Епархија будимљанско-никшићка

[Срђан Ранђеловић]

Обележена 14. годишњица Нато бомбардовања

 

 

У недјељу 24. марта навршило се 14 година од почетка НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе, односно тадашње СР Југославије у којем је, током 79 дана ваздушних акција, страдало око 2.500 људи.

 

 

Тим поводом чланови Удружењa бораца ратова од 1990. године Никшић положили су цвијеће на спомен-обиљежје у близини старог градског гробља и никшићке Саборне цркве, на којем су исписана имена погинулих припадника тзв. Никшићко-шавничке групе, њих 61, који су као редовни војници или припадници резервног састава тадашње Војске СР Југославије страдали у минулом рату.

 

Обиљежавању четрнаесте годишњице почетка НАТО бомбардовања и 23 године од распада бивше Југославије, осим чланова Удружења бораца од 1990. Никшић, присуствовалe су и породице погинулих припадника тзв. Никшићко-шавничке групе, који су упалили свијеће за покој душа својих најдражих.

 

У име Удружења бораца од 1990. Никшић обратили су се директор Блажо Ђурковић и његов замјеник Слободан Жугић.

 

[Срђан Ранђеловић]

Недеља Православља у Епархији будимљанско-никшићкој

 

 

 

Никшић - На Недјељу Православља, која се прославља у прву недјељу Часног поста, света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Литургију су служили: протојереј-ставрофор Марко Ђурковић, протосинђел Никифор Миловић, протојереј Никола Тодоровић из парохије Портланд у Епархији западноамеричкој, као и јереји Данило Зиројевић, Слободан Јокић, Миодраг Тодоровић, Остоја Кнежевић и ђакон др Никола Маројевић. У недјељу, 31. марта, на тему “Исихастичко предање Цркве и Свети Григорије Палама“ говориће Митрополит црногорско-приморски Амфилохије. На радост вјерног народа излагања на сличне духовне теме имаће и Владика будимљанско-никшићки Јоаникије и протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу.

 

Бијело Поље - Светом Литургијом и причешћем великог броја вјерника у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу је обиљежена Недјеља православља. Литургију је служио протојереј Дарко Пејић, који се вјерницима обратио пригодном бесједом.

 

Ђурђеви Ступови - Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије служио је на Недјељу Православља свету архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Саслуживало је бројно свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке, а сабраном народу литургијском поуком обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије. Он је казао да постећи и молећи се Богу хришћани чисте своје душе и обнављају свој лик пред Богом, обнављају икону Божију у себи, јер је Бог човјека створио по слици и прилици Својој, по Свом лику, а то значи по икони Својој.

 

Никшић - У недјељу, 24. марта, навршило се 14 година од почетка НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе, односно тадашње СР Југославије. Тим поводом чланови Удружењa бораца ратова од 1990. године Никшић положили су цвијеће на спомен-обиљежје у близини старог градског гробља и никшићке Саборне цркве, на којем су исписана имена погинулих припадника Никшићко-шавничке групе, њих 61, који су пострадали као редовни војници или припадници резервног састава тадашње Војске СР Југославије.

 

 

 

 

[Срђан Ранђеловић]

Његово Преосвештенство Епископ захумско-херцеговачки и приморски Г. Григорије одржао је на прву недјељу Великог и Часног поста, 24. марта 2013. године, у Никшићу, предавање под називом “Пост као слобода“.

 

У уводном дијелу излагања Владика је подсјетио на ријечи из Светог Јеванђеља којима нас Господ Исус Христос поучава о посту и које су, како је истакао Преосвећени Епископ, врло важне када се говори о животу у Цркви, јединству са Богом и Светом причешћу: “Опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“. Владика Григорије, овом приликом, указао је и на значај оних ријечи Господњих: “А кад постите не будите као лицемјери суморни, јер они натмуре лице своје да се покажу људима како посте...“.

 

Истичући да је у овим стиховима речено све што се тражи од православних хришћана, он је казао да ми, заборављајући савршенство онога што излази из уста Христових, најчешће опроштај пренебрегавамо, а камен спотицања у данашњем времену, представља и то што пост доживљавамо као неку врсту јавне сцене.

“Не тражи се од нас, драга браћо и сестре, само да не говоримо да постимо него се од нас тражи много више – да не натмуримо лица своја и не само то, него још много више – да умијемо своје лице, и да га намажемо, и да се покажемо да смо радосни, односно, не да се покажемо, него да, уистину, будемо, радосни. Зашто је важно да пост схватимо као радост, а не као муку? Ове ријечи на трагу су хришћанског схватања слободе за коју Свети Оци, а нарочито Свети Григорије Ниски, кажу да је икона Божија у човјеку слобода и да је по томе човјек сличан Богу. Није лако објаснити која и каква је слобода икона Божија, али, ипак, да кажемо да је слобода највећи дар, али, истовремено, и један од оних дарова, који наше постојање показује и открива трагичним“.

 

“Наше постојање овдје на земљи дато је, условљено је оним од чега смо створени, а створени смо, као што знате, од земље. Чули сте, вјероватно, и то да је човјек микрокосмос у макрокосмосу, посматрано са биолошке стране. Све оно што постоји у овом створеном свијету, постоји у сваком од нас, у сваком човјеку. Човјек је саздан од свега тог створеног и у њега је, осим тога, уткана још и та слобода, икона Божија која треба да прерасте у оно што је истинска слобода, што је истинска икона Божија, а то је љубав Божија, љубав као начин постојања, онако како постоји Бог“, казао је Његово Преосвештенство.

 

Слобода се, према ријечима Владике Григорија, не смије схватати као избор између некога или нечега. Људи су, својом природом, стављени у процјеп да бирају између датости тварне, природе од које су саздани и истинске слободе, и у томе је трагика наше слободе, нагласио је он.

 

“Бог, браћо и сестре, нема тај проблем и у том смислу је важно да слободу посматрамо из перспективе Божијег постојања и Божијег бића, а не из перспективе нашег бића. Јако је важно да схватимо да је наша слобода велики дар и велики изазов, али, истовремено, и велики проблем за нас. Како и шта онда треба да радимо? Требамо, најприје, да се отргнемо од мишљења да је слобода избор између овога или онога, да је она избор између више могућности, да је избор између датости и саме слободе, иако се тако намеће. Ми, међутим, не требамо да посматрамо слободу као избор, већ онако како је, најчешће, не посматрамо – слобода у хришћанству није слобода Од нечега или некога, него је слобода За некога или За нешто“.

 

“Савремени мислиоци, социолози, философи, мудраци наводе увријежену фразу да сопствена слобода иде до тачке гдје почиње слобода другог. Наша слобода се, међутим, не завршава тамо гдје почиње слобода другога, и ја то објашњавам на принципу загрљаја. Уколико би се моја слобода завршавала тамо гдје почиње слобода другога, ја никад никог не бих загрлио или мене никад нико не би пустио да га загрлим. Загрљај говори о другом облику слободе – да он мени даје сву своју слободу и ја њему дајем сву своју слободу и ту нема никаквих граница и то је опет слобода За, а не слобода Од. У контексту назначене теме овог предавања, за нас је најважније да покажемо слободу За, За Христа, да покажемо своју способност да изиђемо из сопствене природе“, поручио је Преосвећени Епископ.

 

Он је додао да човјек мора стално да се носи са трагиком коју му намеће датост људске природе, али и да се непрекидно труди да се отргне од тога.

 

“Важно је да схватимо да створено, то јесте оно у чему смо ми, ако хоће да постоји вјечно, мора да буде у трајној и непрекидној вези са нествореним. Тренутак кад се одвоји од нествореног, оно се аутоматски враћа у своју трагичност и има проблем да га на доље вуче то умирање и све оно што је чињеница створености. Велики дар Божији је што ми имамо у себи као жељу, као покрет, као вољу излажење из себе и јединство са другим, са створеним бићима и са нествореним, имамо могућност на том нивоу личности, а да бисмо говорили о личности не смијемо да заборавимо димензију слободе, јер је немогуће да личност постоји без и мимо слободе. Дакле, јединство у Христу, јединство створеног и нествореног је предуслов за превазилажење смрти. За нас је предуслов то да ми морамо да направимо свој покрет ка Христу“.

 

“Кад и гдје и како је то могуће? То се догађа у евхаристији, кад се открива парадокс да створено и нестворено бивају савршено сједињени без укидања њихових специфичности, зато што створено почива, почиње да живи у окриљу живота, зато што се смртног дотакло бесмртно и животворно. Зато Духа Светог називамо Животворним и кад се Он дотакне нечега оживљује га. То је у предвјечној вољи Божијој да човјек буде у окриљу живота. Слобода, браћо и сестре, није завршетак, ни пуноћа уколико не произиђе у нешто што је важније и од саме слободе, али је немогуће да постоји без слободе, а то је Љубав“, рекао је Владика захумско-херцеговачки.

