Свето причешће

[Guest - . . .-]

Još jedna tema o pričešću i Crkvi

Пост и Литургија (Св. Причешће)

[w.a.mozart]

Моцартово објашњење ми се чини тачним, што се тиче страха Божјег...

samo da dodam... to sam upamtio iz nekog crkvenog kalaendara svog pokojnog dede iz 72-3. godine... da je strah Božiji strah da otpadnemo od Boga a ne prost strah od Boga-neki sveštenik tadašnji iz Bg je pisao o tome baš- nekada su crkveni kalendari bili kao časopisi... mnogo bolji nego sad-eto, nešto je i starije bilo bolje

ako se setim skeniraću ga kad budem u prilici da uzmem taj kalendar-nije mi ovde, vrlo zanimljiv

[w.a.mozart]

Otac Sava je na nas prenosio svetotacko znanje onako kako je njega ucio Sv.Nikolaj Velimirovic i arhimandrit Gavrilo Raletinacki!Moram ovde preneti reci jedne monahinje koja je monahinja vise od sedamdeset godina kad je jedan vladika pre nekog vremena ,opominjo da je pogresno staro sluzenje , i da treba sto cesce da se pricescuju verni i jos mnogo toga a onda je monahinja pitala vladiku,, Pa preosveceni po tom ispade da sam ja celi zivot moj monaski provela u zabludi i u grehu da sam neispravno zivela ? onda ja ovu mantiju da skinem i okacim na dut u portu i odem iz manastira .! Sto cu ja u svetinji kad zivim napako .!Mene je malo ostalo vremena na ovom svetu i neverujem da cu uspeti po ovom novom da iskajem predjasnje zivljene i da se tako spasem ! ! Moj vladiko ja i da hocu drugce nemogu pa ako cu u pakao gde su moje setre i majke idem ja nisam od nji nista bolja samo gora!,,

ne znam da li si upićen u to ali svetitelji imaju medjusobno suprotne izjave o nekim stvarima a to nije sporno jer svet je onaj ko se osvećuje svetinjom-pričešćem- a ne onaj ko je nepogrešiv

A ta monahinja je pitala vladiku i sama dala odgovor... pomalo mi zvuči kao ona mati što reče da je u manastir sve, od viljuške pa dalje prešlo preko njenih ruku i da je u manastir uložila mladost

[banana]

Ovo su stavovi oSave i njegov blagoslov,ne moze vaziti za citavu vaseljenu.Ovi stavovi nisu odluka sabornog uma crkve.

[Милан Меденица :)]

не треба да важе ни за кога, делови су потпуно нецрквени и неутемељени.

имате две теме у мом потпису, било би лепо да их прелистате па да наставимо а додао бих одокативно пар ствари на које треба посебно обратити пажњу

Јер не примисте дух ропства, опет да се бојите; него примисте Дух посиначки, којим вичемо: Ава, Оче!

Римљанима посланица, глава 8, стих 15

и опет топло препочујем линк који је @@Александар Милојков већ поставио, поготово треба обратити пажњу колико је мало потребно за одговор да је редовно причешћивање неопходно, корисно и спасоносно, а колико пуно неутемељених приговора на то, до детаља обрађени од стране два велика светитеља Цркве

свети Никодим Светогорац (Агиорит) и свети Макарије, епископ Коринтски

ДУШЕКОРИСНА КЊИГА О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА

[Evgenik]

Да се не лажемо - пост је дијета, и нема те дијете која ће те учинити "достојним" (потпуно јеретички израз који се усталио код тзв "старотараца").

Прича о "седам дана на води" јесте ЕПИТИМИЈСКИ ПОСТ који су наши свештеници и свештеномонаси задавали

као НАЈБЛАЖУ МЕРУ за оне који су отпали од свете Цркве у доба комунизма и свеоште апостасије у Срба.

На жалост, многи су заборавили зашто се ова мјера задавала, те је многима постало "уобичајено и правило" да је немогуће приступити св.Причешћу без тих фамозних седам дана, међутим чему епитимијски пост за људе који више од пола године проводе у посту, а читаву годину у молитви и покајању?

То је врло добро знао и блаженопочивши Патријарх Павле који је оне које је исповиједао пуштао да се причешћују и у обичне седмичне дане.

Правило сваком хришћанину јесте:

кад је пост - пости,

када згрешиш - покај се и исповеди

кад је Литургија - причести се.

Наш је проблем јер толеришемо и постало нам је "нормално" да неко дође у храм само на Ваксрс и на Божић,

па је и логично да се таквоме намеће епитимијски (ванкалендарски) пост, али заиста није логично рушити литургијску заједницу

и од Тијела Христовог које НАСТАЈЕ ПРИЧЕШЋИВАЊЕМ ВЈЕРНИХ да силом откидамо поједине вјернике без ваљаних разлога

(нису били на дијети кад није прописано или сличне лудости).

