Епархија будимљанско-никшићка

[Anette]

ЕПИСКОП БУДИМЉАНСКО-НИКШИЋКИ Г. ЈОАНИКИЈE: КУЛТУРА И РЕЛИГИЈА

Предавање Његовог Преосвештенства Епископа Будимљанско - никшићког Г. Јоаникија на тему "Култура и религија" које је одржао у четвртак 8. марта 2012. године на Правном факултету Универзитета Црне Горе.

Скачать

(MP3 файл. Продолжительность 40:16 мин. Размер 7.3 Mb)

Преузмите аудио датотеку

ИЗВОР

[Guest]

Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: „Таворска свјетлост је присутна у нашем свакодневном хришћанском животу“

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије одржао је у петак, 9. марта у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу предавање под називом “Празник Таворске свјетлости“.

Излагање Преосвећеног Епископа Јоаникија пред поклоницима духовне ријечи у Никшићу, било је посвећено Светом Григорију Палами, великом бранитељу православне вјере, човјеку огромног знања и дубоког религиозног искуства, који је исихазам, као духовну дисциплину, формулисао у теолошко учење у 14. вијеку.

Велики и Часни пост устројен је тако да током седам недјеља, колико трајe Васкршњи пост, Црква Божија са вјерујућим народом прославља седам великих празника. Прве недјеље је био празник Светих Икона, у спомен побједе иконопоштоватеља над иконоборцима током оне велике и неизвјесне борбе, која је трајала око 150 година, казао је на почетку свог предавања Његово Преосвештенство владика Јоаникије, додајући:

“Та расправа је изазвала велику кризу у Цркви и када је трвење савладано, као када се организам избори са неком тешком болести, дошло је до растерећења и установљен је празник Недјеље Православља и Светих Икона, када се на богослужењима чита Синодик православља. Тај текст је теолошки веома поучан и дубок, и помиње побједу, коју је Свети Григорије Палама извојевао са светогорским монасима и онима који су бранили прави духовни опит, бранили богословље опита од ученог богословља. Захваљујући томе што су заступници живог доживљаја Бога, живог доживљаја вјере нашли таквог бранитеља вјере, човјека са дубоким духовним потенцијалом и религиозним опитом Светог Григорија Паламу, који је, као учени монах, али монах од правог духовног искуства, одбранио монашко искуство и опит, кроз то он је одбранио и православље“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки.

Говорећи о личности Светог Григорија Паламе, Владика Јоаникије је подсјетио да је он био савременик са нашим царем Душаном, са којим се сретао неколико пута на Светој Гори. Није позната садржина њихових разговора, али се претпоставља да је цар Душан, знајући колики углед и утицај Свети Григорије, као теолог има међу монасима, желио да га придобије за идеју обједињавања царства у које би ушли Грци и остали византијски свијет.

“Познато је да су хиландарски монаси подржавали Светог Григорија Паламу током сукоба који се десио између монаха и једног ученог монаха, родом из Калабрије, који, долазећи из западног свијета, није разумио монашки подвиг. Варлаам Калабријац је био изузетно образован, посједовао је добро класично и релативно добро теолошко образовање, али то је било оно учено богословље, које није, истовремено, подразумијевало и опитно богословље. Његово учење и његови напади на монашко светогорско искуство, изазвали су велику кризу. Успио је да придобије, додуше, мали број монаха светогораца, а присталице је нашао и међу школски ученим епископима у Цариграду, на Кипру, у Антиохији.“

“У тој напрегнутој теолошкој борби Свети Григорије реаговао је веома брзо. Он је са светогорским монасима саставио један акт, саборски акт монаха Свете Горе, Светогорски саборски Томос, који је издат 1351, али с тим није све завршено. Од великог значаја је што је Свети Григорије Палама изложио своје теолошко учење, које је било, потпуно, у сагласности са Библијом, са Светим Писмом, са вјековним духовним искуством, али и са свјежином монашког, светогорског искуства, духовног искуства којим се стиче свјетлост и милост Божија“, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

Он је додао да се Свети Григорије у свом учењу често позивао на догађај Преображења Христовог на Гори Таворској, када је са Христовог тијела засијала вјечна, нестворена Божија свјетлост. Управо је овај дио Паламиног православног учења био разлог што је предавање у Никшићу, током друге недјеље Васкршњег поста, понијело наслов “Празник Таворске свјетлости“.

“Свети Григорије није помињао Христово преображење као догађај који је од значаја само за Цркву, као један празник, него као нешто што се односи и на наш хришћански живот. Ако је из Христове људске природе, Христовог људског тијела засијала Божија свјетлост, вјечна и нестворена, ако се преко Његовог тијела пројавила слава вјечног Логоса, Сина Божијег онда је, људско тијело, људска природа, цјеловита људска личност, која садржи душу и тијело, причасна вјечне и нестворене свјетлости Божије. Она може да се настани у сваком вјерујућем човјеку, по милости и благодати Божијој. Овим је Свети Григорије одбранио теологију о човјекољубивом Богу, Који се оваплотио и дошао у овај свијет, а одбацио теолошко учење о Богу као самотворцу, Који је трансцендентан, недодирљив и нема много везе са нашим свакодневним животом“, рекао је Преосвећени Владика и наставио:

“С друге стране Свети Григорије је оповргао лажно духовно искуство по коме је молитва само умна активност, која се врши на тај начин што се воља и осјећање потисну до мјере мртвила, јер тијело као смета молитви, оно није учесник молитве. По тој логици, тијело не може да буде причасно Божије благодати, него, евентуално, ум и то само у неком односу дивљења према величанству Божијем.“

Само личност од живог опитног искуства и развијеног теолошког ума, какав је био Свети Григорије, могао је, према ријечима Владике Јоаникија, у тој расправи да изиђе на крај са Варлаамом Калабријцем, теологом који је посједовао привид побожности, привид православности. У своје вријеме он је побијао, чак, и неке јереси и био познат као бранитељ православља. Међутим, на дјелу, у самој ствари, показао се као јеретик, казао је Његово Преосвештенство.

“Да ли је Свети Григорије бранио само монашки опит – не. Бранио је изворно, библијско хришћанско искуство, бранио је православну теологију, али је бранио и православну антропологију. Његова борба је била борба за правог, живог Бога, Који је Бог откривења, Који је дошао у овај свијет, Који се оваплотио, са нама сјединио да би нас, преко своје људске природе, својим дјелом, својим Крстом и васкрсењем узвео до те славе да се, по благодати Божијој, изједначујемо са Богом, не по природи, него по благодати. Та благодат се доживљава као Таворска свјетлост, као животворна свјетлост, која је засијала из Христовог људског лица на Гори Таворској, не зато што је Господ имао потребу да нас засјени својом славом, него да нам открије ону славу коју насљеђују хришћани у Цркви Божијој и која вјечито прожима и покреће живот Цркве.“

“Зато нас празник Недјеље Православља, на неки начин, подсјећа на празник Преображења Христовог. Преображење је празник Таворске свјетлости и због тога што је Свети Григорије развио учење о Таворској свјетлости, која је присутна у нашем свакодневном молитвеном хришћанском животу, која просвјетљује, не само наш ум него и наше мисли и осјећања, ову недјељу можемо назвати празником Таворске свјетлости“, закључио је Преосвећени Епископ Г. Јоаникије.

