Епархија будимљанско-никшићка

[Guest]

О уметности живљења и животу у Духу

У црквено-народном дому Светог Василија острошког у Никшићу, у петак 29. јуна предавање под називом “Умјетност живљења“ одржао је јеромонах Арсеније Јовановић, сабрат манастира Острог.

Разговор оца Арсенија о овој теми изазвао је велику пажњу публике, те у тексту који слиједи доносимо изводе из овог веома интересантног, животног и, надасве, душекорисног излагања.

“У многим некадашњим религијама и философским системима човек се често упоређивао са сликом реке. Човек је, значи, као река, наизглед он је увек исти, али он је, у ствари, у сваком тренутку другачији. Време пролази, ми се мењамо, како духовно тако и телесно. Ако погледамо водени ток, замислимо да је то наша душа, а оно корито је наше тело, и једно и друго се мења, тако да у овом животу човек може ићи у два тока – духовни и световни ток. Световни ток је ток којим се пуштамо низ матицу и то је пут онечишћења, поробљења и остарења, старости, старења... Како река тече она је све мутнија, шира, спорија, тромија, а корито све више еродирано, проширено, оно губи свој облик и форму и, на крају, та мутна, спора река се улива у неко море и нестаје. Духовни пут је пут очишћења, ослобођења и омладошћења. Потпуно је супротан световном току и то је пут којим би требали да путују хришћани, а он је узводан ток, то је пут борбе, пут ка нашем Извору. Ми се не утапамо у неко врховно Једно, у неко бесловесно божанство, као што многе религије говоре, не, ми се враћамо нашем Извору, враћамо се Господу Богу Који нас је створио, враћамо се нашем Творцу и нашем једином Родитељу“.

“Изложивши себе зрачењу Божије благодати ми, хришћани поништавамо дејство злог зрачења овог света, очишћујемо се, ослобађамо, постајемо све млађи и млађи тако да наша смрт представља наше рођење. Ми умиремо чисти, очишћени младенци као на оној дивној фресци Успенија мајке Божије, где тело мајке Божије лежи на одру, а Господ Исус Христос, њен син држи одојче повијено у пеленама, а то је душа Пресвете Богородице. То је парадигма и идеалан пример свима нама како би требали да завршимо овај живот“.

“Ако уопште постоји појам уметности живљења онда значи да би требали да постоје и уметници живљења, требали би да постоје људи који ће свој живот водити као уметност. Ако је то тако онда би такви људи, сигурно, морали волети свој живот, јер сваки уметник, сваки стваралац воли своје уметничко дело до те мере да све жртвује ради свог уметничког дела. Да ли ми, мислим на нас хришћане, посматрамо живот као своје уметничко дело, односно, шта је наш живот? То је наша душа. И да ли ми радимо на својој души као на нашем врховном и, првенствено, важном уметничком делу или нам то промиче од свакодневних обавеза и послова? Ми морамо заволети свој живот, односно, морамо превасходно заволети Онога Који је рекао “Ја сам пут, истина и живот“, али како заволети нешто уколико не осетимо сласт тога? Уколико неко није пољубио своју вољену, нити је упознао, он неће чезнути за њом. Ако неко није пробао укус меда неће моћи да се нада да га поново окуси. Ми морамо да окусимо, пре свега, сладост живота. Како окусити сладост живота и која је то медена нит златне жице живота, која нам пружа ту сласт и која нам даје радост животну, која нам даје ону моћ и ону жељу да очекујемо радост сутрашњег дана“.

“Та сладост живота, та златна нит, златна жица животна јесте, у ствари, Божија благодат. Божија благодат је та која одржава цео универзум у овом складу, у овом савршеном функционисању, у овом савршеном постојању. Божија благодат је та која одржава електрон око језгра, одржава атом око молекула, сателит око планете, планету око сунчевог система, сунчев систем око галаксије и галаксију око свих хорова галаксије у свемиру. То је та Божија благодат, то је та Божија љубав. Када се једном окуси Божија благодат онда се све мења, онда човек, заиста, спознаје сву лепоту живота и сву суштину живота и онда му више нису потребна много ни оваква предавања, ни многе књиге, онда га сама Божија благодат учи животу, како да се понаша, како да је стиче све више и како да је не губи, јер духовни живот је врло озбиљна борба, а она се састоји баш у томе, у борби за законитост стицања Божије благодати и како је задржати, како је не изгубити“.

“Није лако бити хришћанин, али зар је ишта лако у овом свету ако нешто желимо озбиљно да постигнемо. Људи не схватају да је то борба на живот и смрт и да постоје силе које се, из све снаге, противе борби за стицање Божије благодати“.

“Првих десет година живота, а нарочито оних првих пет, су изузетно важне и битне у животу сваког човека. Уколико хоћемо да будемо уметници живљења ми морамо, надасве, да радимо на својој деци. Уколико је за нас, релативно, касно да будемо савршени, да будемо свељуди, да не будемо надљуди, уколико нисмо успели да будемо подигнути, васпитани, обожени од наших родитеља, наших предака, наш је задатак да нашу децу, ако не наше дете а онда дете нашег детета, упутимо да постане не натчовек, него, како је Достојевски рекао, свечовек, јер ми нити смо постали од мајмуна, нити идемо ка неком супер човеку, већ смо створени по слици и прилици самог Бога и ми само треба да пронађемо ту слику и прилику Бога у нама, морамо само да постанемо комплетни људи, свељуди, свечовек или свет човек.

“Наша је дужност да стварамо свете људе, целе људе, исцељене људе, светог човека, целог човека и то нам је дато. Наравно, то није лако зато што целокупна ова цивилизација иде ка уништењу породице, иде ка одвајању мужа од жене, одвајању родитеља од деце. Млади родитељи нису свесни да дете неће бити срећно куповином нових фармерки, бицикла, мерцедеса, можда хоће тренутно, јер ни оно не зна, али душа тог детета се неће развити онако како треба. То ће бити фелеричан човек, јер детету није потребно, нити неопходно ништа од тога, детету је потребно присуство и додир његових родитеља. Дете се храни присуством својих родитеља, њиховом слогом, хармонијом у дому, љубављу својих родитеља. Свађа, груба и повишена реч између родитеља пред дететом је огроман криминал, а развод то је детеубиство“.

“Божија благодат је као нежни прозрачни лептир који слеће на нашу душу кад хоће и одлази кад хоће. Један мој пријатељ монах, брат у Христу који ми, повремено, открива духовне тајне његовог живота, љубави Божије ради, причао ми је да је, док је живео у једној планини, зеленој пустињи, сав свој живот и све своје дане посветио управо томе – спознаји тих тајанствених законитости када Божија благодат долази у људску душу, колико ту остаје, када и зашто одлази. Једном приликом, негде баш у ово неко доба године, када је на тој висоравни, само са јастребовима и орловима, једна ливада процветала и експлодирала свим могућим небеским бојама и најдивнијим мирисом планинског цвећа и брујом инсеката, а он се, иначе, бави уметношћу, волео је да слика и у тим тренуцима био је дубоко свестан ко је, заправо, врховни Уметник и како се Син Божији предивно играо док је стварао овај свет, док је сликао по крилима тих предивних лептирова и нежних вилинкоњица“.

“Док се, каже, шетао кроз ту ливаду, слушајући ту нестварну песму и, будући ганут том љубављу, умео је повремено, чак, и да пусти покоју сузу од радости, у једном тренутку је међу свим тим лептировима видео једног посебно крупног, предивног и умирио се не би ли му што ближе пришао и погледао га. Када му се примакао на метар-два, стао је да га не би преплашио и, на његово изненађење, у том тренутку, тај лептир полеће, креће према њему и слеће му на руку потпуно неочекивано и ту се задржи неколико минута. У тој пустињи, где ни човека није дуго видео, то мало биће му је огромну радост унело у срце и мисао му је рекла “Ето, таква је Божија благодат“, долази кад се најмање надаш, али, исто тако, и одлази када се најмање надаш. Али, постоје многи предуслови који су нам дати, који нам помажу да знамо како да призовемо Божију благодат и како да од овог живота направимо једно весеље, радост, празник, а то је све оно што нам говори наша Света Православна Црква“.

“Љубав се једино жртвом исказује, а наша љубав према Богу може се показати нашом жртвом, да би Бог видео да ми, заиста, чезнемо за Њим, јер једино оно срце које чезне за Богом добија тај божанствени, предивни дар, ту танану струју тог недодирљивог, нествореног енергетског тока који кружи целокупним универзумом, како кроз све галаксије, тако и кроз наше срце и даје нам снагу да идемо кроз овај живот. Шта је и како се манифестује Божија благодат? Она има различите пројаве код људи који су у свету. Божија благодат је та која цивилима, мирјанима у браку, даје снаге да пролазе радосно кроз овај живот, да се радују животу, да кроз муке и искушење пролазе радосно, јер у себи осећају дејство, откуцаје Божије благодати. Код оних хришћана који су делатнији, иако живе у свету, Божија благодат помаже да спремно погледају у очи сваком животном проблему“.

“Божија благодат има другачију пројаву код монаха, јер су монаси принели мало већу жртву. Она у монашком животу има другу врсту пројаве. Божија благодат монаху даје снагу, даје радост, осећање љубави и испуњености, осећање да није сам. Монах беседи са Богом, осећа Његово присуство, испуњава своју душу љубављу и осећањем присуства. Божија благодат код монаха који живе у келијама и пустињама бива још интензивнија, још снажнија. Она им открива тајанствене скривнице овог света, открива им сву лепоту и сву страхоту овог живота. Њима Божија благодат открива, можда чак и више од људи у свету, свеколико страдање људског рода и они, осетивши у дубини свог бића љубав, још више састрадавају. Можда се само на молитвама тих џинова и дивова духовних овај свет и одржава“.

