Епархија будимљанско-никшићка

[Guest]

Преображење Господње прослављено на Сомини

На празник Преображења Господњег, у метоху манастира Косијерево, манастиру Сомина свечано је прослављена манастирска слава.

Свету литургију су служили јеромонах Арсеније, настојатељ манастира, јереј остоја Кнежевић и ђакон др Никола Маројевић. У току литургије вјернима се обратио отац Арсеније. Литургијско славље је настављено за трпезом љубави уз присуство неколико стотина вјерника из Бањана и околних херцеговачких мјеста.

[Guest]

Преображење Господње молитвено и свенародно прослављено на Жабљаку

Празник Преображења Господњег, слава Саборног храма на Жабљаку, прослављен је, у недјељу 19. августа, литургијским сабрањем, којим је, уз саслужење бројног свештенства и свештеномонаштва, началствовао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Празничну светковину увеличала је свечана свенародна Литија, која је, проносећи благослов, прошла улицама овог живописног дурмиторског мјеста, а потом су најзаслужнијим појединцима уручене архијерејске грамате за љубав исказану према својој Светој Православној Цркви.

Прослављање празника почело је свечаним вечерњим богослужењем које су, уочи Преображења Господњег 18. августа, служили јеромонах Јефрем Дабановић, игуман манастира Стањевићи, протојереј – ставрофор Милорад Јовчић из Епархије аустралијско – новозеландске, свештеник Мирчета Шљиванчанин, парох подгорички и јерођакон Јован Шљиванчанин из манастира Стањевићи. Вечерњој служби са петохљебницом присуствовао је, и помазивао вјерни народ, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Светом Архијерејском Литургијом, на сам празник Преображења Господњег, началствовао је Преосвећени Епископ Јоаникије, а саслуживало је бројно свештенство и монаштво: архимандрит Исаија Крговић, игуман манастира Бијела, протојереј-ставрофор Милорад Јовчић, јеромонах Јефрем Дабановић, јереј Миодраг Тодоровић, старјешина Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу, јереј Велимир Јововић, парох никшићки, свештеници Миладин Кнежевић и Мирчета Шљиванчанин, пароси подгорички, протосинђел Кирило Бојовић, сабрат Цетињског манастира, протосинђел Никифор Миловић, секретар Епархијског управног одбора Епархије будимљанско-никшићке, отац Драженко Ристић, парох шавнички, јеромонах Сергије, сабрат манастира Острога и јерођакон Агапит Драгојевић, сабрат манастира Ђурђеви Ступови.

Након читања Светог Јеванђеља сабраном народу обратио се протојереј-ставрофор Милорад Јовчић. Он је изразио велику радост због доласка у овај град, гдје је био у прилици да осјети вјеру народа, а својим парохијанима у Аустралији, пуног срца, пренијеће живо свједочење вјере и љубави једних према другима, које је доживио боравећи у Жабљаку.

“Драга браћо и сестре, опростите ми што не могу да нађем одговарајуће ријечи да изразим све оно што сам видио и доживио у овим крајевима и што осјећам сада, стојећи пред вама овдје. Ви, заиста, имате оно што само Бог може да да, овако дивне, умне и честите свештенике који вам непрестано реч Божију проповедају, зато их слушајте шта вам говоре, поготову у овом светом храму. Сазнао сам да овај драги свештеник, отац Миливоје служи свакодневно јутарњу и вечерњу, што је посебна благодат Божија, јер где се тако непрестано призива Бог милост Божија излива се на вас овде присутне са ове горе Сионске, и на цео српски народ који живи одавде па до далеке Аустралије. Не знам шта да кажем, заиста сам збуњен, срце моје трепти, јер ово што сам овде доживео ових дана, пролазећи Босном поносном, па довде до овог вашег раја на земљи, заиста, ме задивљује да сте у оволиком броју кренули ка добру, да је оволико храмова подигнуто, да има оволико монаштва, поготово у овој нашој светој Црној Гори, гдје један свештеник, како чух, има двадесет храмова“.

“Нигде, ваљда, у свету нема Божијег народа као што је овде био, и нико више светиња није подигао, него што сте ви и ваши преци, то јесте, ми сви скупа. Јер кад било кога од наших питамо за порекло, сви кажу да потичу из Црне Горе и, истина, из овог крша сви потичемо, одавде се шири наше православље по целом свету. Понећу јако лепе успомене одавде, из ових светих места, и пренећу нашем српском народу, где, такође, има јако добрих и честитих људи, који живе на хришћански начин и тамо далеко, као што, видим, и ви овде живите. И тамо се народ причешћује и исповеда, и тамо су људи са Богом, мада има искушења у овом животу. Не може да буде да нема искушења, јер није добро ако човек нема искушења, онда као да га је Бог оставио. Многи свеци су плакали када нису имали никаквих искушења, а свој крст једино можемо да носимо ако смо са Богом, ако се на Њега уздамо и ослањамо, ако од Њега тражимо помоћ онда смо јачи од целог света“, казао је, између осталог, у својој бесједи о. Милорад Јовчић.

Током светог богослужења Светим тајнама тијела и крви Христове приступио је велики број вјерника. Молитвено сабрање увеличао је и чин крштења у којем су печат дара Духа Светог, на овај свети дан, примиле три нове слушкиње Божије: Рајка, Јована и Милодарка. Након Литургије прошла је традиционална Преображењска Литија. Свенародна литија кренула је од Саборног храма Преображења Господњег, пролазећи улицама Жабљака и проносећи благослов на овај град и све који живе у њему, који бораве и посјећују га. Литију свештенства, монаштва и вјерног народа, сабраног из Црне Горе, Србије, Републике Српске и других крајева, предводио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Пререзан је славски колач и освећено грожђе, а сабраном народу бесједио је Његово Преосвештенство владика Јоаникије, који је, поводом празника Преображења Господњег, подсјетио на ријечи Светог пророка Давида “Господе, Ти се одијеваш свјетлошћу као хаљином“.