Према ријечима Његовог Преосвештенства Свети Григорије Палама је човјека сматрао цјеловитом личношћу у којој су сагласни душа и тијело. Човјек, по мишљењу Светог Григорија, не само душом, него и тијелом, има могућност општења са Богом, а што је на темељу Христовог оваплоћења, јер је Господ Исус Христос, указао је Владика Јоаникије, почаствовао својим оваплоћењем нашу природу, обожио је и просвијетлио и на такав начин сви имамо могућност обожења.

“То је и био циљ доласка Божијег у овај свијет и то не циљ, који је накнадно Господ устројио, него предвјечна Божија замисао од почетка, прије него што је свијет створен. Свети Григорије није заступао мишљење да тијело смета молитви, него да молитви смета гријех, лоше мисли, лоше душевне и тјелесне навике. Човјек цијелим својим бићем треба да учествује у молитви, умом, срцем, осјећањем, чулима и тијелом, што је једино могуће спојем духовног подвига између ума и срца. Код њега је, као и у Библији, центар људског живота срце, али не срце као физички орган, него као орган преко кога се добија Божија милост, а који је центар и духовног и физичког живота. Познавао је човјеков физички састав и улогу срца у физичком животу, али је суштина у томе да је он открио шта људско срце, као духовни орган, значи у човјековом духовном, хришћанском животу, у опитном животу вјерних“, истакао је Епископ будимљанско-никшићки.

У свом предавању он се осврнуо и на исихазам, теолошко учење које је, са својим ученицима, формулисао управо Свети Григорије Палама. Исихазам, као духовна дисциплина настао је много прије и подразумијева теолошко учење, православну, библијску, светоотачку теологију и богословски духовни опит. Тај спој православне теологије и православног опитног богословља, који постоји у исихазму, обиљежио је православље од времена Светог Григорија Паламе, па све до 20. вијека, а интересовање за Паламино учење и за духовни опит, и данас је присутно и веома примјетно код монаха исихаста на Светој Гори, запажа Владика Јоаникије.

“Исихазам се као један пламен, као нека свјетлост православне вјере, пренио и у Бугарску, Русију, Србију и цијелу Византију, цијели византијски свијет. Сав ослоњен на изворно хришћанско искуство, исихазам представља синтезу православне теологије и православног опита, што је, као духовна обнова, било од великог значаја за све православне народе, јер су Грци, Бугари и Срби врло брзо, послије тог првог покрета исихаста потпали под турско ропство. Исихазам је била она снага која је православне народе одржала у вјери православној и зато је улога Светог Григорија Паламе у цијелој историји Православне Цркве тако велика, а значај овог покрета, који се као огањ проширио кроз сву нашу историју до дана данашњег, од пресудног значаја.“

“И у српском народу, нарочито, од цара Душана до Светог кнеза Лазара, који је имао то дубоко сагледавање садашњости и будућности, који је широм отворио врата своје државе монасима исихастима, и тиме, можда, направио тако велико дјело које, по свом значају можемо да упоредимо са Косовском битком. Тада је српски народ био духовно оснажен и освјежен новом снагом и утврђен наново пред великим страдањима у вјери православној. Током читавог турског ропства то огњиште вјере одржава се и проширује, а тај пламен је захватио и просторе Црне Горе, мада ми тога нијесмо довољно свјесни“, указао је Његово Преосвештенство Г. Јоаникије.

Исихаста је био онај старац Никон Јерусалимац, који је долазио у манастире Врањину, Бешку, Старчеву горицу и дописивао се са Јеленом Балшић, која је и сама, пред крај живота, све више урањала у духовни опит. Пламен исихазма ширио се од скадарских манастира, па су бројне наше светиње биле захваћене тим духовним огњем. Те мале монашке заједнице, које су живјеле повучене, потискиване су доласком Турака и оне почињу да се настањују у пештерама. Тако је настала Острошка пештера, у којој се посветио Преподобни Исаија од Оногошта, претходник Светога Василија Острошкога. Велики исихаста је и Свети Стефан Пиперски, млађи савременик Светог Василија Острошког, а евидентан траг оставила је, свакако, и династија Петровића, међу којима, нарочито, Свети Петар Цетињски, велика историјска, духовна и црквена личност, Светитељ Божији који је на плећима носио бреме свог народа. Дубоку везу са исихазмом као искуством које се преноси и са којим се човјек посвећује својим духовним подвигом, имао је, преко свог стрица и најранијег учитеља Светог Петра Цетињског, и Петар II Петровић Његош, закључио је владика Јоаникије.

[Guest]

[Guest]

Литургија у никшићкој Саборној цркви

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије присуствовао је Светој Литургији, која је друге недјеље великог и Часног поста, у суботу, 10. марта, служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу.

Литургију је служило свештенство архијерејског намјесништва никшићког: јереј Данило Зиројевић, који је началствовао светим богослужењем са свештеницима Миливојем Јововићем, парохом жабљачким, Мирком Вукотићем и Остојом Кнежевићем. Вјерници, који се постом и молитвом спремају да дочекају празник Васкрсења Христовог, приступили су Светим тајнама Тијела и Крви Христове.

Сједница Епархијског савјета и Епархијског управног одбора

У суботу, 10. марта након одслужене Свете литургије, у просторијама административног сједишта Епархије будимљанско-никшићке у Никшићу, одржана је редовна сједница Епархијског Савјета и Епархијског управног одбора Епархије будимљанско-никшићке.

На сједници, на којој је предсједавао Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, усвојен је Завршни рачун за 2011. и буџет за текућу годину. Такође, донијето је неколико важних одлука везаних за живот и рад Епархије.

На крају сједнице Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије је захвалио свим члановима Епархијског Савјета и Епархијског управног одбора на одзиву и указао на смјернице у раду за текућу 2012. годину.

[Guest]

Свети Григорије Палама, свјетилник Цркве Божије

Његово преосвештенство Епископ будимљанско - никшићки Г. Јоаникије, служио је у Другој недјељи поста, 11. марта Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.

Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха наше Епархије: протојереј-ставрофор Марко Ђурковић, протојереј Драган Крушић, протосинђел Никифор Миловић, јереј Василије Брборић и ђакон мр Никола Маројевић. Празнично богослужење појањем су пратили црквени хор Светог новомученика Станка и пјевница никшићке Саборне цркве.

Преосвећени владика Јоаникије је сабраним вјерницима, који су у великом броју присуствовали служби Божијој и причестили се Светим тајнама Тијела и Крви Христове, бесједио о Светом Григорију Палами, Божијем угоднику и великом учитељу Цркве Божије, “који је у свом времену заштитио част и славу невјесте Христове и зато га Црква са толиким пијететом прославља“.

“Имамо прилику да током овог Великог, Васкршњег поста сваке недјеље празнујемо неки дивни празник. Прошле недјеље је био празник Светих Икона, а ове недјеље прослављамо васељенског учитеља Цркве Божије, свјетилника Цркве, звијезде на небу православља Светог Григорија Паламу. Можемо га слободно назвати звијездом православља, јер је он примио свјетлост од вјечног Сунца правде Господа Исуса Христа, примио свјетлост истинитог јеванђељског живота, свјетлост јеванђељског учења и проповиједи“, казао је Његово Преосвештенство Епископ Г. Јоаникије.