 

 

Зашто смо, кренувши на пут спасења, пут оживотворења, пут оздрављења од смрти, натмурили лица? У чему је проблем кад идемо у сусрет животу, у сусрет Христу Који је дошао у сусрет нама? Зашто смо снуждени, зашто не покажемо свијету око нас да знамо куд идемо, да знамо шта се догодило – да је Христос васкрсао, да је васкрсао са нашом природом, са нашим тијелом и да слобода више нема ту трагичност. Уколико нам се Он даје, а даје нам се, у том смислу пост је само показивање наше слободе као покрета према Њему и наше љубави према Њему, рекао је Његово Преосвештенство Епископ Григорије, током предавања у Никшићу, наглашавајући, при том:

 

“Пост, односно та слобода коју ми изражавамо постећи, је корак да бисмо “зграбили“ оно што нам је најважније, а то је Љубав, без које би та Слобода била ништа, исто као смрт. Због тога ја мислим да су људима натмурена лица, јер они мисле да ће се ослободити, а не бива ослобађање, гладни су. Суштина није у томе да постимо, него да искорачимо у простор Љубави, то јест да превазиђемо ту дијалектику створено – нестворено да би се сјединили са Христом, Који је то превазишао, јер је наша створеност спасена једино у томе. Зато сам помињао загрљај. Ако ми останемо са њом у било каквом подвигу и посту, а не загрли нас Онај Који може ту дијалектику да превазиђе, онда је тај пост узалудан. Он није радост, он је једна патња, мрак, туга“.

http://www.eparhija.me/predavanje-vladike-grigorija-smisao-posta-niksic-2013

[Срђан Ранђеловић]

Владика Јоаникије у Херцег Новом говорио о посту и молитви

 

 

 

 

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије одржао је у суботу 30. марта у Херцег Новом предавање на тему “Пост и молитва“.

 

Духовној трибини у херцегновској сали Дворане “Парк“, која је била испуњена до посљедњег мјеста, претходила је пројекција грузијског филма “Покајање“. Ово изузетно умјетничко остварење, према ријечима Преосвећеног Владике Јоаникија, представља добар увод за назначену тему, нарочито ако се има виду да је вријеме припреме за Васкрс и када се уз тјелесни, велика пажња скреће на духовни пост.

 

 

“Овај филм нас уводи у тајну греховног насљеђа које имамо у себи, које је присутно у свијету, присутно у друштву, тако да је покајање за гријехе и очишћење од грехова прије свега лични чин. Покајање мора бити лично и ту има највећу вриједност, управо, зато што од личног покајања, од тог духовног поста, почиње и колективно покајање, које нам је толико потребно. Од једног очишћеног срца у овоме свијету, од једне очишћене и просвијетљене савјести почиње очишћење цијелог друштва и цијелог свијета. Лични подвиг у Цркви, у заједници Цркве има увијек позитивне посљедице за заједницу, најприје за породичну заједницу. Истински побожно и врлинско биће у једној породици, а то може бити дијете, бака или било ко од нас, може да утиче јако на све око себе. Много је примјера у наше доба да једно дијете препороди цијелу породицу, јер Господ, Који излива своју милост на овај грешни свијет, врло често нас, управо, преко дјеце опомиње, упућује и изводи на прави пут“, указао је Његово Преосвештенство.

 

Циљ подвига поста и молитве је повратак на прави пут Божији.

 

Према Владикиним ријечима људи су, као грешна бића, склони заблудама. Будући да сваки човјек носи насљеђе гријеха, покајање и пост имају за циљ да човјека врате на прави пут Божији, на пут љубави и заједништва. Зато је пост увијек нова прилика, а нарочито дани у којима се припремамо за највећи хришћански празник, за радосну и побједничку свечаност Васкрсења Господа Исуса Христа.

 

 

“Призвани смо, дакле, на највеће славље и за то славље се спремамо као кад идемо на неку свечаност, свадбу, крштење или неки други радосни догађај. Настојимо да се и лијепо обучемо, да оставимо оне обичне, свакодневне бриге како бисмо се припремили за свечаност, пазимо, наравно, шта ћемо говорити, како ћемо се понашати, трудићемо се да нашем домаћину учинимо што већу част, а на тај начин ћемо и сами задобити част, јер учествујемо у једном радосном догађају, а камоли када се припремамо за највећи хришћански празник“.

 

“Зашто ми, драга браћо и сестре, постимо и Богу се молимо пред Васкрс? Можемо, као што неки кажу, да славимо Васкрс, а да не постимо, евентуално, на Велики петак да не једемо месо, али, таквом немарношћу, заправо, сваки тај човјек хоће да испоштује обичаје, којима ни сам не препознаје смисао. Они који знају због чега посте и за кога посте, њима не треба пуно објашњавати. Они знају смисао поста, да кроз сам тај подвиг добијају награду, и имају трепет пред сусрет са Васкрслим Господом. Припреме за овај велики празник доносе очишћење душе и тијела. Потребно је, наравно, очишћење тијела, зато постимо тјелесно, али то није довољно. Потребно је и очишћење душе, а то значи да треба да пости и душа и тијело“, нагласио је Епископ будимљанско-никшићки.

 

Пост и молитва доносе нове благодати души и тијелу.

 

Говорећи о душевном и тјелесном здрављу које пост и молитва доносе људском организму, Његово Преосвештенство владика Јоаникије је казао да се тијело, на тај начин, растерећује и чисти, а душа се просвјетљује. Иако се многима чини тежак и скоро неостварив тјелесни пост, од њега је, ипак, захтјевнији онај душевни пост јер подразумијева покајање.

 

 

“Покајање захтијева да погледамо у своју душу, у своја срца, да сагледамо своје мисли и у њима нађемо оно што не ваља, а нашем срцу и у души има много тога што не ваља. Свако ко искрено погледа у своје срце и у своју душу наћи ће много тога што у нашој савјести није добро. Лијепа књижевност, лијеп филм помаже човјеку да препозна у себи оно што не ваља и зато је добро читати такву књижевност, нарочито писце који су израсли из православне традиције, какви су Његош, Достојевски и овај Грузијац, изванредан режисер чији смо филм управо одгледали, али, то је само помоћно средство. Онај ко зна да се каје за своје гријехе, а нарочито, ко зна да се мири са својима ближњима, да тражи опроштај или да опроштај пружи, тај чини велико богоугодно дјело“.

 

“Човјек је биће заједнице, та заједница га чини бићем, његов живот је заснован као заједница. Завађеност са ближњима ствара пакао, а налажење мира са собом и са ближњима јесте оно што нам треба и то не може без Божије милости. Божија милост нас подстиче на то да тражимо мир. У Светом Писму се каже: “Тражи мир и иди за њим, мир у својој души, али и мир са ближњима својим“. Дубље гледано то значи мир са Богом, јер не можемо са Богом бити у миру, ако нијесмо са собом и са ближњима. Да ли ће Господ нама опростити у потпуности зависи од тога да ли ћемо ми својим ближњима опростити. Овај филм се не односи само на вријеме комунизма, он има универзално значење, јер насљеђе гријеха “ради“ у људском друштву, “ради“ у свакој личности, а покајање је лијек. Покајање отвара те прозоре да уђе Божија свјетлост у наше животе, очишћују се наше очи, наше мисли, наше душе, Божија свјетлост притиче и просвећује нашу заједницу и свакога од нас појединачно, и даје нови квалитет“, поручио је, између осталог, Владика Јоаникије.

 

Предавање Преосвећеног Епископа Јоаникија организовали су Црквена општина Херцег Нови и надлежни парох протојереј-ставрофор Радомир Никчевић.

 

[Срђан Ранђеловић]

Ријеч више о Косову и косовском боју, Његошу, Светом владици Николају Велимировићу

 

 

 

У склопу предавања, које је на тему „Исихастичко предање Цркве и Свети Григорије Палама, у недјељу 31. марта одржао у Никшићу, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије је изнио и низ веома упечатљивих размишљања о свевременим хришћанским вриједностима и запажања о савременом друштвеном тренутку код нас, Европи и уопште западном свијету.

 

 

“Гдје год се изгуби вјера у живо Божије присуство, ту је човјек као сламка међу вихорове и стога је ова тема, о којој говоримо, толико битна да се подсјетимо на основе наше вјере, на темеље наше вјере, да се подсјетимо на тај живи опит и живо искуство живих Божијих људи, које једино човјеку даје сигурност, јер све чега се човјек дотиче овдје на земљи, промиче му као вода између прстију. Једино онај човјек кога се дотакне тога што је вјечно, што је непролазно, за њега нема страха на земљи. Косовски бој, рецимо, како је доживљен у нашем народу, у нашој народној пјесми, доживљен је исихастички, нема никакве сумње, као и сви они пјесници који су појали и оно опредјељење Лазарево за Царство небеско, сазнање да је земаљско за малена царство, а Небеско увијек и довијека. То је, управо, могао цар Лазар зато што се у његово вријеме тај препородитељски покрет, који је доспио из Свете Горе, дотакао и њега и његовог двора. Зато није чудо да је и он светитељ и Света Евгенија, царица Милица и Стефан Високи, њихов син и Јелена Лазарева, чији је учитељ и духовни отац овдје на Бешкој, био Никон Јерусалимац“.

