U Raškoj oblasti ukida se Sveti Sava!!!

[suza]

isto tako ako muslimani na casu njihove religije bilo sta koga slave  ,dal vi jedni druge  kontrolisete stase radi na casovima religije u skoli tako sam razumjela

[Crveni Baron]

Evo jos malo. Velika Britanije je drzava koja ni danas nema Ustav, onako kako ga vecina ljudi zamislja. Napisan grupa pravila koja su temeljni zakon neka drzave. ali imaju neka dokumenta. Kao na primer ovo:

Citat:

"The Magna Carta of England, written in 1215, was an early type of constitution."

Izvor:

http://simple.wikipedia.org/wiki/Constitution

A ovo je srpski primer:

Citat:

"Sveti Sava je 1219. godine sastavio nomokanon pod nazivom Zakonopravilo. To je bio prvi srpski ustav[3]."

Izvor:

http://sr.wikipedia.org/sr-el/Законоправило

Eto ko je bio Sveti Sava i sta je Drzava Srbija.

[Avocado]

Ustav Republike Srbije je ustav gradjana srbije. Drzava Srbija i njen Ustav je u  sluzbi gradjana Srbije a nisu gradjani u sluzbi drzave  i ustava.

Nisam siguran sta zelite da kazete prethodnom tvrdnjom. Ustav je sluzbi gradjana samo kada se dosledno primenjuje.

A ko to ima pravo i na osnovu cega da diskriminise decu koja bi zelela da slave recimo Svetog Savu? U skoli koju su sazidali roditelji te iste dece sopstvenim parama? Na osnovu kog zakona i ustava?

Na osnovu vec pomenutog clana 11. Ustava Republike Srbije bi trebalo da drzava i crkva budu odvojene... a sto se diskriminacije tice, kao sto bi bilo besmisleno pozivati se na diskriminaciju kada vam neko ne dozvoljava da igrate fudbal u bolnici, operisete se na zeleznickoj stanici ili slusate muziku sa svog kasetofona u operi (sto su inace sve radnje koje su dozvoljene na odgovarajucim mestima) tako je besmisleno pozivati se na diskriminaciju zbog zabrane verskih obreda u skoli... narocito sto ne govorimo o nekom licnom cinu vec o organizovanim verskim obredima.

Ovo se naravno ne odnosi na privatne skole vec na drzavne a pare kao argument bas i ne bih koristio na Vasem mestu jer je veliki broj skola u Srbiji sazidala drzava i to u vreme kada je ta drzava (nazalost) bila prilicno antireligijski nastrojena. Neke od drzavnih skola su sazidali direktno gradjani, ali ako bi se pare onih koji su sazidali skolu uzele kao kriterijum, postojale bi i drzavne skole u Srbiji u kojima bi se vrsili katolicki, protestantski ili muslimanski verski obredi... prosto, nije Vam to bas narocito ubedljiv argument.

Znas li  ti uopster  sta je Ustav? I  cemu sluzi Ustav ? bZnas li ti da Velika Britanija, prva parlamentarna demokratija nema uopste Ustav? Ali ima nekakav papir na kome nesto pise, neki zakon sa pocetka 2. milenijums. Manje vise iz vremena Svetog Save. Jesi  li ikada imao prilike da procitas americki ustav ? Sve skupa sa amandmanima citase za 5 minuta.

Da, znam sta je ustav i cemu sluzi ali cini mi se da se nismo razumeli. Cinjenica da Velika Britanija nema pisani ustav ili da je po Vasem misljenju americki ustav kratak nema nikakve veze sa onim sto sam napisao, odnosno sa cinjenicom da Zakonopravilo ne sadrzi norme ustavnog karaktera.

U narednoj poruci, navodite link sa wikipedije u kojem pise da je Zakonopravilo "prvi srpski ustav", medjutim, wikipedija za ozbiljne tvrdnje obicno zahteva izvore a neki "vrli" pametnjakovic je postavio tu tvrdnju navodeci kao izvor knjigu Petra Zorica, koja je dostupna i preko Interneta (kliknite na ono [3] koje u clanku stoji pored te tvrdnje - http://www.alanwatson.org/sr/petarzoric.pdf ) verovatno misleci da niko to i nece proveravati. Ovu knjigu nazalost nisam stigao da procitam u celosti ali prostom pretragom reci "ustav" u njoj i citanjem Zakljucka uvideo sam da Zoric ne tvrdi da je Zakonopravilo prvi srpski ustav... on pominje crkvene ustave i navodi da bi autokefalnost crkve bez nomokanona bilo kao moderna drzava bez ustava... a na vise mesta, kada govori o svetovnim normama Zakonopravila, Zoric ovaj pravni akt naziva zakonikom... ali neko je ocigledno prekrsio devetu zapovest kad je na wikipediji napisao da je Zakonopravilo prvi srpski ustav pozivajuci se na Zorica kao izvor...

Proverite tvrdnje pre nego sto ih iznesete...

Ovo je zbog toga sto ti ne znas sta je skola.

Ako smatrate da gresim, budite slobodni da na to ukazete na nacin koji je ozbiljniji od neargumentovane tvrdnje.

To je doba kada je ostatak sveta odavno usao u eru informatike a Srbi bili nepismeni. I ovome je uzrok to sto ti ne znas sta je skola.

Svet svakako nije usao u eru informatike u 19. veku... a ovu drugu recenicu bolje da ne komentarisem.

Ovo se takodje uci u skoli.

Mene ocigledno to nisu naucili. Upravo zato sam i zamolio ljude na ovom forumu da mi pomognu u traganju za navedenim podacima i nadam se da ce mi neko pomoci sa pravim informacijama... od pausalnih kvazi-uvreda, zaista nemam nista...

[Avocado]

Dakle, ono sto bih voleo da saznam su konkretna dela (a ne epiteti) Svetog Save, kojima je on zasluzio da u svetovnim skolama bude proslavljan kao najznacajnija osoba u srpskoj prosveti i nauci... a verujem da bi tu neki od vas mogli da mi pomognu.

Узалудно је овде теби било шта појашњавати јер би то захтевало далеко више времена, а и простора. Из твог поста видим да ти је знање страховито једнодимензионално, тј. да не повезујеш историјске податке, а да би појмио комплетну слику. То се обично дешава када се учи напамет.

Oprostite, ali zaista nisam zainteresovan za ocene o svom znanju od ljudi koji me ne poznaju, vec za podatke kojima bih prosirio svoje znanje i saznao nesto novo o Svetom Savi (nadam se i na korist ostalih citaoca ovog foruma). Ne trazim da mi se nesto "pojasnjava", zamolio sam samo za podatke o konkretnim delima (po mogucstvu uz navodjenje izvora) i siguran sam da na ovom forumu postoje ljudi koji o prosvetiteljskim delima Svetog Save znaju nesto vise i koji smatraju da ukazivanje drugima na njegova konkretna prosvetiteljska dela nije "uzaludno". Prosto mi je neverovatno da se niko jos nije javio sa ovim podacima...

