Епархија будимљанско-никшићка

Јул 31, 2012

Још једна успјешна акција Клуба добровољних давалаца крви “Свети Сава“

Клуб добровољних давалаца крви “Свети Сава“ из Никшића организовао је у понедјељак 16. јула у никшићком Кабинету за трансфузију, акцију добровољног давалаштва крви.

И ова, као и претходних девет самосталних акција, била је, према ријечима Драгомира-Баја Алексића, предсједника Клуба веома успјешна. Прикупљено је 83 јединица крви, а осим њихових чланова, одзвали су се и гости из неколико градова Црне Горе, Србије и Републике Српске.

“Хуманост не познаје границе, а то потврђује и ова наша данашња акција, организована поводом Петровдана, једног од већих празника наше Свете Цркве Православне. Наиме, осим наших чланова у Никшић су стигли и наши гости, тачније браћа из Земуна, Јагодине, Требиња и Општинских одбора добровољних давалаца крви, који дјелују при Црвеном крсту у Беранама, Бијелом Пољу, Пљевљима, Подгорици, Плужинама. У акцији је морам да поменем, учествовала и Верица Ћирић, предсједник Клуба добровољних давалаца крви “Галеника“ из Земуна, са којима годинама имамо веома добру сарадњу. Нашу хуманост, пријатељство и узајамну братску љубав ћемо, ако Бог да, утврдити и овјековјечити званичним братимљењем, које планирамо да реализујемо до краја године“, каже Драгомир Алексић.

Акцију прикупљања крви, коју су спровели даваоци окупљени у Клубу “Свети Сава“, најбројнијем клубу ове врсте у Никшићу, помогли су манастир Острог, локална управа Никшића, Црвени крст Црне Горе и општинска организација Црвеног крста, те неколико никшићких приватних предузећа.

Јул 31, 2012

Освештани темељи будуће цркве Светог Прокопија у Пиви

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско – никшићки Г. Јоаникије освештао је у уторак, 17. јула, у послијеподневним часовима, камен темељац за градњу цркве Светог великомученика Прокопија у селу Милошевићи у Пиви.

Преосвећеном владици у чину освећења саслуживали су архимандрит Исаија Крговић, игуман манастира Бијела код Шавника и свештеници Остоја Кнежевић и Мирослав Михаиловић, надлежни парох. Житељима Милошевића, на чију иницијативу су покренути радови на изградњи храма Светог великомученика Прокопија, и вјерницима сабраним из околних пивских села, обратио се Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, подсјетивши на светињу, која је, према народном предању, и раније постојала у овом крају.

“Учинисмо, драга браћо и сестре, овај свети чин у овом скровитом мјесту гдје је некада била црква, те на тај начин, започесмо њену обнову и положисмо камен темељац. Ваши преци су, очигледно, имали овдје светињу, која није била великих димензија, али је за њих била веома значајна, јер су наше светиње духовна огњишта на којима се гријемо и око којих се окупљамо. Они су се гријали оним Небеским огњиштем које силази у честита и праведна срца, а то је огањ Божански, огањ живе, истините вјере православне. Из тог разлога су се настањивали у оваквим неприступачним мјестима, да чувају слободу, вјеру и предања својих отаца. Живот би им, сигурно, био лакши у неким питомијим мјестима гдје је плоднија земља, али, они су носили крст свој, знајући да је, ипак, најважније сачувати своју вјеру, име, предање и крсну свијећу“, казао је Његово Преосвештенство.

Он је додао да су многи у овом нашем времену, времену комунистичке идеологије, која је „рушила све пред собом“, мислили да је завршено са вјером у Бога и да ће се она искоријенити. И таман када су многи повјеровали у то да више неће бити свештеника, крштења, вјенчања, поста и причешћа, Господ је, истакао је Преосвећени владика Јоаникије, тада подејствовао те су људи из млађих нараштаја кренули да обнављају древне светиње и подижу нове.

“Хвала Богу, та обнова захватила је и пивско племе и ово мало, скровито и честито село Милошевићи. Није то чудо, јер је стара светиња увијек дјеловала и док је била здрава и цијела, а и кад је порушена, њени свети темељи дјеловали су и привлачили народ. Привукли су ево и нас, те смо се данас заједно сабрали да започнемо сложно њену обнову“.

“Нека Бог благослови ваше дјело и дај Боже да се ова светиња, онако као што сте почели – сложно, братски, са великом љубављу, тако и гради; да је тако и завршите, а када је саградите, завршите и освештате, да се у њој редовно сабирате и Богу молите, да се врше свете службе Божије, дјеца крштавају, младенци вјенчавају, да се причешћујете, освећујете и храните Небеским хљебом да бисте живјели новим животом“, бесједио је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

По завршеном освећењу, сабрани народ је приступио цјеливању иконе Светог великомученика Прокопија. Владика је, кропећи присутне светом водом, позвао све људе добре воље да се укључе у изградњу овог храма.

“Са градњом ове светиње, ако Бог да, биће лакше мјештанима Милошевића, јер ће се Божији благослов преко освештаног храма и преко овог светог мјеста, проширити на ваше домове и на ваше породице, а село Милошевићи, надамо се, са почетком обнове некадашње цркве, почеће да живи новим животом. Ова градња и ова светиња, ако Бог да кад је саградимо, донијеће позитивну промјену у вашим животима. Зато сматрам да ће се сваки, па и најмањи прилог, намијењен овој светињи, умножити у добром смислу, прије свега, у вашем здрављу, вашој слози и сваком напретку. Амин Боже, нека тако буде! Свети великомученик Прокопије да вам буде на помоћи да ову светињу подигнете лијепо и да је брзо доведемо до освећења“, поручио је Његово Преосвештенство.

Одбор за изградњу цркве у Милошевићима, према ријечима надлежног пароха оца Мирослава Михаиловића, планира да до јесени цркву озида и стави под кров. Извјестан новчани износ уплаћен је од општине Плужине, а свесрдна помоћ ове локалне управе неће изостати, како су обећали, ни надаље, током радова.