[Guest]

Одржан Фестивал српских гуслара у Црној Гори

У Бијелом Пољу је 29. и 30. јуна, поводом 100 година од Првог балканског рата и повратка Срба на Косово и поводом 100 година од ослобођења Бијелог Поља и цркве Светих апостола Петра и Павла (1912-2012), а у спомен Светог великомученика косовског Лазара и с њим пострадалих витезова у боју на Косову – Видовдана, одржан VII фестивал српских гуслара Црне Горе.

Фестивал су, благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, организовали Савез српских гуслара Црне Горе “Душаново царство“, Црквена општина Бијело Поље и Друштво гуслара “Петар Перуновић“ из Бијелог Поља.

Фестивал је почео полуфиналном вечери, која је, у петак 29. јуна, одржана у бјелопољском Центру за културу, гдје је наступило око 40 гуслара. Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије служио је сјутрадан, у цркви Светих апостола Петра и Павла, са свештенством и монаштвом наше Епархије, Свету Архијерејску Литургију, благословивши, поводом Видовдана, крсне славе српских гуслара у Црној Гори, славски колач.

“На здравље и на спасење да буде света служба Божија, коју смо служили у овој нашој древној светињи, светињи која је најдубљи коријен наше вјере, културе и памћења. Света, дивна и знаменита задужбина великог хумског кнеза Мирослава, брата Немањиног, црква Светих апостола Петра и Павла, за коју је писано Мирослављево Јеванђеље, симбол је свега што као народ баштинимо. Њеној слави и њеној величини придодаје се и то што је Свети Сава овдје долазио када је ову земљу походио, а послије Светог Саве, овдје је пренесена столица хумских епископа и ту се налазила за дуго времена. За ову и друге светиње у бјелопољском крају написано је, колико је познато, девет немањићких повеља, даровница, које су, не само споменици српске писмености него и споменици наше старе славе, као што је и Мирослављево Јеванђеље. Црква Светих Петра и Павла је запамтила и Косовски бој и честитога кнеза Лазара, великомученика, а Косовски бој, због жртве Светог кнеза Лазара и његове војске, упечаћен је у души сваког Србина, јер је то била жртва благородна“, бесједио је Преосвећени Владика будимљанско-никшићки.

Он је казао да је жртва доказ највеће љубави и зато се саможртвено страдање Лазарево и косовских јунака, тако дубоко упечатило у душу и памћење српског народа до данашњег дана.

“Наш крст је такав, драга браћо и сестре, да Косово траје и, у дубљем смислу, Косовски бој још није завршен. У тој бици могу да учествују само они који се наоружају вјером православном, честитошћу и љубављу према ближњима и који су спремни да живот дају за ближње своје. Тако великим трпљењем смо се наоружали и послије Косовског распећа, пет стотина година сараспињали се Светоме кнезу Лазару, а заједно са њим сараспињали се Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу. И у ово наше вријеме видимо да смо распети народ, али ако своје распеће будемо знали да вјером саобразимо Христовоме распећу, онда ће и ово наше страдање бити на славу Божију и опет ће се показати племенитост српскога народа“, истакао је Његово Преосвештенство.

Видовдан је један од најљепших празника које слави српски народ. Послије Рођења Христовог, Васкрсења, Тројичиндана и осталих великих празника прославља се свенародни празник Видовдан, који нас, према ријечима Епископа Г. Јоаникија, много чему учи, али ми, нажалост, нијесмо увијек спремни да саслушамо поуке Видовдана.

“Ко умије да правилно схвати ово наше вријеме, вријеме страдања и распећа, извући ће поуку за своје спасење, и то важну поуку да је “земаљско замалена царство“ и све што је земаљско, а Небеско царство коме стремимо је увијек и довијека. Наш народ је у највећем ропству и највећим страдањима чувао свијест о томе да смо царевали, а и имали смо добру основу да се тога сјећамо, јер остаци Душановог и Урошевог царства, и слава Немањића свједоче о величини наше државе и културе, а требало је опстати у временима ропства и временима прогона. Ова светиња, црква Светих Петра и Павла у Бијелом Пољу то најбоље памти, јер је она пуних триста година била поџамијана, над њом је извршено насиље, извршено је насиље над њеним ктитором, великим хумским кнезом Мирославом. Ове године, са великом радошћу, обиљежавамо сто година од њеног ослобођења, од када је црногорска војска, под командом Јанка Вукотића ослободила Бијело Поље“.

“Понесена и надахнута косовским јунаштвом и косовском мишљу Његошевом ослободила је, не само Бијело Поље него и већи дио Метохије. То су времена великих догађаја и велике славе. Тада је наш народ васкрсавао из петовјековног ропства и обједињавао се, а данас се, нажалост, разједињује, али, то је, ипак, само споља. У духу смо једно и кад страдамо онда смо још свјеснији тог јединства духовног из којег извире свако друго јединство, а ми смо призвани да то јединство његујемо, не само у нашем народу него и међу свим другим хришћанима, чак и међу свим другим људима, да у сваком човјеку препознамо ближњег свог, јер свако носи образ Божији на себи, али од његове личне слободе зависи колико је тај образ сачувао и колико се расцвјетала љепота лика Божијег и божанских врлина у њему“, поручио је у својој надахнутој архипастирској поуци Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Обављен је парастос за све страдале ослободиоце Косова, Бијелог Поља и цркве Светих апостола Петра и Павла. У наставку је приређен свечани дефиле учесника фестивала у народним ношњама, који су прошли улицама Бијелог Поља. Свечани ручак у етно-селу Вуковић за све учеснике припремили су Удружење православне омладине “Кнез Мирослав“ и Добротворно друштво “Женско старатељство“ из Бијелог Поља.

У вечерњим сатима одржано је финално вече фестивала на којој је учествовало 20 гуслара. Према мишљењу стручног жирија, у чијем саставу су били: проф. др Вукашин Баћовић, предсједник и чланови: проф. др Саво Марковић, проф. Ново Вуковић, мр Слободан Чуровић и народни гуслар Милош Чепић, прво мјесто освојио је Жељко Бугарин из гусларског друштва “Војвода Мина Радовић“ из Подгорице, друго је заузео Милета Пантовић из истог друштва, а трећа награда је припала Мијату Недовићу, члану бјелопољског друштва домаћина. Овом приликом је изабрано још седам гуслара који ће Црну Гору представљати на предстојећем свесрпском фестивалу гуслара у Рогатици.

У ревијалном дијелу финалне вечери, на којој је специјални гост била Бојана Пековић, побједница такмичења “Ја имам таленат“, г. Радoсав-Рајо Војиновић, предсједник Савеза српских гуслара уручио је Преосвећеном Епископу Јоаникију на дар гусле и специјалну Повељу, највише признање кровне гусларске Организације (за Србију, Црну Гору и Републику Српску) за “изузетан допринос његовању и очувању српске гусларске традиције“, док су г. Ранку Дамјановићу, предсједнику Црквене Општине Бијело Поље, у знак захвалности за помоћ у организацији Фестивала, на поклон уручене гусле и копија розете са цркве Лазарице у Крушевцу.

[Guest]

Ријеч Господња држи Небо и земљу и сваког човјека у овом животу

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско – никшићки Г. Јоаникије служио је у недјељу 1. јула Свету Архијерејску Литурију у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.

Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха Епархије будимљанско – никшићке: протојереј-ставрофор Марко Ђурковић, протосинђел Никифор Миловић, секретар Епархијског Управног одбора Епархије будимљанско-никшићке, свештеници Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, Миодраг Тодоровић, старјешина никшићке Саборне цркве, Остоја Кнежевић, ђакон др Никола Маројевић и јерођакон Андроник Ракочевић, сабрат манастира Ђурђеви Ступови.

Вјерницима, који су у великом броју присуствовали светом богослужењу, архипастирском поуком обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, осврћући се на причу из прочитаног Светог Јеванђеља о римском капетану, који је вјеровао у Господа Исуса Христа и исцјелитељску моћ ријечи Његових, те је замолио Христа да каже само једну ријеч како би његов слуга оздравио.

“Ево, један, за кога су сви мислили да је невјеран и незнабожац, показа вјеру да га Господ Исус Христос похвали: „Кажем ти и кажем вам, ни у Израиљу вјерујућем толику вјеру не нађох“. А ко је био тај човјек? То је био један од окупатора тадашње Палестине, односно представник велике силе римске империје, капетан који је вршио царску службу у окупираној земљи. И оне који живе у благостању сналазе тешкоће и муке, скоро на исти начин, а, понекад, и теже, него оне који живе у скромности, сиромаштву, биједама и оскудицама у овом свијету. Човјек који има осјећања за ближње увијек пати. За овог човјека, би се рекло, да је живио у сваком благостању, али како да се радује кад је његов слуга, кога он воли, болестан од тешке и неизљечиве болести. Он тугује и повјеровао је у Господа Христа да му Он може помоћи“.

“Он се прво пожалио Господу: “Господе, слуга мој лежи дома узет“, а Христос говори одмах: “Ја ћу доћи и исцијелићу га“; “Не Господе, нијесам достојан да под кров мој уђеш, него само реци ријеч и оздравиће слуга мој“. Он, дакле, показује такву вјеру у Господа да је Он Тај Који све зна, све види, све чује и да је Његова ријеч, испуњена Његовом љубављу, истином и оном правдом, која је моћна и оном силом која исцјељује. Он је повјеровао да је ријеч Господња она која држи Небо и земљу и сваког човјека у овом животу. Та ријеч шаље човјека у овај свијет својом силом и човјек се, такође, упокојава у складу са Божијом вољом и са ријечју Божијом“, бесједио је Преосвећени Епископ Г. Јоаникије.