[sqny]

Sta je bilo na kraju - jel su ukinuli?

[Crveni Baron]

Na osnovu vec pomenutog clana 11. Ustava Republike Srbije bi trebalo da drzava i crkva budu odvojene...

Drzava i Crkva treba da budu odvojene i jesu odvojene kao i vecini zemalja, ali gradjani koji sive u toj drzavi nisu odvojeni ni od Crkve ni od drzave vec imaju pravo da u svojoj drzavi proslavljaju i svoje verske praznijke. Jesi li se ikada pitao zasto se slavi Bozic u Francuskoj na primer? Mislis da tamo drzava i crkva nisu odvojene? Zasto u Italiji po skolama, bolnicama, policijskim stanicama, opstinam i da ne nabrajam dalje imas istaknuta Raspeca? U svakom drzavnom birou imas Raspece, verski simbol, a i ovde su drzava i Crkva odvojeni? A Italija je demokratska drzava, slozices se. Ajde objasni mi to malo.

A Ustav io drzava su u sluzbi gradjana, jer gradjani su ti koji prihvataju ili ne prihvataju Ustav.

Nije ustav pao sa neba kao takav pa je iznad naroda vec je produkt narodne volje. a isto vazi i za drzavu. I ona je produkt narodne volje i taj isti naropd ima pravo da u drzavi koja je njegova slavi ono sta zeli.

[Crveni Baron]

Da, znam sta je ustav i cemu sluzi ali cini mi se da se nismo razumeli. Cinjenica da Velika Britanija nema pisani ustav ili da je po Vasem misljenju americki ustav kratak nema nikakve veze sa onim sto sam napisao, odnosno sa cinjenicom da Zakonopravilo ne sadrzi norme ustavnog karaktera.

A koja to drzava na pocetku 13. veka na ovoj planeti a i sire ima Ustav kako ga ti zamisljas?

[Crveni Baron]

Svet svakako nije usao u eru informatike u 19. veku... a ovu drugu recenicu bolje da ne komentarisem.

Izvinjavam se, to ja malo onako, malo  sam nervozan. Stoga izvin'te.

[suza]

Драга Сузо, када говоримо о Светом Сави морамо знати да се он не прославља једино као светац већ и као творац првог српског устава (Законоправило), просветитељ и народни учитељ те као темељ српског народа и српске државе. Дакле, нико не тера муслиманску децу да верују у његову светост и не постоји опасност да муслимани буду асимилирани због прослављања Светог Саве у школама. Овде се ради о намерном изазивању нереда са одређеним циљем.

Nije u skladu sa Ustavom Republike Srbije (clan 11.) da se bilo ko u drzavnim institucijama proslavlja kao svetac i da se u u drzavnim institucijama vrse verski obredi... dakle, ne moze i kao svetac i kao prosvetelj vec bi trebalo da se su skolama slavi kao prosvetitelj (bez verskih obreda) a da se u crkvama (i domovima vernika) slavi kao svetac.

Tacno je da niko ne tera muslimansku decu da veruju u svetost Svetog Save ali su ta deca primorana da prisustvuju verskom obredu druge vere, a cak i da nisu primorana, sekularnost odredjena Ustavom zahteva da se verski obredi ne vrse u drzavnim institucijama (bez obzira na to ko im prisustvuje)... kao sto na primer, nije uopste pravno relevantno da li je govoru kojim se poziva na rasnu netrpeljivost prema crncima prisustvovao neki crnac, takav govor je sve jedno zabranjen Ustavom... isto kao sto je Ustavom Srbija definisana kao sekularna drzava, odvojena od crkve, koja ne sme da uspostavi jednu religiju kao dryavnu ili obaveznu...

Imate na ovoj temi clanak iz Politike (http://www.politika.rs/rubrike/tema-dana/Molitve-u-zavicaju-sveca-prosvetitelja.sr.html) iz kojeg se nesporno vidi da se bar u pojedinim skolama vrse verski obredi ("Славски колач су пресекли и свету литургију служили...") a cini mi se da nije sporno da se to radi u vecini skola.

Zakonopravilo nije "prvi srpski ustav"... ono jeste prvi srpski pravni akt i sadrzi pored crkvenih normi i svetovne (prepisane iz nekoliko izvora rimskog prava) ali te norme prosto nisu ustavnog karaktera jer ne sadrzi odredbe o  o drustvenom, ekonomskom i politickom uredjenju drzave, ne propisuje nacelno prava i duznosti gradjana, ne   odredjuje najvise organe vlasti, njihove medjusobne odnose i odnose prema nizim organima vlasti i gradjanima...

Nema potrebe da se jedna zaista velika stvar kao sto je "prvi srpski zakonik" preuvelicava i bez ikakvog utemeljenja u cinjenicama naziva "ustavom"... a mozda spada i u "lazno svedocenje"...

(da ne pominjem da nisu tema nesporne zasluge Svetog Save u domenu prava, drzavnosti, vere i crkve... vec u domenu prosvete, odnosno sekularnih skola...)

Imam osecaj da se sve prethodno receno nece bas mnogo dopasti posetiocima ovog foruma i izvinjavam se ako sam nekog uznemirio svojim stavovima a molim da mi unapred oprostite ako ne budem odgovarao na poruke u vezi sa tim, zato sto je ono zbog cega sam pre svega dosao ovde to sto nikako ne uspevam da utvrdim zasto se Sveti Sava smatra prosvetiteljom (u svetovnom smislu te reci) odnosno kakva je njegova veza sa svetovnim obrazovanjem i opismenjavanjem Srba. Ponekad se pominje da je osnivao skole, medjutim, takvi izvori samo iznose tu tvrdnju, bez bilo kakvog podatka o nekoj konkretnoj skoli koju je Sveti Sava osnovao a nasuprot tome se mogu naci mnogi izvori koji prve srpske skole vezuju za pocetak 19. veka (ili kraj 18. veka). Neka deca su mogla i u manastirima da nauce da citaju i pisu ali je to bilo daleko od bilo kakvog organizovanog ili sveobuhvatnog obrazovanja, odnosno pojma "skole".

Bez obzira na Savinu redakciju srpsko-slovenskog (koja mi je donekle sporna, mada je ne razmem bas u potpunosti) o bilo kakvom razvoju pismenosti u Srbiji je takodje tesko govoriti pre 19. veka, odnosno u vekovima u kojima je preko 90% stanovnistva bilo nepismeno... mislim da je nesporno da je Sveti Sava dosta radio na obrazovanju i pismenosti svestenstva... ali to opet nema bas mnogo veze sa skolama.