Јул 31, 2012

Одржан црквено-народни сабор у Милошевићима код Шавника

У суботу 21. јула на празник Светог великомученика Прокопија, у цркви Светог архангела Михаила у селу Милошевићи код Шавника, одржано је црквено-народно сабрање поводом предстојећег празника Сабора Светог архангела Гаврила, љетње славе овог храма.

Свету Литургију служили су архимандрит Исаија Крговић, игуман манастира Бијела, протојереј Петар Крговић парох граховски и јереј Драженко Ристић парох шавнички. Литургију је појањем употпунило сестринство манастира Светог апостола и јеванђелисте Луке у Жупи никшићкој, а молитвеном сабрању присуствовао је велики број вјерног народа, који је приступио Светом причешћу.

Свештенство је обавило и један чин вјенчања. Наиме, Светој тајни брака приступили су нови супружници Роберт Жижић и Андреа Павићевић из Никшића, и то је, послије више од седамдесет година, прво вјенчање у цркви Светог архангела Михаила у живописном, али расељеном дробњачком селу Милошевићи.

Пререзан је славски колач и освештано славско жито, а вјерном народу пригодном бесједом обратио се отац Исаија, честитајући празник и црквену славу. Он је дио своје литургијске проповиједи посветио тумачењу Светог Јеванђеља и нагласио значај Свете службе Божије, позивајући вјернике да не успављују своју душу, већ да увијек буду будни и спремни да одвоје вријеме за света богослужења. Високопреподобни Архимандрит је поучио сабране да имају саосјећања за своје ближње, јер ко то чини, истакао је отац Исаија, гости самог Господа, по оној ријечи Господа и Спаса нашег Исуса Христа – “Ако и једном учинисте од ових мојих малих – мени учинисте“. Нагласио је, такође, и значај Свете тајне брака, упућујући позив свима који живе у браку, а нијесу вјенчани, да то учине, јер, по ријечима оца Исаије, живјети без Божијег благослова није добро за супружнике, као ни за њихово потомство.

Црквено-народни сабор братстава Жижић, Кнежевић и Јошановић, покренут 2008. године, када су почели радови на обнови храмовног здања, настављен је уз братску трпезу љубави. Домаћин славља био је Милош Жижић, а дио славског колача од њега је преузео Вукашин Жижић, који се пријавио да буде домаћин идуће године.

Парох шавнички јереј Драженко Ристић је казао да је овогодишњи сабор, у славу Господа Бога и Пресвете Тројице, а у част Сабора Светог архангела Гаврила, другачији у односу на претходне године, јер га не прати громки звук црквеног звона. Звоно су недавно отуђили непознати починиоци, који овим недјелом, нагласио је свештеник Ристић, желе да остваре неки лични интерес или им је намјера да угуше сабор у Милошевићима, “да угуше нашу радост која се овдје обновила трудом сваког мјештанина“.

“Али, као што видимо, гдје су Господ Бог и Дух Свети љубав и радост се не могу угасити. Иако немамо звона радост нам није недостајала, јер се ове године сабрало још више људи, а надамо се да ће тако бити и убудуће. Наше молитвено сабрање увеличала је и радост вјенчања, које је, ево, послије 70 и више година, обављено у овом храму. Надамо се да ће временом и вјенчања бити више, да ће старији који се још нијесу вјенчали, научити понешто од ових млађих. Надамо се да ће нас овај свети храм, који се обнавља, са годинама и кроз вријеме научити ономе што је лијепо и Богу угодно, да ће нам бесједе, које се изговарају у овој светињи, помоћи да и ми своје душе све више кријепимо“, поручио је јереј Драженко Ристић.

Да милошћу Божијом, увијек има људи који притичу у помоћ, потврдило је и ово празнично сабрање. Наиме, током славља већ су се јавили дародавци звона за цркву Светог архангела Михаила, па ће три звона ускоро бити купљена и постављена на звоник поред храма, захваљујући слози и љубави, коју су према овој светињи, исказали Милован Манојлов Жижић, Томислав Жижић и братство Кнежевић.

“Још једном да вам свима захвалим и свако добро да пожелим, да Господ Бог и Свети Архангели подаре нашој парохији и овом селу сваког благослова и благодати Духа Светог, да се ово село шири, да се љубав множи, да се људи “сложе, обоже и умноже“. Овај сабор ће бити и трајати док је год нас, док је наше љубави и слоге, па вас позивам да се и идуће године, ако Бог да, на истом мјесту окупимо у славу Божију и свих Светих“, закључио је свештеник Ристић.

Јул 31, 2012

Великим црквено-народним сабором прослављено освећење новообновљеног манастира Блишкова

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско - приморски Г. Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско - никшићки Г. Јоаникије служили су у суботу 21. јула Свету Архијерејску Литургију и обавили велико освећење манастира Блишково у селу Вранеш код Бијелог Поља.

Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију и Преосвећеном Епископу Јоаникију у чину великог освећења новообновљеног храма, а потом и служењу Свете Архијерејске Литургије саслуживало је бројно свештенство и монаштво: протојереј-ставрофор Мираш Богавац, архијерејски намјесник бјелопољски, архимандрит Јоаникије Зиндовић, игуман манастира Мајсторовина, протосинђел Данило Трпчевски, игуман манастира Светог Саве у Голији, протојереј Дарко Пејић, парох бјелопољски, јереји Миливоје Јововић, парох жабљачки и Жељан Савић, парох плавско-гусињски, отац Епифаније Вучковић, игуман манастира Златеш, јеромонах Лазар Стојковић, игуман манастира Заграђе, те свештеник Милан Рађеновић из Епархије дабро-босанске и јерођакони Агапит Драгојевић и Андроник Ракочевић, сабраћа манастира Ђурђеви Ступови.

Црквено-народном сабрању, поводом освештавања новообновљеног манастира Ваведења Пресвете Богородице у Блишкову, присуствовао је, у великом броју, вјерни народ из Вранешке долине, Бијелог Поља, Берана, Жабљака и других крајева Црне Горе.

Након прочитаног Светог Јеванђеља народу се архипастирском бесједом обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије.