Капетан незнабожац, који је до тада вјероватно био и паганин, имао је отворено срце, те стога никаква препрека није постојала пред њим да приђе Господу и обрати Му се, са искреним мољењем, као онај који највише вјерује у Њега. Овај човјек, према ријечима Владике Јоаникија, одбацио је своје идолопоклонство и обратио се Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу, Који је у овај свијет дошао и, због тога, да ослободи људе од идолослужења, да их врати на пут истине и дарује им праву службу Господу Богу и Спасу нашем Исус Христу.

“И, наравно, Господ је учинио по његовој молби, као што то увијек бива кад имамо отворено срце и отворену душу, која тражи од Бога помоћи. Бог услишава увијек, ако је то за спасење. Искрена молитва је она молитва коју Господ чује, на коју одговара, коју услишава и испуњава. Ово је била искрена молитва, а кроз оздрављење слуге капетановог Господ хоће да открије своју намјеру да ће многи и многи, и од истока и од запада, и од сјевера и од југа, прићи и заједно сјести са Аврамом, Исаком и Јаковом у Царству Божијем, и да ће се тако испунити Божији план о спасењу цијелог свијета. Али, нажалост, биће и оних који ће отпаднути од те заједнице, не само међу невјерујућим народима него и међу оним људима који се називају вјернима. Па каже Господ да ће многи синови, који се зову синови царства, синови Аврама, Исака и Јакова, потомци по крви, а не по духу отпасти од њихове заједнице“.

Сродство по духу, поручио је својој поуци Епископ будимљанско-никшићки, најзначајније је сродство и то сродство преовладаће над крвним сродством. Као што се дешава у животу, човјек одраста, сазријева и стиче пријатеље на које се ослања више, него на најближе сроднике.

“Данашње Јеванђеље, драга браћо и сестре, говори нам и то да је Господ близу сваком људском срцу и вјерујућем и невјерујућем, и грешнику и праведнику и никада не знамо ко ће бити први, а ко посљедњи. То треба да имамо на уму када год сретенемо неког у овом свијету, да знамо да и највећи грешник има прилику да се спасе. А шта је потребно за његово спасење – да отвори свој ум, своје срце, своју душу и скине окове који му не дозвољавају да приступи Господу. То је оно што је довољно“.

“Без обзира колико човјек био грешан, ако ступи у заједницу са Господом он се чисти и поправља. И они који су вјерујући људи, ако се не труде, полако почињу да се помрачују, у њих улази мрак и тама и могу цијелог живота да говоре да су вјерујући, а да на самом дјелу не покажу ништа. Права вјера увијек се показује на дјелу и не може неко да има живу вјеру у својој души и у свом срцу, а да то не покаже на дјелу, нарочито у дјелима милосрђа и љубави према ближњима својим. Господ прима вјеру која се на такав начин свједочи и зато се морамо трудити да тако живимо, да се на такав начин саображавамо свом Господу Који је и говорио и творио. Сви ми имамо прилику и могућност да се Њему саображавамо, да се живи Бог, живи Христос и Дух Његов Свети настани у срцима нашим, да постанемо, заиста, христоносци и богоносци и да чинимо дјела која су на славу Божију, која су на спасење наше и ближњих наших“, закључио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије.

[Guest]

Радост новог живота у монашком чину

На дан Светих мученика Леонтија, Ипатија и Теодула, 1. јула у манастиру Светог апостола и јеванђелисте Луке у Жупи никшићкој наша Света Црква Православна добила је двије нове монахиње.

Чин примања монашког пострига обављен је на бденију, које је, са бројним свештенством и монаштвом Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке, служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

У свом архипастирском слову Преосвећени Епископ Јоаникије је, обраћајући се новопостриженим монахињама Људмили и Олги, рекао да је узан пут и велики циљ, који пред собом имају монаси и монахиње. Тај пут је свети пут, иако на њему они срећу много препрека, али их укрепљује десница Божија, благодат Спаситеља нашег Исуса Христа и помоћ Духа Светог на шта се монаси и монахиње ослањају у овом свијету.

“Овим светим чином, овом Светом тајном, започињу свој монашки живот наше сестре Људмила и Олга. Монашки живот, који је у много чему нејасан свијет, је, заправо, нови живот, а сваки монах призван је да живи новим животом, да се, непрестано обнавља и саображава Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу Који је дошао у овај свијет и поживио као девственик и принио себе као жртву живу, непорочну за спасење цијелог свијета. То је пут којим иду монаси и монахиње, велики пут и велики циљ. Тај пут је свети пут“.

“На њему монаси имају много препрека, али имају и силну десницу Божију, благодат Спаситеља нашег Исуса Христа и силну помоћ Духа Светог која обнавља биће, просвјетљује ум, чисти душу, мисли и срце и на то се монаси ослањају у овом свијету. Не ослањају се на свијет и на земаљске везе, него иду тим уским и тијесним путем. Тим путем не иду сви хришћани, већ само поједини, они које је привукао Господ к Себи и мајка Божија, они који су привучени силом Часног и животворног Крста и њиме оснажени. Без милости и без помоћи Божије силне, без љубави Божије, која се излива на њих, нико се не би могао усудити да крене овим путем“, рекао је Владика будимљанско-никшићки.

Сестре Људмила и Олга добиле су имена великих мученица из словенских народа. Света мученица Људмила, чешка краљица је примила благовијест Светог оца Методија, просвјетитеља Словена и узела крст Христов на славу Божију. Свједочила је својим животом славу Јеванђеља Христовог, проповиједала Јеванђеље у своме народу и утврђивала вјеру, а на крају, по допуштењу Божијем, пострадала је као мученица.

“Као мученица је изишла пред лице Божије, а мученици су у царству Божијем одјевени у бијелим хаљинама и непрестано славослове Пресвету и живоносну Тројицу Оца и Сина и Светог Духа. На то су призвани монаси, да се обуку у свијетле хаљине благодати Божије и милости Божије још овдје на земљи, колико је то могуће, да би, у тим хаљинама нетрулежним и нерукотвореним, што више засијали у царству Небеском. Сестра Олга је примила име нове мученице Олге, једне од четири кћери великог мученика и страдалника цара Николаја Романова, прве његове кћерке, која је донијела радост својим родитељима, а донијела је радост и Цркви Божијој својим светим девственим животом и, нарочито, својим мучеништвом, јер се удостојила да уђе у вјечну обитељ, уподобивши се својим страдањима Христу Господу и да буде са Њим у вјечној заједници. Оне нека им буду узор и помоћнице на тешком и трновитом путу монашког живота“, поручио је Његово Преосвештенство.

Према ријечима Преосвећеног владике Јоаникија монаси морају да се много труде и раде, а највише на њиви своје душе. Обични послови које обављају у манастиру само су дио њиховог послушања, а оно што је много значајније јесте рад на очишћењу свог срца, својих мисли, своје душе и уподобљавање Христу Господу, да би, сараспињући се са Њим и прославили, да би са Њиме васкрсли и добили удио у васкрсењу Његовом.

“Тај посао није лак, није лако обрађивати ни њиву земаљску, а Господ је заповиједио да у зноју свог лица зарађујемо хљеб. То се односи и на онај зној који треба пролити на обрађивању духовне њиве, на обрађивању свог срца. И ту треба пролити много зноја и много суза, принијети Богу велико покајање да би се, заиста, очистила душа, да бисмо били спремни увијек да служимо Господу и да испуњавамо завјете Његове. На то су призвани сви хришћани, а нарочито монаси и монахиње, који су се ослободили брига овог свијета шта ће јести, пити и шта ће обући. Они су призвани да живе у сиромаштву да би се, непрестано, духовно богатили, да би стицали оно богатство које остаје и за које човјек једино треба да се труди у све дане живота свог“.

“Нека Господ укријепи њихова срца, њихове душе, њихове руке да се потруде носећи свој крст, вршећи послушања у манастиру, у Цркви и да никада не посустану. Трудољубиви монаси, они који се труде и око обичних послушања у манастиру, која су незаобилазна и неизоставна, а доказ су љубави, на такав начин припремају се да врше и оно главно послушање – да слушају глас Божији и да се непрестано њиме и њему радују, да се непрестано обнављају животворном ријечју Божијом и Светим тајнама Христовим. Велика је благодат анђелског чина датог монасима и монахињама, али, много ће се и тражити. Оно што је највише потребно јесте смирење и послушање. Треба много година труда, трпљења и искушења да бисмо стекли те двије врлине, а и када их стекнемо не треба да се ослањамо на себе, нити на било коју своју врлину, него да се ослањамо једино на Господа Који нам моћ даје, Који нас оспособљава да идемо овим путем за Њим и Који нас непрестано кријепи, просвећује и осветљује наше путеве“, закључио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије, пожеливши на крају своје бесједе да Господ, молитвама Пресвете своје мајке Приснодјеве Марије Богородице и Светих мученица Људмиле и Олге, укријепи нове сестре монахиње да иду путем Божијим на радост свете обитељи Жупског манастира и на славу Цркве Божије, да их Господ у Царству Свом препозна као Своје љубљене кћери и вјерне служитељке Његове, као мудре дјеве које су се часно и честито потрудиле на путу спасења.

[Guest]

Прослављен празник Преподобне Анастасије Српске

Поводом празника Преподобне Анастасије српске, 5. јула 2012. године у манастиру Ђурђеви Ступови је служена Света Литургија.

Литургију је служио свештеник Стаменко Станковић, парох берански уз саслужење јеромонаха Антонија Корунића и јерођакона Агапита Драгојевића, сабраће Манастира.

Како је Света Анастасија небеска заштитница хора Преподобне Анастасије српске из Берана, којим руководи проф. Андријана Вучетић и монахиње Анастасије, која је на послушању у манастиру Ђурђеви Ступови, освештан је славски колач и жито.

Послије Свете Литургије приређена је трпеза љубави на којој је настављено заједничарење у славу Божију, а у спомен Преподобне Анастасије, супруге великог српског жупана Стефана Немање са којим је родила синове: Вукана, Стефана и Растка, односног Светог Саву. Како пише у њеном житију, Ана, кћи грчког цара Романа IV замонашила се 1196. године и добила монашко име Анастасија. Поживјела је у побожности и богоугађању. Упокојила се 21. јуна 1200. године. Њене мошти почивају у припрати Студеничке Богородичине цркве.