“Тако је прослављао Господа Бога живог Свети пророк Давид у давна времена, а он је овим ријечима исказао оно што су раније, прије њега, доживјели многи други угодници Божији од Светог праведног Еноха преко праведних Ноја, Аврама, Исака и Јакова, преко Мојсија пророка, па све до цара Давида, у чије срце је Господ излио своју милост и свјетлост, те је, на највеличанственији начин, опјевао име Божије. Свети пророк Давид је молио Господа да му пошаље свјетлост своју и истину своју, а све то, драга браћо и сестре, везано је за овај свети празник. Та велика старозавјетна пророштва и велика знамења испунила су се, у потпуности, у Христу Господу, Он је дошао, јавио се као пуноћа закона и пророка што се, нарочито, открило на Светој гори Таворској када су се, приликом Његовог преображења, када је засијало лице Његово и хаљине Његове, а сва гора заблистала од Божанске свјетлости, појавили са Њим древни пророци Мојсије и Илија“.

“Говорећи “Господе, Ти се одијеваш свјетлошћу као хаљином“ Свети пророк Давид није мислио само на ону свјетлост коју Бог посједује по природи, јер су многи и прије Светог пророка Давида знали да Бог обитава у вјечној свјетлости, него је Свети цар Давид изрекао пророштво о Христу Господу, преко чије људске природе ће се пројавити Божанска свјетлост и он је пјевао о Христу, чије човјечије тијело се обукло у свјетлост. На гори Таворској је засијала не свјетлост са неба, него је засијала свјетлост из лица Христовог, из Његове људске природе, а то значи, драга браћо и сестре, да људска природа има могућност да постане причасница и пријемница Божије свјетлости, Божије милости, Божије правде и истине. То на овај свети празник свједочи Црква Божија и ми се ево, на слави овог светог храма сабирамо сваке године и прослављамо име Бога живог Пресвете Тројице, Оца и Сина и Светог Духа. Славимо Христа Господа, Његово свето преображење и наше преображење у овом празнику, јер се на овај празник, а и на свакој служби Божијој, испуњавамо, колико је нама могуће, Божије свјетлости, Божије милости, Божије правде и истине. То је и циљ људског живота, и све док се боголика људска душа не испуни Божијом истином и правдом, она је гладна, жедна и сиромашна у овом свијету, а када се испуни Божије свјетлости, Божије милости, Божије истине и правде она је богата, а тај је човјек истински богат ко се удостојио богатства, које не пропада и које вјечно уживају они који Бога љубе“, казао је Преосвећени Владика.

Он је истакао да је овај празник прилика да сагледавамо себе, своју прошлост и будућност, да сагледавамо историју нашег народа. Наши преци који су живјели овдје, у овим горама, живјели су, према ријечима Владике будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, у вјери и за вјеру, за вјеру православну они су страдали, за своје име, језик и част крв проливали.

“Тога треба, нарочито, да се сјетимо на овај дан, дан великог јубилеја славне битке на Шаранцима, гдје је Бог малобројној дружини Шаранаца и Језераца дао велику и славну побједу над војском злогласног Омер-паше. Ту су погибију нашли многи који су ударили на наша огњишта, нашу част и слободу, али, Бог је онима који су се храбро супротставили и сложно организовали да дочекају мрског непријатеља, дао побједу, дао им је заштиту. Зато су Шаранци и Језерци оба храма, која су потом подигнута, посветили Светом Преображењу Христовом. На свако Преображење ми се сјећамо славне битке на Шаранцима и славних јунака, и вршимо им помен, али, треба, у исто вријеме, да се запитамо гдје смо ми данас. Свашта знамо, свашта смо научили, а, врло често, основне ствари смо запоставили“.

“Да ли би они наши свети преци, који су свагда били спремни за вјеру православну крв своју пролити, да ли би препознали многе од њихових потомака. Али, гдје је текло и капаће и, ево, хвала Богу, обнављају се стари извори светосавске духовности овдје на Жабљаку, у овим горама, око наших древних светиња, цркава и манастира, обнављају се светиње, па се полако и ми уз њих обнављамо. Многи учествују у обнови наших светиња, а ми смо веома благодарни добрим домаћинима и честитим вјерницима, који су за последњих 10-20 година уложили доста на обнови наших светиња. Хвала Богу па људи имају лијепо осјећање за светињу, то је оно што нам улива наду и видимо да нас Бог није оставио, да нас Божија милост није напустила. Данас, на овај свети дан, имамо радост да захвалимо нашим добротворима, који су много учинили на обнови дурмиторских светиња. Нека их Бог за то благослови“, поручио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Добротворима и приложницима, који су заслужни за обнову црквеног живота дурмиторског краја, а нарочито за обнову храма Преображења Господњег на Жабљаку и изградњу новог Црквено-народног дома, уручене су архијерејске грамате. Граматама су одликовани: Милинко Обрадовић из Тепаца, Гојко Шљиванчанин из Жабљака, Жељко Шљиванчанин из Жабљака, Светислав Предовић из Бара, Станко Чукић из Подгорице, Вања Кујунџић из Буковице, Лазар Зековић из Жабљака, породица пок. Момира Андесилића из Београда, Саша Лековић из Жабљака, Славко Крстајић из Жабљака, Милан Касалица из Новог Сада, Вукомир Марјановић из Жабљака, Дмитриј Мехејев из Москве, Милисав Караџић из Жабљака.