“Сва васиона, сва творевина Божија испуњена Славом Божијом није ништа друго него храм Божанске славе и Божанске силе – најузвишенији храм, који није створен људском руком, него је створен Божанским дахом и Божанском силом, испуњен Божанском славом, љепотом, добротом и мудрошћу. У тој Божанској творевини свако створење које је створено, има у себи тај свети печат Божански, ту Божанску славу и Божанску силу, јер, управо, Божанска сила је оно што даје живот живим бићима, даје снагу и силу укупној творевини да може да опстане“.

“Слава Божија, сила Божија, Светост Божија, љепота и мудрост, открили су се на најсавршенији начин у човјеку, кроз стварање човјека, Адама и Еве. Својом руком Господ је уобличио, обликовао од праха земаљског човјека и задахнуо га дахом живота, својом славом, својом силом, својом умношћу и разумношћу и, као што каже Боговидац Мојсије, човјек је постао душа жива, постао човјек и својим тијелом, својом душом остао храм, мјесто обитавања славе и силе Божије“, казао је Високопреосвећени митрополит.

Према ријечима Митрополита Амфилохија, слава и Сила Божија јесу оно што је испуњавало и прве храмове, подигнуте руком изабраног народ Божијег и Божијих пророка. И сам Боговидац Мојсије саградио је шатор, скинију свједочанства, која, када је освештана, Слава Божија је испунила њен олтар, дотичући се и светиња које су ту биле похрањене, а послије пренијете у Соломонов храм. Биле су то таблице са заповијестима Мојсијевим, жезал којим је Мојсије прекрстио Црвено море и спасио изабрани народ Божији из египатског ропства, и мана, онај хљеб који је падао са Небеса док су Јевреји бјежали из Египта према обећаној земљи.

“Једно од великих чуда у историји људског рода, управо, је Соломонов храм, који је, касније, рушен и поново обнављан од кога је до данас остао само онај зид Јеврејског плача. Ко је био у Светој земљи, видио је тај зид од некадашњег величанственог Соломоновог, па, послије, Зоровавељевог храма, који се удостојио да у себе прими, не само славу Божију, него и самог Господа, а прије Њега да прими и ону о којој пјевамо, управо, на празник којем је посвећен овај наш свети храм Ваведења Пресвете Богородице. Пресвета Дјева је примила је у себе, не само славу Божију и ону доброту и мудрост, коју примају сви људи на земљи својим зачећем и својим рођењем, него је у своју утробу, у себе примила Самог живог, вјечнога Бога; постала је пречисти храм, сокровиште славе Божије, изњедрила Самог Господа, изњедрила Сина Божијег Јединородног, вјечно Слово Божије, вјечну Ријеч Божију кроз коју је све постало, што је постало и без које ништа не постоји, што постоји“.

“Када је дошла пуноћа времена од Духа Светог и Пресвете Дјеве рођен је Господ ради нас и ради нашега спасења. Зато пјевамо Пресветој Дјеви да је она пречисти храм, зато њој у славу градимо храмове, у славу оних збивања из њеног живота и историје спасења, па градимо храмове Благовијести, храмове Ваведења, Покрова, Рођења, Успенија Пресвете Богородице. Широм васељене распрострти су свети храмови који представљају свједочанства о њој као обиталишту славе Божије, сведочанства о оној која је родила Сина Божијег Јединородног ради нас и ради нашег спасења. Исти ти храмови, који су грађени кроз вјекове, граде се и данас и обнављају, храмови који су символи васионе као храма Божијег, символи људског тијела и људске душе као храма Божијег, који су обиталиште славе Божије и свједоци свједочанства живог Божијег присуства кроз Пресвету Дјеву и Његове Свете угоднике“, рекао је Архиепископ цетињски.

У својој бесједи Високопреосвећени Митрополит је подсјетио на то како су изгледали остаци храма Ваведења Пресвете Богородице у Блишкову, приликом његове прве посјете мјесту на којем се налазио овај древни немањићки манастир.

“Било је то деведесетих година када је овдје била гола пустиња; сјећам се неког великог бора који је био израстао; темељи храма су били затрпани и скоро да се нијесу ни видјели, само се знало да је ту био храм. Тек касније, кад су вршена откопавања, нађени су остаци зидова, који су и сада, видим, обиљежени оловом, тамо докле су сачувани остаци древног храма Светога Ваведења, храма који је био, остао и поново постао обиталиште славе Божије, храма који је мјесто гдје нам се Господ Христос открива као хљеб живота, јер је за Њега речено да је Он хљеб живота Који силази са Неба и “сваки који од Њега једе неће умријети, него ће жив бити“. Зато су храмови мјеста гдје се хранимо хљебом живота и гдје Господ силази Својом силом и Својом славом, као што је данас сишао на овај храм, молитвом освећења коју смо обавили, и на оне који улазе у свети храм, са страхом Божијим, вјером и љубављу, на начин на који је и сам Мојсије Боговидац ушао у светињу над светињама на Гори Синајској, када је чуо ријечи “Сазуј обућу са ногу својих, јер је мјесто на коме стојиш свето мјесто“.

“Овдје сам, дакле, када сам први пут дошао нашао кључ од старог храма Ваведења Пресвете Богородице Блишкове. Ви знате да је он спаљен, да је разорен, јер се са храмовима, као и са људима, хришћанима, нарочито, догађа исто оно што се догађало са Христом Господом. Ево кључа, па да га предамо оцу Владиславу, јер, овај кључ је свједочанство славе овог светог храма, свједочанство да он на себи носи ране Христове, да је храм распет, али је, ево, хвала Богу, и васкрсао трудом и подвигом вашег духовног оца и нашег брата Владике Јоаникија, трудом и подвигом свију вас. И онда, када сам прошао овуда, осјетио сам на темељима овог храма, да је Вранешка долина оставила иза себе велике и свијетле трагове, да има осјећање за светињу и био сам сигуран да ће се ова светиња обновити“, бесједио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије.