A naravno, cinjenica je i da je "doba prosvetiteljstva" proizvod Zapada i to 18. veka... i sa Svetim Savom nema bas mnogo veze...

Tekst koji je meni najvise pomogao u vezi sa ovom temom, je tekst Episkopa Atanasija (Jevtica), u kojem on  objasnjava da pravoslavno prosvetiteljstvo nije isto sto i zapadno-evropsko:

http://www.eparhija-gornjokarlovacka.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=256

medjutim, u tom slucaju Sveti Sava nije bas najbolji kandidat da bude proslavljan u svetovnim skolama... a i ne zelim da se oslonim samo na jedan tekst.

Dakle, ono sto bih voleo da saznam su konkretna dela (a ne epiteti) Svetog Save, kojima je on zasluzio da u svetovnim skolama bude proslavljan kao najznacajnija osoba u srpskoj prosveti i nauci... a verujem da bi tu neki od vas mogli da mi pomognu.

ovo nije nista u skoli bilo koliko se vidi to sve proslavljano na brdu nekome , a sto djeca ucestovala  ,dali si se raspitao isto jesuli morala muslimanska djeca tu da dodju  ,ako pravoslavni narod koji pripada toj religiji ucestvuje  ,koji ustav moze nekome na njivi da zabrani da pop pjeva to cudno isto je ,jedino ako su djece drugih religija prisiljeni da tu dodju  je problem, koji problem jos ima ako neko na njivi ili brdu se moli

[NinaD]

Dakle, ono sto bih voleo da saznam su konkretna dela (a ne epiteti) Svetog Save, kojima je on zasluzio da u svetovnim skolama bude proslavljan kao najznacajnija osoba u srpskoj prosveti i nauci... a verujem da bi tu neki od vas mogli da mi pomognu.

Узалудно је овде теби било шта појашњавати јер би то захтевало далеко више времена, а и простора. Из твог поста видим да ти је знање страховито једнодимензионално, тј. да не повезујеш историјске податке, а да би појмио комплетну слику. То се обично дешава када се учи напамет.

Oprostite, ali zaista nisam zainteresovan za ocene o svom znanju od ljudi koji me ne poznaju, vec za podatke kojima bih prosirio svoje znanje i saznao nesto novo o Svetom Savi (nadam se i na korist ostalih citaoca ovog foruma). Ne trazim da mi se nesto "pojasnjava", zamolio sam samo za podatke o konkretnim delima (po mogucstvu uz navodjenje izvora) i siguran sam da na ovom forumu postoje ljudi koji o prosvetiteljskim delima Svetog Save znaju nesto vise i koji smatraju da ukazivanje drugima na njegova konkretna prosvetiteljska dela nije "uzaludno". Prosto mi je neverovatno da se niko jos nije javio sa ovim podacima...

Није ми била намера да те увредим. Извињавам се. Управо ово билдовано говори о начину учења. Не желиш појашњења већ само податке. Законоправило = 13 век. Ко у то време има устав у данашњем смислу? 

[suza]

Dakle, ono sto bih voleo da saznam su konkretna dela (a ne epiteti) Svetog Save, kojima je on zasluzio da u svetovnim skolama bude proslavljan kao najznacajnija osoba u srpskoj prosveti i nauci... a verujem da bi tu neki od vas mogli da mi pomognu.

Узалудно је овде теби било шта појашњавати јер би то захтевало далеко више времена, а и простора. Из твог поста видим да ти је знање страховито једнодимензионално, тј. да не повезујеш историјске податке, а да би појмио комплетну слику. То се обично дешава када се учи напамет.

Oprostite, ali zaista nisam zainteresovan za ocene o svom znanju od ljudi koji me ne poznaju, vec za podatke kojima bih prosirio svoje znanje i saznao nesto novo o Svetom Savi (nadam se i na korist ostalih citaoca ovog foruma). Ne trazim da mi se nesto "pojasnjava", zamolio sam samo za podatke o konkretnim delima (po mogucstvu uz navodjenje izvora) i siguran sam da na ovom forumu postoje ljudi koji o prosvetiteljskim delima Svetog Save znaju nesto vise i koji smatraju da ukazivanje drugima na njegova konkretna prosvetiteljska dela nije "uzaludno". Prosto mi je neverovatno da se niko jos nije javio sa ovim podacima...

http://sr.wikipedia.org/sr-el/%D0%97%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BB%D0%BE evo ti link izvoli sam procitaj

[Avocado]

Drzava i Crkva treba da budu odvojene i jesu odvojene kao i vecini zemalja, ali gradjani koji sive u toj drzavi nisu odvojeni ni od Crkve ni od drzave vec imaju pravo da u svojoj drzavi proslavljaju i svoje verske praznijke. Jesi li se ikada pitao zasto se slavi Bozic u Francuskoj na primer? Mislis da tamo drzava i crkva nisu odvojene? Zasto u Italiji po skolama, bolnicama, policijskim stanicama, opstinam i da ne nabrajam dalje imas istaknuta Raspeca? U svakom drzavnom birou imas Raspece, verski simbol, a i ovde su drzava i Crkva odvojeni? A Italija je demokratska drzava, slozices se. Ajde objasni mi to malo.

A Ustav io drzava su u sluzbi gradjana, jer gradjani su ti koji prihvataju ili ne prihvataju Ustav.

Nije ustav pao sa neba kao takav pa je iznad naroda vec je produkt narodne volje. a isto vazi i za drzavu. I ona je produkt narodne volje i taj isti naropd ima pravo da u drzavi koja je njegova slavi ono sta zeli.

Kod nas je takodje Bozic neradni dan ali jedno je dati ljudima slobodan dan da proslave svoj verski praznik a sasvim drugo kada sama drzava tj. njene institucije proslavljaju verske praznike (toga u Francuskoj nema).

Sto se Italije tice, mislim da je ovo dovoljno objasnjenje:

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/118861/Sud-u-Strazburu-Ukloniti-raspeca-iz-italijanskih-skola

http://en.wikipedia.org/wiki/Lautsi_v._Italy

Sama presuda je veoma zanimljiva, nazalost nema verzije na srpskom, a ako Vas interesuje, mozete je procitati na ovom linku ... dugacka je a samo obrazlozenje presude je u tackama 47-58.

Istini za volju, postupak jos nije u potpunosti okoncan, odnosno u toku je, po zalbi Italije.

A Ustav io drzava su u sluzbi gradjana, jer gradjani su ti koji prihvataju ili ne prihvataju Ustav.

Nije ustav pao sa neba kao takav pa je iznad naroda vec je produkt narodne volje. a isto vazi i za drzavu. I ona je produkt narodne volje i taj isti naropd ima pravo da u drzavi koja je njegova slavi ono sta zeli.