По благослову Светог Архијерејског Синода и Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, овом приликом највише одликовање Српске Православне Цркве Орден Светог Саве другог степена уручен је г. хаџи Светомиру Шљиванчанину, дугогодишњем предсједнику Црквене општине Жабљак, који се несебично труди да помогне своју Свету Цркву. Господин Шљиванчанин, је, према ријечима Владике Јоаникија, од утемељења Парохијског дома до данас, уложио огромни труд и велика лична средства, а он и његова породица, увијек су били на помоћи Црквеној општини, храму и надлежном пароху. Обраћајући се у име оних који су одликовани архијерејским граматама Светомир Шљиванчанин је захвалио Његовој Светости Патријарху српском Г. Иринеју, Светом Архијерејском Синоду, Преосвећеном владици Јоаникију на указаном повјерењу, али и свима који су му протеклих година помагали и са којима је заједно радио на оживљавању црквеног живота у жабљачком крају.

“Примајући ово високо одликовање наше Цркве на своје грешне груди, благодарим Богу у Тројици Оцу и Сину и Светом Духу, за сва добра у мом животу којима ме је даровао, благодарим за данашњи дан и ову част, благодарим Његовој Светости Патријарху Иринеју, светом Архијерејском Синоду СПЦ што благословише да се и у ред добитника Ордена Светог Саве уврсти и моје недостојно име. Благодарим и Вама Преосвећени оче и Владико што сте, Вашом милошћу и љубављу, предложили да се ја грешан удостојим овог високог признања; благорадим и нашем пароху оцу Миливоју што наш заједнички труд за добро цркве у Жабљаку приписа мени, благодарим свима, а има их много што се нијесу оглушили о мој позив, некада можда и досадан, да помогну нашу цркву јер су они, свјестан сам допринјели овом дану“.

“Благодарећи свима вама уједно се питам, стрепим и дрхтим хоћу ли ову част, коју ми указа наша духовна Мајка моћи, знати и умјети достојно носити, јер је често лакше част примити него одржати, али у овој стрепњи, као у многим до сада у животу нада, утјеха и снага моја је Господ. У Господа се надам да ће ми дати снаге да ово одликовање и указану ми част достојно носим, да се трудим и жртвујем за добро наше Цркве и народа. Молим се Господу да ми не да да заборавим да је за хришћанина једина плата награда на небесима, а да су одликовања која примамо на земљи успомена и подстрек да се више ревнујемо за небеску награду и плату. Овоме се, знам, радују и душе мојих предака, а надам се да ће ово одликовање бити путоказ мојим потомцима како и они треба да живе и за које вриједности да се боре“, казао је Светомир Шљиванчанин.

Преображењско славље настављено је у сали Парохијског дома, гдје је приређена трпеза љубави и црквено-народни сабор. Све присутне поздравио је овогодишњи домаћин славља г. Свето Шљиванчанин, а дио колача он је предао г. Горану Радојевићу, који ће бити домаћин славља идуће године.

[Guest]

[Guest]

[Guest]

О историји родољубивог и пожртвованог Шаранског племена

У суботу, 18. августа, у сали Центра за културу у Жабљаку, одржана је промоција недавно објављене књиге-зборника “Шаранци – историјски фрагменти“.

На промоцији, која је уприличена поводом стопедесетогодишњице славне битке на Шаранцима, говорио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Честитајући Преображење Христово, којем су у Жабљаку посвећена два храма, те се овај велики празник Цркве Божије у жабљачком крају прославља веома свечано и свенародно, Преосвећени Епископ Јоаникије је казао да је Преображење празник Христове свјетлости у којој ми, као народ, сагледавамо себе, своју прошлост, садашњост и будућност. У свјетлости овог празника сјећамо се и славне битке на Шаранцима која се догодила прије 150 година, сјећамо се и помињемо њене учеснике, велике бранитеље вјере и отачаства, којима је Бог, према ријечима Владике будимљанско-никшићког, био помоћник у побједи над силном турском војском.

“И поред њихове храбрости, умијећа и слоге немогуће је објаснити како је једна мала група људи, али јуначког срца, могла да побиједи силну турску војску, да направи полом од османског непријатеља, да у Тари нађу смрт они који су војску Осман-паше повели на стару Херцеговину и Црну Гору. Заиста је лијепо што се, поводом овог значајног јубилеја, појавила књига о Шаранцима у којој има доста података о овој значајној бици. Она је, заправо, кључни догађај у књизи, а заступљено је и доста пјесама, прича, предања и неколико научних радова, насталих поводом битке на Шаранцима, што је све јако драгоцјено“.

Његово Преосвештенство се осврнуо на текст аутора Вула Кнежевића, који је писао о племену Шаранцима. Иако ова студија, према мишљењу појединих историчара, није у потпуности поуздана што се тиче историјских података, у њој су, нагласио је Владика Јоаникије, истакнуте кључне ствари, које ниједан историчар не би требало да превиди.

“Племе Шаранци, пише Вуле Кнежевић, родом је од Плане у Херцеговини, али су од турског зулума морали да селе до планине Његоша, а одатле до Бјелопавлића и Колашина, па је Плана колашинска, како сматра аутор, а историчари боље знају, названа по оној Плани у околини Билеће, да би се на крају укоријенили овдје у ово орловиште у Шаранцима. Оно што је, по мени, јако драгоцјено, а што Вуле Кнежевић запажа, јесте укоријењеност шаранског племена у светој православној вјери. Шаранци су раније, а аутор је ову своју књижицу писао у вријеме када је вјера почела да попушта, били богобојажљиви, одани својој вјери, веома су поштовали православне обичаје и црквена здања. Нарочито су били везани за манастир Добриловину, стару светињу коју су, неколико пута, обнављали, за манастир Довољу, коју су, у једном боју са Турцима, морали да запале, па су послије тражили и добили опрост од Владике Цетињског, за манастир Светих аранђела“.

