Епархија будимљанско-никшићка

[Срђан Ранђеловић]

 

Сјајне српске звезде

 

 

 

 

У Црквеној гостионици “Пасха“ у Никшићу, у суботу 17. августа 2013 представљен je ЦД „Сјајне српске звезде“ теолога Небојше Мастиловића, члана музичке групе “Пирг“ из Беграда.

 

 

Тим поводом бесједио је јеромонах Рафаило Бољевић, игуман манастира Подмаине, гдје је ових дана промовисан поменути компакт-диск. Улазећи у претпразништво Преображења Господњег, он је казао да хришћани славе веома важан догађај, који својим значајем превазилази све друге догађаје. То је дан Његовог Преображења на гори Тавору када смо „жедни свјетлости, али истините и вјечне, по први пут видјели човјека, Исуса како сија Божанском свјетлошћу“.

 

Отац Рафаило је истакао да пројекат Небојше Мастиловића и његових пријатеља, ангажованих на компакт-диску “Сјајне српске звезе“, представља, управо, позив и подсјећање на свето Преображење Христово и Онога Који засја Божанском свјетлошћу и Који је и дан данас носи и нуди.

 

“Назвавши овај пројекат “Сјајне српске звијезде“, кад кажемо звијезда увијек мислимо и на свјетлост, брат Небојша и овим пројектом, а и оним под називом “Пирг“, гдје ствара са свештеником Арсенијем Арсенијевићем, успио је да освјежи свештено, литургијско памћење које је неопходно да бисмо преживјели ово вријеме, које болује од најтеже и најсмртоносније болести, а то је болест богозаборава. Бога смо заборавили ако заборавимо свете претке, свјетлост Његову Небеску заборависмо, ако заборавимо и поглед скренемо са свештеног неба наше Цркве, гдје сијају сјајне звијезде, не само нашег српског, давно том свјетлошћу обасјаног народа, него и свих других, који просијавши њоме“.

 

“Сматрамо да је овај пројекат, заправо пројекат наше Цркве, наше свештене вјере и наше свештене Литургије, јер је Литургија носилац те вјечне свјетлости и она собом представља егзит, то јесте излаз или како овдје говоримо пасху из смрти у живот, извлачи из мрака на свјетлост вјечну, у простор истине вјечне, у Царство Небеско из овог земног царства које сјаји лажним сјајем. И овом приликом благодаримо Духу Светом, Који надахну нашег брата Небојшу кроз Цркву, кроз Литургију, у којој редовно учествује, да изњедри један овако фрешак, рекли бисмо, нетрулежан пројекат, у славу светих предака, а са бригом да братија и сестре обрате пажњу на њих, да гледајући сјајне српске звијезде, оријентишући се дођемо до свештених храмова и да тамо, у свештеном олтару као древни мудраци видимо Дијете повијено у јаслама, Бога живог Који нам се нуди, Бога живог Који се преображава, Бога живог Који страда, умире ради нас, Који васкрсава тридневно и моћно се вазноси на наднебесне висине и са њих нам шаље Духа Светог Господа животворног да нас обасја вјечном свјетлошћу, да нас очисти, умије, обожи, сложи, сабере и у вјечно Царство уведе“, поручио је јеромонах Рафило.

 

Група Пирг, чији је члан теолог Небојша Мастиловић, деценију и више оплемењује нашу музичку сцену духовном музиком, чији је он аутор текстова и музике. О потреби за самосталним пројектом, посвећеном сјајним српским звездама каже: “Публика која прати духовну музику познаје ме као део групе Пирг која се бави српском музичком духовном баштином и снимили смо, за сада, два компакт-диска “Земља Светог Симеона“ и “Не од овог света“. Ово је први самосталан цд, на коме се налази десет композиција, од којих она “Крст на врху Србије“ је већ раније била на албуму Пирга. Отац Арсеније је старешина Вазнесењске цркве у Београду и има доста обавеза. Силом прилика, рад групе Пирг трпи и наступамо кад му обавезе дозвољавају. Ове песме су се нагомилале и са благословом о. Арсенија, те уз помоћ пријатеља и издвачке куће “Чувари“, успео сам да песме урадим и објавим виду ЦД“.

 

“Реч је о инструменталној музици, а заступљени су гитара, фрула, кавал, виолина, удараљке. Велику помоћ у креирању албума пружили су наши пријатељи, иначе, професионални музичари, који су од срца принели своје дарове и одсвирали ових десет композиција. Желео сам да, кроз једно симболичко значење, говорим о томе да су сјајне српске звезде другачије и не примећују се само овим нашим телесним очима, него се ради, заправо, о духовним звездама, звездама водиљама које сведоче другу врсту неба, другачијег неба. То небо је духовно небо, и као што су звезде, које гледамо физичким очима хладне и далеке, ове звезде су другачије, оне су нам блиске, светлост коју оне емитују је топла и испуњава нас животом. То су велики људи из рода нашег, наши светитељи, они који су нас задужили, оставивши печат у култури и историји српског народа“, рекао је Мастиловић.

 

У оквиру промоције “Сјајних српских звезда“ музичар Небојша Мастиловић наступио је у Подмаинама, Улцињу, Бару и Херцег Новом, изводећи уз гитару пјесме са новог албума, а на тражење публике и најпознатије композиције групе “Пирг“.

[Срђан Ранђеловић]

 

Одржан Сабор српских породица Црне Горе

 

 

На празник Сабора српских светитеља и просветитеља, у недјељу 15. септембра 2013, Сабор српских породица у Црној Гори одржан је у манастиру Косијереву, у Петровићима код Никшића.

 

 

Овогодишњи Сабор српских породица у Црној Гори, чије покретање је прије пет година благословио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, протекао је у част обиљежавања стогодишњице ослобођења Косова и Метохије.