Upravo tako, ustav je izraz narodne volje i kao takav mora da se postuje (dok se ne promeni). Na referendumu na kojem je izglasan je za Ustav glasalo 3.521.724 biraca. Oni su se tada, glasajuci za predlozeni tekst, izjasnili da je Srbija svetovna drzava, u kojoj su drzava i crkva odvojene, i drzava koja ne sme da uspostavi jednu religiju kao drzavnu ili obaveznu... naravno, sasvim je legitimno zalagati se za promenu ustava, ali se doneti ustav mora postovati - to je osnov jedne normalne drzave... ako Vi danas pricate da bi clan 11. trebalo ignorisati jer navodno neka vecina je protiv dosledne primene tog clana, sutra ce neko ignorisati clanove koji stite Vas zivot, imovinu, slobodu, itd.

Cini mi se da uporno mesate teme... sekularnost ne znaci (kako Vi navodite) da je ljudima zabranjeno da "slave sta zele" ili "da u svojoj drzavi proslavljaju i svoje verske praznike"... vec samo da drzava nema svoju veru i ne slavi verske praznike, odnosno da je drzava u pogledu vere neutralna (ni za, ni protiv bilo koje vere)... kao takva, sekularna drzava prihvata i obuhvata sve svoje gradjane raznih vera, kao i one koji nisu vernici...

Iako se ne slazemo, Vi barem posteno branite stav da je vrsenje odredjenih verskih obreda (npr. slave) u drzavnim institucijama opravdano i zbog toga Vas daleko vise postujem od onih koji se prave blesavi i tvrde kako se to uopste i ne dogadja u Srbiji.

A koja to drzava na pocetku 13. veka na ovoj planeti a i sire ima Ustav kako ga ti zamisljas?

Nije ni jedna zemlja imala pisani ustav u to vreme. Procitajte ponovo sta sam inicijalno napisao, posto mi se cini  kao da smatrate da sam ja na neki nacin nipodastavao Srbiju ili Svetog Savu tvrdeci da Zakonopravilo nije ustavni dokument. Naprotiv, rekao da je u pitanju "velika stvar" takva kakva jeste, te da nema ni potrebe da se preuvelicava. Ako napisem da Sveti Sava nije izmislio telefon, sigurno mi necete objasnjavati da niko tada nije imao telefon, niti cete reci da na taj nacin umanjujem velicinu Svetog Save, zar ne?

Takodje i sama potreba da se dela znacajnih licnosti iz istorije preuvelicavaju nije neki nas izum niti takvi primeri nas cine losijim od drugih... to postoji u svim nacijama, samo je u ovom veku, s obzirom na dostupnost i proverljivost informacija, stvaranje i odrzavanje mitova o pojedinim istorijskim licnostima i njihovim delima postalo pomalo besmisleno.

[Avocado]

Dakle, ono sto bih voleo da saznam su konkretna dela (a ne epiteti) Svetog Save, kojima je on zasluzio da u svetovnim skolama bude proslavljan kao najznacajnija osoba u srpskoj prosveti i nauci... a verujem da bi tu neki od vas mogli da mi pomognu.

Узалудно је овде теби било шта појашњавати јер би то захтевало далеко више времена, а и простора. Из твог поста видим да ти је знање страховито једнодимензионално, тј. да не повезујеш историјске податке, а да би појмио комплетну слику. То се обично дешава када се учи напамет.

Oprostite, ali zaista nisam zainteresovan za ocene o svom znanju od ljudi koji me ne poznaju, vec za podatke kojima bih prosirio svoje znanje i saznao nesto novo o Svetom Savi (nadam se i na korist ostalih citaoca ovog foruma). Ne trazim da mi se nesto "pojasnjava", zamolio sam samo za podatke o konkretnim delima (po mogucstvu uz navodjenje izvora) i siguran sam da na ovom forumu postoje ljudi koji o prosvetiteljskim delima Svetog Save znaju nesto vise i koji smatraju da ukazivanje drugima na njegova konkretna prosvetiteljska dela nije "uzaludno". Prosto mi je neverovatno da se niko jos nije javio sa ovim podacima...

Није ми била намера да те увредим. Извињавам се. Управо ово билдовано говори о начину учења. Не желиш појашњења већ само податке. Законоправило = 13 век. Ко у то време има устав у данашњем смислу? 

Niste me uvredili i nema potrebe za izvinjenjem, medjutim, sada pogresno interpretirate nas razgovor. Zamolio sam za odredjene podatke, Vi ste rekli da nemate vremena i prostora da mi sve to pojasnjavate a ja sam rekao da ne morate da pojasnjavate (ako nemate vremena), da su dovoljni i podaci (smatrajuci da cu se lakse snaci sa pojasnjenjima podataka kada bar imam podatke), a sad mi to uzimate za zlo, kao da to govori o nekakvom mom nakaradnom nacinu ucenja??? Ako smatrate da je uz pojedine cinjenice potrebno i pojasnjenje, slobodno pojasnite ali nemojte da to koristite kao izgovor da nikakve cinjenice i ne napisete.

Da pojednostavim primerom: bilo kojeg osnovca ako pitate da Vam navede konkretna dela Vuka Karadzica kojima je zasluzio da se izucava na casovima srpskog jezika, reci ce Vam odmah:

- reformisao je azbuku i pravopis;

- napisao je prvu gramatiku narodnog srpskog jezika;

- borio se za uvodjenje narodnog jezika u knjizevnost i uticajem na svoje prijatelje knjizevnike je u tome i uspeo;

- napisao je Recnik;

- sakupljao je narodne umotvorine.

Na internetu veoma brzo mozete pronaci i proveriti ove cinjenice, odnosno mozete naci pouzdane i relevantne izvore koji potvrdjuju ove cinjenice (kada, kako, gde, s kim). Mozete naci i one koji tvrde da je to sve lose radio ili da je kopirao druge ali barem je nesporno da je sve to uradio.

Sa druge strane, kada slicno pitanje postavim o prosvetiteljstvu Svetog Save i njegovim zaslugama za skolstvo u Srbiji, dobijam:

- odgovore koji sa prosvetiteljstvom i skolama nemaju nikakve veze (vec se odnose na njegovu nesporno znacajnu ulogu u oblastima srpskog prava i drzavotvornosti, kao i pravoslavne vere, osnivanja SPC);

- pausalne izjave tipa "osnivao je skole" bez bilo kakve ideje koju (kad i gde) konkretno skolu je osnovao i bez bilo kakvog relevantnog izvora te informacije, a slicno tome i "bio je otac nase pismenosti i obrazovanja";

- napade jer se uopste usudjujem da tako nesto pitam ili izgovore zasto ni ne zasluzujem odgovor.