 

“Само она Црква, они људи који задобијају божански огањ и божанску свјетлост, они су непобједиви, јачи је Онај Који је у нама, него који су око нас. Немојте се чудити, ево данас, ови наши овдје мудраци који су на власти, они се тако лако одрекоше Косова и Метохије, а и они у Србији несрећници, ево, сад потписују, продају, предају Косово и Метохију. Зашто? Зато што они суштински не знају да Косово и Метохија није географија просто, није земља, дакле, ако треба да нахраниш стомак и онда можеш било гдје да га нахраниш, али тамо је нека друга храна и друга сила Божија и друга мудрост, дубље знање које је оплеменило, богоозарило један народ, овај народ, који се зове српски, светосавски, светолазаревски народ. И зато они који то знају, они не могу тако лако да оставе своје светиње, своју Пећку патријаршију, своје Дечане, Грачаницу, Богородицу Љевишку, не могу тако лако, а овима којима је све у стомаку и дебелом цријеву, њима свеједно, па чак има министара, коjи се хвале како је њихов највећи подвиг, као министра спољашњих послова, био да призна независно Косово, а сиромашак кад би знао за ону гробницу, скривену у Ђаковици, гдје је седам стотина витезова, који су погинули и оставили своје кости, ослободивши Метохију и Косово мало би другачије причао, кад би те кости њихове за њега нешто значиле. Али на жалост, за њега то ништа не значи, као што не значи ни за оне са којима договарају се да предају Косово у руке оних, којима никада није припадало“.

 

 

Свети Василије Острошки и Свети Николај Жички

 

“Свети Василије Острошки је непосредни носилац тог и таквог исихастичког, светогригоријевског предања. Не би он био горе у оној пећини, нико паметан, што бисмо рекли, не би ишао да живи у ону пећину ни данас, а камоли у његово вријеме кад је једва птица могла да се домогне горе до пећине, гдје су његове мошти. Свети Стефан Пиперски спада у ту школу, наш Свети владика Николај. Ко чита његове списе, нарочито оно што је писао у манастиру Љубостињи, и не само то, што је писао на Охридском језеру, тиме надахнут. Он је доживио и срео се са том великом и дубоком тајном, па је остао запис од Софије Зернов, која је била његова духовна ћерка у Београду. Када се срела послије Другог свјетског рата са Владиком Николајем, питала га је: “Како ти је било Владико у Дахау?“, а он каже: “Е, сестро Софија, за неколико тренутака у Дахау ја бих дао сав свој живот преостали. Сједим у самици и молим се: Господе, спаси и помилуј. Отварају се зидови тамнице, отварају се Небеса, прима ме Господ и показује ми тајне које на ум људски доћи не могу, нити у срце људско бити смјештене. А ја кажем: Господе, нијесам спреман, враћај ме назад. Онда опет: Господе, прах сам и пепео, узми душу моју. И опет ме узима Господ. Три пута. Ја, опет, сагледавши те неизрециве тајне кажем: Господе, враћај ме нијесам још спреман. За та три тренутка у Дахау сав живот бих дао, они су важнији од свега онога што сам живио и доживио“. То је исихазам, то је вјековно искуство Цркве, то је тај живи сусрет са живим Богом за којим чезне свако људско биће у дубинама својим, али које се даје само онима који истински вјерују у Господа и који ходе за Њим као путем, истином и животом. Такав је био Свети Григорије Палама. Није онда чудо што и у наше вријеме, вријеме новог боготуђења и новог безбожништва, не само безбожништва милитантног, какво је било у вријеме комунизма, него још тежег и опаснијег безбожништва, које сада се развило на свеукупном Западу, безбожништво које је никло из оне идеологије и философије варлаамовске, тако да кажемо, није чудо да чак и на Западу има много људи који се враћају Григорију Палами и његовом учењу, нарочито међу римокатолицима“.

 

О Његошу и вјечној свјетлости

 

“Коначни циљ нашег живљења овдје на земљи јесте да се сретнемо са Господом и зато постоји Света Тајна причешћа о коме говори тако дивно Григорије Палама. Ми се причешћујемо на тајанствен начин самог Тијела и саме Крви Господа од Дјеве рођеног и постајемо заједничари Његове силе и Његове свјетлости, задобијајући просвећење, здравље душе и тијела и првине Царства небескога и те неизрециве радости које дарује Царство небеско, нарочито онима који Њега љубе свим срцем својим, свом душом својом, и то у Тајни причешћа. Зато је сав црквени живот и сав пост усмјерен на припрему за Свето причешће, на сусрет са Господом. Тај исихазам, тај однос према живом Господу је присутан и у “Горском вијенцу“. “Луча микрокозма“ је утемељена сва на том и таквом виђењу. Води га она зрака његовог ума до граница возможности, како он каже, до граница до којих човјек може да дође, а тамо већ замире људско познање и моћ људског ума, ту га прихвата анђео хранитељ и уводи га у ту дубљу тајну Божанску настанка свјетова, настанка свесветија, тајну виђења престола Божанског одакле се рађају и исијавају свјетови. Његошево поимање у том главном дјелу је стопроцентно истовјетно са Светим Григоријем Паламом. Све је у свјетлости. Зато у његовом завјештању он каже, да је Божије слово све из ничега створило и да он мирно се спрема да у вјечним хоровима вјечно Господа да слави, у његовим њедрима да вјечно почива. Један дубок доживљај, не просто вјера у Бога, него жива вјера, која је плод сусрета са Богом“.

 

[Срђан Ранђеловић]

Прослављена храмовна слава цркве Свете Благовијести код Мојковца

 

 

Празник Благовијести Пресвете Богородице свечано и молитвено је прослављен Светом Архијерејском Литургијом, коју је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио, у недјељу 7. априла 2013, у цркви Свете Благовијести у Пољима код Мојковца.

 

Саслуживали су свештеници мојковачких парохија: јереј Александар Крговић и јереј Данило Дамјановић, те јерођакон Агатоник, сабрат манастира Ђурђеви Ступови.

 

Бројни вјерници, који се постом, молитвом и покајањем припремају за празник Васкрсења Христовог, приступили су, на трећу недјељу Великог и Часног Поста, Светом причешћу. Њима се литургијском бесједом обратио Преосвећени Епископ Г. Јоаникије, говорећи о великом празнику Цркве Божије, дану када се арханђел Господњи Гаврило јавио Пресветој Богородици, поздрављајући је ријечима: Радуј се Благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама!

 

 

 

“Празник Благовијести, велики празник Пресвете Богородице и велики празник Христов, је празник неба и земље, када је небо сишло на земљу, јер је Бог Отац Предвјечни послао Свог јединородног Сина у овај свијет да се оваплоти и постане човјек. На овај дан прослављамо зачеће Христово силом Духа Светог од Пресвете Дјеве Богородице. Овај празник претходи празнику Рођења Христовог, као што је и овај свети храм овдје подигнут давно прије Саборног храма Рождества Христовог у Мојковцу. Два дивна храма који показују сву љепоту, славу и величину наше свете вјере, јер је од овог празника дошла радост не само Пресветој Дјеви Богородици, него цијелом свијету“, казао је Владика будимљанско-никшићки.

 

Он је додао да на овај недјељни дан, у трећу недјељу Великог и Часног поста, наша Света Црква истовремено прославља и клања се Крсту Христовом. Сила Часног крста се, нарочито, пројавила на Велики петак, али сваки хришћанин, према ријечима Преосвећеног Епископа Јоаникија, треба да има у виду да се прије васкрсења Христовог поклони Његовим страдањима.

 

“Сила Васкрсења Христовог нас укрепљује да се у овим данима Поста подвизавамо, да учинимо мали напор у славу Божију да бисмо се часно поклонили Христовим страдањима и да би у великој радости дочекали Васкрсење Христово. Празник Благовјештења је повезан са данашњим празником Часног Крста. Сјетимо се како је Пресвета Богородица, у потпуној смјерности и повучености, али и у дубоком материнском болу, гледала сина свог распетог на крсту, који је излио животворну крв на крсту за спасење и оживотворење рода људског, за опроштај наших гријехова и за обновљење наше природе“.

 

“Њена душа и њено срце распињало се са њеним сином и тада се испунило пророштво Светог Праведног Симеона Богопримца, који је, примајући Богомладенца Христа у своје руке, рекао: “Овај лежи да многе обори, а теби ће мач пробости душу твоју“. И то се догодило на Велики петак, али Пресвета Богородица је, трпећи бол и састрадавајући са својим сином, осјећала у дубини своје душе да је Он Спаситељ свијета и своју тугу утапала је у дубину своје вјере, издржала је и дочекала да види свог васкрслог сина као Побједитеља смрти и Спаситеља цијелог човјечанства, цијелог рода људског, Коме се клањамо, Крсту Његовом се клањамо и Васкрсење Његово исповиједамо и славимо. Тако пјевамо у овај свети дан“, поручио је Његово Преосвештенство.