[Guest]

Владика Јоаникије служио у манастиру Ђурђеви Ступови

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у петак, 6. јула на празник Свете мученице Агрипине и Владимирске иконе Мајке Божије Свету Литургију јерејског чина у манастиру Ђурђеви Ступови.

Преосвећеном Епископу је саслуживао јерођакон Андроник Ракочевић, сабрат Манастира.

[Guest]

Четрдесетодневни помен новопрестављене слушкиње Божије мати Агније

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у суботу, 7. јула, на празник Рођења Светог Јована Крститеља – Ивањдан, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Шудикова, поводом четрдесетодневног помена новопрестављене слушкиње Божије монахиње Агније, игуманије ове свете обитељи.

Саслуживали су свештеници и монаси Епархије будимљанско-никшићке: протојереј Драган Ристић, архијерејски намјесник берански, јеромонах Антоније Корунић и јерођакон Агапит Драгојевић, сабраћа манастира Ђурђеви Ступови.

Током Свете Литургије Преосвећени Епископ Јоаникије је у чин чтеца рукопроизвео Мијаила Секулића из Будимље, студента Богословског факултета у Београду. Овом приликом у православну вјеру примљена је Сузана Вуловић из Швајцарске, која је, иначе, снаха новопрестављене слушкиње Божије мати Агније. Она је жељела да Свету тајну крштења и миропомазања прими, управо, у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Шудикови.

Његово Преосвештенство владика Јоаникије је, са свештенством и у присуству вјерног народа, поводом четрдесетодневног помена од упокојења мати Агније, служио опијело. Обраћајући се вјерницима, који су учествовали у молитвеном сабрању за покој душе игуманије шудиковске свете обитељи, Епископ је казао да је монахиња Агнија, била, заиста, богочежњива душа коју је, жеља да послужи Цркви Божијој и Господу Исусу Христу, привукла овом Манастиру, дајући јој снаге да напусти свијет и схвати да је све оно око чега се човјек труди у овом свијету, иако благословено, пролазно и подложно пропадању.

“Оно што није подложно пропадању је љубав према Богу и служба Богу, јер оно што је Господу с љубављу принесено остаје вјечито у Божијем памћењу и у љубави Божијој. Наша сестра Агнија је имала велико интересовање за ријеч Божију и док гледамо књиге које је читала и по њима биљежила оно што је за душу корисно и што стално треба имати на уму, видимо да је и то био један огромни труд. Толико је читала Свето писмо и Псалме Давидове да је многе стихове знала напамет и да је ријечју Божијом просветила ум, те је могла да лијепо говори о вјери и Цркви, да пробуди интересовање код других и упути их да посјећују свете службе Божије и да се моле Богу“.

“Она је љубав Божију проповиједала, прије свега, својим животом, па тек онда и својим ријечима, а оно што ће остати највидљивије за људске очи биће ова светиња за коју се мати Агнија толико жртвовала, око које се толико потрудила из љубави према Богу и Пресветој Богородици, према Цркви Божијој, уградивши и посљедњи атом своје снаге у ову светињу, а и своје љубави и свог знања. Све што је урађено помогли су људи, овдје из Будимље, а, нарочито, ктитор г. дин Мило Ђурашковић, међутим, труд сестре Агније, која је даноноћно бдила, трудила се и све на својим леђима носила, свакако, је неизбрисив“, казао је у својој бесједи Преосвећени владика.

Господ је, према Владикиним ријечима, сестри Агнији дао снаге и да носи тешку болест. Скоро двије деценије борила се са својим боловима и патњама, не желећи никога да оптерети и до посљедњег даха остала примјер моралне снаге и крстоносне службе Господу.

“Болест је била тешка и ужасна, међутим, њена воља и љубав су били јачи. Оног дана када се упокојила, могли смо рећи, да је она побиједила и болест и смрт, јер је такву моралну и духовну снагу имала до посљедњег даха да то остаје као свијетли примјер. Тиме је, свакако, и Богу угодила, а њена најближа родбина, браћа, сестре, син и ми који смо је познавали, који смо са њом радили, можемо бити поносни на мати Агнију. Њену љубав, врлине и њен труд увијек ћемо гледати кроз ову светињу, јер су њене врлине заблистале, нарочито, преко ове светиње и преко њене предане, непоколебиве, крстоносне службе Господу Богу живом“.

“Нека је Господ, молитвама Светог Јована Крститеља, чији празник данас празнујемо, а његово рођење је донијело радост цијелом свијету и живима и мртвима, дарује блаженог покоја у Његовом животворном наручју, опроштај свих њених сагрешења, јер сви смо грешни и морамо се молити увијек за опроштај својих и гријехова ближњих наших, да јој дарује нови живот и обуче је у Своју свјетлост, у врлине вјечног живота Његовог“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

[Guest]

Помен поводом пола године од упокојења Вељка Ралевића, обновитеља манастира Калудра

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у суботу 7. јула, на празник Рођења Светог Јована Крститеља и Претече, помен у манастиру Светог апостола и јеванђелисте Луке у Калудри, поводом полугодишњице од упокојења г.дина Вељка Ралевића, обновитеља и ктитора ове древне светиње.

Саслуживали су протојереј-ставрофор Мираш Богавац, архијерејски намјесник бјелопољски, протојереј Драган Ристић, свештеник Стаменко Станковић и јерођакон Агапит Драгојевић, сабрат манастира Ђурђеви Ступови.

Члановима породице Ралевић, свештенству, монаштву и народу, сабраном у молитвеном сјећању на ктитора новообновљеног манастира у Калудри, пригодним словом обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије. Он је казао да је „наш драги Вељко милошћу Божијом и својом великом љубављу из дубина земље васкрсао, подигао и украсио ову светињу и свима направио мјесто да се у њој сабирамо, не само у дан његовог помена него за сва будућа времена“.

“Вељко је овдје нашао покоја пошто је кренуо из Калудре, из своје Метохије, носећи косовске ране на срцу свом, па преко Београда, Европе, до далеке Америке. На тим разним путевима и странпутицама животним није се изгубио, него је читавог живота ишао правим путем и вратио се свом завичају, не само овом земаљском завичају него и свом духовном завичају, овој дивној светињи која је за Вељка значила исто што и манастир Дечани и велика света црква, саборно светилиште свих Срба и цијеле Српске Цркве, Пећка патријаршија“.

“Његово богољубље било је тако велико да је он цијело своје срце, сву своју снагу и мисао принио, на крају, Богу живом, и то без остатка. Све оно што је радио и зарадио приложио је својој Светој Цркви, а помагао је и своју родбину, пријатеље, а нарочито је волио да помаже дјеци. Бог је тако устројио да није засновао породицу, али су његову породицу чиниле породице његовог Лолице и родбине његове браће и сестре, као и сви они који припадају Српској Православној Цркви од Чикага и Београда до Метохије и његове Калудре“, рекао је Владика будимљанско-никшићки.

Владика је у својој бесједи подсјетио на величину ктиторског дјела г. Вељка Ралевића, које се, како је казао, може упоредити са дјелом знаменитих Немањића. Обновом калудро-ћелијске свете обитељи он је, према ријечима Његовог Преосвештенства владике Јоаникија, заслужно понио титулу ктитора и обновитеља манастира Калудра и постао достојни носилац Ордена Светог Саве првог степена, у коме је и Његова Светост блаженопочивши Патријарх Павле препознао искреног Светосавца и Метохијца.

“Та два велика старца су се срели у Београду, препознали и завољели. Имали смо прилику да га управо овдје, пред свима нама и многим сабраним народом Божијим, блаженопочивши Патријарх за његову љубав према Српској Православној Цркви одликује Орденом Светог Саве првог степена. Али, сва та одликовања и признања су једно, а Вељкова душа је била нешто још драгоцјеније од свега тога. Човјек није могао да не заволи и заувијек не запамти једну такву оригиналну, непатворену личност“.

“Био је већи Калудранин, немојте ми замјерити, и већи Метохијац, већи Србин него сви ми који смо овдје остали и нијесмо гледали те Америке, којом Вељко није био много одушевљен. Америка му јесте пружила прилику да дође до положаја универзитетског професора и да тамо стекне лијеп иметак, али знао је он шта је Америка. Како се ближио крају свог живота трудио се да све што је свјетско преда забораву и да се врати својим коријенима, свом завичају и својој Цркви. О нашем Вељку, том великом Србину, али, наравно, и дивном, старом Црногорцу би се могло још доста тога рећи. Носио је насљеђе својих предака Ђурашковића са Цеклина и по његовом образу, његовој памети, причи и лику могло се видјети какви су били Црногорци из доба Светог Петра Цетињског, владике Рада и краља Николе“, истакао је Његово Преосвештенство.

Преосвећени Епископ је додао да су Вељка, „човјека широке душе и образовања, бољеле наше подјеле и то што се савремени Црногорци одрођују од својих светиња и од српства“. У себи је носио наше најдубље памћење и велику љубав, за шта га је Господ удостојио да учини ово велико дјело Божије, чији значај свако од Калудрана зна и препознаје.

“Немојте ми замјерити што ово говорим, али нијесам примијетио да је данас ико пришао гробу овог честитог старца и ктитора, а да се није лијепо и правилно прекрстио, што је ријеткост на другим сахранама. То би, на тај начин, требало чинити и у другим приликама када сахрањујемо хришћанина и када прилазимо гробу оног који је крштен у име Свете Тројице. Али, знам да је он то заслужио и да је тај чин доказ ваше љубави према њему“.