Ovo sve me veoma brine i izaziva odredjene sumnje, zato sam i dosao ovde, nadajuci se da na jednom ovakvom forumu, medju vernicima, sigurno postoji neko ko bi mogao da pruzi valjane informacije i otkloni te sumnje, upravo zato sto ne znam zasto se Sveti Sava slavi u skolama kao prosvetitelj i zelim da saznam, medjutim, izgleda da ni ovde niko zapravo ne zna...

[NinaD]

Опрости још једном, а овде ћеш наћи то што те занима: 

_______________________________

Епископ Атанасије (Јевтић)

СВЕТИ САВА КАО ПРОСВЕТИТЕЉ

(Предавање одржано на Светосавској академији Богословског факултета 1977. године)

Свети Сава и Косовски Завет, СКЗ, Београд, 1992, стр. 20-36.

У историји Православне Цркве има више светитеља који су названи именом просветитеља. Такви су Свети Григорије - просветитељ Велике Јерменије; Света Нина - просветитељка Грузије; Свети Фрументије - просветитељ Абисиније; Света Браћа Кирило и Методије -просветитељи Словена. Међу ове светитеље долази и наш Свети Сава, с правом назван први српски Просветитељ и Учитељ. Тако су Светог Саву називали не само у Стихири свим српским светитељима, спеваној доста касније у Војводини, него, од самог почетка, и први његови песници и животописци Доментијан и Теодосије, и у Житијима и у његовој Служби. Особито пак у њему посвећеном тропару „Пути ваводештаго ва жизан”, који је спевао даровити Теодосије, где се Свети Сава назива просветитељем и учитељем, јер је дошавши просветио отаџбину своју и народ свој. Исто то каже се и у другом тропару Светога Саве „Православија наставниче”, где се Светитељ назива светилником и просветитељем зато што је људе своје просветио. Али, у ком је то смислу Свети Сава назван просветитељем, и каква је то просвећеност којом је он просветио и просвећивао свој народ?

У наша два последња века, негде од времена Доситејевог па до данас, Свети Сава је називан просветитељем у, чини се, другачијем смислу од оног који му придаје Теодосије у светитељском тропару, а и остали наши стари текстови. Наши су, наиме, људи од науке у последња два века упорно настојали на томе да објасне како је други смисао оног средњовековног назвања Светог Саве просветитељем - то је назвање „у религиозном смислу”, кажу они (па и недавно се то чуло у Српској академији наука) - од овог новијег, данашњег смисла „просвећености”, где је Свети Сава означен као просветитељ у смислу енглеско—француско-немачке просвећености. Овде је Свети Сава назван просветитељем и хуманистом у оном смислу који се код нас почео ширити од времена просветитељства Доситеја Обрадовића. Колико је пак ова просвећеност код нас и била и јесте двосмислена, довољно је да подсетимо на два потпуно супротна мишљења о Доситејевом просветитељству: на мишљење и оцену тог и таквог „просвјешченија”, с једне стране, владике и песника Његоша, и с друге стране, књижевног критичара и социјалисте Јована Скерлића. Није овде и сада време да говоримо о Доситеју, али су просвећеност и просветитељство тема нашег вечерашњег предавања. Хоћу само да кажем да је било, и још увек има, наших људи од науке који су, посредно или непосредно, Светог Саву као Просветитеља повезивали и упоређивали са просветитељем Доситејем Обрадовићем. Но да се вратимо мало издаље.

Просветитељство је, као што је познато, западноевропска појава из XVII и XVIII века, са коренима у дубљој историјској прошлости, не само у претходном XVI веку, него и раније, у ренесанси која му је претходила, а нама се чини и у периоду који је претходио ренесанси. У чему је била суштина те западне енглеско-француско-немачке просвећености? Просвећеност, age de lumiere , у којој су главну реч водили француски енциклопедисти, истакла је као прво - принцип научног критичког мишљења, које, уместо сваког ауторитета и традиције, успоставља владавину разума, владавину raison ingenieuse , како је говорио Волтер, то јест моћ људског природног рационалног генија, природног разума човековог, и још, уз то, просвећеност истиче и природну доброту човекову, људску природну моралност. Просветитељство се темељило на философији здравог разума, за коју је било главно: рационално-критичка јасноћа и оштрина, и емпиријска („чулна”) заснованост принципа, тако да се све оно што се не може оправдати пред здравим разумом проглашавало за заблуду. Безрезервна вера у моћ и способност људског разума, поверење и горђење људским разумом, и отуда вера у неограничени развој људског прогреса. И с друге стране, вера у природну, натуралну доброту човека оваквога какав је, пре и мимо сваког вредновања, давала је просвећеност, упоредо са рационализмом, и природну заснованост етике, са придоданим моралним категоричким императивом. Управо је за просвећеност врло карактеристична ова повезаност рационализма и морализма, чак пијетизма. Јер, разум људски увек тражи извесне штаке морала, природни рационализам укључује и свој природни морализам.

Ова западна просвећеност, као што је познато, проширила се свуда по Европи, а код нас је донео Доситеј, кога су зато многи раније и касније хвалили као „народног просветитеља”, и можда има неке символике у томе што је постао наш први „попечитељ просвјешченија”, министар просвете.

Европска просвећеност није неопходно била атеистична: она је и те како дозвољавала религију, само што је и та религија такође била углавном природна религија, заснована и оправдавана здравим људским разумом, природном „религиозношћу” и природним моралом. Истина, она се понекад граничила са обичним деизмом, натурализмом, а понекад се преливала и у атеизам.

Као што рекосмо, корени европске просвећености налазе се дубље у западној ренесанси од XIV до XVI века, а то је доба препорода западне мисли и речи у философији, књижевности и уметности, па и науци, препорода који је дошао као револт против схоластике и схоластичког теолошког и црквеног ауторитета, али револт који се свакако није исцрпљивао само у томе него је имао и свој занос и одушевљење, занос у првом реду за класичном антиком, за њеним људским хуманизмом, хеленистичким хуманизмом. Ренесанса је против схоластичке теолошке доминације римског папског католицизма, против схоластичког, рекли бисмо, теолошког тоталитаризма у философији и у свим другим областима, истакла човекову аутономију, против римског клерикализма истакла лаичку и моралну аутономију, одбацивање оног универзализма како га је наметала схоластика, и истакла је у први план идеју индивидуе и њену слободу, слободу и од самога морала како га је схоластика са истим универзализмом наметала. Рене-санса је била својеврсна побуна против сваког ограничења и аскетизма, у који је римско схола-стичко средњовековље спутавало и подређивало човека, па је ренесансни препород отварао човеку Запада „светлије и опипљивије” перспективе. Стварно, хуманистички оптимизам ренесансе дошао је као противност средњовековном схоластичко-црквеном и аскетско-мистичком песимизму, са његовим паклом и чистилиштем, са гресима и индулгенцијама, и са читавим оним светом који је римско схоластичко средњовековље са собом доносило.