 

Поводом храмовне славе благосиљан је и преломљен славски колач. Епископ Јоаникије је заблагодарио свима који су учествовали у данашњем литургијском и празничном сабрању, а нарочито г. Радојици Вуковићу из Поља, који је са својом породицом био домаћин овогодишње храмовне славе.

 

Иначе, Његово Преосвештенство владика будимљанско-никшићки Јоаникије је уочи празника Благовијести, у суботу 6. априла, у Саборном храму Рођења Христовог у Мојковцу одржао духовну бесједу на тему „У сусрет празнику Христовог Васкрсења“. Након веома посјећеног предавања уприличен је и пригодан програм у којем је наступио гуслар Милета Пантовић из Мојковца.

[Срђан Ранђеловић]

Јеромонах Лазар, игуман манастира Заграђе: "Пост нам отвара духовни вид"

 

 

 

 

Јеромонах Лазар Стојковић, игуман манастира Заграђе одржао је на празник Светог Јована Лествичника, у недјељу, 14. априла 2013, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, предавање под називом “Пост нам отвара духовни вид“.

 

У уводном дијелу своје духовне бесједе отац Лазар је подсјетио на стих „Отвори ми врата покајања Жизнодавче“, оне свечане пјесме коју сваке недјеље, у једном свечаном тону, говоре преподобни, и епископи, и славни и нишчи, а тај стих нас подсјећа, истакао је он, да је наш покрет ка себи и ка Богу увијек повратан. Наш повратак носи у себи клицу велике наде и великог поуздања у Бога да ће нас примити у Своје наручје.

 

 

 

“Пут повратка је узак, као што је и сам Бог рекао у Јеванђељу да је широк пут који води у пропаст, а да је узак и трновит пут који води назад у Царство Оца Небеског. Тај пут у исто вријеме значи пасха, а пасха, за коју обично мислимо да значи Васкрс, подразумијева и све оно што иде ка Васкрсу. Она није ни прелазак, него је пролазак, провлачење, пречица, бјежање, наше појединачно и заједничко бјежање и наше заједничко и појединачно неслагање са смјером и током који представља савремени свијет. Тај наш пролазак подсјећа на онај велики и славни пролазак изабраног народа, који је Бог изабрао да изнесе име Божије, да га објави и носи, подсјећа на ту велику Пасху, излазак изабраног народа из Египта“.

 

“Своју пасху, свој уски пут, свој пролазак можемо да схватимо као нешто што морамо да чинимо с благословом, великом пажњом и великом опрезношћу“, рекао је јеромонах Лазар, додајући да “као што је Господ тада, изабравши пророка Мојсија да поведе народ и да га проведе кроз Црвено море, тако је Бог установио за нас Цркву која нас својим благословом води и, сваке године, показује изнова тај пут, припремајући нас за једну посебну, истинску и суштинску коначну Пасху, а то је прелазак из смрти у живот“.
Бог Једини, који је извео народ израиљски из Египта, јавио се човјеку којег је изабрао да се преко њега објави својим именом и то је први пут да се Он јавио тим именом, свима нам познатим, именом Јахве.

 

 

“То Јахве, по мом мишљењу, није никада било само јеврејско, имам слободу да кажем да нијесам ограничен неким посебно јасним знањем и сазнањем, Јахве мени никад није било нешто што не бих могао да разумијем на српском или, боље речено, на словенском језику. “Јах“ је исто што и ја, “вед“ значи исто што и вид, а на унутрашњем плану видим значи знам. Господ је претпоставио знање себе знању египатском и свему знању оног доба, јер знати Бога, познавати Бога јесте сума сваког знања. Зато је за нас важно да увијек, без обзира што живимо у овом свијету и што се бавимо разним стварима, што живимо у заједници, породично и разним форматима живота, да је пут нашег спасења, пут повратка у наручје Оца Небеског. Да би се вратили и да би, уопште, могли да идемо тим путем потребан нам је вид, потребан је вед, потребно је знање“, нагласио је отац Лазар.

 

Он је говорио о посту као начину одрицања од старог човјека на нашем путу спасења.

 

 

“Већ од самог почетка поста, видимо, односно осјећамо како је тешка та наша борба са самим собом, нарочито тјелесно. Прве седмице тог јаког поста човјек осећа глад и због тога је нервозан, види колико је завистан од хране. Послије тога осјећа многе страсти и то што је нагомилано у њему почиње да му смета, не може чак ни да прати службу. Човјек схвата да би он могао ићи путем повратка, путем покајања, мора много тога да се одриче, тако да је наше покајање и наша пасха одрицање, понајвише, од самог себе, одрицање од нашег старог човјека“.

Наше духовно виђење или прогледавање, према ријечима јеромонаха Лазара, мора да се вјежба и да буде резултат нашег озбиљног труда. Он је инсистирао на томе да је виђење и знање једно те исто, као што је истовјетно видјети и знати Бога.

 

“То што се Господ нама јавио јесте објава Његовог коначног циља који Он има са нама. Ми видимо око себе, и то треба стално да свједочимо, колико је труда и колико љубави Бог у овај свијет, а посебно у човјека као круну Свог стварања, уложио, иако није имао никакву потребу да нас ствара као Своје помоћнике или као неку своју заштиту. То је дивна стваралачка игра Сина Божијег, а шта је све Бог у стању, шта је све кадар и вољан да учини не би ли вратио у стање како је замислио читав овај свијет, створен као дар Божији човјеку. Он је Сина Свог Јединородног жртвовао да Он буде та првина, да буде прворођени из мртвих, водећи нас кроз тај пролаз, пасху коју сви тако очекујемо, тај наш Васкрс надолазећи“, казао је игуман Лазар.

 

Цитирајући ријечи Старца Силуана који каже да је блажена душа која љуби брата, отац Лазар је указао на то да нас усредсређеност на себе чини слијепим и неспособним да видимо ближње, а самим тим и Бога.

 

 

“Никада не треба да заборавимо оно што је основно, а то је да Христа задобијемо. Данас је празник Светог Јована Лествичника, па ако ја не могу да пратим његово искуство и ако не могу да идем тим путем да ли то значи да није добро то што он каже и да ја треба да ограничавам искуство које су имали Свети, који су велики подвиг подузимали да би се приближили и видјели Бога. Радити на себи, борити се против старог човјека у себи је једини пут ка спасењу. Треба да се потрудимо, колико је то нама могуће, да у другоме видимо себе. То је стање у које ми треба да дођемо, а оно је супротно индивидуализму, који је узео толико маха у данашњем животу, па је свијет постао скуп индивидуа, а индивидуе не могу да творе заједницу. Нама је потребно да се, изоштравајући наш духовни вид, поново нађемо у заједници, прије свега, сами са собом, проналазећи самог себе, да прођемо нашу пасху и уђемо у Царство Бога и Оца нашег Небеског“.

 

“Желим вам да пост завршимо и да дочекамо свијетло и свето Христово Васкрсење како би у једном малом дијелу осјетили укус нашег општег Васкрсења. Господ је рекао „Ја сам пут истина и живот“, ко је стао на тај пут већ је стигао. Не треба да нас сјекира уколико дође Васкрс, а ми не будемо осјетили да смо успјели нешто да урадимо са собом током поста. Наш труд и наш унутрашњи покрет је оно што се од нас тражи, а то је изљечење наше воље, да престанемо да желимо оно што није добро и што нас води супротно од живота, него да кренемо, како каже Старац Силуан, да живимо онако како нам је заповиједио Господ да би се наш ум очистио и да би духовно свједочили спасење“.

 

“Дакле, испуњавајући јеванђељске заповијести, које су дате самим Сином Божијим ми ћемо, свакако, стићи тај циљ, али у овом случају Бог не укида слободу. Он је рекао “Ко хоће за мном да иде“ нека чини тако и тако. Ако смо пошли путем за Христом, није у реду да мијењамо правила, као што то често бива“, поручио је о. Лазар.

Предавање јеромонаха Лазара уприличила је Црквена општина Никшић у чије име је сабрани народ, бројно свештенство и монаштво, поздравио јереј Миодраг Тодоровић, старјешина Саборне цркве Светог Василија Острошког.

 

 

 

 

 

 

[Срђан Ранђеловић]

Посјета министру Наумовићу

 

 

Министар за људска и мањинска права др Суад Нумановић, примио је у петак, 12. априла 2013. секретара Епархијског управног одбора Епархије будимљанско-никшићке протосинђела Никифорa Миловићa, овлашћеног представника Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија.

Отац Никифор је информисао министра да је Епархија будимљанско-никшићка подручна епархија Српске Православне Цркве, чија се канонска јурисдикција простире на територији десет црногорских општина са око 80 свештених лица. Такође, нагласио је отвореност и спремност Епархије на сарадњу са Министарством за људска и мањинска права и новоустановљеним Директоратом за односе са вјерским заједницама уважавајући чињеницу одвојености Цркве и Државе. Истакао је проблем регулисања пензијског осигурања за свештенике, нарочито оних лица која стичу услове за одлазак у пензију, на шта је министар одговорио да ће Министарство, у складу са могућностима, пружити подршку у рјешавању овог питања на квалитетан начин.