Након Литургије је пререзан славски колач у част Светог великомученика Прокопија, на чији дан се, већ десетак година, благословом Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, на овом мјесту одржава велики црквено-народни сабор.

Окупљени вјерни народ поздравио је Преосвећени владика Јоаникије, захваливши Митрополиту Амфилохију на томе што је, поред његових бројних обавеза, дошао да учествује у освештању ове древне светиње. Његово Преосвештенство је, искористио прилику да захвали свима који су уградили себе у новообновљену блишковску светињу прилозима, љубављу, молитвама, а нарочито братству Кљајевић из Блишкова.

“Велики је празник данас, браћо и сестре, и велики, радосни догађај – обновљење и освећење овог светог храма, овог манастира који има дубоко памћење. Овај манастир памти Вукана, сина Стефана Немање који је, по предању, први ктитор ове светиње и његове синове, такође ктиторе, Стефана, ктитора манастира Морача и Димитрија, каснијег монаха Давида, ктитора манастира Давидовица. Али, он памти и доба дугог турског ропства када се много страдало, али страдало се за вјеру и са надом да ће доћи бољи дани и да ће нас опет обасјати слобода. Много је страдао овај свети храм и његово монаштво, његово братство и то је једна велика историја. Овај манастир је увијек дјеловао као светиња, и када је био у својој пуној слави и љепоти, али су и његови разрушени темељи привлачили народ овдје и давали му снаге да издржи тешкоће и искушења, док не дође вријеме обнове“.

“Нас је Господ удостојио, ово наше покољење, да учествујемо у обнови ове светиње, почевши од оног дана када је дошао Високопреосвећени Митрополит овдје и благословио да почне обнова, да се открију стари свети темељи и да се из тих темеља обнови ова светиња. Ево, дао је Бог, трудом овог благочестивог народа, који је са великом љубављу, великом вољом уграђивао себе и обновио на најљепши начин ову светињу, украсили је, фрескописали, те је заблистала новим сјајем. Био би веома дуг каталог имена свих који су учествовали у изградњи, нека их све Господ благослови и умножи свако добро у њиховим домовима, најприје здравље, породичну слогу и духовни напредак“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки.

Он је Његовом Високопреосвештенству зажелио успјех и срећу на његовом предстојећем мисионарском путу у Јужну Америку и дао му крст, који ће Архиепископ цетињски Г. Амфилхије оставити некој цркви, као благослов Епископа Јоаникија и манастира Блишково:

“Добро нам дошли Високопреосвећени Митрополите! Знамо да се спремате за велико апостолско дјело, идете у Јужну Америку да проповиједате име Христово и устројавате епархију Српске Православне Цркве на том континенту. Нека вам овај данашњи празник буде на помоћи, да се испуните духовном силом, као Свети апостол Павле, да посвједочите име Христово и у тој земљи. За нас је велика част што се данас дошли к нама овдје и што идете у Јужну Америку да проповиједате Јеванђеље и устројавате још једну епархију наше Свете Цркве Православне за чије оснивање ви имате највећу заслугу“.

Овом приликом уручене су архијерејске грамате најзаслужнијима за обнову манастира Блишково. Манастир се, како је речено приликом додјеле одликовања, обнављао трудом бројних побожних и честитих људи, а према предлогу ранијег Црквеног одбора и јеромонаха Владислава, старјешине Манастира, архијерејским граматама „за показану љубав и доброчинство према својој Светој Цркви, нарочито приликом обнове манастира Блишково“, одликовани су: Божидар Јоксимовић из Стожера, Обрад-Раде Павићевић из Бијелог Поља, потом Бранислав Кљајевић, Миле Кљајевић, породица поч. Милана Кљајевића, Рајко Кљајевић, сви из Блишкова, те Слободан Копривица из Никшића, Веселин Драшковић и Војислав Миловановић из Београда.

Јул 31, 2012

Јул 31, 2012

Јул 31, 2012

Сабрање на темељима цркве Пресвете Богодице Тројеручице

Светом Литургијом, која је у недјељу, 22. јула служена на темељима цркве у изградњи, посвећене Пресветој Богородици Тројеручици у Кличеву код Никшића, прослављена храмовна слава будуће светиње.

Литургију је служио јереј Велимир Јововић, парох страшевски и старотребјешко-кличевски, а богослужењу и прослављању храмовне славе присуствовао је вјерни народ Кличева, највећег приградског насеља у никшићкој општини. Пригодном бесједом сабранима се обратио свештеник Јововић, осврнувши се на причу из прочитаног Светог Јеванђеља о једном од бројних чудеса која је Господ Исус Христос чинио овдје на земљи, исцијеливши ону двојицу људи слијепих од рођења.

“Чули смо, драга браћо и сестре, како је овој двојици слијепих, када су завапили из срца и из душе, Бог помогао, али шта је Господ тражио од њих прије него им је помогао? Тражио је да имају вјеру, питајући их да ли вјерују да Он може учинити њихово исцјељење. Ове ријечи Његове схватимо као свемоћ Божију, али Господ испитује вољу и моћ људску, па када су ова два искрена човјека рекла: “Да Господе, ми знамо да си Ти дошао ради тога да помогнеш нама људима и знамо да ће то бити тако“, они прогледаше одмах. Видите, браћо и сестре, на основу чега бива чудо Божије и ко се удостојава Божијег чуда – онај ко са искреном вјером, надом, љубављу и молитвом прилази Богу њему Бог даје и нема у Јеванђељу, колико је записано, случајева да је Господ исцјељивао људе, а само је то и чинио, да од људи није тражио вјеру; али тамо гдје вјере нема све је узалуд“, казао је отац Велимир.

Надлежни парох је у својој бесједи истакао да на земљи постоје двије врсте људске, једна су они људи који живе по Богу, са Богом и у Богу, који се труде, јер су свјесни своје грешности и моле се Богу читавог живота да им Господ буде у помоћи, да их оплемени, да из њиховог срца ишчупа зло и гријех, а усади сваку врлину и вољу на чињење добрих дјела. Други сој, према ријечима свештеника Јововића, су они за које Господ каже да су самоувјерени праведници, а то су они којима не треба ни брат, ни сестра, ни другарска, ни комшијска рука. Само су они најбољи, јер, заправо, служе демону у њиховим главама и њиховим мислима.