 

Сабрање је почело Светом Литургијом коју су, у храму Рођења Пресвете Богородице, служили јереј Миодраг Тодоровић, старјешина Саборне цркве у Никшићу, јеромонах Арсеније (Самарџић), игуман манастира Косијерево и свештеник Раденко Копривица, парох бањански. Молитвеном прослављању празника посвећеног српским светитељима и просвјетитељима, присуствовале су, као и претходних година, у великом броју породице са дјецом из разних крајева Црне Горе, Србије и Републике Српске. Њима се, по читању Светог Јеванђеља, обратио отац Миодраг, пожеливши да Господ Исус Христос свим вјерницима и дјеци подари много здравља, напретка и љубави.

 

 

Свештеник Тодоровић је истакао да сваки хришћанин, вјерујући човјек треба својим животом да се труди да задобије живот вјечни јер је то, по његовим ријечима, највеће благо и богатство.

 

У име Организационог одбора Сабора српских породица учеснике сабрања поздравио је проф. Миле Цицмил, предсједник. Он је нагласио да је велики Божији благослов што се бројне наше породице окупљају управо око оне породице, која је у самом Господу и којој се сви обраћамо молитвом да услиши оно што сви чујемо као молитву рода српског.

 

 

Миле Цицмил, иначе предсједник Управног одбора Сабора, давши у својој уводној ријечи приказ мотива и сврху постојања овог Сабора, је истакао да циљ сабрања није у масовности по сваку цијену, већ његов постепен и благословен раст ка идеалима српске породице, а то је напредак у врлинском животу и хришћанској неустрашивости пред искушењима садашњег времена.

 

“Осим нас овдје, васцијела Србија је у молитви са нашим светитељима. Ако се одвојимо од њих онда смо прах, онда смо ништа. На жалост, ниједно вријеме није било лако за наш род, па није ни ово данашње. Али, ми као историјски народ, не смијемо да заборављамо оно што се дешавало кроз историју, прије и послије Косовског боја, прије и послије распетог Косова. Ове, 2013. године обиљежава се један вијек од великог успјеха и ослобођења Косова, које је чекало четири пуна вијека да се, са великим прегнућем војсковођа, донесе слобода. На жалост, Косово је данас испреграђивано жицом, али, сигуран сам да, уз помоћ Божију, ни ово неће дуго трајати, све док смо око породице око које смо се и данас окупили. Даће Бог да све буде како треба. Ми немамо право да заборављамо велике војсковође и јунаке, обичне људе из нашег народа који су својим прегнућима донијели слободу распетом Косову“, поручио је Цицмил.

 

 

Упоређујући српско житије некада и сада, проф. Цицмил је нагласио да је очекивање благословеног “сјутра“ оно што се од нас тражило од постанка, и да је то основни наум онога који данас страда а већ сјутра мијења своје мјесто у молитвеном поретку Цркве. На крају, својим позивом на јединство и слогу против српског непријатеља, дуж земаљског шара.

 

 

Сабор српских породица је, на основу Статута организације, донио одлуку да на петогодишњицу постојања захвалницама дарује неколико појединаца који су дали допринос у очувању и унапређењу Сабора и српске породице. Признања су уручена јеромонаху Арсенију, игуману манастира Косијерево, мати Ефимији, игуманији Жупског манастира и овој светој обитељи, те народном гуслару Славку Горановићу.

 

 

Саборовање је настављено у манастирској порти гдје је уприличен пригодан културно-умјетнички програм у којем су учествовали гуслар Славко Горановић и вокални солиста Лука Цицмил.

 

[Срђан Ранђеловић]

 

Рождество Пресвете Богородице у Бијелом Пољу

 

У цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, на празник Мале Госпојине, 21. септембра, литургију је служио јереј Никола Скопљак.

 

Обраћајући се пригодном бесједом отац Никола је пожелио срећан и Богом благословен празник Пресвете Владичице Богородице, чије рођење славимо.

 

"Кад је Господ рекао да ће сјеме женино сатријети главу сатанску, сјеме змије која је преварила прародитеље у рају, то потомство кроз читаву историју рода људског односило се на Пресвету Богородицу која је у много прича, у многим симфонијским пророштвима предсказивана да би се људи утврђивали у обећањима која је Бог дао људима преко својих изабраника, преко пророка, и ево Дивне Дјеве која је послужила тој великој тајни спасења рода људског. Од Дјеве, испрошене од Бога, од родитеља Јоакима и Ане, жене која је у утроби својој носила Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, која се удостојила те велике благодати. У храмовима видимо да се слика одмах поред Господа Исуса Христа са Светим Јованом Претечом, који је такође изабраник Божији и највећи међу људима рођен од жене, који је имао ту своју улогу да припреми род људски за долазак Месије."

 

 

"И Пресвета Богородица кроз цијели свој живот учествовала је у најзначајнијим догађајима за вријеме Јеванђелске проповиједи Господа Исуса Христа, она га је пратила током Његове читаве проповиједи на земљи и била уз Њега. Читаво вријеме пратила је Господа Христа. Била је и на Маслинској Гори кад се Господ вазнио са земље на небо послије његовог славног Васкрсења. Била је са Светим Апостолима у Сионској Горници кад је Дух Свети сишао на Апостоле. Непрестано је учествовала у животу Цркве и у подјели простора гдје ће Апостоли да оду да врше Јеванђелску проповијед. И кад је дошло вријеме да се пресели из овога живота у вјечна насеља Божија, Бог је учинио тако да су Апостоли на облацима били донесени у Јерусалим да учествују у њеном Успењу. И послије тога, опет по Божијем Промислу, закаснио је Апостол Тома и кад је зажелио да отворе гроб да цјелива нетљено тијело Пресвете Богородице, гроб је био празан, јер је Господ њено тијело вазнио на небо да сједи с десне стране Бога Оца, да се моли Богу непрестано за род људски, јер је она мати читавог рода људског, мати свих хришћана, мајка свих оних који јој се искрено са вјером и поуздањем моле, јер ће она измолити милост и благодат од Бога за све оне који јој се са молитвом обраћају."