 

 

 

Министар Нумановић је нагласио значај интердисциплинарне комуникације више владиних ресора са вјерским заједницама у области уређења правног положаја вјерских заједница, као и имовине вјерских заједница, тe je у том смислу упознао госта са новом организационом структуром Министарства и формирањем посебног сектора који се бави питањима вјерских заједница у оквиру Министарства, а то је Директорат за односе са вјерским заједницама, што ће допринијети ефикаснијој комуникацији и сарадњи Министарства и вјерских заједница.

 

Подсјетио је да је Влада планирала, до краја ове године, доношење Закона о правном положају вјерских заједница у складу са новим друштвеним и политичким приликама. Укључивање представника вјерских заједница и цивилног сектора у израду Закона било непосредно или кроз конструктиван дијалог током јавне расправе ће дати додатни квалитет тексту закона.

 

Саговорници су сагласни да је обострани интерес и циљ друштво остварене пуне кохезије међувјерских односа.

 

Разговору су присуствовали г. Иван Јововић, директор Директората за односе са вјерским заједницама и јереј Остоја Кнежевић, парох никшићки.

 

[Срђан Ранђеловић]

Вијести из Црквене општине Никшић

 

 

 

Дјеца, полазници вјеронауке при храму Светог Јована Крститеља у приградском насељу Страшевина код Никшића, посјетили су на, празник Благовијести, древну светињу Епархије будимљанско-никшићке манастир Светог апостола Луке у Жупи никшићкој.

 

 

 

Са историјатом Жупског манастира, у којем је похрањена велика светиња – честица стопала Светог апостола и Јеванђелисте Луке, групу од око 50 дјеце и омладинаца, упознао је јереј Велимир Јововић, парох страшевински.

 

“Током посјете Манастиру наишли смо на, заиста, лијеп и топао дочек наших драгих сестара, на чему смо им од срца захвални“, каже попадија Лавиника Јововић, вјероучитељ у поменутој школи.

 

Обилазак ове светиње само је још једна у низу посјета, које су полазници вјеронауке из Страшевине уприличили храмовима на простору Црне Горе. Планирају да, послије најрадоснијег хришћанског празника Васкрса, уприличе посјете манастиру Пива и светињама у Црквеним општинама Улцињ и Бар.

 

 

Братство православне омладине Светог Василија Острошког из Никшића боравило је у недјељу 14. априла 2013, на једнодневном поклоничком путовању, током којег су обишли највеће светиње наше Цркве у јужној Херцеговини.

 

 

Братство је, вођено жељом и намјером да ходи стопама Светог Василија Острошког, најприје посјетило манастир Тврдош, мјесто у којем је Светитељ устоличен за епископа. Присуствовали су Светој Архијерејској Литургији, коју је, уз саслужење неколико свештенослужитеља и ђакона, служио Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцрговачки Г. Атанасије. Преосвећеном владици, овом приликом, саслуживао је и јереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, који је био вођа поклоничког пута Братства из Никшића.

 

“Са великом радошћу дочекао нас је владика Атанасије са братијом Манастира. Послије братске трпезе љубави и надасве пријатног разговора са владиком, обишли смо предиван манастирски комплекс, уживајући у гостопримству братства и самог домаћина Епископа Г. Атанасија“, каже Лука Цицмил, предсједник Братства православне омладине Светог Василија Острошког.

 

 

Путовање је, затим, настављено ка манастиру Завала у којем је замонашен Свети Василије. Послије обиласка светиње, отац Василије, игуман у пригодној бесједи поучавао их је о томе шта је гријех и како се треба чувати гријеха. Посјетили су, такође, село Мркоњић у Поповом Пољу, цркву у родном мјесту Светог Василија Острошког и Тврдошког, гдје још увијек постоје остаци куће у којој је живио Светитељ и Чудотворац Василије. Пажњу поклоника привукло је и једно чудесно стабло за које се вјерује да је старо преко пет вјекова. При крају овог поклоничког пута Братство је обишло град Требиње, Херцеговачку Грачаницу и гроб великог српског пјесника Јована Дучића.

 

 

[Срђан Ранђеловић]

Добротворно гусларско вече за обнову храма у Пошћењу код Шавника

 

 

 

 

НВУ гусларско Друштво „Војвода Мина Радовић“ из Подгорице организовало је, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, у четвртак, 18. априла 2013, добротворно вече гусала и епске поeзије, чији приход је намијењен за завршетак радова на обнови цркве Успења Пресвете Богородице у селу Пошћење код Шавника.

 

 

Сабрање је благословио свештеник Драженко Ристић, парох шавнички. Поздрављајући гусларе, пјеснике, умјетнике и присутни народ он је захвалио на одзиву за учешће у овој добротворној вечери, организованој поводом прикупљања средстава потребних за наставак радова на обнови пошћенског храма.

 

“Храм Успења Пресвете Богородице се налази у прелијепом и живописном дијелу дробњачког краја, у селу Пошћење. У тај храм су многи наши преци долазили, Богу се молили, Богу молитве приносили, исцјељења и дар од Бога добијали за спас душа својих. Тако, ево, у овим данима Часног и Великог поста, када сваки човјек треба да што више поради на њиви душе своје, да измијенимо начин свог живота и једни другима чинимо добра дјела, и ми да учинимо једно добро дјело у славу Божију, у славу и част Пресвете Богородице, а на добро и спас нашег народа“.

 

 

“Зато смо се сабрали вечерас овдје, као што смо се били сабрали прије скоро годину дана, да помогнемо да се овај храм обнови, да се поправи, да се сачува нашим потомцима, да тако настави даље да живи и буде на корист и спас душа наших, гдје ћемо Господу Богу молитве приносити и од Њега милост добијати. Желим да вам захвалим у име Црквене општине Шавник и парохије шавничке, који се бринемо о тим храмовима и у њима служимо, што сте се одазвали да учините свој прилог овом нашем светом храму, слушајући и надахњујући се стиховима наших гуслара, којима дугујемо посебну захвалност, али и свима који се овдје налазите, Црква дугује велику захвалност. Нека је овај наш скуп благословен, да Господ подари да обновимо свети храм, а обнављајући свети храм да обновимо и себе“, казао је надлежни парох, јереј Драженко Ристић.

 

 

У име организатора обратио се хаџи Радован Радовић, предсједник, напоменувши да се гусларско Друштво „Војвода Мина“ бави промоцијом епске поезије и светог инструмента – гусала уз које је, кроз вјекове, опстајао српски народ. Своју дјелатност ово Удружење, према Радовићевим ријечима, баштини на епској, изворној поезији, дотјераној и избрушеној као „нашем највећем и најљепшем дијаманту, уз наду да ће епски стих, десетерац, ћирилица, гусле и свирала, надживјети домете модерне и посрнуле Европе.

 

“О значају гусала, бар овдје у Никшићу, не треба много говорити. Подсјетио бих да су гусле биле и остале једини народни инструмент на овим просторима, који је поред Цркве највише одржао саборност. На тим саборима, уз звук гусала слушало се о ратовима, бојевима, јунаштвима, погибијама и жалостима, о побједама и поразима. О славама, о женидбама, о хероинама мајкама, сестрама, о вилама, о владарима и обичном човјеку. На нашим просторима, уз гусле се одржавало памћење, казивале и пјевале епске пјесме, настале и сачуване као право духовно благо. У најтежим временима гусле су биле највећа духовна потпора, уз пјесму гуслара будио се посустали српски род и подстицао у вјековној борби за слободу и достојанство“.

 

 

“Учило се о правди, љубави према ближњему, уважавању и опјевању противника и о жртви. Уз звук гусала су се видале ране, а гусларска пјесма једнако је слушана на царским дворовима, у палатама и сеоским колибама, савардацима, код царева и сиромаха. Епска пјесма, потекла из народа, често и од непознатих аутора, преношена са кољена на кољено, брушена, мијењана и дотјеривана, одиграла је важну улогу у очувању националног бића и идентитета. Уз њу и уз звуке гусала усавршавао се и одржао српски језик“, нагласио је Радован Радовић.

 

 

У програму добротворне вечери учествовали су: гуслари чланови Друштва “Војвода Мина“: Милета Пантовић, Жељко Бугарин, Миладин Анђелић, Драгомир Перовић, Лазар Микић, Неђељко Ровчанин, Максим Војводић, Стеван Вујачић, гости гуслари из гусларских друштава “Јеврем Ушћумлић“ и “Лазар Сочица“: Славко Горановић, Здравко Кнежевић, Станко Кнежевић, Горан Вуковић, Ђуро Крсмановић, затим пјесници: хаџи Радован Радовић, Љубисав Бјелић Морачанин, Момо Миликић, Благота Копривица, Божо Ђурановић, те фрулаш Вуле Конатар и глумац Велизар Касалица.