“Вељко ће остати у љубави, не само монаха, монахиња и свештеника који буду овдје служили и који ће га убудуће вјечито помињати, него и цијелог народа и то све више како вријеме буде пролазило, јер је он радио за Бога, а то значи да је радио за будућност и за вјечност. Са ових неколико ријечи желим да му изразим благодарност, желим да се оствари његова намјера да пропоје ова светиња, да се народ у њој сабира, да се окупљају дјеца и омладина, да се овдје крштавају и вјенчавају, доносећи радост свима који је буду посјећивали“, закључио је Његово Преосвештенство владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

[Guest]

Ивањдански сабор у Црнчи

На празник Рођења Светог Јована Претече Господњег Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије присуствовао је црквено-народном сабору, који се, на овај дан, традиционално одржава на темељима манастира Светог Јована Крститеља у мјесту Црнча.

Претходно је Свету Литургију на темељима древне светиње, посвећене Светом Јовану Крститељу, у селу Ивању код Црнче, између Бијелог Поља и Берана, служио јереј Синиша Јанковић, надлежни парох. Он је са Црквеним одбором, задуженим за обнову и изградњу храма организовао традиционални црквено-народни Ивањдански сабор, који је својим присуством и архипастирском поуком, упућеном вјерном народу, увеличао Његово Преосвештенство владика Јоаникије.

Преосвећени Епископ је, благосиљајући сабрање, подсјетио да Црнча и остаци древног немањићког манастира чувају у себи памћење вјекова. Ови свети темељи привлачили су народ на молитву и на свете службе Божије, сабирали народ, тјешили га, храбрили и оснаживали да сачува своју вјеру и крсно име.

“Желим да вам свима честитам празник Рођења Светог Јована Крститеља, славу овог знаменитог манастира у стародревној Црнчи, гдје се упокојио Свети Отац наш Арсеније Сремац, насљедник Светог Саве. Ова светиња има нарочити благослов. У нашем народу постоји доста старих светиња које су разрушене, а нажалост, многе и заборављене. Знамо како су прошли наши храмови у доба тешког турског ропства и јарма, али, народ овог краја, иако је манастир Светог Јована Крститеља пострадао и разрушен, ову светињу никада није напустио, она је живјела, на неки начин, и послије страдања. Имала је силу и њени свети темељи привлачили су вјерне из овог краја на молитву и на свете службе, нарочито, на дан славе, али и у другим приликама; сабирала је народ, тјешила га, храбрила, оснаживала да издржи, да сачува своју вјеру, његује слогу и братску љубав“.

“И, ево, хвала Богу, и данас дивног, великог сабора у Црнчи, сабора младости, братске слоге и љепоте, сабора око Бога живог. Помолили смо се Богу, одслужили свету службу, погостили се. Захваљујем од срца нашим домаћинима, братству Радовић који су припремили све да се овдје, послије светог богослужења, почастимо, да, у славу Божију, наставимо са данашњим слављем, да се радујемо Богу живом и нашем сусрету на овом светом мјесту“, поручио је Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Он је пожелио да се ова светиња убрзо обнови и засија у пуном сјају, како би се под сводовима новог манастира опет узносиле молитве и славославље Господу.

“Нека буде благословено и Божији благослов да буде на свима вама, а нашим домаћинима Божији благослов, здравље, напредак, слога и љубав. Дај Боже да се овако и сљедеће године саберемо и у још већем броју. Ако се овако будемо сабирали и Богу молили, на овим древним темељима, даће Бог да добијемо од државе дозволу за обнову ове наше светиње. Даће Бог да и ова светиња пропоје, да се обнови и да нас све сабере под своје свете сводове, а до тада сабираћемо се овдје на овим светим темељима под сводом небеским и опет сачињавати живу Цркву Божију, народ Божији око живог Бога, сабран на својим светим темељима“.

На архипастирској бризи и љубави Преосвећеном Владици захвалио је свештеник Синиша Јанковић, а пригодном ријечју обратио се и Илија Марковић, предсједник Црквеног одбора.

У Ивањданском црквено-народном слављу у Црнчи учествовали су народни гуслари и пјесници: Павле Оровић, Радован Радовић, Павић Радовић и други.

[Guest]

Владика Јоаникије служио Архијерејску Литургију у манастиру Подмалинско

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско – никшићки Г. Јоаникије служио је у недјељу 8. јула, на празник Свете преподобне мученице Февроније, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светог архангела Михаила у Подмалинском код Шавника.

Овом приликом архијерејском граматом Преосвећени Владика одликовао је г. Дмитрија Михејева.

Саслуживали су протојереј Андреј Парфињук, професор Духовне академије у Петрограду, архимандрит Исаија Крговић, игуман манастира Бијела, свештеници Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички, Остоја Кнежевић, парох никшићки, јерођакон Андроник, сабрат манастира Ђурђеви Ступови и ђакон др Никола Маројевић.

Вјерном народу, сабраном на светој служби Божијој, ријечима архипастирске бесједе обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, који је истакао да је права, истинита вјера “она која се устима исповиједа, али и на дјелу потврђује, како каже одломак из данашње Посланице Светог апостола Павла“.

“По овој светињи, као и многим другим нашим старим храмовима, видимо каква је благодат намољених светиња. У овој светињи су се, од давнина, молили свештенослужитељи, монаси, свештеници са својим народом, и зато је она намољена. Божија благодат и Дух Свети непрестано су силазили на оне који су се овдје Богу молили, и ово је мјесто освећено. Памтимо вријеме када је овај дом Господњи био запуштен и напуштен, пуст и понижен, али и тада је ова светиња имала своју светост и била обучена у небеску славу, само што то ми нијесмо могли да видимо“, казао је Његово Преосвештенство.

Владика Јоаникије је додао да је народ дробњачког краја увијек поштовао манастир Светог архангела Михаила у Подмалинском, који је, као што се то догађало и са другим богомољама, иако једно вријеме напуштен, опет оживио и пропојао у славу Божију.

“Дао је Бог па је ова стара светиња, сабирно мјесто читавих Дробњака, обновљена трудом браће Сава и Вање Кујунџића и њиховим великим прилогом, а, ево, и љубављу наших нових приложника, обновитеља и добротвора. Нарочито је важно што се овај манастир обнавља духовно, па се овдје, Богу хвала, формирало сестринство на чијем челу је мати Катарина, игуманија. Овдје се свакодневно врше службе Божије, а монаси труде, колико је могуће, да својим животом изобразе анђелски живот и анђелско служење, да се што више моле Богу, да славе име Божије и да Господу угађају свуда и на сваком мјесту, укрепљујући се светињом вјере православне и страхом Божијим просвећујући се“.

“Вршење светих служби Божијих привлачи вјерне душе, и као што пчела, скупљајући оно што је најљепше у природи, привучена мирисом, долази на цвијет, налазећи чистоту и љепоту овог свијета, тако и монаси сакупљају духовни мед и живе од духовне сладости, њоме се тјеше и ободрују. На тај начин Бог им даје снаге да стреме ка Царству Небескоме и оставе сва земаљска задовољства“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.

Преосвећени Владика је поручио да хришћани треба да се труде да овоземаљском животу, који је веома кратак, пролазан, али и драгоцјен, дају нарочит квалитет, а то је усавршавање у вјери, љубави и добрим дјелима, јер “како овдје кренемо, тако ћемо наставити и у вјечности“.

“Ко није већ овдје на земљи осјетио љепоту Царства небеског, макар у најмањој мјери, Свети Оци вјерују да је неће осјетити ни у будућем. Царство Небеско је већ овдје присутно, јер Господ, непрестано, шаље Своју благодат и одржава овај свијет и нас као умна, словесна бића и ништа не стоји на путу да жива и боголика душа, отворен ум и срце увијек имају осјећај присуства Божијег и милости Његове. Тај ум је подобан анђелском уму и зато је човјек удостојен нечег много већег, него што су удостојени анђели. Сам Господ га је удостојио, јер је Господ Бог Исус Христос, Логос Божији, Син Божији, сишао са Неба и постао не анђео, нити арханђео, него је постао човјек и човјека сјединио са Богом, удостојио људску природу да буде узнешена и постављена са десне стране Бога и Оца. То је могућност свима нама да се, везујући се за Господа, са Њим заједно и прославимо, као што говори Свети апостол Павле, “ако са Њим живимо, ако са Њим састрадавамо у овом животу, са Њиме ћемо саваскрснути и сапрославити се“.

У току Свете Архијерејске Литургије Његово Преосвештенство владика Јоаникије је архијерејском граматом одликовао г. Дмитрија Михејева из Москве за помоћ коју је пружио приликом обнове манастира Подмалинско.

“Имам пријатну дужност, драга браћо и сестре, да од срца захвалим Дмитрију Анатолјевичу Михејеву из Москве, који је једном приликом посјетио ову светињу и, видјевши стари, дотрајали под, понудио своју помоћ на постављању новог пода и припреми увођења гријања у цркву. Заиста смо благодарни на његовом прилогу, а највише на његовој љубави, јер је он из далеке Русије, прије свих наших људи одавде, који су можда могли то да ураде, био бржи и спремнији да пружи помоћ. Они који потичу из ових крајева већ су доста урадили за ову светињу, али је прилог нашег брата г. Дмитрија веома драгоцјен, јер он, овим својим трудом и лијепим прилогом, потврђује љубав према овој светињи, према монаштву овог манастира и Светој Православној Цркви у цијелој васељени“.

Овом приликом благослов за расофорно одјејаније и почетни искушенички стаж добила је искушеница Радојка Петровић из Брчког. Поред вјерног народа на Литургији, коју су појањем пратиле монахиње из манастира Жупа Никшићка, били су и монаси манастира Режевићи, мати Анастасија из манастира Бијела код Шавника, група поклоника из Русије, као и телевизијска екипа РТВ Републике Српске из Бања Луке, која ових дана прави серијал о Епархији будимљанско-никшићкој.