“Молимо се сваког трена свог живота да будемо причасници благодати Божије, да будемо људи који ће имати вјеру у Бога живог, да будемо људи који неће сумњати у Њега, да будемо људи који ће се молити и за браћу нашу, за све људе, да их Бог окрене на прави пут, да у њима више не буде зла, да отворе очи срца свог и да, видећи силу Божију која је стварна, истинска, признају је и унесу у срце своје. Ми смо прије двије године намјерили да, уз помоћ Бога, на овом светом мјесту направимо цркву, али треба да знамо да се црква никад без искушења није утемељивала, ни градила. “Без муке се сабља не сакова“, без муке се црква не сагради; потребно је да се и ми сами калимо кроз искушења, да се калимо и спознајемо своју људску немоћ, јер ништа не можемо урадити без Божије помоћи. Ми ћемо ову нашу цркву овдје направити само ако будемо истински вјеровали у Господа, ако Господу и Мајци Божијој кажемо: Нека буде по милости и вољи Вашој!“, бесједио је јереј Велимир Јововић.

Он је подсјетио на пут који је икона Пресвете Богородице Тројеручице прешла да би стигла у наш народ и постала најпоштованија српска икона пред којом се многа чуда догађају.

“Икона Богородице Тројеручице, према предању, припада нерукотвореним иконама или оним иконама које је иконописао Свети јеванђелист и апостол Лука. У вријеме појављивања иконоборства, почетком 8. вијека, један од највећих противника ове јереси био је Јован Дамаскин. Он је икону Пресвете Богородице држао као своје лично духовно и материјално благо. Одсјечена му је десна рука зато што је писао против иконоборства. Када је ушао у своју ћелију, Јован Дамаскин је завапио мајци Божијој, молио се дуго пред њеном иконом да му исцијели руку. А онда се чудо, заиста, и догодило, Пресвета Богородица је проговорила са иконе и рекла му да ће рука његова бити здрава, али да не одустане да пише о поштовању светих икона. Иконоборци су тврдили да се иконама не треба поклањати, цјеливати их и давати им част, него их треба уништавати, а само мишљу својом приносити почаст Богу. Међутим, није тако, није таква била воља Божија. Поклањајући се иконама, љубећи их, прилазећи им са поштовањем, ми се не клањамо материји од које је икона направљена, него се, преко лика који је насликан на икони, ми клањамо оном прволику Који је у Царству Божијем, лику Бога живог, мајке Божије или Божијих светитеља“.

“Свети Јован је и послије овог догађаја био велики бранитељ икона, велики бранитељ православља и правовјерја. Отишао је у манастир Светог Саве Освећеног у палестинској пустињи. Када је чуо да је Свети Сава Освећени, који је живио двјеста година прије њега, завјештао да се онај штап и она икона Млекопитатељница чудотворна Богородица, предају једном младом царевићу, принцу из неке далеке земље, то је, знамо, био наш Свети Сава, који је 1217. године дошао у обитељ Светог Саве Освећеног, онда је и Свети Јован Дамаскин дао у завјештање да се, са штапом и чудотворном Млекопитатељницом, преда и ова икона. Тако је она доспјела у наш народ, доспјела у манастир Хиландар, а у вријеме цара Душана 1347. године донесена је у Србију“, рекао је свештеник Јововић, напомињући да је икона, потом, чудесним путевима Господњим, узмичући пред турском похаром у 15. вијеку, на магарету опет стигла до Хиландара, гдје се и данас налази и поштује као игуманија ове свете обитељи.

“Сви који су били у Хиландару знају да свако ко уђе у хиландарску цркву поклања се мајци Божијој. Игуман и сва братија и сви ми који долазимо прво се приклањамо лику мајке Божије да нас она благослови. Кад знамо какву силу и какав историјски значај за наш народ има ова чудотворна икона, одлучили смо да јој, уз помоћ Бога, на овом мјесту подигнемо цркву. И биће црква, ако Бог да, велељепна црква, само треба, драга браћо и сестре, драга дјечице, да се Богу молимо, да будемо искрени пред Богом својим срцем и душом својом, да се трудимо гријехе да искорјењујемо, да дозволимо благодати Божијој да буде са нама, а онда ће Бог дати све што је добро и потребно за нас. Подари нам Господе, и свим људима земаљским, све оно што је добро, а добро си Ти, Господе“, поручио је јереј Велимир Јововић.

Након свете службе Божије освештан је и пререзан славски колач, а присутни народ је приступио поклоњењу и цјеливању иконе Пресвете Богородице Тројеручице, која је копија оригиналне иконе и као дар – благослов добијена је од манастира Хиландара. Сабрање у славу празника Иконе Пресвете Богородице Тројеручице употпунили су гуслари Бошко Вујачић, Немања Ненезић, Горан Перовић, Никола Терић и Рајо Јовановић.

Јул 31, 2012

Одржан Сабор православне омладине у Голији

У манастиру Светог Саве под Орлином у уторак, 24. јула, у организацији Епархије будимљанско-никшићке и Епархије захумско-херецговачке, одржан Први сабор православне омладине.

Сабрање је почело Светом Архијерeјском Литургијом, коју је у манастирској цркви служио Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки и приморски Г. Григорије уз саслужење бројног свештенства и монаштва двију Епархија.

Након светог богослужења, којем је, у великом броју, присуствовао народ најближих херцеговачких и црногорских општина, одржана је свечана академија, коју је поздравним словом благословио Преосвећени Епископ Григорије.

“Као што видите, драга браћо и сестре, овај манастир подигнут је на дивној мјесту, у овој планини. Изграђен је веома лијепо и веома квалитетно. Диван манастир, дивна црква, подигнут жељом и надахнућем Божијим једног човјека, који је овдје међу нама, и носи то велико име ктитор, г. Миодраг који нам је свима омогућио да служимо службу и да се молимо Богу и за њега и за себе и за све људе на овом свијету“, казао је Његово Преосвештенство.