Али, овај револт ренесансе против схоластике, ова у приличној мери оправдана реакција на дотадашњу рђаву акцију, та револуција на дотадашњу еволуцију Западног римског хришћанства, није успела, (бар по нашем мишљењу, а чини се да оно у том погледу није усамљено), да се ослободи оних истих основа и предиспозиција на којима је и схоластика развијала и развила своју акцију, своју активност и развој с претензијама на универзалност. И у ренесанси је, наиме, остала на снази она иста скривена вера у натуралну „светлост и моћ” људског разума, поверење у врховну арбитражу човековог спекулативног ума и људског природног морала. Била је то својеврсна опседнутост „природним”, натуралним.

Да подсетимо само на схоластичко (римокатоличко) учење о природи човека, која је и после човековог пада остала у ствари неповређена, изгубила је само онај изузетни „надприродни дар” Божји који је у почетку добила - и отуда је онда могуће за таквог човека и природно познање Бога и могућ је и природно спасавајући морал. У основи схоластике лежи тежња за успостављањем сигурног ауторитета људског ума, зато су касније и ренесанса и после ње просвећеност могле да остану и стварно су остале на истој тој рационалистичкој основи. Схоластика је тражила да докаже, да образложи разумом, и тиме „рационалише”, последњу реалност, која је за њу била Бог, до кога се опет, према схоластичарима, може достићи „природним” путем, путем аналогија. Путем оног Аристотеловог принципа који гласи: истина је у ствари „адеквација ума и ствари” која се познаје ( Adaequatio rei et intellectus ). Тако, Бог Томе Аквинског се „доказује”, он се познаје и може се познати категоријама људског ума, категоријама Аристотелове философије, коју је Аквинат зато толико и примењивао у својој теологији. („Он је дисао Аристотелом” - говорили су за њега Византинци). На тај начин се Бог може посматрати и „изучавати” као предмет људског познања, може постати објект човековог интелектуалног „поседовања”, као нека „истина” адекватна категоријама људског мишљења. Уместо да Бог бива и свагда остаје живи извор свецелог човековог личног, егзистенцијалног, подвижничког причешћа, свебићног и свеживотног патриципирања и заједничарења у слободном подвигу богочовечанске вере, љубави и живота, како нам то говоре Апостоли и Свети Оци, Бог код Томе Аквинског, и код схоластике, постаје предмет „објективног” знања, Његова божанска суштина се може сазнати, видети, поседовати (и у самој вечности, по Аквинату и схоластици, светитељи ће гледати божанску суштину), може се, дакле, логички „дефинисати” и логички „доказати” и доказивати. Другим речима, знање о Богу се може наметнути неодољивошћу ауторитета људског разума и његове логике, принудношћу доказа и доказивости. Ако сада пређемо у ренесансу и у просвећеност, видећемо да се ова натурална основа не мења, него остаје углавном иста. За ренесансну мисао, и поготову после ње за про-свећеност, последња реалност неће више бити иста она која је и за схоластику, она је овде друк-чија, али остаје карактеристично да се и овде та последња реалност познаје, доказује и дефинише „објективношћу” људског разумског истраживања, стицањем објективног знања кроз силогистичко закључивање, кроз свецело поверење у разум и његово здраво функционисање. „Веровати у снагу разума и духа”, „веровати пре свега науци и себи самима”, како је то Хегел говорио.

Могло би се још доста рећи о западној схоластици и о условљености и ренесансе и просвећености њоме, али да видимо шта се у то време (од IX до XIV века) збивало на Истоку, то јест управо у оно време када је живео и делао Свети Сава. Одмах и слободно можемо рећи да је и православни Исток имао своју „схоластику”, а и своју ренесансу и своју просвећеност. И Исток је знао за богословске школе и школско („схоластикон”) образовање. Карактеристично је, на пример, да се чувени синајски подвижник из VII века, Свети Јован Лествичник, звао „Схоластик” и да се један од цариградских патријараха звао такође „Схоластик”. Период великог патријарха Фотија познат је као период хуманизма и просвећености у Византији. Доба управо Светога Саве и затим период Палеолога у Византији и Немањића у Србији познати су као доба православног препорода, о чему изгледа понајвише данас говоре иконолози и историчари уметности, али и теолози исихазма.

Ако је, дакле, и Исток имао своју „схоластику” и просвећеност и ренесансу, о чему се ту онда ради? Зашто је Свети Сава управо изабрао и определио се за ту источну, византијску, православну просвећеност? Зашто он није просветитељ западног типа?

Свети Сава је отишао из Србије у Свету Гору. Тамо се научио свему ономе што је касније пројавио, тамо је постао оно што је постао. Света Гора је управо учинила Светога Саву да буде прави и истински просветитељ. А познато је да је баш Света Гора, и то не само у XIV веку, у време исихастичких спорова, него и далеко пре тога, од самог њеног почетка када почиње бити духовни и просветни центар Православља, тј. управо негде од IX и Х века када започиње схоластика на Западу, Света је Гора била главни носилац источноправославног исихазма и супротстављања западном менталитету, западној схоластици и њеној просвећености. Света Гора је имала своје дубоке корене и почетке на Синају, у Јерусалиму, у Цариграду, у источној теологији и духовности, и она је достојно продужила и продужавала вековну православну традицију светоотачког опита и богословско-духовног искуства и просвећености. И ето ту, на тим изворима просвећености, научио се и напојио се Свети Сава, и постао Светитељ и Просветитељ.

За православну, ову и овакву, светитељску просвећеност знање само по себи још ништа не значи. Предност увек има познање Истине. „Познајте Истину, и Истина ће вас ослободити” (Јован 8, 32). Али познање истине не као „објекта” сазнања, нити као „адеквације разума и ствари”, него истине као аутентичности бића и живота, као пуноће човекове егзистенције. Истина овде није само гносеолошка норма и логичка категорија, нити само морална норма, етички захтев, категорички императив, него је истина пуноћа живота нашег у Богу и са Богом, вечним, живим и истинитим Богом. Истина као плод живе заједнице човека са Духом Светим, и отуда - плод просвећености Духом Светим. „Јер нико не може доћи до познања Истине без просветљења (= просвећености) Духом Светим” (Св. Кирило Александријски). Веома је карактеристична разлика у схватању и доживљавању улоге и места Духа Светога у Цркви, богословљу, духовном животу и просвећивању, просвећености између Истока и Запада, тако да теолошко-догматска борба о Духу Светом између православног Источног и Западног хришћанства није нимало случајна ни безначајна. За Православно хришћанство, које није пре свега нека „религија знања”, ни „религија морала”, нити уопште „религија”, незамислива је просвећеност без Духа Светог Божјег. Православна „схоластика”, по којој су названи поједини византијски теолози, активно је употребљавала људски ум и његове способности, али, по речима једнога од таквих православних „схоластичара” - Светог Максима Исповедника, једног од врхунских православних богослова, све људско знање и све људске способности, на челу са умном способношћу, само онда функционишу природно, нормално и здраво када су испуњене Духом Светим, животворним и просвећујућим Духом Божјим који не уништава, не укида, нити умањује природне способности ума људског, него их, напротив, рехабилитује и оздрављује, препорађа и испуњује, даје им њихову богодану аутентичност и пуноћу.