На свечаном ручку, уприличеном у манастирској трпезарији, присутне су поздравили отац Андреј Парфињук, професор Духовне Академије из Петрограда и г. Дмитрије Михејев, добитник архијерејске грамате. У име домаћина Његово Преосвештенство владику Јоаникија и уважене госте поздравио је Бранко Церовић.

[Guest]

Захвалнице за подршку у очувању националног идентитета

Представници Удружења српско-црногорске националне мањине “Морача-Розафа“ из Скадра уручили су, у суботу, 7. јула, на празник Рођења Светог Јована Крститеља, захвалнице појединцима из Никшића, који су их протеклих година, како напомињу, подржавали у мисији њихове духовне обнове.

На пригодној свечаности, уприличеној поводом додјеле признања, захвалнице су уручене: свештенику Слободану Јокићу, архијерејском намјеснику никшићком, инжењеру Станиши Бакрачу и професорима Радинку Крулановићу и Светозару Ћираковићу.

Захвалнице се, истакнуто је овом приликом, додјељују за исказану подршку и промоцију Удружења српско-црногорске националне мањине “Морача-Розафа“, чије је сједиште у Скадру.

“Драго нам је што се остварује наша жеља, која дуго тиња, да дођемо овдје код вас и захвалимо на свему што сте учинили да наша мањина у Албанији доживи духовни препород. Ви, Никшићани, имате једног амбасадора, који, ево, већ годинама учи нашу децу и омладину српски језик и до сада је српски језик и ћирилицу, према програму професора Светозара Ћираковића, научило њих око 600. Ми не желимо да станемо на овоме, хоћемо да имамо још дубље везе и чешће сарађујемо са нашом браћом из Никшића“, казао је, овом приликом, Павло Брајовић Јакоја, предсједник Удружења.

Драге госте из Албаније, који се деценијама боре да пробуде и сачувају свој национални идентитет, ријечима добродошлице, осим поменутих добитника захвалница, поздравили су и сви присутни на овој свечаности, која је, не без разлога, уприличена на велики празник наше Свете Цркве.

[Guest]

Петровдан у Бијелом Пољу

Празник Светих апостола Петра и Павла, храмовна слава цркве у Бијелом Пољу, прослављен је у четвртак 12. јула, литургијским сабрањем, којим је началствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије и свечаном Литијом вјерног народа, која је у спомен првоврховних Апостола и Светитеља Божијих, прошла улицама Бијелог Поља.

Преосвећеном Епископу Јоаникију у Светој Архиијерејској Литургији саслуживало је више свештеника бјелопољског архијерејског намјесништва и монаха Епархије будимљанско-никшићке. Вјерном народу, сабраном у празничном богослужењу, пригодном бесједом обратио се Владика Јоаникије, говорећи о Петровдану, великом празнику Цркве Православне и улози Светих апостола Петра и Павла у ширењу Јеванђеља и науке Господње.

“Сваки хришћанин је позван да буде апостол Христов, свједок живе вјере у Спаситеља нашег Исуса Христа и проповједник те вјере, а вјера се проповиједа и свједочи, прије свега, својим личним животом, личним учешћем у заједници Цркве Божије, свједочи се и потврђује дјелима. За углед те науке имамо Свете апостоле Христове који су, видимо читајући Свето Писмо, били обични људи са недостацима, ограничењима и манама, али је свако од њих, на различите начине, пришао Господу и како су прилазили Господу мијењали су се, поправљали и ослобађали од својих мана, гријехова и ограничења и почињали да се освећују и напредују“

“Тај напредак је, видимо, био постепен код Светог апостола Петра, простог рибара на Галилејском језеру. У моменту кад је Свети апостол Петар помислио да има савршенство вјере у Христа, говорећи Господу и осталим апостолима, прије Његовог страдања, “Ако те сви издају Господе, ја Те издати нећу“, а Господ га опомиње да његова вјера још није савршена, опомиње га и смирава, јер зна шта ће се догодити. Свети апостол није био усавршен у вјери, иако је мислио да је добио пуноћу вјере, јер Господ још није био пострадао, није васкрсао из мртвих, није се вазнио на Небеса, нити ниспослао Духа свог Светог, а управо су то кључни моменти наше Свете вјере православне“, казао је Његово Преосвештенство.

Свети апостол Павле, према ријечима Преосвећеног владике Г. Јоаникија, био је претходно ревнитељ јудаизма, који је сматрао да је знање, стечено из Мојсијевог закона, од пророка и књижевника, пуноћа и савршенство вјере. Касније, кад је Свети апостол Павле, добио пуноћу вјере васкрслог Господа, говорио је да је све то, што је раније сазнао, мало и да му је представљало сметњу да приступи Господу, због чега се морао борити да правилно схвати вјеру парвославну, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки и додао:

“Свети апостоли су, драга браћо и сестре, добар примјер како треба ићи истрајно за Господом, па иако негдје погријешимо, застранимо или залутамо да се, опет, кроз покајање вратимо на прави пут Божији, идући за Господом и саображавајући се Њему, исто као и Свети, славни и свехвални Апостоли. Они су учитељи пута који води у живот вјечни и ми треба да се поучавамо њиховим ријечима, јер су њихове ријечи ријечи свједока истинитих, правих очевидаца васкрслог Господа са Којим су Свети апостоли јели и пили док је он ходао по земљи, који су видјели Његово страдање и Његову искупитељну смрт на Крсту, проливање животворне крви Његове, Његову сахрану, Његово васкрсење и побједу над смрћу“.

“Њихов доживљај вјере је пуноћа вјере православне, нарочито од оног момента када их је Господ, по промислу Свом, по Свом човјекољубљу, устројавајући Своју Цркву обукао у силу са висине, када је ниспослао Духа Свог Светог на апостоле и када их је, до савршене мјере, испунио силом истине, силом своје вјечне свјетлости, милости, храбрости и познања Господа Исуса Христа и дао им способност и духовно пуномоћство да проповиједају Јеванђеље Његово по цијелој васељени. Дванаест Светих апостола започели су проповијед Јеванђеља Божијег и своје животе положили су за Господа Исуса Христа и за ријеч Божију, а то исто Јеванђеље и данас се проповиједа. Иако је оно захватило и благодаћу Божијом освојило цио свијет, још увијек је мало стадо Христово“.

У својој архипастирској поуци Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије је рекао да је вјера оно највриједније и најдубље што човјек има у својој души, она је “духовно благо и духовни бисер око којег треба да се трудимо, као што се онај који производи драго камење труди да углача драгуљ да би што јаче засвијетлио и показао своју љепоту.“

“Тако и ми треба да се трудимо у вјери, да постимо, да се Богу молимо, да се кајемо за своје гријехе, да редовно долазимо на свете службе Божије, да се трудимо да чинимо добро и да се трудимо да се ослободимо од својих мана, да стекнемо љубав према ближњима и да то потврдимо добрим дјелима, дјелима љубави и вјере да би наша вјера, заиста, заблистала и да би се остварила она ријеч Божија, казана свим хришћанима као заповијест: “Да се свијетли свјетлост ваша пред људима да виде ваша добра дјела и да прославе Оца нашег Који је на Небесима. Тако су живјели Свети апостоли, тако живећи они су се оспособили да проповиједају Јеванђеље Божије, неустрашиво свим народима, иако су знали да их чека смрт“.

“Нека буде срећна слава овом светом храму, свештенству и народу. Божији благослов нека буде на овом граду, на свима који овдје живе и који се труде око обнове наших дивних, прекрасних, знаменитих светиња. Видимо, обнавља се ова древна светиња Мирослављева задужбина. Лијепо је видјети, послије 300 и више година од када је разрушена и понижена, како се данас обнавља ова светиња и како показује своју првобитну љепоту. Захваљујем нашем драгом домаћину Милану и његовој породици, који је, у име Божије, у име ове славе, припремио све што је потребно да се данас овдје, послије свете службе, почастимо и погостимо, као што је и ред, да наставимо са благодарењем Богу и да се радујемо овој светињи, њеној слави и једни другима“, поручио је Преосвећени Владика.

Освећен је и пререзан славски колач, а домаћин славе за идућу годину биће г. Владимир Перишић. Прослављање празника Светих апостола Петра и Павла, небеских заштитника бјелопољске Саборне цркве, самог града Бијелог Поља и његових житеља, настављено је традиционалном свечаном свенародном литијом, која је, у поподневним часовима, прошла улицама града Бијелог Поља. Литију, која је кренула од цркве Светих апостола Петра и Павла и, након свештеног хода улицама Бијелог Поља, вратила се пред ову древну светињу, предводили су Његово Преосвештенство Епископ милешевски Г. Филарет и Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, уз учешће великог броја свештенства, монаштва и вјерног народа.

Приређена је Петровданска духовна академија, а сабрање је, као домаћин, благословио Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије:

“Драго ми је што данас, у овом празничном слављу, имамо прилику да поздравимо нашег драгог брата, Владику комшију Епископа милешевског Г. Филарета, који је, као прави брат и пријатељ у Христу Господу, са својим свештенством дошао да нас подржи. То нам је веома важно, јер на такав начин утврђујемо јединство Цркве. Имамо прилику да му, пошто се он много труди, зажелимо да Бог благослови његове и трудове његовог свештенства и народа, који су у милешевској Епархији направили један духовни препород те се обновише старе светиње, подигоше се и заблисташе нове светиње, пропојаше храмови, а, нарочито, што је пропојала, украсила се и обновила велика лавра света Милешева“.

Петровданску бесједу одржао је протојереј-ставрофор Марко Папић из Бродарева.

“Лахор духовне радости, драга браћо и сестре, осећа се данас у ваздуху и овде, у Богом спасаваном граду Бијелом Пољу, у дану када прослављамо велике угоднике Божије, двојицу духовних горостаса, двојицу искрених покајника и истинских светитеља, двојицу првоврховних апостола Светог Петра и Светог Павла, заштитнике овог светог храма и овог града. Њихови животи, препуни духовних плима и осека, сведочанства су хришћанима свих времена да колико год се човек удаљио од Бога, у неком животном тренутку, увек може да Му се врати кроз покајање и живљењем по заповестима Његовим“.