Према ријечима владике Григорије, оно што је врло важно, јесте да ова црква и овај манастир још више зближавају народ са обје стране границе између Херцеговине и Црне Горе, а Црква су људи сабрани око имена Господњег, око самог Господа.

“Чули смо безброј пута и читали у Светом Јеванђељу „гдје су два или три сабрани у име моје, ондје сам и ја, међу њима“, говори Господ. Један од великих светитеља и учитеља Цркве Божије, каже: “Замислите кад је Господ тамо гдје су један, два или три у име Његово сабрани, како ли је тек Господ ту гдје нас има много и када су велики сабори“.

“Овај сабор ове године почели смо скромно, с нама који смо тако блиски Цркви, али он ће сигурно да расте и узрасте до те мјере да једноставно сви људи добре воље из града Никшића, Гацка, из Херцеговине, с ове стране административне границе, с оне стране административне границе, буду сабрани на једно мјесто, као што се жито расијано по горама и долинама сабира и постаје хљеб који се приноси Христу Богу. Зато смо данас овдје, да бисмо живјели у светињи, да би нас светиња оживјела, да бисмо молитвама призвали име Господње, али и да би Господ имао коме да дође. Зато смо данас овдје, да бисмо служили, да бисмо се радовали, да бисмо пјевали, да бисмо играли, да бисмо заједно јели хљеб потребни, да бисмо заједно пили вино и да бисмо заједно били, а то је већ велика и највећа духовност која се може догодити на земљи“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ Г. Григорије.

Скупу се обратио и ктитор недавно освештаног манастирског комплекса г. Миодраг Давидовић.

“Преосвећени владико Григорије, велика радости нашег данашњег скупа, дико и поносу свеколиког српства, радујемо се што сте дошли да увеличате данашњи дан. Међу нама је, како сте сами рекли, и наш владика Јоаникије, његов дух је са нама овдје у цркви, иако је он, због раније преузетих обавеза, одсутан“.

“Овај храм је Господ послао и спустио га овдје на земљу, на саму границу не би ли, неким чудом, заједно са његовим доласком, нестала граница. По мишљењу свих нас овдје видимо да та граница, сваким даном, све више нестаје и, ако Господ да, и сама ће нестати да бисмо се молили Богу и свецима и свим светима, да би наши драги људи били у прилици да нормално функционишу, да се сви нормално понашамо овдје, с обзиром на то да смо један народ, једна вјера, једно писмо, један језик, једно све“.

“Радујемо се што је данас овдје оволико омладине која ће наставити ово што смо ми започели и која ће много боље, љепше и богоугодније служити Господу нашем него што смо ми у прошлих шездесетак година. Да Господ да да се то вријеме никада не понови, а да ново вријеме и данашње вријеме буде почетак ваше среће и ваше љубави према Господу и свима светима. Нека овај наш први сусрет буде благословен и да сваки следећи буде у много већем обиму, са много више људи, са много више монаха, са много више наших сестара, са много више свих који припадају светој нашој Саборној Православној Светосавској Цркви. На многаја љета!“, нагласио је Миодраг Давидовић.

Предавање под називом “Човјек у свијету Достојевског" одржао је ђакон др Никола Маројевић.

Он је истакао, између осталог, да је “Антрополошки проблем у центру пажње код Достојевског, тако да је од прворазредног значаја показати пут образовања и формирања човјекове личности кроз анализу ликова обрађених у дјелима Достојевског. Свака личност коју је он у својим дјелима с необичном пажњом насликао прожета је погледом његовог “психолошког ока“ до оних дубина на којима се открива однос личности према Богу и њена зависност од идеала апсолутног савршенства, коме човјек у својој суштини и стреми. Нарочита пажња се мора посветити двостраном подвигу вјере, како то он поима, односно, његовој потврдној и одречној страни. Подвигом вјере човјек своју личност предаје Христу, задобијајући је на тај начин, и управо ту Фјодор Михајлович види рјешење кључних проблема човјекове егзистенције.“

“Уводећи Јеванђеље у књижевност и у живот руског човјека, покушавао је да пред Христом провјери свако “проклето питање“ које је мучило њега и његове јунаке. Одгонетајући, у свјетлости Христовог лица, тајну човјека – створио је свечовјечанску логику и због тога његово вријеме не може проћи, него увијек изнова надолази“, закључио је Маројевић.

Након братске трпезе љубави, у амфитеатру манастира Светог Саве, одржан је пригодан програм. Како се могло чути овом приликом, сабор православне омладине – Голија, 2012. установљен је благословом наших архијереја, Преосвећених Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија и захумско-херцеговачког Г. Григорија. То што је први ове године, значи да ће се у славу Божију усталити и постати традиционално окупљање, што је само још једна потврда да нема граница које могу одвојити људе, ма ко их наметао. Граница је увијек у човјеку, а нас баш Свети Сава, истакнуто је на сабрању, идући Христовим трагом учи да љубав према Богу и према ближњем руши све оквире и помјера све границе.

У програму су учествовали: сестре Радмила и Атанасија Станишић, пјесник Сретен Видаковић, хорови – Свете Јелене Анжујске из Гацка и Свете мати Ангелине из Никшића, Лука Цицмил и Мостарски фолклор.

Август 3, 2012

Упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Алекса Павловић

У понедјељак, 30. јула, на празник Свете великомученице Марине – Огњена Марија, упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Алекса Павловић из Никшића.

Протојереј-ставрофор Алекса Павловић је рођен 2. августа 1948. године у Жупи никшићкој. Завршио је Богословију у Призрену, а службовао је у Пивском манастиру као парох пивски и при Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.

Иако је због нарушеног здравља пензионисан 2011. године, прота Алекса је наставио са вршењем светих богослужења, учествујући активно у црквеном животу Никшића све до упокојења.

Поводом смрти свештеника Павловића Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служиће у сриједу 1. августа у 9 часова Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу. У наставку ће се служити опијело, а сахрана новопрестављеног слуге Божијег протојереја-ставрофора Алексе Павловића биће обављена у 15 часова на мјесном гробљу у Миољем Пољу.

