао и служио сâм почивши протојереј Радован, тој животворно-радосној вери учећи и приносећи непрестано, и својим примером показао да Царство Божије јесте „сиромашних духом“, оних чији је духовни пулс на танком земаљском папиру исписан Христовим победоносним ликом.

Мр Владан Таталовић, ПБФ

[Баба]

О поповству проте Биговића

Први пут кад сам се срео са београдским поповима деловали су ми некако другачији у односу на ове наше јелте сељачке попове што се каже. Много су били отменији и одмеренији. Не нисам рекао да су били мршавији. Убрзо сам се срео и са тадашњим ђаконом Биговићем. У односу на све остале попове он је некако био другачији. Неко време Биговић није носио браду и замишљао сам прве ђаконе да су сви такви као Биговић, почевши од Св. Стефана па на овамо. После сам мерио све ђаконе Биговићем па сам сконтао да није то неки општи шаблон , реко онда можда су београдски ђакони такви као Биговић.

Али нису ни сви београдски ђакони били ко Биговић. Мада у последње време све их је више који личе.

Касније кад је постао поп , тек онда нисам имао с ким да га поредим. Имао је јединствен стајлинг, специфичну боју гласа, као они спикери документарних програма који треба и гласом да улију поврење у причу коју причају.

Читам сад на форумима да је био екумениста , неки чудни људи пишу да ће се Бог сада обрачунати са њим пошто је био екумениста, на мејл сам добио поруку од неких екстремиста да тако пролазе сви екуменисти и да Бог уклања кукољ из жита.

Ма знао сам ја да је Биговић екумениста , гледао сам га и на тв-у и на факултету и овако и у цркви и слушо шта прича.

Једаред смо ушли у расправу око речи "Српство" , за коју је он тврдио да је скорашњег датума.

Читам сада речи епископа о попу Радовану , видим изузетно поштовање њихово, довољно је погледати да се пола Београда окупило на испраћају поп Радована , па разумети о каквом је човеку ту реч, безмало ко сахрана патријарха.

Жалосни су они који се радују туђој смрти , јер којом мером мериш том ће ти се одмерити . Сами су себи пресудили.

О екуменизму можемо дискутовати , о квалитету нечијег интелектуализма исто можемо дискутовати , али о људскости нема дистусије , или јеси или ниси човек.

Јесте Биговић је био екумениста и интелектуалац , али јесте био је и човек пре свега и Србин и свештеник СПЦ.

Нека је вјечна памјат проти Радовану и нека се Бог смилује онима који се данас радују његовој смрти.

[marko_13]

Након заупокојене Литургије, заиста сам се осећао, како о. Вукашин рече, fatherless...

[pink panter]

Vječnaja pamjat !

[Анастасија]

Доста је распрострањено мишљење да су помесне (аутокефалне) православне цркве националне, тј. да у православљу постоји поистовећење вере и нације. За друге цркве (римокатоличку и протестантске цркве и друге верске заједнице) сматра се да су интернационалне. Код нас многи цркву доживљавају као једну од националних институција чији је циљ да чува национална обележја, обичаје, језик, фолклор, културу, и државни "територијални интегритет и суверенитет". Посматрано историјски, Православна црква је заиста формирала национални идентитет источнохришћанских народа. Исти је случај и са латинском црквом када су у питању западноевропски народи. Све до новијег времена хришћанство је прожимало и надахњивало све поре народног и друштвеног живота: културу, уметност, политику, економију, литературу, јавни морал. У периодима ропства црква је и имала и политичку власт јер цивилна није постојала (није ни могла да постоји). То има за последицу да се данас Грк, Румун, Бугарин, Рус, Србин осећа православним "по рођењу" (Хрват као римокатолик), иако је вера увек чин слободног избора.

Хришћански појам нације суштински се разликује од савремених секуларних представа. Хришћанске нације биле су отворене и у вертикали и у хоризонтали. Циљ нације је био да служи Богу и остварује вољу Божју на земљи. Црква је нације преображавала, христијанизовала и усмеравала према наднационалним циљевима и вредностима. Исти је случај био и са хришћанским нацијама на Западу. Модерне секуларизоване нације постају мит, тотем, божанство, "мистични темељ ауторитета сваке власти". Национална воља је извор права и политике. Модерне нације настоје да "еманципују" свеукупни живот друштва од утицаја цркве, јер је она сама псеудоцрква. Бога и цркву потчињавају националном егоизму укључујући их у кодове сопствене месијанске националне идеологије. Стапање вере са таквим појмом нације је јерес позната као етнофилетизам (религиозни национализам). "Црква је васељенска, саборна, богочовечанска, вечна, зато је хула, неопростива хула на Христа и Духа Сватога, чинити од ње националну институцију, сужавати је до ситних, пролазних, времених националних циљева и метода... Време је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искључиво слуге национализма и политике, свеједно које и чије, и постану првосвештеници и свештеници једне, свете, саборне и апостолске цркве", каже Јустин Поповић. У цркви нема Јеврејина и Грка, роба и слободњака, мушког и женског, већ су сви једно у Христу (Гал. 3,28). Он је "све у свему" (Кол. 3,11).