 

Од продатих улазница прикупљено је око 400 евра, који ће бити намијењени за исплату мајстора, ангажованих у радовима на обнови пошћенског храма. Како је укупан дуг према њима много већи и износи 1950 евра, прикупљена средства су врло скромна да би покрила дио трошкова, а постоје и обавезе око организације саме гусларске вечери, напомиње шавнички парох јереј Драженко Ристић.

 

 

 

 

[Срђан Ранђеловић]

Активу професора српског језика из Никшића додијељено признање Матице српске

 

 

 

Актив професора српског језика и књижевности из Никшића одржао је у петак, 19. априла конференцију за новинаре поводом признања, које им је недавно додијелила најстарија културна и научна институција српског народа – Матица српска.

 

На поменутој конференцији, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, обратио се Веселин Матовић, предсједник Актива професора српског језика и књижевности, који је присуствовао свечаности додјељивања награде, организованој 15. априла у Новом Саду. Он је напоменуо да су Матица српска и Одјељење за језик и књижевност, као чувари српског језика, књижевности и културе, недавно установили награду Повеља Матице српске за неговање српске језичке културе, а намијењена је појединцима, групи аутора или установи, чији је допринос у његовању језичке културе оставио упечатљив траг.

 

 

“Жири који је радио у саставу: др Миодраг Матицки (предсједник), проф. др Драган Станић (предсједник Матице српске), академик Предраг Пипер, проф. др Мато Пижурица и академик Слободан Реметић, једногласно је одлучио да први добитници овог значајног признања буду: академик Иван Клајн, компанија “Вечерње новости“ и група професора из Црне Горе “који су пружили отпор да се у Црној Гори затре име српског језика, а њихов улог био је лична и породична егзистенција“. С обзиром на значај институције која га додјељује и састав жирија који је одлучивао о добитницима, ово је, свакако, признање од највишег угледа данас у србистици уопште“.

 

“Ми се, и овом приликом, захваљујемо Матици српској на овом братском призиву међу његове прве и све будуће носиоце, али много више – а то је и разлог овог нашег обраћања јавности – на њеној бризи за очување имена српског језика и српског идентитета у Црној Гори, коју је тим чином показала. Утолико прије што оно долази у времену када је та тема потпуно елиминисана са јавне сцене у Црној Гори. Атрибути српски и српско, постали су на овдашњем политичком и културном тржишту непрофитабилне, искомпромитоване и стигматичне ријечи. Истрајавање у српском идентитету у Црној Гори, увелико прате страх, стид, осјећање кривице и комплекс мање вриједности. Као да је дошло вријеме да се морамо правдати што смо Срби и што говоримо српским језиком, а то је најкраћи пут у нестајање и појединца и народа у цјелини“, истакао је Матовић.

 

Свештеник архијерејског намјесништва никшићког јереј Миодраг Тодоровић, некадашњи професор Гимназије “Стојан Церовић“, говорио је о незавидној ситуацији у којој се нашао часопис “Слово“, посвећен српском језику, књижевности и култури, чији је издавач, управо, Актив професора српског језика из Никшића.

 

 

Подсјећајући да су штампање овог часописа, уз Министарство културе Републике Србије, помогли манастир Острог, Српско национално вијеће Црне Горе, те Културно-просвјетна заједница “Просвјета“ са Пала, јереј Тодоровић је напоменуо да “Слово“ објављује текстове из области лингвистике, књижевности, историје, ликовног и музичког стваралаштва, полемичке текстове у вези са језичком и друштвеном ситуацијом у Црној Гори, чији су аутори најпознатија стваралачка имена са читавог српског говорног подручја и дијаспоре, те да, као такав, заслужује помоћ шире заједнице.

 

“Мислим да је, помало, срамота и неодговорно да институције у Црној Гори, прије свега, Министарства културе и просвјете, а и шире, немају слуха за један такав часопис. Апелујем у своје име на људе који имају слуха за културу, да не дозволе да се угаси “Слово“. Ако се не нађе неки други начин, бојим се да ћемо бити принуђени да направимо кутије и изиђемо на улицу да просимо како би овај наш часопис превазишао ситуацију у којој се налази са његовим штампањем. И то би било отменије, него да пустимо да се “Слово“ угаси“.

 

 

Представницима медија обратио се и професор Радинко Крулановић:

 

“У Црној Гори је превише приче о квалитету живота, о мултиконфенсионалности, мултикултуралности и бројним другим мулти, али, како живот показује, једина различитост у Црној Гори која није добро дошла, једина различитост у Црној Гори која не завређује, ама баш, никакву пажњу јесте ова која се тиче српског, тачније српског језика. Та различитост се, углавном, приказује као различитост која није добра за Црну Гору. Ако већ говоре о квалитету који произлази из различитости, зашто ова различитост, која је утемељена на традицији, која је утемељена у црногорском бићу, не би била различитост која, барем, завређује пажњу, да не кажемо нешто више“.

 

Конференција за новинаре завршена је изјавом Марије Лалатовић, такође некадашњег средњошколског професора.

 

“Пут истине нико не може зауставити. Српски језик ће надживјети своје прогонитеље, а његови браниоци се рађају и рађаће се сваког дана“, поручила је она.

 

Повеља Матице српске је још једна у низу награда, којима је потврђен рад Актива професора српског језика и књижевности из Никшића. Да подсјетимо да је од свог оснивања ово Удружење организовало преко тридесет научних трибина, књижевних вечери и других културних манифестација, међу којима се као најзначајнији издваја сабор под именом Одбрана имена српског језика, одржан у Никшићу новембра 2004. на коме је учествовало преко 150 интелектуалаца. За своје активности Актив је добио и два значајна признања: Изузетну Вукову награду, коју додјељује Културно-просвјетна заједница Србије и Вукову плакету, коју додјељује Удружење педагога Србије.

 

[Срђан Ранђеловић]

Сила покајања и љубави Божије

 

 

 

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на пету недјељу Васкшњег поста, Глувну, 21. априла 2013, Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.

 

 

Саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво Епархије будимљанско-никшићке: протојереј-ставрофор Марко Ђурковић, протосинђел Никифор Миловић, секретар Епархијског Управног одбора Епархије будимљанско-никшићке, јереји: Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, Данило Зиројевић и Миодраг Тодоровић, старјешина никшићког Саборног храма и ђакон др Никола Маројевић.
Сабраном народу литургијском проповиједи о Преподобној Марији Египћанки, којој је посвећена пета недјеља Великог Часног поста, обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије.

 

 

“Светитељка коју данас прослављамо, Света Марија Египћанка бјеше једна, заиста, изузетна личност, која је била, веома даровита и Богом обдарена, али је своје дарове у младости употријебила на разврат и свако безакоње, на прљање своје природе и своје личности и до те мјере је упропастила своју душу да се била уподобила ђаволу. Навукла и таму и мрак и смрад у своју душу кроз многе гријехе о чему се опширно пише у њезином житију. Не избјегава Црква да помене и оно што је грешно, нарочито, када имамо послије тога дивне и сјајне примјере покајања“.

 

 

“И то је Бог дао човјеку као неку посљедњу опомену, да се сјети и да на крају одлучи хоће ли да иде у пакао или ће да се потруди да тамо не оде, него да оде у рај. Тако је Света Марија Египћанка, као велика грешница, освијетљена силом Крста Христовог, опоменута силом Крста Христовог, јер није могла да уђе у Јерусалимски храм да се поклони Крсту, јер је сила Божија одбијала и опомињала, а онда се њена савјест пробудила, сјетила се својих гријехова и чврсто одлучила, уз помоћ молитава Мајке Божије да свој будући живот проведе у покајању. Дивно обраћење, диван примјер и она која је била дошла до дна пакла“, истакао је, између осталог, Његово Преосвештенство владика Јоаникије.

 

Богослужење је појањем пратио хор Светог новомученика Станка.

 

 

[Срђан Ранђеловић]

Служен помен за покој душа пивских мученика

 

 

У суботу 20. априла 2013. служена је Света заупокојена Литургија у храму Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима у Пиви.

 

Литургију су служили: јеромонах Рафаило, настојатељ манастира Подмаине, јеромонах Мирон, јеромонах Јефтимије, игуман манастира Пива и јереј Миодраг Тодоровић, старјешина Саборног храма Светог Василија Острошког у Никшићу. Одслужен је, као и претходних година током Великог и Часног поста, помен за покој душа свих житеља пивског краја, који су страдали током Другог свјетског рата. У молитвама пред Господом поменута су имена и оних 522 долских новомученика, међу којима и 109 дјеце, млађе од седам година, који су 7. јуна 1943. убијени у злочиначком походу припадника “Принц Еуген“ дивизије потпомогнутих са усташама-муслиманима из гатачког среза.

 

 

 

Вјерном народу, сабраном у светом богослужењу, бесједио је отац Рафаило Бољевић.