Свети Григорије Палама се потрудио да његове ријечи буду у сагласности са Јеванђељем, а његов живот у складу са његовим ријечима и у томе је, тајна његове духовне моћи, истакао је Преосвећни Владика.

“Његова проповијед је, ваистину, продужетак апостолске проповиједи, јер је он од појединих учених, али недоучених теолога, који су били начитани, али нијесу посједовали духовни опит, бранио ону истину, коју је смјело исповиједио Свети апостол Павле, да у Христу Исусу пребива сва пуноћа Божанска тјелесно. Те ријечи Светог апостола Павла имају спасоносно дејство за сваког истинског хришћанина, јер је Господ Својим оваплоћењем, примањем наше људске природе, Својим страдањем, Својом жртвом, Својим васкрсењем тјелесним, тридневним, устројио и наше спасење. Преко Свог тијела примио је наше тијело да би га обожио и да би нас преко Себе, преко Свог тијела, преко Своје Цркве обожио, да би нам свима даровао живот вјечни“.

“Свети Григорије Палама је исповиједао истину да се преко Светих тајни крштења, миропомазања, Светог причешћа, истински сједињујемо са Господом Христом и постајемо учесници Његове вјечне славе, али не механички, него по мјери наше пријемчивости за вјечну и неприступну славу Божију, која нас осјењује кроз Свете тајне, и не само осјењује, него слава Божија постаје истинско насљеђе свих хришћана, по милости и благодати Божијој“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки.

Он је нагласио да су лажни учитељи хришћанства из тог времена, а предводио их један монах родом Калабријац, имали интелектуално схватање Бога, по коме човјек не може да достигне суштину Божију.

“Свети Григорије Палама је устао против таквог учења, препознајући у њему двије опасности, двије лажи. Будући веома образован, он је брзо проникао у њихове заблуде и оповргавао их аргументовано и са убједљивим ријечима, користећи оружје својих противника, античку философију, али још више користећи мудрост Светих апостола и Светих отаца. Нијесу му се могли супротставити ни у једном погледу, јер је Свети Григорије препознао да ти људи говоре о Христу и о Богу без духовног опита. Бранећи духовни опит, он је, истовремено, излагао истинско православно теолошко учење, па је говорио да вјечне, стваралачке енергије прожимају цио овај свијет, а нарочито се изливају на вјерне, на Цркву Божију, на оне који живе побожно и моле се Богу, призивају име Божије и причешћују се Светим тајнама. Вјечне енергије силе Божије освећују њихов ум и њихова срца, њихове мисли, осјећања и тијела.“

“Свети Григорије је бранио православно искуство и православну теологију, а да то није било од значаја само у оном времену, препознала је Црква Божија одмах послије тих првих сучељавања, која су трајала од 1341. до 1351. године. Иако је претрпјела велику кризу, Црква се опредијелила за учење које је исповиједао Свети Григорије Палама, монаси Светогорци и побожни епископи на истоку, мада је било и оних који су се поводили за Варлаамом Калабријским, који је био човјек из западног хришћанског предања и искуства. Његово мишљење не би било толико штетно и трагично да није хтио да га наметне цијелој Цркви. Зато је ушао у јерес, у оно демонско искушење да разара Цркву Божију, али је наишао на тврдог противника Светог Григорија Паламу, који га је превазилазио у свему и чије учење је прихватила Православна Црква као учење и као предање једног живог исихастичног, молитвеног, духовног искуства“, закључио је Преосвећени Епископ Г. Јоаникије.

Исихазам, се као духовни пламен, пренио врло брзо и на наше просторе. И наш цар Душан се, будући побожан човјек, срео неколико пута са Светим Григоријем Паламом на Светој Гори и са њим разговарао. Постоји и прича да је Свети Григорије једном приликом био заробљен од муслимана, а избавили су га Срби, давши за његов откуп паре.

“Божији човјек, Божији угодник који је у свом времену заштитио Цркву Божију, заштитио част и славу Невјесте Христове и зато га Црква са толиким пијететом и толиком оданошћу прославља, призива њега и његове молитве у помоћ. Искуство Светог Григорија, заправо, светогорско искуство, дјеловало је као огањ божански, који је Господ послао да загрије прса свих вјерних. То је онај огањ који је Господ бацио на земљу, огањ топлине, благодати, силе и свјетлости Духа Светог. Тако је Свети кнез Лазар, утврђујући своје отачаство, утврђујући га, прије свега, духовно и предвиђајући пред каквим искушењима ће се наћи његов народ, широм отворио врата своје државе, а наша Црква широм отворила врата својих манастира да прими монахе исихасте, духовнике који су стизали и до обала Скадарског језера.“

“Њима је подобан игуман Стефан из Горског вијенца, а наш владика Раде га није могао тако вјерно описати да није имао то исихастичко предање, да није имао то искуство, које је наслиједио преко Светог Петра Цетињског, преко Светог Стефана Пиперског и осталих Божијих угодника, духовних учитеља нашег народа“, поручио је на крају бесједе Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије.

[Guest]

Испраћај Петра Тодоровића, живог учесника обнове Цркве у Црној Гори

На Градском гробљу у Никшићу у понедјељак, 12. марта сахрањени су земни остаци архитекте Петра Тодоровића, сина свештеномученика Јована и великог прегаоца на храмовима Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске.

Опело новопрестављеном слузи Божијем Петру Тодоровићу, у цркви Светих апостола Петра и Павла у старом Градском гробљу, служило је више свештеника Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке. У име Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија и присутних свештеника од Петра се опростио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског.

“Ожалошћена породице Тодоровић, драги пријатељи, браћо и сестре, дозволите ми да вам најприје пренесем саучешће Његовог Високопреосвештенства Митрополита Амфилохија, професора, ученика и ђака Цетињске богословије и свих вјерника, да са породицом и свима који су живјели са Петром и који су га познавали, подијелимо бол што нас је Петар напустио, што нас је Бог оставио без њега. Ево, пред Петровим одром, сагледавамо како су наше људске очи плитке да виде сву дубину Божије премудрости, како не могу видјети много даље од онога што виде ове физичке, грешне очи, па нам се чинило да је са злочином, који је учињен над свештеником Јованом Тодоровићем, неко покушао да угаси Цркву Христову, дижући руку на свештеника Божијег“, казао је у надгробној бесједи отац Гојко Перовић, додајући:

“Али, оно што се сагледава даље од једног људског вијека, што повезује генерације синова, унука, праунука, ђедова и прађедова, то ми над одром Петровим сада јасно видимо и Богу благодаримо, што је Господ, послије мученичке смрти његовог оца свештеника Јована, дао обнову живота Цркве Христове у Црној Гори, од Цетиња до Никшића, преко Подгорице, Даниловграда и Приморја сав вјерни народ кренуо је у Цркву, да се пале свијеће, да се каде неокађени гробови, да се крштава што је некрштено, вјенчава што је невјенчано, да се васпитавају нове генерације богослова, који ће бити свештеници и мисионари на пољу Господњем. Свему томе није био само свједок него и живи учесник, наш брат Петар Тодоровић.“

Петар Тодоровић је учествовао у обнови бројних храмова у Црној Гори, међу којима, према ријечима протојереја-ставрофора Перовића, као круна стоји његово прегалаштво око подизања величанственог Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Са Митрополитом црногорско-приморским Г. Амфилохијем и тадашњим ректором Преосвећеним владиком Јоаникијем учествовао је и у обнови зграде Цетињске богословије и самог живота ове значајне установе. У свему овоме наш Петар није учествовао само као архитекта, као човјек који зна како се нешто ради и чува оно што је саграђено, него превасходно као хришћанин из чијих уста је излазила сама истина.