 

"Нека би Господ дао сваког добра мира и љубави оне истинске љубави, јеванђелске љубави, свима нама који се окупљамо у светом Храму и да нас молитвама Пресвете Богородице и сједињењем кроз Свето Причешће удостоји Небеског Царства а Господу нашем нека је слава и хвала у све вјекове вјекова! Амин“, бесједио је отац Никола.

[Срђан Ранђеловић]

 

Прослављена храмовна слава Саборне цркве у Страшевини

 

 

У храму Зачећа Светог Јована Крститеља у никшићком приградском насељу Страшевина свечано је прослављена храмовна слава и велики јубилеј – 120 година постојања овог храма.

 

По устаљеној традицији, у недјељу по празнику Зачећа Светог Јована Крститеља, 13. октобра 2013. молитвеним и литургијским сабрањем прослављена је слава страшевинског Саборног храма. Свету Литургију су служили архимандрит Никифор Миловић, секретар Епархијског Управног одбора Епархије будимљанско-никшићке и протојереј Велимир Јововић, старјешина храма, парох страшевински и старотребјешко кличевски. Присутном народу Божијем, који је учествовао у Светом евхаристијском сабрању бесједу је казао о. Никифор.

 

 

“Данас смо, драга браћо и сестре, слушали у Светом Јеванђељу причу о талантима. Суштина приче о талантима јесте благодарење, захвалност Богу за све што нам је дао, за живот, за свет око нас, за све оно што нас окружује. Бог нас овом причом, заправо, призива и позива да се запитамо колико смо ми, заиста, захвални Господу за све што нам је Он дао, најпре за живот који живимо, затим за творевину која нас окружује, колико смо одговорни према њој, колико се трудимо да је очувамо да у њој здраво живимо, колико смо одговорни једни према другима, колико смо, на крају, одговорни сами према себи“.

 

“Често постављамо питање, и ми свештеници себи и верни народ нама, шта је то талант. На то нас Господ Сам упућује, на почетку ове Своје приче, кад каже да је онај први коме је дао пет таланата отишао да ради и заради још пет таланата. Талант је, дакле, наш рад, наше посвећење, на првом месту, а тај наш рад се односи на нашу веру, на нашу молитву, наш пост, на испуњавање светих врлина, како Свети апостол Павле каже. Највећа врлина јесте љубав – љубав према Богу, љубав према ближњима, братољубље, трпљење, а круна свих врлина јесте христољубље. Такође, ова данашња прича нас подстиче да се запитамо колико смо ми људи солидарни једни са другима, у светлу испуњавања Божје заповести „Љуби ближњег свог као самог себе“, рекао је архимандрит Никифор.

 

У наставку је уприличена славска трпеза у Парохијском дому у Страшевини, гдје је добродошлицу пожелио свештеник Велимир Јововић, подсјетивши на историјат храма Зачећа Светог Јована Крститеља. Он је искористио ову прилику да помене и заблагодари свим добротворима парохије страшевинске од утемељивача ове светиње до данашњег дана.

 

 

“Ова парохија је мојим доласком, прије 13 година, почела да функционише и оживљава, додуше у не баш лаким околностима, али, трудили смо се да буде како ваља и требује и ево, хвала Богу, Бог је дао, преко нас, да се много тога уради. Урађено је првенствено оно најважније и то никад да не заборавимо, обновљен је храм Зачећа Светог Јована Крститеља у Страшевини, подигнут прије 120 година. Велики јубилеј, драга браћо и сестре, данас славимо, сјећајући се оних утемељивача овог светог храма, јер да њихове мудрости, њихове побожности, њихове вјере није било не би било ни овог храма, ни ове парохије, ни вјере у овом народу. Зато ми данас треба да се сјетимо душа свих оних који су утемељили овај храм, који су га градили, који су се Богу молили у овом храму, посебно свештенослужитеља који су Богу приносили службу у овом храму“.

 

“Морамо да се сјетимо и свих добротвора кроз историју ове парохије. Неке од њих знамо, неке су, на жалост, остали непознати, јер нијесмо успјели да прикупимо довољно података ко је све био добротвор и којим поводом. Међу онима које знамо, свакако, треба поменути и сјетити се великог приложника ове парохије и овог храма уваженог, знаменитог никшићанина Јова Голијанина, који је своју имовину, гдје је сада гробље и све око цркве, приложио и завјештао храму Светог Јована Крститеља. Он је желио добро овом храму и оставио му да овај дом Господњи кроз вријеме буде обезбијеђен и, ево, тече до дан-данас од тог добра, иако су нам узимали. То је човјек којег треба да се сјећамо, као што треба да се сјећамо и никако да их заборављамо, нашег драгог Драгана Јоковића, који је, за душу свог брата Мирка, фрескописао храм и урадио капитално дјело за ову парохију“.

 

“Једнако важни, да кажемо, у овом времену, можда и најзначајнији, су они који су утемељили, подигли и брину о овом нашем Парохијском дому – Томаш и Људмила Ројевић, Страшевљани који живе у Београду, који су урадили ово, сложићете се са мном, велељепно дјело, које Страшевина сама не би могла подићи ни наредних 100 година. Послије градње цркве ово је највеће дјело за ову парохију и ми им одајемо почаст и Богу се молимо за њих, за њихову крепку старост, за душе њихових предака оца и мајке Горана и Милице. Многи су добротвори ове парохије, драга браћо и сестре, сви сте ви добротвори, сваки човјек који улази у овај храм с добром намјером је добротвор ове парохије. Надати се у Бога да је ова парохија тек почела да стасава, да цвјета, да доноси духовне плодове и да ће, тек, у наредном периоду, а доказ мојих ријечи су ова дјеца, коју сте чули данас на Светој Литургији како лијепо пјевају. Најбитније је да се ријеч и сјеме Божје сије младом нараштају, овој нашој дјеци, а они ће, надамо се, ову парохију довести, да у пуном смислу, буде богочовјечанска заједница“, поручио је на крају пригодног слова свештеник Велимир Јововић.