 

“Овај храм, драга браћо и сестре, иако се налази у овом амбијенту, у пивском реону, он је, неупоредиво, изнад свега тога. Он је у простору, али је и изван простора, он је у времену, али је и изнад времена, а како то бива – бива на тај начин што се ми, у простору и у времену, срећемо са Оним Који је изнад простора, изнад и прије времена, а у простору и времену, да би нас извукао из јама гријеха, из јаме пролазности, смртности, трулежности. До тога долази на један врло практичан, опипљив начин, тако што ћемо узети Његово тијело, узети Његову крв и са Њим ући у светињу над светињама, у свети олтар православног храма, захваљујући томе моћи да се обратимо Оцу Небеском и тражимо све што нам буде требало, не од људи, него од Њега Самог“.

 

“Ушавши у простор светог олтара, ми, вођени Сином Божијим и носећи Његову крв у нашим рукама, разговарамо са Оцем Небеским и молитве кроз Сина, јер Отац неће никога да чује, неће никога да прими, неће никога да благослови, ако га Син Његов не приведе Њему. Зато у православној цркви дјелује потпуно ненормално да ми наставимо Свету Литургију или да направимо Велики вход, без крви Сина Очевог, то је немогуће, зато ћемо ући са Сином, Њиме вођени, а Син Божији је постао син човјечији да бисмо ми, дјеца наших очева, унуци наших дједова и прадједова могли, вођени Сином Очевим јединородним, јер Отац нема до једног Сина да улазимо као браћа и сестре и тек преко Њега и Њиме вођени, да се сјетимо оног Небеског Оца, јединог Оца, јединог за све православне хришћане и ушавши у храм, од Њега да тражимо све што нам треба. То је највећи благослов и највећи дар за све нас“, казао је отац Рафаило.

 

 

Ми који смо овдје сабрани, сви заједно смо једно тијело, ми ћемо Оцу принијети крв Сина Његовог и преко те крви, подићи ћемо крв и тијело Сина Очевог и од Оца тражити, а Отац ономе ко му Сина поштује, кроз Литургију и кроз Православну Цркву, нема што неће дати.

 

“То је неслућена смјелост, браћо и сестре. Ми у том тренутку владамо простором, владамо временом, нама ће Отац испунитио сваку жељу, Он је то рекао у Светом Јеванђељу, Син Његов „Ко вјерује у мене и у моје име што год буде тражио од Оца, даће му“. Погледајте Свето Јеванђеље да не буде да је то нека измишљотина. То је речено, тако ће бити, тако и бива. И ова Света Литургија, немојмо да је сматрамо само неким финим сусретом, она је много више од тога. И ако смо до ове били на многим Литургијама, али ајмо, опет и опет, да покушамо да срцем доживимо близину Божију и све оно што је нама потребно, све наше тајне и добре жеље сада да пројавимо. Сад је тренутак, реални тренутак, ово је то благословено, то спасоносно вријеме, то спасоносно данас, тај спасоносни дан и тренутак у том дану, освећено вријеме, вријеме Свете Литургије“, поручио је јеромонах Рафаило.

 

 

О жртви долских новомученика, у пригодној бесједи, говорио је свештеник Миодраг Тодоровић. Он је напоменуо да свака култура извире или из култа живота, култа вјечности или из култа смрти, а људи који су, на овом светом мјесту, направили злочин припадали су, по свему судећи, култури смрти и пропадљивости. У овим мученицима препознали су, истакао је отац Миодраг, искру Божанственог огња и да је овај народ „умирати свик`о“ у својој смрти да нађе лијека.

 

“Кад тако посматрамо ствари, боље ћемо разумјети нека данашња кретања и, као што смо тада, на жалост, и овдје у Пиви, имали судар земаљских идеологија из којих су никли злочини, тако и данас имамо нешто што се зове идолопоклонство, сад, тренутно, према Европи, па се и не питамо је ли то Европа живота или Европа смрти, шта нам она доноси и хоћемо ли се, опет, кајати, као некада што смо имали оно идолопоклонство, ону фину причу о братству, али без Оца, о јединству, али без сабора и без Цркве, о добру, али без извора Бога, када смо мислили да ће нас све добро кренути само да се окренемо од Бога, да нам је Он једина сметња да будемо сретни и задовољни“.

 

 

“А без Онога Који нам је дао живот нема живота, има само једна велика пропадљивост. Кад се год сјетимо и поменемо ове страдалнике и оно дијете коме нијесу дали да се роди из утробе мајчине, толика је била та острашћеност, али, кад се год сјетимо и ових страдалника и свих, онда схватамо да ти људи нијесу мртви, да су они, заправо, много живљи него они који су их побили. Замислите људе који дођу Богу на истину и тамо их сретну душе ове дјеце, сретну их попаљене куће, сретне их плач мајки, сва она непочинства која су учињели. То је оно што нас је опомињао наш Патријарх Павле да увијек будемо људи а никад нељуди. Зато Христос заповиједа да се молимо за непријатеље своје, да се молимо за њихово спасење, да ми не будемо узрок њихове пропасти“, бесједио је јереј Миодраг Тодоровић.

 

Свештенство је након Литургије, у присуству вјерног народа, опојало мјеста на којима су 7. јуна 1943. страдали долски мученици.

 

 

 

[Срђан Ранђеловић]

Састанак свештенства и монаштва на Жабљаку

 

 

На празник Светог свештеномученика Антипе, у сриједу 24. априла 2013, на Жабљаку је обављено редовно годишње сабрање свештенства и монаштва Епархије будимљанско-никшићке.

 

Сабрање је започето Светом Архијерејском литургијом пређеосвећених дарова коју је са свештенством и свештеномонаштвом служио Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

 

 

На почетку радног дијела сабрања присутнима се обратио Његово преосвештенство истичући значај свештеничке службе за сва времена, нарочито у овом тешком времену у коме се данашње друштво налази. Истакнуто је да свештеници морају што више времена бити с народом, јер је велика одговорност пред сваким оним који се прихвати свештеничког позива. Слабости, које уочавамо у свијету, на одређени начин се рефлектују и у Цркви, која је позвана да те слабости лијечи.

 

Послије подробних извјештаја архијерејских намјесника о активностима у оквиру намјесништава пришло се разматрању актуелних проблема, на које наилазе свештеници вршећи своју службу. Посебна пажња је посвећена пастирском раду свештеника, с нагласком на пажњу коју свештеник треба да има у односу са вјерницима.

 

С тугом је саопштено да су обијене цркве у Павином пољу, Затону, Биочу, Брзави, Милошевићима, Шавнику – с надом да ће органи Министарства унутрашњих послова помоћи у проналажењу криваца, те да се те немиле сцене неће понављати у будућности.

Приближавајући се сверадосном дану Христовог Васкрсења, поздрављамо вас свеспасоносним и свеобнављајућим поздравом:

 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

 

Информативна служба Епархије будимљанско-никшићке

 

[Срђан Ранђеловић]

Христова побједа над смрћу, кроз Његову љубав, постаје и наша побједа

 

 

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије одржао је у недјељу 21. априла 2013, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, предавање на тему “У сусрет Христовом Васкрсењу“.

 

Са жељом да ријечи овог веома поучног и надахнутог излагања буду на духовну корист посјетилаца нашег сајта, преносимо интегрално један његов дио.

 

 

“Овај наш ход ка Христовом Васкрсењу, као највећем празнику, прати богоустановљена припрема. Ту припрему можемо упоредити са оним припремама које су нам познате из свакодневног живота, када се човјек спрема за неку важну свечаност: крштење, вјенчање, свадба, пријатељство, кумство. Када је човјек пред тим важним догађајима он своје мисли усмјерава ка њима, гледа да се на сваки начин припреми, не само тако што ће обући лијепо одијело, што ће се лијепо спремити, него ће оставити и своје свакодневне бриге, одложиће их и настојаће да тај догађај и та свечаност прође како ваља, стало му је до сваког детаља. Није ово поређење потпуно адекватно, јер све наше земаљске свечаности, све наше земаљске радости, ако су само земаљске и везане за наш пролазни живот, буду и прођу. Како вријеме пролази оне се полако заборављају, остане нека успомена о њима, нарочито ако су биле значајне, лијепе, али ако се човјек за тако мање вриједне свечаности припрема свим бићем и са свом пажњом, пазећи на сваки детаљ, одлажући остале послове и бриге којих увијек има, колико тек треба да порадимо да бисмо се удостојили и да бисмо постали судионици највеће могуће свечаности, највећег славља, оног славља које нас укључује у вјечну и неразориву заједницу и које је предокус Царства Небеског. Наша припрема пред Васкрс, која је обиљежена постом, је веома значајна, јер кроз пост и молитву ми појачавамо своју пријемчивост, своју спремност да узмемо учешће у свечаности“.