“И ми млађи, свједоци смо да се оно што нам је Петар говорио у четири ока и данас препричава, као поуке које ђаци читају из житија Светих, из поука Светих Отаца. Из Петрових уста излазила је бескомпромисна истина, јер је било вријеме за бескомпромисну истину и Бог га је послао да ту истину шаље на све стране. Знали смо да говори истину, јер смо знали од кога је и чији је, а и видјело се из његовог лица, из његовог става да не може бити другачије, него баш онако како је рекао. И зато је Бог дао, у вријеме када се Црква обнавља, један такав камен на коме се може зидати, један такав камен са кога се ништа неће обурдати. Такав је био Петар. И име му каже да је камен и то што се на Петровом труду, на Петровим ријечима, на Петровом савјету зидало у Црној Гори, знамо, сигурно, ево окупљени око његовог одра, да то неће ни вјекови обурдати.“

“Нека Бог њему да покој у Царству Небеском, заједно са његовим оцем и његовим прецима, а нама нека да, да не заборављамо Петрове поуке, јер су то ријечи Божијег пута. Крећући се за његовим примјером и сјећајући се Петровог дјела нећемо погријешити, макар та стаза била трновита и понекад проблематична“, рекао је на крају своје бесједе свештеник Гојко Перовић.

У име Друштва архитеката Црне Горе обратио се архитекта Андрија Маркуш, који је подсјетио на пројекте у којима је, са великим занатским успјехом у Црној Гори, учествовао Петар Тодоровић, међу којима су: пријемна зграда у близини манастира Острог, Парохијски дом у Никшићу, Епископски центар и конак у Беранама. Цијењен је као велики познавалац проблематике пројектовања и грађења, а, поред осталог, био је учесник у извођењу и надзору приликом реализације крупних инвестиција, као што је Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, друга по величини богомоља у Србији и Црној Гори.

Опраштајући се од свог оца Петра, у име породице је говорио син Јован Тодоровић.

“Петар је рођен 1934. године и у том ратном времену он је био још мали да би носио пушку, али и довољно велики да му се све страхоте рата уцртају у сјећање. Након страдања његовог оца Јована, стицајем околности, Петар постаје глава породице са нејаким дјечачким плећима. Уз помоћ мајке Гроздане подиже своју браћу и сестре, трасирајући свима понаособ животни пут. Пробијајући се кроз живот пун тешкоћа, гради карактер истрајног борца и савјесног човјека и пријатеља. Борећи се за мјесто под сунцем, налази снаге да се образује и буде један од најбољих студената своје генерације.“

“Након тога, уз огроман труд, заснива своје породично гнијездо, међутим, породична идила није дуго трајала. Несрећним случајем губи супругу Миру, али креће у нову борбу. Иако скрхан и сломљен, наставља путем којим само он зна, часно и поштено. Данас, на дан његове сахране, спокојан, без грча на лицу, оставља своју породицу да га памти и прича о њему као примјеру чојства, поштења и снаге људскости“, казао је Јован Тодоровић, испраћајући на вјечни пут оца Петра, сина свештеномученика Јована Тодоровића, пострадалог након Другог свјетског рата. Током тешког и мукотрпног живота Петар је достојанствено носио свој крст, настављајући путем, којим га је отац учио.

Вјечнаја памјат нашем брату Петру Тодоровићу.

[Guest]

Владика Јоаникије служио у манастиру Добриловина

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у суботу, 17. марта Свету Архијерејску Литургију у манастиру Добриловини.

Преосвећеном Епископу је саслуживало неколико свештеника архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и монаха манастира Ђурђеви Ступови. Током Свете службе Божије Владика Јоаникије се сабраном народу, свештенству и монаштву обратио ријечима архипастирске бесједе, говорећи о манастиру Светог великомученика Георгија у Добриловини, древној немањићкој задужбини, која својим изгледом подсјећа на морачко манастирско здање, али подсјећа и на манастир Свете Катарине испод Синајске Горе, јер монаси Добриловине су се, идући путем Божијим, успињали на духовну гору, која представља Цркву Божију, како би боље сагледали живот, себе и своје ближње у овом свијету.

“Манастир Добриловина подсјећа, унеколико, на манастир Свете Катарине испод Мојсијеве горе, горе Божије Синаја, гдје је Мојсије примио Десет Божијих заповијести, гдје се повлачио Свети пророк Илија и гдје су многи подвижници, Богоносни Оци засијали Божанском свјетлошћу и стекли вијенце вјечне славе Божије.“

“Тако су се и монаси манастира Добриловине кроз историју трудили да иду тим путем, Божијим путем, да се успињу на духовну гору, која, заправо, представља Цркву Божију. Да се у њу уграде, да са висине вјечности гледају на овај живот и на овај свијет, да себе и своје ближње сагледају у свјетлости и слави лица Божијег“, казао је Његово Преосвештенство владика Јоаникије.

Он је додао да је историја манастира Добриловине задивљујућа. Као што задивљује њена архитектонска љепота и њен дивно урађен фрескопис, тако је задивљујућа и историја ове древне светиње, препуна духовности, подвига, хришћанских врлина, али и препуна страдања.

“Ове дивне фреске, које датирају с почетка 17. вијека, на жалост, су много оштећене, што указује на бројна страдања Добриловине, а са њом и на страдања нашег народа. Све то говори да смо народ Божији, који обасјава свјетлост и милост Божија, да смо народ Христов, који носи крст свој и који, у овом животу, иде путем Христовим. То је страдални пут, пут крста, али и пут славе, пут самораспећа за љубав и милост Божију, за своје и спасење својих ближњих.“

“Много је лијепих светиња у нашој Цркви, а нарочито су лијепе оне ријетке, скровите светиње, које привлаче својом тишином и духовном љепотом, као што је манастир Добриловина. Уобичајили смо да се, сваке године у току Великог поста, овдје саберемо, да се заједно Богу и Светом Георгију помолимо, да се причестимо Светим тајнама Христовим, да примимо светињу, да добијемо духовну снагу и силу да бисмо носили свој крст, да бисмо ишли путем Божијим, да бисмо слиједили Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Ако тако идемо и тако живимо, онда слиједимо наше претке и свјетилнике манастира Добриловине, велике монахе и подвижнике, који су били велики ослонац и духовне вође овог народа“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије и на крају своје бесједе закључио:

“Не треба заборавити да је, крајем 17. вијека, наш Свети Патријарх Арсеније Чарнојевић, свраћао у ову светињу и са собом повео архимандрита Василија да, у вријеме Часног поста, исповиједа народ и свештенство куда буде проходио. А стизао је до Никшића, Цетиња и приморја, и свуда га је пратио архимандрит манастира Добриловине, велики духовник Василије, о коме постоји мало писаних докумената. Осим њега и Теодосије, Теодор, Максим и многи други монаси, који су, на жалост, потиснути у таму заборава. Хвала Богу, у новије вријеме, расте интересовање за ову нашу древну светињу. Све чешће људи од знања и интересовања свраћају овдје да освете своје очи љепотом манастира Добриловине, љепотом његових архитектонских облика и љепотом његових фресака и да се одухове духовношћу коју чува манастир Добриловина.“

[Guest]

Крст, сачињен у славу Божију, има освећујуће дејство за оне који му, са поштовањем и љубављу, приступају

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, на Крстопоклону недјељу, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светих Архангела Михаила и Гаврила у Андријевици. У овом светом храму је Часни крст, који је донесен из Јерусалима и освећен на гробу Господњем, а прије неколико година, у току Великог поста, крст је источио свето миро.