 

[Срђан Ранђеловић]

 

Покров Пресвете Богородице у манастиру Ђурђеви Ступови

 

 

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Покрова Пресвете Богородице, у понедјељак 14. октобра 2013, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

 

 

Саслуживало је свештенство архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и монаштво манастира Ђурђеви Ступови.

Догађај који Црква празнује на овај Свети дан десио се 14. октобра 911, у вријеме цара Лава Мудрога (Философа). Било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Црква је била пуна народа, а негдје у позадини стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четири сата послије поноћи, угледао је Свети Андреј Пресвету Богородицу са распростртим омофором изнад народа, као да том одјећом покрива народ. Била је одјевена у златокрасну порфиру, и блистала окружена апостолима, светитељима, мученицима и дјевицама. Свети Андреј показа руком Епифанију и упита га да ли и он види "Царицу и Госпођу, како се моли за сав свијет", што Епифаније зачуђен потврди. У спомен на тај догађај уведено је празновање Покрова Пресвете Богородице, да нас подсјећа на тај тренутак и на стално покровитељство Пресвете Богородице кад год то, у невољама, од ње молитвено тражимо.

 

[Срђан Ранђеловић]

Велико је и моћно заступништво мајке Божје, мајке вјелокупног рода људског

 

 

Празник Покрова Пресвете Богородице прослављен је у молитвеним сабрањем у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.

Литургију је служио протојереј-ставрофор Драган Крушић. Богослужењу, на велики празник наше Свете Цркве Православне, присуствовао је вјерни народ који је, током службе Божје, приступио Светим тајнама Тијела и Крви Христове.

Честитајући празник Покрова Пресвете Богородице, свештеник Драган Крушић се сабраним вјерницима обратио ријечима пригодне бесједе.

 

 

“У име Оца и Сина и Светог Духа,

Празник Покрова Пресвете Богородице, као и остали Богородичини празници, драга браћо и сестре, нам јасно говоре о великом и моћном заступништву Пресвете Богородице пред Божјим престолом за свеколики род људски, хришћански.“

 

“Свети Оци и учитељи Цркве, поучени Светим и Животворним Духом Божјим, нам говоре да, приликом молитвеног обраћања Господу и Спасу нашем Исусу Христу, прво тражимо молитвено заступништво Преблагословене Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, мајке Божје, мајке цјелокупног рода људског, хришћанског. Њена молитва је истински моћна и јака да умилостиви Господа и Спаса нашег Исуса Христа, да буде милостив према нама људима и нашим гријесима. Колика је велика и свемоћна љубав Божја према својој родитељки, када она својим ходатајственим молитвама умоли Господа, просто је немогуће да милостиви Господ не услиши сваку њену молитву и њен вапај. Он је ту неизмјерну љубав, велику бригу и истинску пажњу показао према Својој мајци висећи на крсту приликом обраћања Свом возљубљеном ученику Светом Јовану Богослову, ријечима: “Сине, ево ти мајке“.

 

“Од свих православних народа највеће молитвено поштовање према Пресветој Богородици има и молитвено чува православни руски народ и његова духовна мајка Света Руска Православна Црква. Највише чудотворних икона има у Њену част посвећених, као и велељепних храмова Њој посвећених у којима се славе Њено име и име Њеног сина Господа и Спаса нашег Исуса Христа и Светих Божјих угодника, који својим подвигом просијаше.“

 

“И на овом малом простору светосавске Црне Горе највише светих храмова и манастира има, управо, посвећених Мајци Божјој, Њеном Рођењу, Успенију и другим Њеним празницима. Није онда ни чудо што је Ловћенски тајновидац и пустињак Свети Петар Цетињски Чудотворац, у часу свог упокојења, казао да Црну Гору, као земљу којом је управљао, предаје на аманет и чување Пресветој Богородици“, бесједио је протојереј-ставрофор Драган Крушић.

[Срђан Ранђеловић]

 

Преподобна Пелагија Антиохијска, примјер правог, истинског покајања

 

 

Светом Архијерејском Литургијом, која је на празник Преподобне Пелагије, у понедјељак 21. октобра 2013. године, служена у манастиру Калудра молитвено је прослављен имендан мати Пелагије, настојатељице ове свете обитељи.

 

Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије будимљанско-никшићке. Поводом имендана монахиње Пелагије освештан је и преломљен славски колач, а Владика је, у својој архипастирској бесједи, говорио о Преподобној Пелагији, која је, као и други други светитељи и угодници Божји, примјер истинског покајања.

 

 

 

Преосвећени Епископ је, са жељом да јој Господ дарује духовне и тјелесне снаге, честитао имендан мати Пелагији, настојатељици ове свете обитељи. Ова светиња, подсјетио је Владика Јоаникије, подигнута је још у доба Немањића и посвећена је Светом апостолу Луки, чији празник Света Црква Божија ускоро прославља.

 

“Долази дан прослављања њиховог Небеског покровитеља, а то је, нарочито, значајно у монаштву и то из два разлога. Први разлог је тај што ми са нашим Небеским покровитељем остварујемо посебну духовну блискост и што увијек имамо слободу да се обратимо ономе чије име носимо, јер преко имена смо са њим постали сродни у Духу Светом. Други је разлог што у нашем привременом земаљском животу имамо углед светог који је, исто, прошао кроз овај живот, као што и ми пролазимо, али је он овај живот искористио да послужи Богу, да нађе пут Божји, пут спасења и да дане свог живота искористи на своје и на спасење својих ближњих. Најчешће су светитељи Божји примјер правог, истинског покајања, а шта би, драга браћо и сестре, значило покајање? Покајање не значи ништа друго него остављање свијета и свјетског и служење Господу, нарочито ако је човјек имао у животу гријехе, а сви их имамо, и да се каје за њих, а кајање не значи ништа друго него да дане свог живота, који му је преостао, искористи на спасење.“

 

 