 

 

“Овај пост је назван Светом Четрдесетницом, а он не траје четрдесет него четрдесет и девет дана или седам недјеља, али зашто се зове Светом Четрдесетницом. Од Чистог понедјељка до Лазареве Суботе је четрдесет дана и то је та припрема која нас оспособљава за нешто много веће, а они дани Великог поста током Велике недјеље увијек су се рачунали посебно. То су посебни дани, то су посебни догађаји и ових претходних четрдесет дана изгледа као та припрема и јесте та припрема, припремамо се душевно, тјелесно и духовно, постимо тјелесно, покушавамо да постимо и духовно. Учимо се да постимо духовно. Овај пост јесте строг, што се тиче тог спољашњег вида, нарочито ако бисмо се сви држали манастирског типика, неки манастири га се држе потпуно, неки мало блаже, али, не гледамо, ипак, шта ко једе, важно је да се пости. Благословено је, наравно, да они који могу строже да посте и да посте строже и најстроже, ту нема неких ограничења, осим што треба водити рачуна о тјелесном здрављу, јер пост није сам себи сврха. Ако је неко болестан пост се ублажава и то ублажавање може бити степеновано, ипак је ово строги пост, међутим не наглашава се у нашим богослужењима толико та строгост, иако јесте строг. У црквеним књигама се не наглашава толико тјелесни пост, то је баш једна интересантна ствар, него се наглашава духовни пост и то више него код других постова – да научимо духовно да постимо, а то значи да смо призвани да, чистећи своје тијело, ослобађајући своје тијело, растерећујући га, метући дом наше душе, просвјетљавајући наше унутрашње биће, да учимо и духовно да постимо, да провјетравамо своју душу од сваке злобе, пакости, мржње, негативних осјећања, негативне енергије, како се то данас каже, да гледамо да се измиримо са Богом, са ближњима“.

 

 

“Много је важно како започињемо пост. Ако га нијесмо ваљано започели није добро, мада може и касније да се поправи, да се придода, а започиње се са праштањем, односно измирењем. Рекли бисмо да је то обична ствар, то није тако страшно, јер најчешће немамо неких великих проблема у комуникацији са људима, ако имамо то можемо лако да поправимо. Међутим, бојим се да томе не придајемо нарочити значај, а бити у миру са ближњима значи успоставити потпуну комуникацију, уклонити све оно што се испречава за општење са ближњима. То је веома битно, јер заједница је темељ нашег бића, нашег живота и Господ, управо, највише на то гледа и на то највише упућује. Дакле, првих четрдесет дана се вјежбамо, сваки пут, изнова и у тјелесном посту и у духовном посту. Доста поучног има у Светим богослужењима, која се врше од почетка духовног поста, а то је од Недјеље митара и фарисеја, прије почетка самог поста већ почиње духовни пост. Читају се, на неколико недјеља припремних, Јеванђеља о покајању, о измирењу, о Страшном суду, о свим оним важним стварима које подсјећају на нашу савјест, да се измиримо са Богом и са ближњима, да се покајемо како бисмо ступили спремни на велику пучину поста, на тај велики подвиг. Ових четрдесет дана нијесу случајно тако одабрани, знамо да је Свети пророк Мојсије постио 40 дана, да је Господ постио 40 дана и ноћи, да су апостоли постили, да је Црква држала пост од самог почетка, заправо, пост је исконска установа. Међутим, наш хришћански пост разликује се од других постова, постоје разни постови у разним религијама, да кажемо, чак, и строжи постови, гледано споља. Поједини будисти посте тако да је то невјероватно и имају неке спољне резултате, не би то требало тако лако потцијенити, али су то више резултати који појачавају човјекову гордост“.

 

 

“Пост је, дакле, исконска установа, нема никакве сумње, још у рају установљена, али како је историја свијета текла разним токовима, то изворно предање поста се није баш свуда сачувало, има неке своје завијутке. Још Свети пророк Исаија говори о оном посту који је духовни пост, и каже: Ви који постите раздријешите бремена безакоња својих, бремена својих гријехова. То је циљ поста. Пост није сам себи циљ, то се види и по ових 40 дана које постимо по угледу на Господа, а Господ када је постио устројавао је хришћански пост, полагао је темељ хришћанског поста. Из свих Његових ријечи и дјела можемо да се учимо посту и молитви. Ако пажљивије читамо Свето Јеванђеље можемо да извлачимо велики број поука о духовном посту, понајвише, а понешто и о тјелесном. И по томе како је устројен овај Васкршњи пост, види се да пост није сам себи сврха, он је само добра припрема. Послије четрдесет дана улазимо у Велику недјељу великих спасоносних дјела Божијих, што се рачуна као посебан дио, не улази у ових четрдесет дана него је нешто нарочито и изузетно. И, заиста, јесте и колико је год могуће ту посљедњу недјељу треба искористити да што више одвојимо времена за света богослужења. Ми свештеници, колико је год могуће, да посветимо пажњу љепоти богослужења, да се што љепше чита, пјева што разумљивије, има сад доста литературе преведене на српски језик. Човјек, просто, као да уђе у неку „машину“ за прање душе, као да уђе у један процес, богослужења толико очишћују наше душе, наша тијела, наше мисли, савјести, осјећања да ту прилику не треба пропустити и то су јединствена богослужења“.

 

“Током поста има тих неколико богослужења која се више не понављају у току године, као што је Канон Светог Андреја Критског, као што су метаније, које чинимо и сва та богослужења од Лазареве Суботе до самог дана Васкрсења су јединствена у току године и не треба их пропуштати, колико год је могуће, а Господ зна колико је свако од нас оптерећен, па они који не могу и њима ће Бог надокнадити ако не могу из неких оправданих разлога да учествују у свим богослужењима, али, заиста, то су јединствене прилике. На саму Лазареву Суботу и на Цвијети, на празник Уласка Христовог у Јерусалим, па све до Понедјељка, Уторка, Сриједе, Четвртка, сваки тај дан зове се велики, има епитет велики. То је дакле, та припрема и она је од великог значаја. Кад хришћани посте 40 дана и та посљедња недјеља, иако је мало исцрпљујућа, више се и не говори о посту, говори се о нечем много важнијем, јер све оно што смо чинили то је неки наш мали труд, а то нарочито видимо на Велики петак. Много је важно како смо се припремали да бисмо могли узети, што потпуније, учешће у тим догађајима на Велики петак, онда Велика субота и, наравно, сам празник Васкрсења Христовог. Ту долази до изражаја значај те припреме, иако немамо разлога да се гордимо са било којим својим подвигом, нарочито на Велики петак. То треба доживјети кад сав наш труд, сва наша правда, сва наша дјела пред распећем Христовим једноставно не могу да се помињу; то је толико величанствен спасоносан догађај и тог дана није случајно што је строги пост, у суштини, опет је више акценат на духовном посту“.

 

 

“Клањајући се крсту Христовом имамо доживљај да наша правда не значи ништа, колико год се ми трудили, она има значаја само утолико што је знак љубави према Богу. Ако смо и учинили неки труд, иначе је он сам по себи мали, али ако је знак љубави то је велико у Господњим очима и оно што је мало добија свој значај преко Божије милости која то мало чини великим. То само по себи није велико, ма колико се ми трудили. Дакле, циљ је да преко Великог петка, сараспињући се Господу и смрти Његовој, Његовом Крсту, добијемо што већи удио у Васкршњем слављу. Васкрс, Пасха, прелазак из смрти у живот, то доживљавамо, нису то неке имагинарне ствари које замишљамо, којих се подсјећамо из читања Јеванђеља, него су то стварни догађаји који прожимају сва времена. Божанска дјела су таква, једном су учињена, али њихов значај, њихово дејство никада не губи вриједност, ни интензитет само зависи од нас да ли смо отворили своје душе, своја срца, своје мисли да можемо у њима да учествујемо, да их доживимо. Имамо могућност да реално доживимо смрт Христову, да се, заиста, сараспињемо са Христом као што је доживио Свети Јован Богослов под крстом, као што је доживјела Пресвета Богородица, наравно, ми не можемо да се упоређујемо са Пресветом Богородицом и Светим Јованом Богословом, али ту могућност имамо, исто тако имамо могућност да у пуноћи доживимо Васкрсење Христово, побједу над смрћу. То је Христова побједа, али која кроз Њега, кроз Његову љубав постаје и наша побједа. Имамо могућност да узмемо реалног учешћа у Његовој побједи, да будемо сапобједници Његови, како смо се сараспињали са Христом на Велики петак и у току Велике недјеље, у току Велике суботе, тако имамо прилику да будемо саучесници и то по Његовој љубави, Његовој благодати у пуноћи, по мјери наше вјере и Његовог Преславног Васкрсења, које доноси обновљење наше природе, обновљење заједништва, укључење у вјечну заједницу са анђелима и арханђелима, са светитељима, са нашим прецима, са нашим потомцима, са свима светима, као што то говори Свети апостол Павле. Сваки пут изнова, прослављајући Васкрсење Христово, ми који идемо тим путем и носећи крст Његов, имамо прилику да све више и више доживљавамо ту стварност наше свете вјере. Свети апостол Павле говори да је Господ усавршитељ вјере, Он је Својим дјелима, Својим доласком у овај свијет, оваплоћењем Својим, чудесима, проповиједима, смрћу и Васкрсењем, Вазнесењем усавршио нашу вјеру, дао јој савршену пуноћу, савршенство продубио“, казао је током духовног слова Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.