Преосвећеном Епископу Јоаникију је саслуживало свештенство архијерејског намјесништва беранско-андријевичког и свештенослужитељи монашке заједнице Ђурђевих Ступова. Празничној Литургији присуствовао је, у великом броју, вјерни народ андријевичког краја, којима се ријечима архипастирске бесједе обратио Његово Преосвештенство, говорећи о тајни Часног крста и распећа Христовог, који се поистовјећују са тајном Божанске љубави. Господ је своју љубав према роду људском, рекао је Владика Јоаникије, показао, не само на тај начин што је створио човјека боголиким и обдарио га умом, осјећањем, вољом и другим преимућствима, која посједује у односу на остала бића у овом свијету.

“Своју љубав према сваком од нас Господ је показао још више тиме што је дошао у овај свијет, што се, из љубави према роду људском, оваплотио и постао човјек, постао као један од нас. Он, Кога ни Небо над небесима, ни сва васиона, ни сви космички простори обухватити не могу, из љубави се саобразио нама и дошао у овај свијет тјескобе, гријеха и таме да би нас извео из ограничења, из гријеха, да би нас обожио, да би нас просвијетлио и то тако што нам је устројио спасење у нашој људској природи. Господ је примио нашу природу и обожио је да би нам свима дао могућност обожења и сједињења са Њим.“

“Дјело спасења рода људског Господ је извршио својом жртвом да би нас својом љубављу оплеменио. Он је излио своју животворну крв на Крсту, страдајући за грешни род људски, да би својом крвљу обновио нашу природу, да би обновио наше заједништво и међусобну љубав, да би нас препородио, осветио и учинио богоподобнима и богодоличнима, да би нас удостојио заједнице са Богом, да би нас удостојио вјечног живота, изливањем своје животворне крви и приношењем Своје жртве за нас и за наше спасење“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Својим страдањем Господ је нама дао слободу, ослободио нас од гријеха, очистио, осветио и Својим васкрсењем нам даровао нови живот, ново биће, нову радост. Али, истакао је Преосвећени владика Г. Јоаникије, васкрсењу је претходио Велики петак, односно крсно страдање Христово и зато, поштујући Његова страдања, сваки истински хришћанин поштује и Крст на коме је Он разапет.

“А крсно дрво је примило освећење од страдања Христових, од Његове животворне крви којом је покропљен Часни крст. Хришћани су, кроз сва времена, поштовали крст Господњи, осјењивали се знаком часног и животворног крста и призивали милост Божију у све дане свог живота. На тај начин исповиједали су истину о доласку Сина Божијег Господа Исуса Христа у овај свијет, истину о Његовом страдању и Његовом васкрсењу.“

“Пошто је послије Великог петка, послије Христовог страдања и Његове смрти дошао дан васкрсења Његовог, крст је постао знак Христовог страдања, Христове жртве, а, истовремено, и знак Христовог васкрсења и Његове славе. Знак Часног крста је знак свега онога што је Господ учинио у овом свијету, устројавајући наше спасење. Христов крст, који је пронашла Света царица Јелена у Јерусалиму, одмах је показао своју чудотворну силу. Када се хришћани осјењују знаком крста примају освећење од знака крста и сваки крст, који је сачињен у славу Божију и у спомен страдања Христових, има освећујуће дејство за све оне који му, са поштовањем и љубављу, приступају.“

У храму Светих Архангела у Андријевици, гдје је, на Крстопоклону недјељу, служена Света служба, пројавила се, према ријечима Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, милост Божија преко Часног крста, који је донесен из Јерусалима и освећен на гробу Господњем. Тај крст је, у току Часног поста, прије неколико година, источио Свето миро и орошавао се током цијелог Васкршњег поста, чему су свједоци били свештеници и многи од вјерних.

“И данас се на овом крсту виде знаци изливања Светог мира, а Свето миро указује на присуство и дејства Светог Духа и, ево, овдје имамо велику светињу Часни крст, који је осјењен милошћу Божијом, преко кога се показала Божија благодат и милост. Зато смо у Крстопоклону недјељу, средишњу недјељу Часног поста, уобичајили да овдје, у храму Светих арханђела Михаила и Гаврила, служимо Свету службу Божију, да се Богу помолимо, да се укријепимо милошћу Божијом и дејством Часног крста Господњег, да бисмо, у све дане свог живота ишли путем Господњим.“

“Да бисмо се оплемењивали и просвећивали љубављу Божијом, да бисмо и ми, дејством Часног крста, били способни да покажемо љубав према Богу и према ближњима својим, да нас љубав Божија оплемени и препороди, а љубављу можемо бити испуњени једино ако се приближимо Извору бесконачне Божанске љубави, а то је Господ Исус Христос. Ако се Њему приближавамо онда се приближавамо Извору живота, напајамо се са извора Господње благодати, Господње милости, оспособљујемо се да у овом животу чинимо добро и идемо путем добрим и спасоносним“, казао је Преосвећени Епископ, благосиљајући сабрани народ са жељом да дани Часног поста свима буду на здравље и на спасење и да празник Христовог Васкрсења дочекају у радости.

[Guest]

Радујмо се, нађимо мир у Духу Светом

На Крстопоклону недјељу, 18. марта Света Литургија служена је у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.

Литургијом је началствовао протојереј-ставрофор Алекса Павловић, уз саслужење протојереја-ставрофора Марка Ђурковића, протосинђела Никифора Миловића, секретара Епархијског Управног одбора Епархије будимљанско-никшићке, јереја Слободана Јокића, архијерејског намјесника никшићког и ђакона мр Николе Маројевића.

Након читања Светог Јеванђеља бројним вјерницима, сабраним у светом богослужењу, бесједом се обратио јереј Слободан Јокић, говорећи о Тајни крста Господњег и позиву који је Господ упутио вјернима ријечима: “Ко хоће да иде за Мном нека узме крст свој и нека крене“.

“Шта значи узети крст Господњи и кренути за Господом? Значи свједочити сваког тренутка свог живота да носимо крст Господњи, да смо хришћани, да чинимо дјела достојна човјека хришћанина, а не само да будемо хришћани на ријечима. Неће онај који само изговара ријеч Божију задобити Царство Небеско, јер су од ријечи много важнија дјела, треба, значи, узети крст и кренути за Господом. Узети крст, као највеће знамење којим је побијеђена смрт и преко кога је дошло васкрсење за које се припремамо, које очекујемо и које прослављамо сваке недјеље.“

“Носити крст значи имати мир и радост у Духу Светом. Највећа, можда и најљепша заповијест је радовати се, “Радујте се свагда и опет кажем радујте се“, каже апостол“, поручио је отац Слободан.

Он је казао да је свијет у коме живимо пун туге, тешкоћа и страдања. У таквом свијету човјек је преплашен, као срна о којој говори отац Јустин. Страх је нестао и срна се обрадовала тек када је дошао Свеблаги и Свемилостиви Христос, када је видјела Богочовјека да иде земљом и да све зове да крену за Њим.