“Тако је Преподобна Пелагија Антиохијска, коју данас прослављамо, примјер правог, истинског покајања, као и света Марија Египћанка, као и многе друге свете душе, многи други светитељи. Нису сви светитељи од своје младости, од свог дјетињства ишли путем Божјим. Многи од њих су били људи грешни, неко је био ратник, неко је био на неком другом животном путу, неко на некој странпутици. Људи су гријешили, али када се сјети човјек своје душе, своје савјести, свог спасења онда има прилику да се покаје. Тако је Преподобна Пелагија, која је била с почетка грешна жена и упропашћавала своју душу и душе ближњих својим гријесима разним и различитим, једног дана чула проповјед неког епископа у једном граду, који је проповједао о Страшном суду и о томе какав је страшан удио грешника. Она се покајала, слушајући ту проповјед, и преостале дане свог живота провела у великом покајању, у непрестаној молитви и служењу Богу. Својим молитвама, својим покајањем, својим испосништвом, својим сузама се и посветила и, заиста, угодила Богу, као и Света Марија Египћанка, и прославила се. Бог је прославио на Небесима и учинио је Светом и Преподобном, коју помињемо на светим службама и чију помоћ и молитве призивамо.“

 

 

“Ево, наша мати Пелагија, која овдје живи, у овој пустињи, иде стопама Преподобне Пелагије. Нека јој Преподобна Пелагија Антиохијска буде увијек на помоћи, нека јој дарује здравља, снаге духовне и тјелесне да носи свој крст, да послужи Господу, овој светињи и народу, који овдје се сабира, да ову светињу отвара, да се у њој Богу моли, да у њој народ прима, да у њој народ дочекује, одавде да их лијепо испраћа и увијек да мисли на своје спасење, да се труди на свом и на спасењу својих ближњих. Амин. Боже дај. На многаја љета“, казао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

 

[Срђан Ранђеловић]

Прослављен Томиндан, слава цркве на Брзави

 

 

На празник Светог апостола Томе, у суботу 19. октобра 2013, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви посвећеној апостолу Томи на Брзави код Бијелог Поља.

 

 

Преосвећеном Владици је саслуживало више свештеника Епархије будимљанско-никшићке и монаха катедралног манастира Епархије, Ђурђеви Ступови. Празнично богослужење увеличало је рукоположење у којем је у чин свештеника рукоположен ђакон Милош Цицмил.

 

 

Празник Светог апостола Томе, свједока вјере и љубави Божје, ријечима архипастирске бесједе, сабраном народу честитао је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

 

 

"Као што је овај данашњи сунчани дан овако лијеп, тако је лијеп и овај празник, слава светог храма у Брзави. Данас прослављамо Светог апостола Тому, сабирамо се, као и сваке године што смо уобичајили, на овај свети, велики дан, а имали смо данас и посебну радост и посебан догађај, а то је рукоположење новог свештеника, новог служитеља олтара Божјег Милоша Цицмила који се лијепо припремио од свог дјетињства, служећи Богу и припремајући се за ову свету службу."

 

"Поука данашњег Јеванђења нам је свима потребна, а нарочито новом свештенику. Шта би било од апостолске проповиједи да Христос није васкрсао и да се није јавио као Побједитељ смрти. Остала би, драга браћо и сестре, можда само лијепа прича о једном мудрацу и чудотворцу, који је био овдје на земљи, проповиједао своју науку и завршио као што су завршили многи знаменити људи. Али, Господ Исус Христос свему што је говорио и свим чудесима која је чинио дао је савршенство Својим васкрсењем, побједом над смрћу. Догађаји Христових јављања послије смрти Његове, послије васкрсења су многобројни, а један од њих је и следећи."

 

 

"Јавио се Господ апостолима у недјељни дан, док су били заједно на молитви, и даровао им свој мир. Јавио се васкрсли Христос и донио радост свима који су Га срели, који су Га вољели и који су Његову науку били примили. Настало је свеопште одушевљење, али један од апостола, по Божјем промислу, није био присутан. Он се радовао, наравно, тој ријечи, али имао је дубоку потребу да својим очима види Христа Господа и говорио је: "Докле Га не видим очима својим и докле Га руке моје не опипају нећу вјеровати“, а то значи да не може да има пуноћу вјере докле Га не види својим очима и Господ му се јавио. Није хтио да допусти да Његов љубљени ученик Свети апостол Тома, вјерни који Га је пратио, као и остали апостоли, и који Му је остао вјеран, осим у оном моменту када су се сви апостоли, осим Јована Богослова, разбјежали и када је Христос Господ био разапет. Апостол Тома био је са осталима, није остао под крстом али, наравно, остао је вјеран Господу и жарко је желио свим бићем, свим срцем и није могао да се утјеши и није могао да се задовољи тиме што је чуо ријечи од других, од своје браће о васкрсењу Христовом и Господ му се јавио, смиловао се на њега, на његову тугу, на распињање његове душе, ума, срца и воље. Јавио му се и прекорио га благо што није вјеровао ријечима осталих апостола и рекао му: "Томо, приђи ближе, пружи руку твоју и опипај ране од клинова и не буди невјеран, него вјеран“. А апостол Тома је у том моменту, добивши пуноћу вјере када је опипао ране од клинова на Христовом тијелу живоносном, исповиједио вјеру у свој њеној пуноћи, узвикнувши оне чудесне ријечи: "Господ мој и Бог мој“.

 

Владика је новорукоположеном свештенику Цркве Божје пожелио јаку вјеру, истрајност, трпљење и поуздање у Бога са којима ће служити Господу у све дане свог живота.

 

 

"Таква вјера је потребна свештеницима, таква вјера је потребна свима нама, да ли је неко свештеник или хришћанин у суштини нема разлике. Много пута у животу дође до колебања, до проблема и искушења, па човјек не може да носи тешкоће и тада му је потребна вјера, милост и помоћ Божја. Наравно, свештеничка служба није лака, ко год мисли да је тако вара се. Ако неко мисли да је свештеницима лако, нарочито онима који, заиста, желе да послуже слави Божјој, то није лако. Није лако постићи оно што се од свештеника тражи. А шта му је најпотребније – најпотребнија му је вјера, поуздана вјера, истрајност, трпљење, поуздање у Бога и служење Богу у све дане свог живота. Ако човјек има те спремности, био свештеник или хришћанин, он ће добри плод донијети у свом животу и велики удио славе Божје наслиједити у Царству небеском. Свима нам је то дато, свима је омогућено само зависи да ли се трудимо и да ли смо истрајни."