Познато је да на Западу постоји, још од времена Августиновог, схватање о сукобу између природе човекове и благодати Божје. На том питању се појавио познати сукоб пелагијанства и августинизма, који на Западу ни до данас није превазиђен. Исток, међутим, за ту проблематику није знао, не зато што је био неосетљив, него зато што је у источном доживљају и схватању односа људске природе и свих њених способности, па дакле и ума, са Божјом благодаћу друкчије то доживљавано и схватано него на Западу. Источно православно искуство хришћанске вере и живота схвата и доживљава човека увек у његовој слободној и у љубави заједници са Богом Живим и Истинитим. Не само Бог, у свом тоталитету или „тоталитаризму”, у односу према човеку, и не само човек, у својој аутономији према Богу, него истовремено и заједно и Бог и човек - у несливеном јединству, али и нераздељивој заједници у Богочовеку Хри-сту. Богочовечанска симбиоза и богочовечански синергизам, богочовечански заједнички живот у слободи и љубави, то јест богочовечанска перихореза живота и свега што тај живот носи и садржи у себи - ето, то је православни доживљај и схватање односа природе човекове и благодати Божје. И само у контексту овог и оваквог односа могу бити схваћене и православна „схоластика” и православна просвећеност. Њене су димензије отуда друкчије него оне западне, такође и њен садржај, тако да идентичност израза не значи да се ту ради и о истом појму. У новије време и други научници, и то са чисто световних полазишта, дакле и представници небогословских наука, долазе до закључка да су схоластика и просвећеност у Византији нешто друго него што та имена значе, или су значила, на Западу. Иначе, не бисмо могли никако објаснити сукоб између схоластике византијске и западне, сукоб који је почео још пре Светог Саве, а поготову у његово време и после њега. Исто то треба рећи и за хуманизам Византије и хуманизам Запада, такође и за ренесансу, препород у Византији и на Западу, а и за просвећеност тако исто. Али, та питања изискују више простора и више времена.

Да је Свети Сава знао за ову другу просвећеност, друкчију него што је она западна, о томе имамо много доказа и у његовим делима и у Житијима која су написали његови ученици. Пошто су нам време и простор овде ограничени, задржаћемо се само на једном изузетном тексту, до сада, чини се, непримећеном. Ради се о тексту који је Доментијан записао приликом, или поводом, друге посете Светога Саве Светој земљи. Када је на свом другом поклоничком путовању Свети Сава дошао у Јерусалим, описује нам Доментијан, и када је том приликом посетио Сионску Цркву, „Мајку свих Цркава”, дочекао га је и поздравио Јерусалимски патријарх Атанасије. Из других докумената овај нам је свети патријарх познат као Атанасије II (патријарховао од 1224. до 1236. године). Био је пореклом „негде са Запада” (тј. западно од Јерусалима, највероватније из Грчке) и, како се каже у истом документу, претходно је прошао монашки пут очишћења себе и просвећења себе, и затим постао патријарх Сионске мајке свих Цркава, па је на крају мученички пострадао од Арапа муслимана, 1236. године. Негде на две године пре своје мученичке смрти, дочекујући нашег Светог Саву у својој Јерусалимској цркви, он га је, описује нам Савин сапутник и пратилац Доментијан, дочекао и поздравио речима васкрсног тропара, песме коју је спевао Св. Јован Дамаскин. (Тропар је шестога гласа, и можда га је патријарх цитирао зато што је те недеље био владајући шести глас.) „Гробу отверсту, аду плачушчусја, Марија вопијаше ко скрившимсја Апостолом: Изиђите делатељи винограда Христова, проповедајте реч Васкрсења, да сви то чују и слушају, сав Сабор...” Затим је свети патријарх Атанасије II пренео ове речи из тропара на Светога Саву и потпуно их применио на њега. Цитирам: „И ово су, браћо, други Апостоли које је до сада Господ скривао; и ово су истински делатељи винограда Христова, самим Господом изведени на жетву своју. Истинити Бог је од почетка Ноју и Авраму и потомцима њиховим, и Јову (праведном), јавно, а не преко писама говорио, него им је Сам собом говорио. Јер је нашао ум њихов чист. То је било у Старом Завету, али и у нашем Новом Завету исто је тако. Јер ни светим Апостолима, нашим учитељима, не даде Бог нешто написано, него им уместо писма даде благодат Духа Светога, рекавши им: Он ће вас (тј. Дух Свети) научити свему, и увести вас у сваку истину, и просветити вас”... (Уп. Јован 14, 26; 16, 13).

Ове многозначајне речи, које Доментијан ставља у уста светог патријарха Јерусалимског Атанасија II - а и не мора бити да их је Доментијан њему приписао; сасвим је могуће да их је стварно изговорио патријарх Атанасије - јесу познате речи Светог Јована Златоуста, из његовог тумачења Јеванђеља Матејевог (уводна беседа), и оне су крајње карактеристичне за православно схватање просвећености и просветитељства. Са смелошћу светитеља и оца цркве, Свети Златоуст овде тврди да је и само Свето Писмо - чак и Свето Писмо! - дато људима по божанском снисхођењу. У почетку је, вели Светитељ, било боље када је Бог директно говорио људима кроз Духа Свога и саопштавао им Себе и истину о Себи Духом Светим, а наравно самим тим и истину о свету и о човеку. Тако је Бог „без Писма” говорио Ноју, Авраму, Мојсију и особито после Христа, у Новом Завету, светим Апостолима. Требало је, у ствари, вели Златоусти Просветитељ, да човек и нема потребе „за Писмима”, него је било довољно да пружа чисто срце и биће своје да би у њему и на њему благодат Духа исписивала истину. Али због опадања квалитета нашег људског живота, дато нам је Свето Писмо да се онда њиме приближавамо Богу и упознајемо Га. Међутим, и после овога, критеријум истине опет није само Свето Писмо (опет један типично „западни” проблем у који се Запад заиста и заплео), него је критеријум истине и Светога Писма живо општење са Богом, свецелосна заједница и богоопштење човека са Светим Духом Божјим. Оним Божанским Духом који је у почетку саздао човека, створио га и украсио га љубављу, слободом и умном способношћу са назначењем да човек буде сасуд благодати Божје, да човек постане оно што је Бог по садржају и животу, по пуноћи божанског живота и богочовечанске аутентичности бића и живљења. А не да Бог постане „принцип сазнања”, „објект” човековог познавања, поседовања, овладавања. Позната је опитна истина да свако људско знање има ту тенденцију, тенденцију „поседовања”, владања и господарења објектом свога познања, тенденцију тоталитаризма. Зато се људи и хватају, попут средњовековне схоластике и ренесансе и новије просвећености, за знање и науку да би сазнавши нешто поседовали га. И веома је карактеристично, у нашим последњим вековима, управо ово стремљење за сазнањем као поседовањем и владањем. Технократска цивилизација нашег доба управо је плод и резултат тога, али тиме она очигледно не испуњује и не задовољује, нити ће задовољити, људско биће. Јер људском бићу ипак није крајњи циљ и назначење: „поседовање природе” и „овладавање природом”, него Бог, тачније речено Богочовек, као пуноћа и аутентичност нашег бића и живота, као потврда и прослављење наше истинске људскости, наше истинске хуманости, нашег теохуманизма, како би рекао о. Јустин Поповић.