“Тако и ми, браћо и сестре, треба да се радујемо и да се веселимо. Не можемо бити хришћани, а бити тужни. Туга кад се и деси, јер смо људи, не смије да нас савлада, нити да нас тешкоће савладају, него, треба увијек да се радујемо и нађемо мир у Духу Светом. Достојевски је рекао “Љепота ће спасити свијет“, а ми можемо да се храбримо и укрепљујемо говорећи да ће радост спасити свијет. И кад послије ове службе, на којој се причешћујемо и бивамо једно са Господом, одемо из цркве треба овом свијету да носимо радост, да му носимо радост и наду, и крст Господњи, који је радост и нада и који је васкрсење. Погледајте сцену Распећа Господњег у манастиру Студеници, и видјећете да на лицу Господа Исуса Христа, Који је на крсту, нема туге и нема смрти, него постоји само блажени осмјех и радост, јер је смрт побијеђена, јер је васкрсење оно које је надвладало“, истакао је јереј Слободан Јокић.

И Господ је, казао је отац Слободан, пустио сузу за својим пријатељем Лазаром, али је од сузе много важнија радост што ће он васкрснути, што је Господ васкрсењем Лазаревим предсказао Своје васкрсење и све нас позвао у живот вјечни.

“И зато смо Господњи само ако смо радосни. Радост је на Небу, анђели славослове Бога, славослове Га пјесмом: “Слава на висини Богу“, и увијек пјевају, увијек су радосни. Царство Небеско је радост, јер смо тамо увијек са Господом, тамо смо са ближњима својима, тамо се увијек слави Господ пуног срца и чисте душе. Тамо смо сви заједно и причешћујемо се Господом. Можда смо изгубили неког ближњег, можда нас је, тренутно, нека велика мука притисла, али ако смо Господњи наћи ћемо мир и радост у Духу Светом.“

“Тешко је и није нимало лако, рећи ћете, али само ако тако будемо поступали бићемо Божији. “У миру изиђимо“ позивамо ми свештеници на крају службе и вас и себе, да носимо мир и љубав овом свијету за који смо одговорни, јер нам је дато да познамо Господа, да идемо и свједочимо да је васкрсао Господ, да понесемо крст свој. Сваки човјек је крст, раширите руке и видјећете крст уписан у вама, а кроз тај крст бива и васкрсење, рекао је свештеник Јокић, закључујући своју бесједу ријечима:

“Ако тако будемо живјели, бићемо Божији, призваћемо и друге на радост, на вечеру Господњу. И како можемо бити тужни ако знамо да само један тренутак нас дијели да будемо са Богом. Станимо, осврнимо се, сачекајмо, помолимо се Богу и видјећемо да Господ чека раширених руку и чека нас да уђемо у радост Његовог загрљаја.“

[Guest]

На Жабљаку одржан редовни годишњи састанак свештенства Епархије будимљанско-никшићке

На празник Светих мученика Севастијских 22. марта 2012, обављено је редовно годишње сабрање свештенства Епархије Будимљанско-никшићке на Жабљаку.

Сабрање је започело Светом архијерејском Литургијом, а послије свете службе свештеници и старјешине манастирâ из цијеле Епархије, сабрали су се у новом парохијском дому. Састанком је предсједавао надлежни архијереј Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

На самом почетку сабрања духовно слово је одржао Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, говорећи о значају празника Светих 40 мученика Севастијских, који могу да послуже као узор у служењу Господу. При томе је нарочито подвукао да је исти значај служења и онда и данас, и да су од посебног значаја ревност и труд у свештеничкој служби. Неопходно је да се са проблемима суочавамо као прави људи, уз послушање и самопрегоран рад на Њиви Господњој, и тада ће и Црква одољети бројним искушењима, која доноси собом живот у савременом друштву.

Након извјештаја архијерејских намјесника приступило се разматрању актуелних проблема са којима се сусреће Црква. Највише ријечи је било о пастирском раду свештенства и о духовном стању у којем се налази вјерни народ. Размотрене су, такође, могућности унапређења јеванђељске мисије, подвлачећи нарочито значај парохијских заједница.

С посебном пажњом анализирани су проблеми око регулисања боравка и осигурања свештеника. Констатујући да се ради о вишеслојном проблему, закључено је да је неопходно да држава Црна Гора на ваљан и правно утемељен начин регулише односе са Српском Православном Црквом, из чега ће произићи и рјешење овог горућег проблема за свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке.

Проводећи дане Часног поста у молитви за умножење мира и љубави, свим вјернима и свим људима добре воље честитамо долазећи празник Васкрсења Христовог, поздрављајући вас радосним и свеобнављајућим поздравом:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Информативна служба Епархије Будимљанско-никшићке

[Guest]

Литургија Пређеосвећених дарова и братски састанак свештенства на Жабљаку

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на празник Светих 40 мученика Севастијских, у четвртак 22. марта, Свету Литургију Пређеосвећених дарова у храму Преображења Господњег на Жабљаку.

Након богослужења одржан је братски састанак са исповијешћу свештенства и монаштва Епархије будимљанско-никшићке

У Литургији Пређеосвећених дарова Божијих, коју је, поводом празника Младенаца, Преосвећени Епископ служио у Саборној цркви на Жабљаку, саслуживало је бројно свештенство и свештеномонаштво Епархије будимљанско-никшићке.

Сабраним свештенослужитељима и вјерном народу бесједио је Владика Јоаникије, осврнувши се, најприје на причу из Светог Јеванђеља о групи оних беспослених људи, који су били у потрази за послом и зарадом, а које је, за пристојну плату, на рад у свом винограду ангажовао један добар домаћин. Пред крај дана, казао је у свом архипастирском слову Његово Преосвештенство, угледни домаћин је упослио још неколико радника, а по обављеном послу једнако је платио свима, како онима који су дошли при крају, тако и онима који су радили од почетка.

„Овај добри и угледни домаћин, драга браћо и сестре, је, заправо, Господ Бог Коме служимо, а они који служе Господу биће награђени. Међутим, да наша служба не буде мотивисана само платом, нарочито, не материјалном платом. А зар није част за сваког ко се нађе у светој служби да буде истинити слуга Божији, било да је свештеник или хришћанин, јер смо сви ми, вјерујући у служби Господу, сви они који су крштени и који су свјесни достојанства, примљеног на Светом крштењу, који су помазани Светим миром и на којима је благодат Светог Духа, која их не напушта у свим данима њиховог живота“.

„Да ми, који смо удостојени те службе у било ком позиву и на било ком мјесту, не будемо као они који раде само за плату као најамници. Треба да смо свјесни те части и да се изнутра изграђујемо. Код оних који нијесу благодарни, појављује се завист и пакост, а то су они који се не изграђују изнутра, духовно. Чим у њима нема благодарности Богу, одмах се појављује завист, јер ако се људско срце, мисао, ум, осјећања не оплемењују она закржљавају, испуњавају се лошим садржајем. Као кад једно дрво, које сте засадили, не напредује, већ оно назадује и полако гине и то се може видјети свуда у природи. А ко је у овој јеванђељској причи онај што је дошао на крају посла? То је свако онај који зна дуго да чека, који има вољу и који се испунио благодарношћу због избора да управо њега прими тај господар и угледни човјек, који је заправо слика Божија“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.