“Поменути детаљи изречени су само у назнакама, али много значе. Текст Вула Кнежевића је веома драгоцјен и, заиста, је лијепо од стране приређивача књиге, што је овај текст у њој нашао мјеста, као и пјесма памтише Млађена Џаковића, даровитог пјесника, каквог само наш народ може да роди, који је, као и Вуле, прикупио стара предања из народа; оно што народ просије у својој меморији је, врло често, сама суштина наше историје, а када историја уђе у поезију онда то заслужује свако поштовање. Племе Шаранци, захваљујући овој двојици стваралаца, ушли су и у историју и у поезију. Двије значајне цркве, двије светиње у племену шаранском и у Језерима, обје посвећене Преображењу Христовом из благодарности Богу, што им је Господ био на помоћи, што је заштитио Шаранце и дао им сјајну побједу, чувају нашу историју, чувају нашу душу, наше осјећање, али чувају и наше памћење. Црква чува памћење, на себи својствен начин, али ипак је значајно да је изишла ова књига, која осим лијепих предања и поезије обједињује велику и драгоцјену збирку докумената“, рекао је Преосвећени Епископ Јоаникије.

У представљању зборника учествовао је и др Жарко Лековић, приређивач. Он је казао да сагледавање знамените Шаранске битке са моралног и религиозног аспекта може понудити објашњење за велике жртве, које је, много моћнијем и бројнијем, непријатељу нанијела мала и нејака скупина људи.

“Шаранци су били познати родољуби и изванредни браниоци слободе и отаџбине. Својом храброшћу и пожртвовањем истицали су се у борбама са непријатељем, јер је то за њих било питање части, угледа, достојанства. Ово је вријеме када су херојски дух и хришћански идеал правде и слободе изазивали дивљење и поштовање и управо овај дух и овај идеал могао је да мобилише дјецу, старце и жене, од којих су се у овом крвавом покољу, нарочито, истакле Вида Џаковић, Симуна Кнежевић“, истакао је Лековић.

Осврћући се на збирку докумената, који су сабрани у промовисаној књизи, он је напоменуо да су у питању документа која датирају из периода од 1837. до 1918. За књигу су одабрана најважнија документа до којих је др Лековић дошао током свог научно-истраживачког рада.

“Збирка докумената о Шаранцима представља, несумњиво, драгоцјен блок историјских извора о овом племену. Архивска грађа, која се односи на наведено вријеме и која се чува у архивским фондовима, разноврсна је и врло богата, али се, са жаљењем, мора констатовати да су документа, када је ријеч о Шаранцима, врло оскудна. Празнине у грађи настале су као посљедица немара и неорганизоване службе чувања историјских споменика, али и као посљедица ратних времена која су, толико пута, уништавајући, прелијетала преко ових територија. Но, грађа о овом племену, нарочито, из прве половине 19. вијека представља праву драгоцјеност, чије ће објављивање и публиковање пружити историјској науци обиље до сада потпуно непознатих и некоришћених података, који ће, у потпунијем свјетлу, приказати односе Шаранаца према Црној Гори, Турској и Србији“.

“Документа која су објављена налазе се у фондовима Државног архива Црне Горе на Цетињу, архива Народног музеја на Цетињу, архива Митрополије црногорско-приморске и Архива Србије у Београду. У њима су сачувани драгоцјени историјски подаци о животу, раду и обичајима народа, о имовинским односима, локалним тржиштима, промету добара. Свједоче о демографском кретању становништва, патријархалном моралу Шаранаца, свједоче о богатству народног говора. Штампањем ове збирке докумената сачуваће се значајна стара писма и акта и постаће доступна стручној обради научних радника, чиме ће се дати допринос изучавању државне и политичке историје Црне Горе, што се до сада није могло означити систематичним, континуираним, а нарочито не, интензивним радом“, закључио је Лековић.

На промоцији књиге-зборника “Шаранци – историјски фрагменти“ говорили су Љубивоје Рондовић и Владе Бојовић, а програм је употпуњен читањем одломака из овог дјела, које је, поводом обиљежавања 150-годишњице битке у Шаранцима, објављено у издању “Графо Црна Гора“ из Подгорице.

[Guest]

Најава за Успеније Пресвете Богородице - славау Пивског манастира

Слава Пивског манастира – Успеније Пресвете Богородице биће и ове године прослављена молитвено и свенародно.

У понедјељак, 27. августа са почетком у 18 часова, служиће се свечано вечерње бденије, којем ће присуствовати и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

На дан празника Успенија Пресвете Богородице Свету Архијерејску Литургију у 9 часова служиће Његово Високопреосвештенство Митрополит диоклијски у Великој Британији Г. Калист Вер и Преосвећени Епископ Јоаникије са свештенством и монаштвом.

Потом ће у манастирској порти у 12 часова бити одражана духовна академија, на којој ће се поздравним словом обратити проф. др Јован Делић, а празничну бесједу одржаће наш уважени књижевник академик САНУ Милосав Тешић.

У програму академије учествују: хор Светог Владике Николаја српског из Кикинде, КУД „Пива“, гуслар Здравко Кнежевић и браћа Ћаласан, солисти на кларинету и гитари.

[Guest]

Најава за Акатист Пресветој Богородици у Кличеву

На празник Успенија Пресвете Богородице – Велика Госпојина, у уторак, 28. августа Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служиће, са почетком у 18 часова, Акатист Пресветој Богородици на темељима старотребјешког храма Успенија Пресвете Богородице под Требјесом у Кличеву код Никшића.

Молитва Мајци Божијој служиће се пред знамењем Часног Крста, којег, поводом тристагодишњице разорења светог храма, поставише 2011. потомци старих Требјешана, симболизујући скору обнову ове светиње.