 

"Да не буде наша вјера као онај пламичак који се запали па брзо угаси, него као ватра која вјечито гори, а то видимо по светитељима Божјим. Они су у својој души запалили пламен вјере Христове у овом животу и тим пламом још више блистају и сјаје њихова лица у Царству небеском. Многи од нас се грију на том пламу и на тој ватри духовној. Када одемо код Светог Василија Острошког Чудотворца ми се препородимо, препородимо се његовим пламом. Удахне Господ вјеру Свог свеца и свог служитеља у наша срца Духом својим Светим, због поштовања имена Божјег и због поштовања Његовог вјерног служитеља. Свакоме је дато да буде свети. Свако ко је крштен он је освећен и свако ко иде путем Божјим он се освећује, али да ли ћемо ми те дарове Божје занемарити, затравити и потамнити то зависи од нас."

 

"Господ нам даје дарове, али не врши насиље над нама и никога не присиљава, него позива, ради нашег спасења, да се потрудимо, а ево, драга браћо и сестре, овдје сваки пут изнова када дођемо, када се окупимо на свету службу Божју, видимо колико вриједи људски труд. Много вриједи за наше спасење и према ономе колико он вриједи пред Богом, ако је богоугодан, онда није тешко и не треба мјерити колико смо учинили, јер све што смо учинили Господ нам даје много више. Ви сте се овдје потрудили да ову стару немањићку светињу обновите и Бог вам је дао те сте то лијепо урадили, полако сте радили, али онако како ваља. Радећи и обнављајући светињу обнављали сте и себе и, ево, обнови се светиња, обнови се овај свети велики дивни сабор на овај свети велики празник Апостола Томе и то је оно што је најзначајније. Са обновљењем цркве обнови се вјера у овом народу, овдје у овом крају, у питомој лимској долини, у знаменитим мјестима Брзави и Фемића кршу."

 

 

"Захваљујем свим досадашњим домаћинима, градитељима овог светог храма, његовим обновитељима и нашем данашњем драгом домаћину, његовој породици и свима који су дали свој допринос и учешће у припреми данашњег славља. Имате, чујем, диван обичај да неко од вас прими дио колача и узме обавезу да се потруди за следећу годину, али сви помогну и сви учествују, тако да је слава овог светог храма, истовремено, на неки начин, и слава сваког дома овдје у Брзави и Фемића кршу и то тако треба да буде. Данас када празнујемо, најважније је да дођемо на свету службу Божју, да се Богу помолимо, а шта ћемо јести и пити мање је важно, даће Бог и тога. Кад има братске љубави и кора хљеба и чаша воде или чаша ракије је, можда, понекад, више него да нас неко части ручком, јер није све у јелу и пићу, него је у љубави све. Све је у љубави, јер кад имамо љубави имамо и свега осталог. Нека вас Бог благослови и нека је срећан свима овај данашњи празник“, поручио је на крају бесједе Преосвећени Епископ Г. Јоаникије.

 

 

Поводом храмовне славе светиње освештан је и преломљен славски колач. Празнична литија вјерног народа опходила је цркву уз читање Светог Јеванђеља. Уприличена је трпеза љубави, а домаћин славља био је Драгољуб Фемић са породицом.

 

[Срђан Ранђеловић]

 

Парастос припадницима Вучедолске бригаде у манастиру Косијерево

 

 

 

 

На празник Светог апостола Јакова и Светог Стефана Српског, у уторак 22. октобра 2013. у манастиру Косијереву у Петровићима код Никшића служена је Света заупокојена Литургија и парастос припадницима Вучедолске бригаде Југословенске краљевске војске у отаџбини, који су на овај дан 1944. убијени у Грахову, а чији посмртни остаци почивају у крипти спомен-цркве Светог апостола Луке.

Литургију и помен, у спомен-цркви Светог апостола Луке у манастиру Косијереву, у чијој крипти су похрањени земни остаци једног броја страдалих ратника Вучедолске бригаде, служило је свештенство и свештеномонаштво Епархије будимљанско-никшићке и Епархије захумско-херцеговачке. Од 250 невино пострадалих људи, који су, према ријечима јеромонаха Арсенија Самарџића, игумана манастира Косијерево, убијени од руке безбожних комуниста, посмртни остаци њих око 100 извађено је и похрањено у овој крипти, те се стога, сваке године на овај дан, врши парастос за покој њихових душа.

 

"Ја увијек кажем да су ова наша браћа страдала од безбожних и злочиначких комуниста, што и јесу били, јер су за неколико сати на пољу Граховском убили око 250 људи, припадника Вучедолске бригаде, ни кривих, ни дужних, махом сељака са ових подручја, који никоме никакво зло урадили нијесу. Они су се предали, сматрајући да никоме ни за шта нијесу криви, међутим, завршили су, на тако суров начин, у рововима граховским. Њихови земни остаци стајали су тако педесет и више година. Један број посмртних остатака, око 100, извађено је и похрањено у овој крипти цркве Светог апостола Луке у манастиру Косијерево“.

 

"На овај дан вршимо, такође, и помен свим пострадалима у рату од 1941. до 1945. на овим просторима, то јесте са подручја који је обухватала Вучедолска бригада, а то су Бањани, Опутна рудина, Каменско, Трепча, дио Вилуса и тако даље“.

 

"Успјели смо, хвала Богу, прије неки дан да извадимо и придружимо овим мученицима још пет мученичких кости из јаме на Виднама, који су у њу бачени у децембру 1941, од којих су двојица јеромонаха отац Тимотеј Ковач, игуман добрићевски и отац Теофан Беатовић, сабрат манастира Косијерева. Осим тога, пронађена су још три скелета за које се претпоставља да су земни остаци игумана Дамјана Томића и оца Арсенија Кнежевића, сабрата, док ће за утврђивање идентитета земних остатака још једног мученика, бити потребне експертизе“, казао је отац Арсеније.