Он је, потом, говорио о празнику Светих 40 мученика Севастијских , који се славе у данима Великог поста. Свети мученици Севастијски, према ријечима Преосвећеног Владике, нијесу били ни епископи, ни свештеници, ни калуђери, него само хришћани, али су, у тој мјери били ревносне слуге Божије и војници Цара Небеског и бесмртног, да су своју вјеру посвједочили мученичком смрћу.

„И нијесу зажалили да животе жртвују за потврду своје свете вјере и за вјерност свом Господу, а то су оне слуге Божије који су своје срце испуњавали благодарношћу, храброшћу, жртвеношћу. Читајући њихово житије видимо да један међу њима, није био спреман на мучеништво, него се у посљедњем моменту поколебао, што значи да се није био добро спремио, да се затекао неспреман међу спремнима и он је, на жалост, одступио. Али, слава Божија је обасјала мученике још док су били у подвигу мучеништва, још док су били у овом свијету. Један од незнабожаца, који је видио небеске вијенце, како силазе на њихове главе, и како их Господ већ овдје овјенчава вијенцем непролазне славе, зажелио је у том тренутку да буде са њима, да и он добије ту славу. Господ је, умјесто онога који је отпао, узео овог незнабошца, који је био спреман да страда са мученицима и тако надокнадио број од 40 мученика.“

„Да користимо, драга браћо и сестре, све дане свог живота да овоземаљско вријеме испунимо како ваља, а испунићемо га, једино, ако се трудимо око своје душе, ако се трудимо да у времену, које лети, које пролази, које је варљиво, достигнемо вјечност, ако се трудимо да се сјединимо са Христом Господом у Коме је и живот и вјечност и вјечно Царство Његово, ако се трудимо да постанемо саслужитељи Њему, Који је усавршитељ наше Свете вјере, који је основоположник нашег спасења. А Он је дошао у овај свијет у виду слуге, да би послужио нашем спасењу и да би принио Себе на жртву, као што је рекао: „Дошао сам, не да ми служе, него да служим“. Таквом Господу и ми да служимо, Ономе Који је живот свој дао за наше искупљење“, закључио је на крају бесједе Његово Преосвештенство Епископ Г. Јоаникије.

У току литургије обављена је редовна годишња исповијест свештенства Епархије будимљанско-никшићке, коју, већ неколико година, обавља протојереј-ставрофор Милутин Андрић, парох билећки.

Након литургијског сабрања у сали Парохијског дома одржан је братски састанак парохијског свештенства наше Епархије, након чега је, захваљујући организацији Црквене општине Жабљак, приређена трпеза љубави.

[Guest]

Молитвено сјећање на страдале жртве НАТО бомбардовања

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је у суботу 24. марта Свету заупокојену Литургију у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.

Саслуживало је свештенство Епархије будиљанско-никшићке: јереј Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки, јереј Миодраг Тодоровић, старјешина никшићког Саборног храма, свештеник Остоја Кнежевић, ђакон Никола Маројевић и јерођакон Антоније Корунић, сабрат манастира Ђурђеви Ступови.

Светим тајнама Тијела и Крви Христове приступили су бројни вјерници, који

су, на четврту суботу Великог и Часног Васкршњег поста, присуствовали Светом богослужењу.

На овај дан навршава се 13 година од када су почели ваздушни напади НАТО снага на Србију и Црну Гору, односно тадашњу СРЈ. Током овог бомбардовања, за 78 дана, је убијено око 2.500, а рањено и повријеђено око 12.500 људи. Уз молитвено сјећање невино страдалих жртава НАТО бомбардовања Преосвећени Епископ је са свештенством у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, служио парастос.

[Guest]

Призвани смо да живимо као синови свјетлости, као дјеца Божија

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је 25. марта, у Четврту недјељу Великог и Часног поста, а на празник Преподобног Симеона Новог Богослова, Свету Архијерејску Литургију у манастиру Косијереву у Петровићима код Никшића.

Током свете службе Божије, у којој је саслуживало неколико свештеника и свештеномонаха Епархије будимљанско-никшићке, Преосвећени Епископ Г. Јоаникије се сабраном народу обратио литургијском бесједом, говорећи о овоземаљском времену које смо призвани да, током свог живота, испунимо саображавајући Господу и трудећи се, да кроз вријеме, достигнемо виши смисао, односно оне непролазне вриједности вјечног живота.

“Сви смо ми, драга браћо и сестре, синови свјетлости, јер смо синови Оца нашег Небеског, јер смо сви усиновљени Богу. Дјеца свјетлости постали смо кроз свето крштење, кроз свето миропомазање, а то потврђујемо својим хришћанским животом, долазећи редовно у цркву, молећи се Богу, обраћајући се Оцу нашем Небеском, Који је извор мира, извор доброте, извор мудрости, извор оне свјетлости која обасјава путеве нашег живота ка спасењу. Ово наше вријеме, у које нас је Бог послао у овај свијет, које има много тешкоћа, много злобе демонске, а и људске, изузетно је варљиво.“

“Празнини овоземаљског времена можемо дати смисао и значај, ако се трудимо да додирнемо вјечност, ако се трудимо да дане нашег живота испунимо смислом тражења спасења, идењем путем Господњим, ношењем крста, молећи се Богу, онако као што Свети апостол Павле каже „појући у псалмима, пјесмама и химнама духовним“, чиме нас заправо позива да учествујемо у светим богослужењима, јер, када долазимо на молитву, нарочито, на свенародну молитву, саборну свету службу, ми излазимо пред лице Божије, долазимо у дом Оца нашег Небеског, а Господ Бог жели да нас види сабране све, као своју дјецу у свом дому, и да нас обасја очинском љубављу и милошћу, да нас помилује и нахрани Небеским хљебом, хљебом вјечног живота у коме је, заправо, Он сам, јер нам даје самог Себе и жртвује Себе самог за нас“, рекао је Епископ будимљанско-никшићки.

Он је казао су сви хришћани удостојени те славе да буду саслужитељи и сарадници Божији, не само свештеници него сви који су крштени у име Оца и Сина и Светог Духа. Сви су постали саслужитељи Господњи, свима су отворена врата храма Господњег и дата могућност да учествују у светим службама активно.

“У цркви постоје разне службе: епископска, свештеничка, ђаконска, постоје и оне припремне, као што су чтец и појац, али треба да знамо да се сваки хришћанин, на неки начин, може сматрати свештеником, јер је учесник у светој служби Божијој и саслужитељ свештенику на богослужењима. Зато је веома важно да се, када долазимо у храм, осјећамо као активни учесници свете службе Божије, а не као пасивни посматрачи, јер се приноси молитва Богу, врши се света служба, а Господ увијек, преко свете службе, излива своју безмјерну љубав и милост на народ, без обзира да ли служи један или више свештеника и без обзира колико је вјерних у цркви. Наравно, богоугоднија је већа заједница и Богу је драже и милије, али, Он ће помиловати оне који Му служе, без обзира колико народа долазило у цркву.“

Према ријечима Преосвећеног владике Г. Јоаникија треба непрестано да водимо рачуна о томе како живимо и да ли се, као што каже апостол Павле владамо као хришћани, да ли смо свјесни нашег призвања да живимо као дјеца Божија и као синови свјетлости.