“Ево нам Светог Петра који је имао искушења, неколико духовних осека и тренутака када је вера у њему попустила, ослабила, повукла се у њему попут воде морске, али само на кратко. Сетимо се само овог Апостола када је, по подивљалој морској води, ходао као по земљаном путу и пошто је у једном тренутку, од превеликог страха, посумњао у Христово чудотворство почео је да тоне, а Господ му пружа руку, избавља га, рекавши му “Маловерни, зашто посумња?“ Тада се Петар и остали са њим апостоли, покајаше, поклонише Му се, и исповедивши веру у Њега, рекоше “Ваистину си Ти Син Божији“.

“Из овога видимо да Свети Петар своје тренутно маловерје преображава у вечито пуноверје, у вечито ревновање за Христа. Господ је Светог апостола Петра наградио тиме да га је удостојио великог благослова да буде присутан на гори Христовог преображења, на Тавору заједно са Светим апостолима Јованом и Јаковом, али и са Мојсијем и Светим Илијом, који им се јавише. Наградио га је и када му је рекао: “Ти си Петар и на томе камену сазидаћу Цркву Своју и врата паклена, неће је надвладати“. Награђен је Свети Петар и даровима исцељења и васкрсавања. Ево нам и предивног Светог Павла, чија је духовна осека трајала све док му се Господ није јавио на путу за Дамаск. До тада се он звао Савле, и бејаше прогонитељ првих хришћана. Ипак, човекољубиви Господ, не желећи смрти грешнику, већ да се покаје и жив буде, јавља се Савлу и шаље га у Дамаск код ученика свог Ананија да га овај крсти, како би се испунио Духом Светим и како би могао изнети име Господње пред незнабошце, цареве и синове Израиљеве“.

“Дакле, онај кога је Савле гонио настани се у Павлу и у њему обитаваше. Наградио је Бог овог Светог апостола великим надахнућем, јер само човек који је у целости био испуњен Христом и Духом Светим, могао је да напише онакву ненадмашну “Химну љубави“. Те предивне стихове могао је написати само онај који је такву љубав и имао. Живећи христософијом, мудрошћу Христовом, он је желео да ту мудрост подели са другима, да семе Христове мудрости посади у сваком човеку те је неуморно путовао широм васељене и у велике градове, и у најмања места стизао и ревносно сејао нетрулежно семе Христове мудрости. Његових 14 посланица у Новом завету, су 14 стубова на којима треба да почива вера сваког хришћанина у свако време и на сваком месту. Тај његов неуморни рад био је његово покајање, жртва коју је Господ примио више од сваког изобиља“, бесједио је отац Марко Папић.

У Петровданској духовној академији учествовали су бројни пјесници и народни гуслари. Потом је, у етно-селу Вуковић у Томашеву, уприличена трпеза љубави, чији организатор је Црквена општина Бијело Поље. Сабрању је присуствовао велики број Бјелопољаца и гостију из других градова Црне Горе.

Фотогалерија

[Guest]

Свети бесребреници Козма и Дамјан, слава цркве у изградњи подно Бихора

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, у суботу 14. јула, Свету Архијерејску Литургију у цркви, која се подиже у славу ове двојице великих Светитеља и угодника Божијих, у полимском селу Биочи.

Обраћајући се сабраним вјерницима, који су у великом броју присуствовали светој служби Божијој и обиљежавању храмовне славе, Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије је казао да многа чудеса, која је, дошавши у овај свијет, чинио исцјељујући болесне, изгонећи нечисте духове и васкрсавајући мртве, Господ није творио да би показао своју силу, већ, прије свега, да би се људи оплеменили, да би повјеровали и кренули правим путем Божијим.

“Он је дошао у овај свијет као Онај Који исцјељује наше душе и наша тијела. Исцјељујући душе у њих је уливао своју божанску свјетлост, а без Божије свјетлости и Божије милости душа нема прави живот у овом свијету. Прави живот је онај у којем се душа испуњава вјером, испуњава надом, када се оснажује вољом за творење добрих дјела и када се, као свезом савршенства, испуњава савршеном љубављу према Богу и према човјеку. То је онда здрава душа, свијетла душа, чиста душа и та душа, заиста, свијетли. На таквим људима се испуњава ријеч Божија “Тако да се свијетли ваша свјетлост пред људима, да виде ваша добра дјела и да славе Оца вашег Који је на небесима“, јер се свјетлост вјере потврђује добрим дјелима. Не може неко да има праву, истиниту, живу вјеру, а да нема и дјела; вјера је увијек дјелотворна“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Онима који су испуњени истинитом вјером, нагласио је Преосвећени Владика, Бог даје Божије дарове, даје им духовну силу да просвјетљују, тјеше, враћају на пут спасења. Дајући пуномоћство и безбројне дарове ученицима Својим Господ их опомиње ријечима: “Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа“ и “Оно што сте за бадава примили, бадава и дајте“. Ове ријечи Господње односе се највише на оне људе, који су, будући, испуњени вјером и љубављу од Бога добили и дар чудотворства.

“Зато се управо тај одломак из Христове бесједе апостолима чита на празник великих чудотвораца и исцјелитеља, Христових угодника и мученика Светих Козме и Дамјана. Они су хришћани из оних првих времена, послијеапостолских времена средине 3. вијека када је хришћанство било гоњено и када су они, који су примали вјеру у Христа, знали да се та вјера свједочи животом и ријечима, а најчешће се свједочила и мучеништвом. Ко није био спреман да за Христа страда и своју крв пролије за Њега није му се препоручивало да прими хришћанство, да постане члан Цркве и прими свето крштење да не би, када дође вријеме и час гоњења, отпали, да се не би поколебали и, због издајства, на своју душу примили осуду, као Јуда издајник“.

“Свети Козма и Дамјан су се бавили и љекарском вјештином, призивајући увијек, уз љекарску вјештину, чудотворно и преславно име Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, Њиме исцјељивали душевне и тјелесне немоћи и постали чудотворци још за живота. Говори се да су једним чудом, а, свакако, и својим ријечима, обратили неког римског цара, гонитеља хришћанства који је постао тајни хришћанин. Учинивши много добрих дјела на славу Божију и помажући, непрестано, оне којима је помоћ потребна они су, на жалост, пострадали не од гоњења, него од зависти људске“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки, истакавши у својој бесједи да су Свети бесребреници Козма и Дамјан невино пострадали за Христа Господа због чега им је Господ, и послије њихове смрти, даровао још већу силу чудотворства и дар исцјељивања. Они су брзи помоћници, а хришћани их кроз сва времена призивају да помогну болесне, немоћне, тужне и оне који страдају од душевне и тјелесне немоћи.

“Свети Козма и Дамјан, заиста, много помажу, а ево, слава Богу, помогли су и нама. Започета је овдје, у овом малом мјесту градња светиње и она, много брже, напредује него у неким мјестима гдје је више хришћанских домова. Немојте се тиме гордити, ни узносити, него захваљујте Богу и добрим људима, а нарочито чудотворним љекарима Светим бесребреницима Козми и Дамјану и њих призивајте у помоћ, јер, најважније је када цркву градимо да душу своју обнављамо, да се у вјери изграђујемо, да се изграђујемо у врлинама, да своју вјеру потврђујемо на дјелу и то кроз љубав, чинећи добро, чинећи слогу, нарочито у породици, јер када у породици има љубави та љубав се онда шири, она плодотвори, чудотвори, доноси добре плодове“.

“Ова црква коју градите, дивна и красна светиња, није велика по својим димензијама, али је велика по својој улози, по својој намјени и по светињи која ће преко ње дјеловати. Дјелује већ и сада, а нарочито када ова светиња буде освећена и посвећена Богу. Најважније је, дакле, да је градите са слогом и љубављу, без мржње и без надметања са било ким, јер светињу градимо да се у њој Богу молимо, да се њој саображавамо, да се преко ње поправљамо и духовно изграђујемо. Треба најприје светињу да сазидамо у свом срцу и својој души, а да бисмо то успјели потребно је и ову видљиву цркву, која је такође светиња, да сазидамо да бисмо се имали гдје окупљати и Бога прослављати, савршавати Свете тајне и причешћивати се Светим тајнама Христовим, хранити се небеским хљебом“, поручио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије.

Током Свете Литургије освештан је и пререзан славски колач. Овом приликом Преосвећени владика је на труду, уложеном у изградњу будућег храма, захвалио свештенику Синиши Јанковићу, надлежном пароху и члановима Црквеног одбора, али и бројним добротворима, приложницима и дародавцима, који су помогли досадашње радове, и на тај начин уградили себе у ову светињу. Учешћем што већег броја људи храм на Биочи, наглашава Епископ Јоаникије, заживјеће као права саборна светиња овог краја.

Храмовна слава цркве Светих Козме и Дамјана, коју мјештани подижу великим трудом и братском слогом, прослављена је црквено-народним сабрањем и пригодном трпезом љубави.

[Guest]

Владика Јоаникије служио у манастиру Ђурђеви Ступови

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, службу јелеосвећења у катедралном манастиру Епархије будимљанско-никшићке Ђурђевим Ступовима.

Саслуживало је неколико свештеника и монаха наше Епархије, а вјерницима сабраним на светој служби, која је установљена како би се убудуће сваке године служила на овај празник, а уочи Полагања ризе Пресвете Богородице, пригодном бесједом обратио се Преосвећени Епископ Г. Јоаникије.

“Господ и Спаситељ наш Исус Христос дошао је у овај свијет да спасе род људски, исцјељујући га од душевних и тјелесних немоћи. Душевно здравље је веома важно, јер када је душа здрава и ослобођена од гријехова она онда здравље, моћ и снагу преноси на тијело, али и обратно, ако је душа оптерећена, обољела и помрачена она своје болести, своје немоћи, свој мрак преноси и на тијело“.