 

Овом приликом пригодни словом обратио се и господин Радомир Лучић, један од потомака невино страдалих граховских мученика.

"Упокој Господе душе мученика, чије кости тамноваше у тами готово читав вијек, али Господ Бог Исус Христос даде и даће, ако Бог да, да те кости буду свете кости. Времена долазе таква да се истина не може заборавити, да истина мора поштовати вољу рода свог, да се род српски не може искоријенити. Они злотворници који су то радили изумрли су, јер су у забораву, а ове ће душе остати вијек вјекова на свјетло којим их је Сунце огријало, овог пута у част поштовања људи који не дају да се то заборави. Родили смо се да то поштујемо, да одржимо и да не заборавимо. Нека Господ Бог да њиховим душама да васкрсну у васиону Господа Бога нашег“, рекао је Лучић.

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

[Срђан Ранђеловић]

 

Руска школа у Никшићу

 

 

 

У Никшићу је у четвртак 24. октобра 2013. у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког одржана конференција за новинаре на којој је било ријечи о пројекту руске школе у овом граду.

 

Активности ове школе, која је почела у уторак 22. октобра, а трајаће до суботе 27. овог мјесеца, одвијају се у Парохијском дому Светог Василија Острошког. Руску школу осмислила је Фондација "Руски лик“, чије сједиште је у древном руском граду Тверу, у близини Москве, казао је, на конференцији за новинаре, књижевник Милутин Мићовић, у име Црквене општине Никшић.

 

"Идеја ове школе јесте обнављање културног и духовног заједништва између руског и српског народа, конкретно, између Русије и Црне Горе. Групу из Русије предводи проф. др Алексеј Баранов, директор Колеџа у граду Твер, који дјелује у оквиру Министарства културе тверске области. Са њим у групи је једанаест чланова. Програм активности усмјерен је на упознавање руске културе, почевши од комуникативног језика, затим представљање руске историје и културе, домаће радиности, фолклора, игара и пјесама“.

 

"Како би употпунили рад школе ангажовани су чланови Братства православне омладине Светог Василија Острошког. Са наше стране допринос активностима даће неколико предавача и професора, који ће говорити о историјским и дипломатским везама Црне Горе и Русије, о нашем народном епу као носиоцу културног идентитета, о језику, словенском језику који се кроз вјекове гранао и добијао своје словенске варијанте. На тај начин указаћемо да припадамо једном језику, једној култури, која је на великом простору словенских народа кроз историју добила свој одређени карактер“, нагласио је Мићовић.

 

Идеја о покретању овакве једне школе проистекла је из сусрета и дружења приликом Фестивала словенске поезије и културе, који се сваке године одржава у Тверу, а који води г.ђа Јелена Шевченко, министарка културе ове области. Руска школа у Никшићу представља у суштини, конкретизацију тих заједничких идеја.

 

На конференцији је учествовао и проф. др Алексеј Баранов, који је истакао да је овај пројекат замишљен у сврху уједињења словенских народа, а реализује се захваљујући г.дину Милутину Мићовићу и Елени Шевченко.

 

"У програму који смо осмислили заступљени су разни облици активности, што укључује часове руског језика, руске културе, мастер класе и заједничке активности. Из свега тога, произлази учешће у култури са обје стране, укључивање наших пријатеља из Никшића у руску културу и њихово укључивање у нашу. Ту смо већ два дана и оно што смо за то вријеме урадили показује колико тога заједничког имају наша два народа у језику, традицији, историји. У завршници овог пројекта биће одржан велики концерт у којем ће наступити сви учесници. Из школе ћемо изабрати пет најбољих учесника, који ће потом посјетити Твер почетком идуће године. То путовање ће организовати Фонд "Словенски лик“.

 

"Морам да истакнем да нам је свима драго што смо овдје и што нас спаја иста вјера. Захваљујемо организатору и домаћину Православној црквеној општини Никшић на пажњи коју нам указују и надамо се да је овај пројекат само почетак наше сарадње“, напоменуо је др Баранов.

 

Активности пројекта биће крунисане у суботу 27. октобра заједничким концертом у Дому Светог Василија Острошког у Никшићу, који ће почети у 19 часова. Чланови руске групе представиће се својим народним играма, пјесмама и инструментима, док ће нашу културу представити црквени хорови из Никшића, као и талентовани појединци: гуслари, виолинисти, солисти на клавиру и соло пјевачи.

Гости из Твера, са својим домаћинима, посјетили су Саборну цркву Светог Василија Острошког у Никшићу, коју је краљ Никола подигао 1900. године захваљујући, управо, помоћи Синода Руске Цркве и руског цара. Планирано је да, по завршетку рада Школе, посјете манастир Острог, Цетињски манастир и само Цетиње, град који својим бројним културно-историјским споменицима свједочи историјске везе Русије и Црне Горе.

[Срђан Ранђеловић]

 

Владика Јоаникије произвео монахињу Амфилохију (Драгојевић) у чин игуманије манастира Шудиково

 

 

 

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је уочи празника Преподобне мати Параскеве – Свете Петке, у суботу 26. октобра 2013.године, свечану вечерњу службу са петохљебицом у манастиру Ваведења Пресвете Богородице – Шудикову код Берана.

 

Саслуживало је свештенство архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и монаштво манастира Ђурђеви Ступови. Преосвећени Епископ је том приликом у чин игуманије произвео монахињу Амфилохију, досадашњу настојатељицу ове свете обитељи и одликовао је правом ношења напрсног крста.