“Да ли своје овоземаљско вријеме користимо на спасење, да нам живот овдје на земљи не буде само ређање дана, па кад се изброје дани нашег живота, погледамо уназад и не видимо неког нарочитог смисла. Они који су служили Богу, када погледају у прошле дане свог живота, виде их испуњеним, јер су они, увијек, гледали у будућност, јер су се, увијек, саображавали своме Господу и трудили се да, кроз вријеме, достигну вјечност, да достигну виши смисао и непролазне вриједности, да се нахране небеским хљебом и да се испуне вјечним животом, који нам је Христос Господ дао када је дошао у овај свијет својом жртвом, својим крстом и својим васкрсењем.“

“На таквом путу, путу Господа нашег Исуса Христа имамо добре примјере. Један од њих је и Свети Јован Лествичник, кога данас прослављамо, преподобни монах на Гори Синајској, који се подвизавао у пустињи, а касније постао игуман великог Синајског манастира, који је Христа Господа носио у своме срцу и у својој души, у тијелу своме светом. Направио је стан Богу живом, са Њим се сјединио, добио вјечно и непролазно духовно богатство, које је право истинско богатство. Ко иде само за земаљским добрима и богатствима, испостави се да је човјек који нема довољно разума, а они који имају мудрости, трудећи се да изврше своје земаљске обавезе у породици, дому, друштву, заједници никада не заборављају да изврше и оно што је најважније – да се постарају о својој души“, нагласио је Његово Преосвештенство Епископ Јоаникије, завршавајући своју литургијску поуку ријечима:

“Родитељи су, осим што брину да своју дјецу подигну, да их васпитају, отхране и упуте на добри пут, превасходно дужни да их науче вјери православној и обогате духовним богатством, да оплемене њихове душе и дају им оно што прави родитељ треба да да свом дјетету, а то је право васпитање – да га научи правим вриједностима, како би њихова дјеца постала узорно потомство, која су на понос, не само породици него и цијелом народу.“

“Нема ништа љепше него видјети младе људе који су васпитани и честити, а тога има у нашем народу још увијек. Има оне старе честитости, која се сачувала код наше дјеце и често су млади нараштај честитији, бољи, поштенији и богопријемчивији од нас старијих генерација. То Господ показује своју милост према нашем народу.“

Послије Свете Литургије, у којој су сабрани вјерници приступили Светом причешћу, у гостопримници манастира Косијерева је одржан састанак Одбора за изградњу храма Светог свештеномученика Атиногена на Вучјем долу.

[Guest]

Вјером прекорачујемо границе овог свијета

На Четврту недјељу Великог и Часног Васкршњег поста, 25. марта 2012. Света Литургија служена је у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу.

Литургију је служило свештенство архијерејског намјесништва никшићког: протојереј-ставрофор Марко Ђурковић, са свештеницима Слободаном Јокићем, Данилом Зиројевићем, Миодрагом Тодоровићем и ђаконом Николом Маројевићем.

Вјерном народу, сабраном у светом богослужењу, након читања Светог Јеванђеља, бесједио је ђакон мр Никола Маројевић. Он је казао да од вјере, “тог небеског дара и залоге вјечног живота“ нема већег чуда у животу човјековом. Ако нема вјере у божанско, ако нема неког свише ко ће дати смисао људској егзистенцији човјек, према ријечима ђакона Маројевића, не може да живи у врлини, јер је човјек створено, самим тим и пропадљиво биће, и за њега не постоји излаз уколико не прихвати своју коначност у овом животу.

“Човјек који има вјеру – који вјерује – све може, зато што је вјера та која обликује његов живот. Вјера није привезак, амблем, који човјек носи као статусни симбол. Вјера је начин живота. То је небески образац земаљског живљења. Једино вјером прекорачујемо границе овог свијета, и једино нам она даје наду у спасење и у виши свијет, у коме је сачувана духовна љепота и спремност на жртву за ближњег. Љубав даје крила вјери. Љубав према Богу и према ближњем. Зато су важне ове двије заповијести. Ко има љубав има све! Пакао није неки узаврели котао, пакао је не вољети више. Одсуство љубави је смрт за човјека. Томе води све веће отуђење човјека од другог човјека и од творевине. Зато се природа буни и свако мало дешава се неки поремећај“, рекао је ђакон Никола Маројевић.

Трагање за смислом живота, нагласио је он, човјека чини личношћу, која је тајанствена и недокучива за оба свијета. Људско срце, у коме се, према ријечима ђакона Маројевића, води борба између Бога и ђавола, јесте исходиште и жижна тачка човјековог унутарњег бића, због чега је важан сваки наш поступак, и ријечи и дјела.

“Хришћани имају велику одговорност пред Богом и човјеком. Нисмо ми овдје дошли да будемо мед земљи, него со (Мт. 5, 13). Зато су бројна и разнолика искушења која нападају човјека. Она често помућују ум, слабе расуђивање, гуше нерве, али и престају, кад у молитву прерасту тешкоће, које често изгледају непремостиве. Пост и молитва су несавладиво оружје. То нам најбоље показује Јеванђеље о ђавоиманом. Видимо бјесомучног, несрећног човјека опхрваног демонским нападима. Отац га приводи Христу немоћан пред злим дусима. Христос му даје наду у спасење: Ако можеш вјеровати, све је могуће ономе који вјерује (Мк. 9, 23). Његове ријечи превазилазе овај појединачни случај. Њихово значење је универзално људско. Важе за сва времена и сваког човјека. У њима је садржано човјеково есхатолошко назначење.“

“Човјек није створен да буде потркалиште демона и демонских сила, ма како оне наоко изгледале моћне. Демонске силе, зли духови, постају плијен ништавила – а човјекова душа храм живога Бога, стјециште вјечног, непролазног, непропадљивог живота. Христос је за хришћане мјера свих ствари, а читава скала вриједности живота и историје јесте христоцентрична. Циљ историје и човјековог живота, посматрано из угла хришћанске философије, постаје сусрет са Христом. Стога и ми вапијемо: Вјерујем Господе, помози мојему невјерју! (Мк. 9, 24)“, поручио је на крају бесједе ђакон Никола Маројевић.

[Guest]

Школа вјеронауке у Шавнику добила простор за рад

У оквиру активности које, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, спроводи на обнови црквеног и духовног живота у својој парохији, јереј Драженко Ристић, парох шавнички покренуо је и школу вјеронауке у овом мјесту.

Часови су почели крајем јануара и због недостатка адекватног простора настава се изводила у цркви Светог великомученика Георгија у самом Шавнику. За стицање и проширивање основног знања из вјероунаке до сада се пријавило 15 полазника и то су дјеца, махом, основношколског узраста. Часове држи надлежни парох, који изражава наду да ће временом бити и више заинтересованих, јер ће дјеца, сматра свештеник Драженко Ристић, учећи се вјеронауци, свој примјер преносити осталима, па ће и шира заједница увидјети да су часови вјеронауке од користи како за појединца, тако и за друштво у цјелини.

Извођење наставе у шавничкој Саборној цркви је, усљед јаке зиме, било неусловно, нарочито током снијежног невремена, које је у фебруару погодило сјевер Црне Горе.

У међувремену су, захваљујући људима добре воље, обезбијеђени бољи услови за извођење наставе. Часови у новом простору почеће да се одржавају врло брзо, чим се просторија, која је дата на коришћење за потребе часова вјеронауке, приведе намјени.