Човјек, као психофизичко биће, је јединствена личност и једино се тако човјек може схватати правилно – као цјелина душе и тијела, који не функционишу раздвојени, јер када се раздвоји душа и тијело наступа смрт, казао је Његово Преосвештенство.

“Црква Божија располаже оним даровима које је Господ Исус Христос донио у овај свијет, па и даровима исцјељивања, а, ипак, сви не бивају исцијељени. Ни сам Господ, док је био у овом свијету, није увијек и све исцијелио, јер је Он, по свом промислу, највишу пажњу полагао на спасење, али, ко се год Господу обратио са покајањем и у чијем срцу је нашао вјере Он је свакоме помогао. Иако је Он био тај Који је силу благодати, моћи и исцјељења давао онима који су од Њега тражили помоћ, Господ је говорио “Иди, вјера твоја поможе ти“, указујући тиме на значај вјере, да онај који вјерује и од Бога тражи помоћ, да ће је и добити; као што је и рекао „Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се“.

“Али, треба да знамо како и шта да иштемо; да иштемо, прије свега, душевно здравље, а то подразумијева испуњење наше душе вјером, добротом, честитошћу, снагом и врлином, јер је то на наше спасење. Од тјелесних немоћи, које трпимо у овом свијету, опасније су душевне немоћи, душевне болести. Болести често дјелују очишћујуће на душу и многи су се кроз болест препородили. Онај који болест, која прије или касније долази у животу, прими са благодарењем Богу, мирно и без роптања и као знак да треба још више и усрдније да се моли и да Богу служи, њему ће та болест бити на спасење, очишћење и прослављење. Код оних који немају наде, који немају благодарности, него само роптање и јаукање, на жалост, може се десити да буде још горе, а многи падају у очајање“, бесједио је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки, додајући да треба имати разумијевања за људске слабости. Он је нагласио да је сваком човјеку дата шанса да се покаје и поправи, а све оно што му се догађа у животу, била то радост, туга, болест, страдање, немоћ, човјек треба да схвати као прилику за спасење.

“На овај свети дан, празник Светих чудотвораца, великих угодника и исцјелитеља Козме и Дамјана, устројавамо да се убудуће на вечерњој служби, а уочи празника Полагања ризе Пресвете Богородице, спајајући, дакле, овом светом службом два празника, врши служба јелеосвећења ради здравља душа и тијела наших. Нека вам Света тајна, коју сте примили, буде на спасење, а пошто је у питању велика Света тајна, која спада у оних седам Светих тајни о којима Црква говори, дужан сам да вас упозорим да Свето помазање не могу примати некрштени. Уљем благословеним, које вршимо на вечерњој служби, може да се помаже и онај који још није крштен, ако жели да прими помазање, али ово је једна од седам Светих тајни, те не можемо дозволити да се помазују и они који нијесу крштени, него требају прво да се крсте, па тек онда могу да учествују у светотајинском животу Цркве, исто као што се не могу причестити. На здравље и на спасење ова света служба Божија буде свима“, казао је Његово Преосвештенство владика Јоаникије.

[Guest]

Прослављена ктиторска слава Саборне цркве у Никшићу

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у уторак, 17. јула, поводом ктиторске славе Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу – празника Светог мученика цара Николаја Романова, Свету Архијерејску Литургију у никшићкој Саборној цркви.

Преосвећеном Владици је саслуживало бројно свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске. У току Литургије, коју је појањем пратио хор Преподобне мати Ангелине и пјевница Саборног храма, вјерницима сабраним у светом богослужењу бесједио је јереј Миодраг Тодоровић, старјешина Саборне цркве.

Осврћући се на дио прочитан у данашњем Светом Јеванђељу “Сви ће народи омрзнути на вас имена мог ради“ отац Миодраг је казао да се ове ријечи односе управо на царску породицу Романов, иначе, ктиторе Саборне цркве у Никшићу – Светог мученика цара Николаја и чланове његове породице, “које је свијет омрзнуо имена Господњег ради“.

“Свети цар Николај, још као царевић, примио је благослов од свог оца цара Александра III да се у унутрашњој политици држи свете православне Цркве, јер се свака озбиљна држава заснива на темељу вјере. Он је то и урадио, и не само да је државу засновао и градио на томе, него и свој живот и живот своје породице. Осјетивши љубав према књегињи Алиси, која није била православне вјере, Николај се пет година молио да се она присаједини Светој саборној православној Цркви, причајући јој о православљу као вјери искрене побожности, о топлини и величанствености православних храмова, о љепоти православног богослужења“, рекао је свештеник Тодоровић.

Кроз тако дубоку и искрену љубав књегиња је најзад преобратила свој живот. Након што је Православној Цркви привео Свети Јован Кронштатски, књегиња је своје преобраћење исповиједила сqедећим ријечима, упућеним цару: “Од сада је твоја земља моја земља, од сада је твој народ мој народ и од сада је твој Бог мој Бог“.

“Када је цар посјетио једну крстарицу, неки морнар револуционар је дао обећање да ће убити цара, међутим, није пуцао. Објашњавао је, касније, да није могао да пуца у тако кротке и њежне очи које су га гледале са тако пуно љубави. Испуњавају се кроз овај догађај оне ријечi Светог апостола Павла да је тајна безакоња у свијету да она напредује, али да неће надвладати и превладати док има оних који јој се супроtстављају. Свети цар Николај и његова породица супроtстављали су се тајни безакоња својим животом, не својом памећу“.

“Иако је био учен цар Николај није био човјек хладног срца а узаврелог мозга. Знао је да кад се ум одвоји од срца да се он одвојио и од Бога, јер је срце станиште Бога, и да прелази у тоталитаризам, у апсолутизам. При сваком свом поступку, своје мисли пропуштао је кроз срце и зато је читава ова породица живјела скромно, истинским хришћански животом. Нијесу вољели велике и гламурозне пријеме, рекламе и показивања. То су многи сматрали царевом слабости, али то је, заправо, био један велики капитал који је његовој души и души његове породице донио велико смирење и уздање у Бога“, бесједио је отац Миодраг.

Свети цар, као и читава његова породица, према ријечима свештеника Тодоровића, био је дио руског народа. Цар је, нарочито, волио и његовао руски језик, знајући да језик чува душу и карактер човјека и народа, а свој положај врховног главнокомандујућег на почетку Првог свjетског рата, доживљавао је као испуњење своје моралне и државничке дужности пред Богом и народом. Зато су и царевић Алексеј, царица и старије књегиње били на фронту. Царевић и цар су обилазили трупе, а књегиње и царица су биле милосрдне сестре. Читава породица свједочила је да је у служби Свевишњег и у служби свог народа.

“Такав царев живот у побожности, пун искрене вјере, пун жртвене љубави, која се стално пројављивала и проказивала, донио је велику благодат и кроз прослављање многих светитеља за вријеме његове владавине. Када је Свети Синод руске православне Цркве сумњичаво вртио главом да ли је дошло вријеме да се прослави Свети Серафим Саровски цар Николај, вођен Божијом промишљу, није имао дилеме. Уважавао је Светог Серафима Саровског, који је заузимао посебно мјесто у царевом срцу и за чију се канонизацију залагао. Он и читава породица присуствовали су 1903. године канонизацији у Дивјejеву, учествујући у прослављању овог великог руског Светитеља, који је предсказао да ће се цар који њега прослави, прославити у радости Господа Бога и Спаса Исуса Христа“.

За вријеме своје владавине Свети цар Николај је развијао православну културу, поклањајући велику пажњу потребама православне Цркве. Даривао је велике прилоге за изградњу нових цркава, а међу њима и за храмове који су се налазили изван Русије. Током година његове владавине, број парохијских цркава увећао се за више од 10.000, а отворено преко 250 нових манастира.

“Једна од тих цркава је и ова у којој смо данас сабрани, која је помоћу Руске Православне Цркве и самог царског двора подигнута овдје у славу Господа Бога, у част Светог Василија Острошког, а за спомен душа оних који су пострадали за крст часни и слободу златну, као што је и пострадао сам цар Николај и читава његова породица. Он је ктитор и Царевог моста, који народ и данас са љубављу зове Царев мост“.

“Када се примакло вријеме страдања цар се ниједног тренутка није двоумио и није, као многи цареви, који су били изнад народа, отишао у изгнанство да ужива апанажу и живи у благодатима комфора, него је остао у Русији, коју је волио исувише да би је могао напустити. Исто то исповиједала је читава царска породица, јер се за тај моменат стално припремала и честито живјела. Три дана прије мученичког страдања Светог цара и његове породице, према свједочењу његове кћерке Олге, која је то записала, одржано је богослужење, које је, на неки начин, већ било опијело читавој породици“, казао је јереј Миодраг Тодоровић, истичући, као велики доказ вјере Светог цара Николаја у Господа Исуса Христа, његов благослов упућен онима који су били уз њега да се не свете, јер зло неће зауставити освета, већ га једино може побиједити љубав.

Поводом прослављања ктиторске славе никшићке Саборне цркве, међу чије највеће добротворе се убраја управо Света царска породица Романов, освештан је и пререзан славски колач. Освештан је и преломљен славски колач, поводом имендана монахиње Олге из манастира Светог апостола Луке у Жупи Никшићкој.

Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије је са свештенством и у присуству вјерног народа, служио парастос ктиторима, свештенослужитељима и добротворима Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу. У молитвама пред Господом поменути су и велики страдалници из нашег народа Епископ горњокарловачки Сава Трлаић и генерал Драгољуб Михаиловић, који су остали са својим народом и заједно са њим страдали, Епископ Сава страдао је у вријеме усташког погрома, а генерал Михаиловић је стријељан током братоубилачког рата.