 

 

Пререзан је славски колач у част и славу велике угоднице Божје Свете Петке, која је крсна слава мати Амфилохије (Драгопјевић). Сабранима је бесједио Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

 

“Честитам свима благодатно заступништво Свете Петке Параскеве, коју многи овдје славе, а истовремено слави и нова мати игуманија, монахиња Амфилохија, то је њена крсна слава, њених родитеља и прародитеља. У овај дивни велики празник имамо ту радост и пуноћу духовне радости, духовну пуноћу. Послије добре припреме, кроз дуге године монашког живота, мати Амфилохија се удостојила да вечерас, уочи своје крсне славе, прими чин игуманије ове свете обитељи, знаменитог манастира Шудикове.“

 

“Давно је ова света обитељ постала знаменита, веома позната и то у најтежим временима. У доба турског ропства ова света обитељ је сијала као воштана свијећа пред лицем цијелог народа и божанску свјетлост разасипала на све оне који су овдје долазили, који су живјели у околини и не само у овој околини, него и много шире. Шудикова је позната по својој писмености, по својој духовности, по својој знаменитости у тим тешкиом временима и велика је улога била овог манастира у то вријеме. Када је тешко било чувати вјеру, ова светиња је, заправо, чувала наш народ, нашу отаџбину и кријепила срца наших предака. То је, наравно, било све, захваљујући милости Божјој, промислу Божјем, али и великим труду њених монаха који су кроз покајање, кроз сузе, кроз молитве, кроз труд непрестани, кроз велико трпљење, кроз сабирање божанских врлина засијали овдје и ову светињу малу, иначе свету обитељ, учинили знаменитом, славном и великом.“

 

 

“Прије неког времена започе обнова ове светиње. Овдје су се многи потрудили, а нарочито претходна игуманија мати Агнија, коју увијек помињемо, јер је, заиста, узидала себе у ову светињу. Она је дошла већ са тешким болестима овдје, узела велики крст обнове ове светиње и успјела да уз помоћ г.дина ктитора Мила Ђурашковића ову светињу обнови, да је уреди и управо када је завршила све што се тиче обнове она се упокојила и отишла у бољи живот, у бољи свијет, потрудивши се, заиста, од свег срца. Ова светиња је била у опасности да остане сама, да остане пуста, иако је била обновљена и Бог је послао мати Амфилохију да овој светињи дарује живот. Не треба много да се гради или да се нешто још зида, али треба да се ради оно због чега се овакве светиње граде, зидају, подижу и украшавају, да се моли Богу, да овдје сабере, ако Бог да, сестринство, да се побрине о овој светињи, да се побрине о својим сестрама, да се побрине о унапређењу живота у овој светињи и о свима онима који овдје долазе. Та духовна брига и духовна пажња, духовно старање је оно што треба да краси наше монаштво, а нарочито оне које је Бог поставио и удостојио да буду вође осталима, да буду пастири, а, на неки начин, и игуманије су, као настојатељице манастира, водећи духовну бригу о својим сестрама, оне су духовне мајке и оне духовно воде своје сестринство. То, наравно, не може без велике помоћи Божје, без непрестаног призивања помоћи Божје, без непрестаног смиривања, без великог трпљења, без великог труда, без велике пажње, пажње и над собом, јер најтеже је себе водити и себе упућивати на прави пут, али они којима су повјерене овакве дужности заповијеђено је да пазе строго на себе, на своју душу, на своју савјест, на своја дјела, своје мисли, на своје ријечи и, такође, да пазе на друге, да брину о душама својих ближњих.“

 

 

“Таква дужност се, свакако, не даје одмах некоме, нити је добро да се даје одмах било коме, ма колико био даровит и способан, него послије дуге провјере. Мати Амфилохија се дуго година лијепо припремила за ову свету службу, иако јој то није био циљ. Њој је само био циљ да буде монахиња, да служи светињи, али Црква Божја је у њој препознала личност којој се могу повјерити овакве дужности и послије нашег убјеђивања она је то и прихватила, прихватила се те дужности, није је тражила, него је примила као послушање. То је јако важно да сваку дужност, коју примимо у Цркви, да је примимо као послушање, а не као неку повластицу и не као прилику да у нечему уживамо, јер ту уживања у неком земаљском смислу нема, нити га може бити, него они којима су повјерене овакве дужности, су призвани на жртву, да сву своју снагу, цијело своје биће, све своје таленте, све своје снаге и силе потроше у служби Богу, у служби светињи, у служби ближњима и у служби њиховог спасења.“

 

“Нека Господ укријепи мати Амфилохију својом силом, својом милошћу, својом мудрошћу. Нека је обдари врлинама покајања, смирења, трпљења и надања у Господа, јер овакве дужности се не могу носити без полагања наде у Бога, без призивања помоћи Божје, помоћи од светих и, свакако, ова светиња, која је под окриљем Мајке Божје, она је под непрестаним благодатним заступништвом Пресвете Богородице и преподобних и богоносних отаца, који су заштитници монаштва, а нарочито Преподобне мајке Петке Параскеве, коју прослављамо и којој се, увијек, молимо. Мати Амфилохија, пошто слави Свету Петку као крсну славу, довољно је само да се угледа на своју Небеску заштитницу и покровитељицу, да јој она буде узор, да се њој увијек обраћа и када предузима нешто, чини за манастир и када наиђу проблеми, искушења и тешкоће, што је неминовно у овом животу, а све проблеме, све тешкоће на које наилазимо ми хришћани треба да схватимо као прилику да опет и изнова посвједочимо своју вјеру, да схватимо то као прилику да учинимо увијек нешто што је добро и што Господ од нас тражи, а то је, прије свега, трпљење, поуздање у Бога и све оне друге хришћанске врлине на које нас је Господ призвао.“

 

“Нека Господ укријепи мати Амфилохију и сестринство ове свете обитељи, нека излије Своју милост и Своју благодат на сестринство на ову свету обитељ, на све који овдје долазе. У Бога се увијек надамо и Бог ће увијек бити на помоћи онима који Га љубе и који Му вјерно служе. Нека буде срећно и благословено и на многаја и благаја љета. Амин. Боже дај“, казао је у својој бесједи Његово Преосвештенство.