[Срђан Ранђеловић]

Епископ Јоаникије: Ђурђеви Ступови - дом и Божији и народни

 
16. Јануар 2013.
 
 

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, за "Новости", о јубилеју 800 година манастира Ђурђеви Ступови: Био и остао топло прибежиште и лука спасења, светиња која је духовно формирала поколења.
 
 
Ове године на васељенском нивоу прославићемо велики јубилеј, 1700 година од доношења Миланског едикта. Осмовековни јубилеј Ђурђевих Ступова навршава се такође ове године и он за Епархију будимљанско-никшићку има посебни значај. И не само за епархију, него и много шире, јер је опширни летопис овог манастира део историје Црне Горе, Србије и Српске Православне Цркве од праскозорја њене самосталности.
 
Овако Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, у разговору за "Новости", објашњава важност обележавања 800 година постојања задужбине жупана Првослава, синовца Немањиног, у Беранама.
 
Обележавање осам векова живота манастира увелико траје?
 
- Акценат смо ставили на културну страну јубилеја па смо у сарадњи са појединим научним установама и институцијама културе организовали пре две године научни скуп у Беранама "Ђурђеви Ступови у црквеном животу и историји, у сусрет осамстогодишњици Будимљанске епархије". Зборник радова са тог научног скупа под насловом "Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија" изашао је прошле године. За Епархију будимљанску са седиштем у Ђурђевим Ступовима драгоцено је што је са научним скупом и изласком зборника добила снажну подршку великог броја људи од знања и пера за будуће сличне пројекте истраживања. Имамо на уму да се приближава 800-годишњица Српске православне Цркве уједно и Будимљанске епархије, па би до 2019. године ваљало да се појави још која вредна публикација те врсте.
 
Какву је улогу имао манастир и свештенство у протеклих осам векова?
 
- Овај манастир је од свог настанка до данас делио и добро и зло са народом. Зато је био и остао и божији и народни дом, топло прибежиште и лука спасења, светиња која је духовно хранила и формирала поколења наших предака. Од свештенства из периода турског ропства, после епохе будимљанских епископа, које је узимало тешкоће народа на своја плећа (и зато код народа остало у светлој успомени до данас) најчешће се помињу игуман Никифор из доба вожда Карађорђа, и тројица игумана из породице Зечевић: чувени Мојсије, и не мање заслужни Никодим и Јоаникије.
 
У манастиру је 1219. године Свети Сава основао једну од првих епископија, четврту по реду.
 
- Често се позивамо на један од средњовековних извора где се Епархија будимљанска помиње као четврта по реду од укупно осам које је основао Свети Сава. Стара Будимљанска епархија доносила је зреле духовне плодове у средњем веку и касније све до почетка осамнаестог века. Њен допринос у области духовности и културе на овом западном делу старе Рашке види се по броју светиња изграђених на њеном подручју од манастира Мораче, Шудикове, Калудре, Брезојевице, Урошевице, Лучице и многих других заборављених светиња од Бихора и обронака Ибарског Колашина до Плава и Гусиња. У овом крају цветала је стара српска писменост што се одлично може пратити од краја 12. па све до средине 18. века. Развој писмености, живописа и градитељства које је у време Светог Саве и жупана Првослава добило снажан замах продужавао се кроз наредне векове. Трагичне последице Прве, нарочито Друге сеобе, а потом и укидања Пећке патријаршије 1766. године на овом подручју нису ублажене за дуги низ деценија касније. На известан начин трају и до дана данашњег...
 
Ког дана ће бити обележен јубилеј, који припрема одбор на чијем је челу председник Црне Горе?
 
- Велики јубилеји наших светиња обавезују и Цркву и државу да их заједничким снагама што лепше обележе и прославе. Ми смо се на време обратили држави и подсетили је на место које јој у оквиру прославе осмовековног јубилеја Ђурђевих Ступова припада и у организационом и у протоколарном делу. Држава је нашу иницијативу прихватила, па је формиран Одбор за прославу у чијем саставу су осим председника Црне Горе, двојица архијереја, један министар, културни посленици и представници локалне самоуправе. Колико ће тај одбор урадити остаје да се види.
 
Споменица
 
Епархијски лист "Свевиђе" у току јубиларне године објавиће књижевно-историјску споменицу о Ђурђевим Ступовима из које ће моћи да се сагледа живот манастира у протеклих осам векова, а посебно за последњих двеста година.
 
Стихови краља Николе
 
За Будимљанску жупу и манастир је речено "да је стожер Рашкој земљи и китна јој перјаница"?
 
- Ти епски интонирани стихови краља Николе из његовог "Васојевићког кола" ослоњени су на богато наслеђе Немањића у старој Рашкој и њене западне светиње Ђурђеви Ступови у Будимљанској жупи. Васојевићи одавно негују бајковито предање да су од рода Не мањића, а та прича била је још убедљивија са истицањем немањићке задужбине Ђурђевих Ступова као саборне светиње у Васојевићима. Епска традиција коју је добро разумевао краљ Никола дубоко је укорењена у души народа. Она је незамислива без дубоког памћења, старих светиња и легендарних јунака чиме обилује и поезија књаза песника. Иако просвећени владар, имао је епско надахнуће и кад је певао и кад је ратовао; то надахнуће носило је и њега и народ кад је пре сто година с песмом ослобађао Ђурђеве Ступове, Пећку патријаршију, Дечане... што је несумњиво најсветлији венац његове владавине и делимично испуњење завета који је саопштио у химни "Онамо намо".
 