У историјско-социолошкој па и теолошкој литератури може се прочитати да је Православна црква "национална", "анационална", "васељенска" (интернационална), "наднационална" и сл. Све ове тврдње могу бити делимично тачне. Црква није апстрактна заједница. Она се увек пројављује у конкретном народу, времену и простору. Од самог почетка јеванђеље је саопштавала у категоријама локалне културе и језика. Истовремено је нацију отварала, ослобађала националног егоизма и самодовољности, "терала је да изађе из себе" и да се саживљава са другим. Црква не негира националне ентитете, али одриче сваки облик субординације међу нацијама, моралну или аксиолошку супериорност. По националном саставу својих верника једна локална или аутокефална православна црква је вишенационална (ако на том простору живе припадници различитих нација), а може бити и једнонационална (ако је тај простор национално хомоген). Теоријски може бити и анационална уколико верници не желе да се национално идентификују. Црква, дакле, не негира нити апсолутизује национално већ изграђује јединство у различитости ("помирену различитост") многих нација. Црква је сама "нови Израиљ", "народ Божји", "ново друштво" састављено од припадника различитих историјских народа.

Свака нација има право и могућност да уђе у цркву с могућношћу да у њој сачува свој национални идентитет, али ниједна нема право да има "своју" ексклузивну "националну цркву", која би "национализовала Христа", учвршћивала национални егоизам и обоготворавала саму нацију.

Не минимизирајући црквенодоктринарне узроке, национални сукоби унутар цркве током историје су проузроковали несагледиве трагичне последице. Сукоб између Грка и Латина завршио се трагичним расколом 1054. г. који до данас траје, као и сукоб између латинског (романског) и германског света у шеснаестом веку. Када се у колоквијалном говору каже "грчка", "руска", "бугарска", "македонска" црква, не значи да су то посебне и независне и самодовољне цркве. Ниједна локална црква не може бити независна од других. Једна вера, једна црква Христова актуелизује се у различитим народима и државама и увек је то једна јединствена црква Христова. Зато би било правилније говорити о Православној цркви у Србији, Русији, Црној Гори, Европи, Азији, Африци... Аутокефалност помесних православних цркава не треба поистовећивати са идејом државног суверенитета 19. века, што данас неки чине.

Црква се обраћа увек конкретним људима, а не безличним ентитетима. Црква није археолошка установа или музеј која чува преживеле националне традиције. Мисија цркве не може да се функционализује за циљеве секуларног национализма и интернационализма.

Политика

[RYLAH]

Феноменалан текст. И за фанатике који себе, а онда и све око себе сматрају вишим од свега, и за анационалне "грађане света" који се стиде свог окружења и покушавају да негирају значај националне припадности, а опет из своје умишљене супериорности.

[Guest о. Агапије]

Један од невероватних коментара испод овог текста :

Православни Атеиста  | 24/10/2007 03:12

Дуго сам и помно размишљао зашто редовно идем у цркву, славим Светог Николу, у кући ми икона и кандило а у ауту Тројеручица, сматрам се православним хришћанином, А НЕ ВЈЕРУЈЕМ У БОГА. Госп. Биговић ми је објаснио да сам етнофилетиста и као такав безнабожац. Како веома уважавам г. Биговића ЗНАМ да је у праву, и да ми вјероватно није ни мјесто у цркви. Али, све је то јаче од мене: Србска Православна Црква је дио мене и мог националног и физичког бића, мој камен темељац и упоришни стуб. У том стубу су сви моји преци који се никада нису национално мијешали, који су сачували чисту вјеру и свијетао образ, у том стубу је моја крв коју сам пролио "за крст часни и слободу лијепу". Ја сам научио, прошао и видио много за ових 50 година, и не могу да се натјерам да вјерујем у Бога, али ни да се одрекнем Цркве и Православља. Ја сам војник Србства и Србске Цркве, али на жалост не и војник Исуса Христа.