Патријарх јерусалимски Атанасије прозрео је у Светом Сави ову и овакву просвећеност и видео у њему апостола и просветитеља Христовог. Била је то у њему просвећеност не само наукама људским, и не чак само Светим Писмом, поготово не само „светлошћу природног здравог разума” Волтеровог или Доситејевог, него пре свега и изнад свега нетварном божанском благодатном светлошћу Духа Светога који у богооткривеној вери и богоданим благодатним тајнама и подвизима просвећује и освећује човека у истинитој Цркви Христовој. Овој се просвећености Свети Сава научио и њу је стекао од Духа Утешитеља, кроз личне подвиге свецелог телесног, умног и духовног делања, кроз подвижничко и свеумно уживљење у читаву традицију православну какву је Света Гора оваплоћавала у себи, речју, кроз живо и животвореће Јеванђеље. Зато се у његовом тропару и каже за њега: „Био си учитељ пута који води у живот, јер када си дошао ти си Духом Божјим просветио твоју отаџбину, и препородио си чеда твоја Духом Светим, и као младице маслинове насадио си их у духовни врт”, у онај врт божански, богочовечански, у коме у средини расте Дрво Живота, а свете и просветљене људске личности плодови су на том Дрвету Живота (еп. Николај охридски и жички).

То је, ето, и такво је просветитељство Светога Саве. Ово просветитељство није искључиво, оно не искључује ни људски разум, ни људско знање, ни људску хуманост, ни људски морал, али се оно никако не своди на све то, било појединачно или скупа узето, нити то узима као последњи критеријум свега. Јер, по Јеванђељу Христа Богочовека, по целокупном православном живом предању, Бог није створио човека зато да њега или нешто природно његово затим искључи и потисне, да га умањи и ограничи, да порекне човекову слободу и аутентичност коју је сам као Творац дао, него напротив - да човека као боголико биће афирми-ше, потврди и прослави у свој његовој богочовечанској пуноћи. Управо су се зато највећи бого-слови православног Истока борили кроз векове за неповређену аутентичност и пуноћу људскога у Божанскоме, човечанскога у Богочовечанскоме. Карактеристичан пример тога је Св. Максим Исповедник, кога смо већ спомињали, светитељ који се највише борио за истинску пуноћу и аутентичност људске, праве и пуне човечанске природе у Христу. Православна Црква је одбацивала и одбацује све крајности, сва јеретичка извитоперења истине, која су умањивала човека да би тиме истакла Бога или су било како супротстављала Бога и човека. Једина истинска мера и мерило за целокупно Православље, па према томе и за православну просвећеност, била је овде и јесте она јединствена мера и мерило свега: Исус Христос, Бог и Човек - Богочовек. Халкидонско исповедање пуне божанске и пуне човечанске природе у Христу, пуног и аутентичног Богочовештва Христовог, било је и остаје садржај и програм православне просвећености, и у томе је последња тајна просветитељства Светога Саве. То је оно што је он дао своме народу и нама његовим следбеницима. О томе нам, између осталог, сведочи и његова „програмска” жичка Беседа о правој вери, сачувана нам код Доментијана, али то је тема за себе.

Не би, дакле, требало да ово заборавимо, и да се поводимо за једностраним „просветитељством” које није просветитељство Светога Саве. Поготову што, све што је једнострано, ако и садржи у себи истине, погрешно је управо зато што губи и тиме квари општу и свецелосну, католичанску (саборну) визију целине, пуноће и аутентичности, а то и јесте у ствари православност истине, права слава Истине. Просветитељство Светога Саве и није ништа друго него правилност и православност Јеванђеља Христовог, доживљеног у животу и искуству, у православним Светитељима као најаутентичнијим људским личностима и најаутентичнијим носиоцима и ширитељима истинског и истински хуманог просветитељства.

Преузето са: http://www.soz-rs.org

[Avocado]

Опрости још једном, а овде ћеш наћи то што те занима: 

Jos u prvoj poruci koju sam napisao na ovoj temi, na koju ste i odgovorili (mozda niste tad obratili paznju), sam pomenuo to predavanje i ostavio link ka njemu. U tom predavanju se ne pominju konkretna dela u vezi kojih sam postavio molbu, sta vise, taj tekst donekle ukazuje na suprotno, odnosno ukazuje na to da Savino prosvetiteljstvo nema bas mnogo veze sa svetovnim skolama. Episkop Atanasije upravo razdvaja pojam "prosvetiteljstva (prosvecenosti)" na dva potpuno drugacija znacenja:

- zapadnu proisvecenost/prosvetiteljstvo - kao princip nаučnog kritičkog mišljenjа, koje, umesto svаkog аutoritetа i trаdicije, uspostаvljа vlаdаvinu rаzumа...

- istocnu proisvecenost/prosvetiteljstvo - kao princip saznanja i sirenja hriscanskih, verskih istina, odnosno kao "plod prosvećenosti Duhom Svetim"...

Jednostavnije receneo, ovo prvo se odnosi na prosvetu tj. obrazovanje, a ovo drugo na duhovno prosvetljenje.

Sad, po misljenju Episkopa Atanasija, kao i po hriscanskom ucenju, ta i tako definisana istocna prosvecenost prevazilazi ovu zapadnu, ali i po onome sto je Ep. Atanasije napisao ispada da se Sveti Sava smatra prosvetiteljem u smislu (parafraziram) sveca koji je svojom svetoscu i razumevanjem Svetog Duha spoznao Bozije istine i prenosio ih na druge, a ne u smislu nekog ko je osnivao skole, sirio pismenost i slicno.