Извор: novosti.rs, М. Секуловић



http://www.spc.rs/sr/episkop_joanikije_djurdjevi_stupovi_dom_bozhiji_narodni

[Срђан Ранђеловић]

Свети Симеон Мироточиви, човјек живе Божије вјере

 

 

 

Традиционални Светосимеоновски сабор, који се у Подгорици одржава сваке године у суботу уочи празника Преподобног Симеона
Мироточивог – Стефана Немање, уприличен је 23. фебруара, на празник Светог свештеномученика Харалампија

 

 

 

 

Сабор је почео Светом Архијерејском Литургијом, коју су у Саборном храму Христовог Васкрсења, служили Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Њихова Преосвештенства Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и ремезијански г. Андреј, уз саслужење бројног свештенства и монаштва Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке.

Током Литургије, у којој се Светим тајнама Тијела и Крви Христове причестио велики број вјерника, сабранима је бесједио Преосвећени Епископ Јоаникије, говорећи о Преподобном Симеону Мироточивом, „моћном и успјешном владару, који, поред бројних земаљских циљева свог народа и отачаства, није престао да брине о својој души и спасењу свог народа“.

“Зато о Светом Симеону Мироточивом можемо говорити као изразито убједљивој историјској личности, великом државнику, утемељитељу наше отаџбине, изузетно храбром и способном ратнику, великом дипломати и објединитељу нашег народа. За све то има много дивних и свијетлих доказа, а нарочито када о њему говоримо као ктитору великих и славних задужбина и светиња. Све то потврђују бројни величанствени докази, али, прије свега, треба рећи да је Свети Симеон Мироточиви био човјек живе Божије вјере, велике љубави, великог срца и велике жртве“.

“Он је, као што је познато, рођен овдје у Подгорици и примио латинско крштење. У његово вријеме српски народ још није знао на коју страну да се опредијели, да ли према Риму или према Константинопољу. Када је Свети Стефан Немања достигао пуну зрелост, опредијелио се за православље и примио православну вјеру. Са његовим опредјељењем, коначно се опредијелио и наш народ, наши преци, јер све до њега и до Светог Саве, ми јесмо били хришћани, али не утврђени у вјери. Било је ту помало старе вјере, словенског и балканског паганства, било је и неких хришћанских јереси, манихејства, богумилства и других заосталих облика религије. Осим Светог краља Јована Владимира, у овим крајевима нашег отачаства, раније, није било познатих светитеља до Светог Стефана Немање, а он, примивши пуноћу вјере, примивши Свето миропомазање, односно тајну Светог Духа показао се достојним ње – она је у његовој личности засијала тако изузетним даровима, плодовима Светог Духа, а на крају точењем светог мира из његових светих моштију“, казао је Његово Преосвештенство владика будимљанско-никшићки  г. Јоаникије.

Послије Литургије из Саборног храма Васкрсења Христовог булеваром Светог Петра Цетињског кренула је свечана празнична литија са моштима Светог свештеномученика Харалампија. Литија вјерног народа, коју си предводили архијереји и свештенство наше Цркве, завршила се на Немањином граду на саставцима Рибнице и Мораче.

Освештан је славски колач, а празничном сабрању обратио се Епископ ремезијански г. Андреј.

“Са овог историјског места, где се пре девет стотина година родио наш родоначелник Стефан Немања, потоњи Свети Симеон Мироточиви, од свег срца вас поздрављам као викар Његове Светости нашег Патријарха г. Иринеја, који је благословио да данас дођем на ово свето место и будем са вама на овој литији. Цео наш живот хришћански, ако је схваћен како треба, једно је поклоничко путовање. Како је лепо видети вас овде како се трудите да носите свој крст!“

“Пресрећан сам кад долазим у Подгорицу и видим овај велики храм Васкрсења Христовог, а један од највећих помагача храма Светог Васкрсења у Јерусалиму био је, управо, Свети Симеон. Свети Симеон Мироточиви се трудио да прилаже, да помаже, да сазида, а нарочито се трудио да са свих страна помаже храм Васкрсења у Јерусалиму, па није случајно што је управо у овом граду сазидан овако велелепан храм Васкрсења Христовог. Нека Бог дарује да се он заврши и освећује како треба, да то буде на свеопштем народном весељу и, пре свега, народној духовној обнови, која нам је свима потребна,“ нагласио је Владика Андреј.

Потом је одржана свечана духовна академија на којој је јеромонах Доситеј Хиландарац прочитао писмо архимандрита Методија, игумана манастира Хиландара. У писму се, између осталог, каже:

“Упркос физичкој удаљености, у духовном јединству са вама је, не само братство Хиландара, већ цела Света Гора Атонска, која данас, као и сваке године, са свеноћним бденијима слави спомен дивног светитеља свештеномученика Харалампија. А због чега се овај Свети толико поштује од стране светогорских монаха? Пре два века на Светој Гори је завладала опака заразна болест, и монаси су умирали у великом броју. Тада се некима од духоносних светогорских стараца у виђењу јавио Свети Харалампије и обавестио их да је он молио Господа да прекрати ово велико страдање. Већ наредног дана монаси су се уверили да је виђење било истинито – болест је престала да носи жртве, а светогорци су, из благодарности Светитељу за његово молитвено заступништво, установили да се његов празник убудуће слави свеноћним бдењима.“

“Чеда Христове Цркве су кроз векове, све до данашњих дана била сведоци безбројних чуда, која су се десила захваљујући молитвама Светих. Због тога је наша порука вама, који данас учествујете у овој молебној литији, да, било у болести, било у некој другој невољи, не клонете духом, већ да са вером затражите молитвено заступништво некога од светитеља или светитељки Божијих, знајући да се баш у невољама пројављује сила и слава Божија. Када се осведочите да је ваша молитва услишена, прославите Бога, а Светитељу који вам је помогао изразите благодарност до краја свог живота. Празник још једног угодника Божијег чини да смо ових дана сједињени у духу. То је празник Преподобног и Богоносног Оца нашег Симеона Мироточивог, јер као што се град Подгорица хвали колевком Немањином, тако се и Хиландар поноси његовим чудотворним и мироточивим гробом“, поручује игуман Методије.