Август 3, 2012

Освећење темеља храма, који се подиже у Црнионици код Бијелог Поља

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије обавио је у суботу 28. јула, на празник Светих мученика Кирика и Јулите, освећење камена темељца за цркву, која се гради у част Светог архангела Гаврила, у мјесту Црнионица код Бијелог Поља.

Преосвећеном владици Јоаникију, у чину освећења, саслуживало је неколико свештеника архијерејског намјесништва бјелопољског и свештеномонаха манастира Ђурђеви Ступови. Свечаности полагања камена темељца за будући храм, који ће у славу Божију, а у част благовијесника воље Божије о спасењу рода људског – Светог архангела Гаврила, градити православни Бугарин г. Александар Крстев, иначе црнионички зет, присуствовао је народ овог краја. Њима се пригодном бесједом обратио Епископ будимљанско-никшићки, подсјетивши да је раније у овом мјесту постојао храм који је, иако порушен, својом светошћу призивао вјерујући народ.

“Сабрали смо се, драга браћо и сестре, на овом светом мјесту; молитвом свих нас, свештеника и вјерника сишао је Божији благослов и Божија благодат осветила је темеље овог светог храма. Ово мјесто и раније је било освећено, јер је на највишем врху овдје, некада била црква Божија. Иако је зло вријеме порушило ту светињу она је изливала светост на ово мјесто, а светиња је, на други начин, дјеловала, такође, и преко њених разрушених темеља. Народ се, на жалост, више у њој није могао окупљати, али остало је лијепо сјећање да је овдје била црква и, ево, Божијим промислом и Божијим дејством, у ово наше вријеме, даде Бог једном побожном човјеку г. Александру Крстеву, нашем православном брату хришћанину, нашем комшији Бугарину, који је пријатељ овог мјеста и зет породице Лазаревић, даде му Бог у срце добру мисао и свету жељу да овдје подигне цркву Светог архистратига Гаврила, Божијег благовјесника“, казао је Његово Преосвештенство.

Он је, благосиљајући сабрање, ктитору и његовој породици пожелио срећу у започетом богоугодном дјелу и изразио наду да ће градња храма Светог архангела Гаврила тећи са Божијим благословом и да ће се у њему, по обављеном освећењу, народ у великом броју сабирати, Богу молити и хранити Небеским хљебом.

“Велико дјело је преузео на себе г. Крстев са својом породицом; нека га Господ за то благослови, нека укријепи његове руке и да снаге да ову светињу, како је дивно започео, још љепше доврши и доведе до освећења. Он ће по завршеном дјелу бити проглашен за ктитора светог храма којег смо данас започели. Храм ће служити слави Божијој и бити придружен сазвежђу цркава Божијих, православних храмова у цијелој васељени. Бијело Поље постаје град, а увијек је то и био, великих светиња, јер овдје имамо старе немањићке светиње и друге светиње из каснијих времена, од којих су, на жалост, многе страдале и порушене, али, у новије вријеме, у Бијелом Пољу и околини изграђен је велики број цркава и ево, хвала Богу, гради се и ова, црква Светог архангела Гаврила.“

“То је велики благослов да се на овој висини овдје, кад смо, на неки начин, ближе небу, заиста, и духовно уздигнемо, да своје мисли уздигнемо ка небу, да своје душевне очи и своја срца отворимо да их просвијетли свјетлост и милост Божија, да бисмо мислили и творили оно што је Богу угодно, што је добро за нас, за наше ближње, за наше спасење, а што је и на славу Божију. Нека небеска заштита, преко молитава Светог архангела Гаврила, од сада па до скончанија вијека, буде са овим светим мјестом. Свети аранђел Гаврило је благовјесник воље Божије и Божијег промисла о спасењу рода људског. Он је донио благу вијест са Неба од Бога Пресветој Дјеви Богородици да ће родити сина, а то је велика тајна, која је и од арханђелског ума била сакривена, јер је тајна Бога Сведржитеља. Он је Пресветој Дјеви Богородици рекао: „Дух Свети сићи ће на тебе и сила Свевишњега осјениће те. И што буде зачето у твојој утроби биће свето и родићеш сина, Спаситеља свијета“. То је света служба коју је извршио Свети арханђел Гаврил, али он непрестано служи службу за спасење рода људског, служи слави Божијој, нас узводи ка слави Божијој и просвјећује наше умове“, закључио је своју бесједу Његово Преосвештенство Епископ Г. Јоаникије.

Август 3, 2012

Вучји до је темељни камен модерне Црне Горе

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светог свештеномученика Атиногена, у недјељу, 29. јула са свештенством и монаштвом Епархије будимљанско-никшићке, Митрополије црногорско-приморске и Епархије захумско-херцеговачке Свету Архијерејску Литургију у цркви, која се гради на Вучјем долу.

Храмовна слава цркве посвећене Светом Атиногену прослављена је традиционалним црквено-народним сабором, који је окупио житеље најближих херцеговачких и црногорских општина.

Градња храма, који се подиже у славу црногорско-херцеговачких јунака изгинулих у славној бици на Вучјем долу, након освештања темеља 2008. године привремено су били обустављени. Ових дана, са добијањем потребних дозвола од надлежних државних институција, радови су настављени, па је и празновање великог угодника и Светитеља Божијег Атиногена, на чији дан 1876. године се одиграла најславнија битка у историји Црне Горе, протекло у још свечанијем и радоснијем расположењу. Током Литургије вјерном народу бесједио је Преосвећени Епископ Јоаникије:

“Због боја који се збио на овом мјесту Вучји до је ушао у историју, у наше памћење, у поезију, а најбољи начин да се прослави Вучји до и они који су за крст часни и слободу златну живот свој положили је овај који смо изабрали – свенародно, да овдје подигнемо свети храм, дивну и красну задужбину, нашу светињу коју ћемо оставити у завјештање нашем потомству да зна којем народу, којој вјери и којој култури припада. Заслужују вучедолски јунаци, Црногорци и Херцеговци због њихове жртве и спремности да главе своје положе за своју вјеру и за одбрану свог отачаства, да се подигне храм за покој њихових душа. Али, имамо још један разлог. Тог дана су Црногорци и Херцеговци, Срби православне вјере овдје били једне мисли, једног осјећања, једне спремности да се боре и да се ослободе“.