О Светом Симеону Мироточивом, овом приликом, говорио је историчар Предраг Вукић, док су у културно-умјетничком програму учествовали: хорови Светог апостола Марка из Подгорице и Светог новомученика Станка из Никшића, пјесник Благоје Баковић, глумац Гојко Бурзановић и гуслар Максим Војводић.

[Срђан Ранђеловић]

Сједница Епархијског савјета и Епархијског управног одбора

 

 

 

У суботу, 2. марта након одслужене Свете литургије манастиру Ђурђеви Ступови у Беранама, сједишту Епархије будимљанско-никшићке, одржана је редовна сједница Епархијског Савјета и Епархијског управног одбора Епархије будимљанско-никшићке.

 

 

На сједници, на којој је предсједавао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, усвојен је Завршни рачун за 2012. и буџет за текућу годину. Такође, донијето је неколико важних одлука везаних за живот и рад Епархије.

 

 

На крају сједнице Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије је захвалио свим члановима Епархијског Савјета и Епархијског управног одбора на одзиву и указао на смјернице у раду за 2013. годину.

 

[Срђан Ранђеловић]

У Никшићу одржано предавање "Православље и млади"

 

 

У Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу у недјељу 3. марта, у организацији Братства православне омладине “Светог Василија Острошког“, предавање на тему “Православље и млади“ одржао је јереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки.

 

Бројну публику, у име организатора, поздравио је Александар Вујовић, најављујући предстојеће активности Братства, које се од обнављања рада до сада увећало и броји око стотину чланова. Он је захвалио свештенику Јокићу, који се одазвао на њихов позив, припремивши предавање на тему, која је веома интересантна, нарочито, за млади дио наше популације.

 

Напомињући да је у питању веома широка и инспиративна тема, отац Слободан је казао да је младост симбол живота, снаге, радозналости и бунтовништва и због свега наведеног управо младост највише обиљежава људски вијек.

 

 

 

“У младости градимо темеље да постанемо људи, да будемо оно, за шта смо назначени од стварања и постања свијета и стварања човјека, да будемо личности Божије и да будемо једно са Богом. Младост носи безброј питања, сваки млади човјек свој живот испуњава питањима и тражењем одговора. Управо ту негдје сусрећу се младост и православље, највише по питању живота и тражења одговора за којима трага само православље, које у том тражењу и даје одговоре“.

 

“Православље, попут младости, не прихвата никакве вјештачке форме, не задовољава се калупима, уским размишљањима; православље, као ни младост не може да се укалупи крутим и строгим правилима из којих не може да се изиђе. Младост се буни, она је против тога, а православље опет, на посебан начин, жели да изиђе из свега тога и животу да нови и другачији смисао. Православље у својој основи доноси афирмацију живота, а кроз тај и такав живот, открива нам Бога, Бога Који је сличан нама људима или, боље речено, да смо ми слични Њему, открива Бога Који воли човјека, па чак и кад тај човјек гријеши“, рекао је свештеник Јокић.

 

Православље свијету и човјеку, нарочито младом човјеку, доноси оптимистичност, радосну визију и радосно осјећање живота. То је, према ријечима јереја Слободана Јокића, био разлог који је лично њега опредијелио да буде православац и свештеник, управо у оним младалачким годинама, у којима сваки човјек себи поставља питања о животу и његовом смислу.

 

“То питање поставио је себи, вјерујем да знате причу, слушали сте је и читали из Матејевог Јеванђеља, о оном младићу који пита Христа какво добро да чини да чини да би задобио живот вјечни. То питање, претпостављам, на неки начин, копка и све вас. И данас смо чули у цркви, такође, причу о блудном сину, у којој, опет, један млади човјек тражећи смисао живота, одлази далеко, жели да буде самосталан, као што млади људи желе да буду слободни, али, на жалост, често у свему томе, падају, гријеше и долазе у безизлазне, тешке ситуације. Неке та лутања воде у неку псеудореалност, као што су наркоманија, алкохолизам, разне деликвенције итд. У томе је суштина приче о Блудном сину, који је отишао од оца - тај отац је, заправо, Отац наш Небески, а ми кад напуштамо оца, који нам све даје, слика смо блудног сина“.

 

 

“Једна реченица обиљежава цијелу ову јеванђељску причу, а, можда, обиљежава или је обиљежила животе већине нас. Тај блудни син бијаше негдје далеко, у далекој некој земљи и остаде сам, поробише га, био је код туђег господара, то јест, био је заробљен разним греховима. И каже се у тој јеванђељској причи “А кад дође себи“... “Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагријеших небу и теби“. Долазак к себи је жеља да се вратимо Богу, јер Бог као љубав, као Онај Који нас је створио да будемо причасници Његовог живота, је, у ствари, Отац који нас увијек чека, Бог воли човјека и кад он згријеши и чека га раширених руку за разлику од нас људи који смо ограничени људским слабостима и манама, па кад нам неко згријеши или нас увриједи тај човјек за нас, често, више не постоји“, нагласио је о. Слободан.

 

Он је истакао да је слобода звијезда водиља сваког младог човјека, нарочито у периоду пубертета. Тада се сви ауторитети доводе у питање, прије свих ауторитети родитеља, наставника, професора, свештеника, па и сам ауторитет или постојање Бога. Таква размишљања су, сматра свештеник Јокић, природна, јер постављати питања у овом животном добу, па чак одречно и негативно одговарати на поједина питања, није нешто што одвлачи од Бога и истине, него представљају, управо, тражење и налажење самог Бога.

 

“Православље младом човјеку, мада често, на жалост, ми некад затрпавамо ту реалност, ту животност коју носи православље, доноси једну нову димензију, димензију живљења у празнику, димензију онога што млади човјек можда највише воли – да се радује. То је једна од најљепших заповијести у Новом завјету, која се понавља на више мјеста – “Радујте се и опет кажем радујте се свагда“, да се радујемо животу, постојању, да се радујемо један другоме, да се радујемо Богу живоме и на тај начин да свој живот упућујемо на прави пут“, казао је, између осталог, архијерејски намјесник никшићки јереј Слободан Јокић током предавања “Православље и млади“.

 

Његово излагање наишло је на велику заинтересованост, па је публика, након овог веома интересантног и душекорисног излагања, износила своје коментаре и постављала бројна питања.

 

 

[Gandalf Sivi]

 

A tu sam i ja  

[Срђан Ранђеловић]

Пређеосвећена Литургија у манастиру Ђурђеви Ступови

 

 

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је 20. марта 2013. у сриједу прве седмице Великог поста Пређеосвећену Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

 

 

Саслуживало је више свештеника архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и свештеномонаха Манастира. Послије тримирја, бројни вјерници, причестили су се Светим тајнама Тијела и Крви Христове.

 

 

Литургије Пређеосвећених дарова служе се сваке сриједе и петка током Васкршњег поста.

 

[Срђан Ранђеловић]

Недеља Православља у Бијелом Пољу

 

 

Светом литургијом и причешћем великог броја вјерника у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу је обиљежена Недјеља православља.

 

Литургију је служио протојереј Дарко Пејић, који се вјерницима обратио пригодном бесједом.

 

“Драга браћо и сестре, ево нас у великој и дивној Недјељи православља. Човјек када тражи посао, ако жели неки бољи посао, од њега се тражи и више услова које испуњава. И газда који даје посао тражи што боље раднике за тај посао. Човјек на земљи тражи посао да би прехранио тијело, или, како кажу наши стари, за “шаку пшенице или соли“. А за живот вјечни, за највриједније благо, често се много мање трудимо. За посао су људи у стању да моле, да лажу, и да се криво закуну. Све зарад посла. А умјесто за живот вјечни, непролазни, за божански лик у себи, људи често бирају трице, прашину, земљу. Тиме се не купује Царство небеско“, истакао је отац Дарко.

 

 

“Човјек, огреховљен, био се удаљио од Господа, а Бог пошто је створио човјека по свом лику, не могавши више да гледа како страда, сам је узео на себе тијело човјечије, да би нам личним примјером показао да човјек и у тијелу, овакав какав је, може да задобије Царство небеско. Бог нам је отворио поново небо. То је пут којим сваки човјек који Бога тражи узлази. Тим путем идемо и кад чинимо свако добро дјело, кад год се мало потрудимо, а вјерујте, овај физички пост је најмање добро дјело. Добро дјело је у томе што нас вјежба, тренира и наводи да мислимо даље. Да отварамо сљедећа врата или да се пењемо на сљедећу степеницу; чишћење своје душе, својих мисли, свога срца од свакога зла. Одбацивањем зла и прихватањем добра и ми треба да следујемо Његов примјер. А тај примјер је примјер страдања, жртве, одрицања, огромне љубави за свакога човјека. Називамо се хришћанима, а често нам је тешко и сат времена стајања на служи, називамо се хришћанима а тешко нам је да поздравимо некога човјека, имајући изговор за то, а не знамо да је и за њега Христос био распет на Крсту. Нема лијепог и ружног човјека, има само човјек испуњен добром и човјек испуњен злом. И као што домаћица чисти суд ако је прљав тако и ми треба да чистимо мисли и дјела једни других. Све на земљи створено је промислом Божијим, а човјек је икона Божија. Данас славимо побједу икона чији је прогон трајао сто година“, бесједио је отац Дарко.

 

[Срђан Ранђеловић]

Недеља Православља у Никшићу

 

 

На Недјељу Православља, која се прославља у прву недјељу Часног поста, Света Литургија служена је у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу.

 

 

Литургију је служило свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке: протојереј-ставрофор Марко Ђурковић, протосинђел Никифор Миловић, секретар Епархијског управног Епархије будимљанско-никшићке, протојереј Никола Тодоровић из парохије Портланд у Епархији западно-америчкој, јереји: Данило Зиројевић, Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, Миодраг Тодоровић, старјешина никшићке Саборне цркве, свештеник Остоја Кнежевић и ђакон др Никола Маројевић.

 

 

Велики број вјерних, на овај свети празник побједе Православља над иконоборством, причестио се Светим тајнама Тијела и Крви Христове. Њима се пригодним словом обратио отац Миодраг Тодоровић, позивајући их да се молитвом, постом и покајањем припремају како би у што већој радости и свјетлости дочекали празник Васкрсења Христовог. Црквена општина Никшић, уз Велики и Часни пост, организује низ духовних разговора и предавања, па је јереј Тодоровић искористио прилику да најави предвиђене учеснике и сабрани народ позове на духовно укрепљење током Свете Четрдесетнице.

 

 

У недјељу 31. марта, на тему “Исихастичко предање Цркве и Свети Григорије Палама“, говориће Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије. На радост вјерног народа излагања на сличне духовне теме имаће и надлежни Епископ Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије и протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу.

 

Послије одслужене Свете Литургије свечана литија свештенства и вјерног народа, међу којима је било много дјеце, носећи у рукама свете иконе, опходила је Саборни храм, симболизујући на тај начин торжествену побједу Православља. По повратку литије у храм прочитан је Синодик Православља.