“Имали су велико поуздање у Бога и Светог Василија да ће им помоћи, а побожни краљ Никола, по предању, те ноћи уочи битке није спавао, него се молио Богу. Млади, свијетли књаз Црне Горе, у кога је цијело српство тада полагало наду, када је видио да му је Бог дао побједу, славио је говорећи “Слава ти Боже и Свети Василије Острошки“. Видимо, дакле, каква је вјера, каква храброст, каква слога била код њих, па се надамо да је нешто од тога остало и у нама. Да бисмо то што је племенито, свето и узвишено ојачали, треба сви заједно да се уградимо у ову светињу, да нас Бог благослови. И, ево, хвала Богу, кренуло је лијепо, сложно, без подјела, без ината, широког срца према свима“, рекао је Његово Преосвештенство.

Он је додао да се градњом овог храма, на неки начин, испуњава завјет краља Николе. Тадашњи кнез, према ријечима Владике Јоаникија, предводећи Црногорце и Херцеговце, прославио се на Вучјем долу, те је његова главна ратна заслуга побједа у славној Вучедолској бици, а ступајући у Бањане, он се завјештао Богу да ће на овом мјесту подићи цркву Светог Саве, па је овај храм уједно и храм Светог Саве.

“Желим да вам честитам славу овог светог храма и славу свих вас који се овдје окупљате. Нека Свети мученик Атиноген, који је помогао нашим прецима, укрепљујући њихова срца и мишице, да се храбро супротставе непријатељу, јуначки га побиједе, поразе и потјерају, и нама буде помоћник, да и нас наоружа побожношћу, честитошћу, добротом, љубављу, трпљењем и сваком другом врлином, јер је то оно право духовно оружје, којим ми хришћани војујемо у овом свијету. Хришћани треба да се боре са злом у себи, да немају у свом срцу мржње, осуде или пакости, а нарочито када подижемо свете храмове у славу Богу. Свети храмови и свете службе Божије обједињују и спајају нас овдје на земљи, са анђелима и светитељима на Небу и душама наших предака које су на Небесима. Сабору на овом знаменитом мјесту, који можда није толико видљиво бројан, присуствују наши преци, свети анђели и светитељи Божији и зато је он велики сабор Неба и земље и сваке године биће све бројнији, љепши и свјетлији“, бесједио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Бесједу, на благословеној трпези братске љубави, одржао је књижевник Радомир Уљаревић. Он је казао да је Вучји до мјесто на којем смо сви рођени, јер је на том мјесту Црна Гора као држава добила улазницу у Европу и управо то, поручио је Уљаревић, овај народ не би смио да заборави.

“Овдје, на темељном камену, на којем је саграђена модерна Црна Гора, на овом најславнијем биљегу на којем смо као народ икада стајали, на овом преславном мјесту које је, прије нешто више од једног вијека, засијало новом свјетлошћу, овдје данас, каснећи више од једног вијека, молећи Бога, градимо цркву споменицу, уз благослов нашег Владике Јоаникија, за кога се, с разлогом вели, да је украс међу владикама“.

“Ми не знамо као народ да цијенимо свенародну жртву, иначе бисмо подигли “још кад себе“ цркву, подигли бисмо и пантеон, не боговима, већ достојну гробницу божанственим јунацима, нашим дједовима који су овдје погинули, јер им је Бог дао прилику да буду генерација која одиста преусмјерава историју. Људи заборављају, али Бог памти, памти црква која испуњава своју неупоредиву и недокучиву, величанствену мисију, која прославља Бога на земљи, и људе у Господу, која не заборавља толике страдалнике и мученике који су допали заборава код велможа, али зато велможе најчешће допадну заборава код Господа, а буду прослављени они проказани, прогоњени и тако кроз времена“, истакао је Уљаревић.

Пјесник је у својој бесједи подсјетио на вучедолске витезове: Луку Филиповог, Јанка Пилетића, Пека Павловића, Баја Бошковића, Новицу Церовића, Сима Баћовића, Видака Копривицу, Глигора Милићевића, који су, како је казао, зажегли овај свети пламен.

“Вучји до је надахњивао, не само Црногорце већ све народе који су цвиљели под турским јармом. Овдје је пала прва домина која је срушила царевину. Симболички, ова битка има неупоредиво већу важност од самог догађаја на терену. Вучедолска побједа је свјетло које је обасјало и исток и запад, и не зна се ко се више радовао, Запад који су православни хришћани поново одбранили, или Исток на ком су православни хришћани стењали под турским јармом, а сад су угледали свјетло слободе. Овдје је још једном заблистала ратна срећа куће Петровића“.

“Од Вучедолске било је и тежих и дужих битака, у којима је погинуло много више и Црногораца и Турака, али слава Вучедолске побједе је неупоредива баш зато што је ова битка прва одшкринула врата слободе, која су потом широм отварана на другим бојним пољима. У овој бици, у којој су се обезнанили толики школовани генерали, поражена је војна доктрина која је била супериорна, која је од Истанбула направила престоницу свијета. Та доктрина је поражена у овом кршу, у томе је слава црногорског и херцеговачког оружја“, закључио је Радомир Уљаревић.

Храмовска слава прослављена је резањем славског колача и црквено-народним сабором. У пригодном програму учествовали су: КУД “Пива“ из Плужина, КУД “Зора Херцеговине“ из Билеће, женска пјевачка група “Василисе“ из Билеће, мушка пјевачка група “Пива“, народни гуслар Ђоко Копривица, пјесници: Ранко Радовић, Ранко Мићановић, Трипко Драганић, Чедо Ковачевић, Милутин Мићовић, Наод Вуковић и епски пјесник Божо Ђурановић.

Август 3, 2012