Тако се ствара нова, и потпуно искварена и антихришћанска логика, по којој, колико видимо, многи данас чисте савјести живе:

блудничиш, свађаш се, оговараш, осуђујеш, моралишеш другима, опијаш се и ко зна шта све не - онда фино опалиш седам дана поста+исповијест

и ето те - "достојан" се причестиш. На жалост знам много, много људи који овако живе и које и свештници сматрају "добрим и честитим" свијетом,

а људе чије су породице дословно мале манастирске обитељи и који су на свих седамдесетак Литургија годишње у храму, моле се и посте редовно,

ми враћамо са св.Причешћа јер "јуче је био мрсан дан", па тако се служење Литургије 2 и 3 дан Ускрса и Божића тотално обесмисли јер се служи без причасника,

и тиме од св.Литурије која је прије свега Мистерион, Тајна над Тајнама, прави некакав "благочестиви духовни концерт".

Ми се прије свега морамо под хитно образовати и информисати по питању апостолских учења односно литургике,

па тек онда са тим знањем извлачити закључике и установљавати некаква локална правила и каноне.

[Ламех]

У овој расправи постоји једно ограничење које, чини ми се, често заобилазимо. То је да када говоримо о причешћу верних сви некако сањалачки имамо у глави слику о пуној Цркви народа који долази на литургију и при том та пуна Црква је готово сав српски народ и ини. Међутим, ситуација је сасвим другачија. Свега око 1-3% оних који се изјашњавају као православни иду редовно у Цркву и живе хришћански. Е, ако ти људи посте све постове, моле се Богу, подвизавају, исповедају о њима не треба расуђивати као о уљезима који повремено уђу у Цркву да упале свећу. Треба ли такве лишити причешћа?

А о овима који повремено долазе (привх недеља постова или како им дуне) можемо да расправљамо...

[w.a.mozart]

odakle ti podaci o procentima

[Ламех]

Чини ми се да сам их негде прочитао, и то у неколико наврата. При том, проценти су били утврђени не баш неким прецизним статистичким методом, али ето. У главном, људи из Цркве су их прокламовали.

Поред тога, гледам моју парохијску заједницу. У насељу у којем ја живим има око 10000 становника, свештеници у својој парохији имају (неки се изјашњавају као православни али не примају свештеника) око 2500 домова. Можда мање. А сваке недеље не буде више од 150 људи на литургији. Ето ти процента. При том то су већма исти људи. Варијације се крећу 10 горе-доле.

Но све да су и моје информације потпуно непоуздане, чињеница је да много мање људи долази у храмове редовно и живи хришћански у односу на број оних који се декларишу као православни.

[Давор73]

Ламех побратиме,да се не знамо ми из краја? 0409_feel 0403_feel ..Шалим се,код мене је преписана ситуација једино што насеље има 10Х више становника.Ето одакле сам извукао својих 10% верних,на чуђење појединаца.А ту сам претерао,мирне савести могу да кажем 1% ( словима ,,ЈЕДАН ПОСТО"). И та прича о стотинак истих људи из недеље у недељу....DEJA VU.

[Дејан]

Otac Sava je na nas prenosio svetotacko znanje onako kako je njega ucio Sv.Nikolaj Velimirovic i arhimandrit Gavrilo Raletinacki!Moram ovde preneti reci jedne monahinje koja je monahinja vise od sedamdeset godina kad je jedan vladika pre nekog vremena ,opominjo da je pogresno staro sluzenje , i da treba sto cesce da se pricescuju verni i jos mnogo toga a onda je monahinja pitala vladiku,, Pa preosveceni po tom ispade da sam ja celi zivot moj monaski provela u zabludi i u grehu da sam neispravno zivela ? onda ja ovu mantiju da skinem i okacim na dut u portu i odem iz manastira .! Sto cu ja u svetinji kad zivim napako .!Mene je malo ostalo vremena na ovom svetu i neverujem da cu uspeti po ovom novom da iskajem predjasnje zivljene i da se tako spasem ! ! Moj vladiko ja i da hocu drugce nemogu pa ako cu u pakao gde su moje setre i majke idem ja nisam od nji nista bolja samo gora!,,

Владика Георгије канадски је поводом Литургиских "реформи" односно обнове рекао,драго ми је да сам постављен за преседника комисије јер док сам ја служио Литрургију ,многи су били у пеленама.

Владика Атанасије Јефтић му је гениијално одговорио,епископ Георгије се понаша као да пре њега није било Литургије.

Дакле ова Литургиска пракса траје 200 година и одлично је што је ова монахиња ово рекла.

И моја мама кад је била мала сматрала је да свет постоји од њеног села па до Загреба а после тога ништа...

Јер ту видимо једну људску призму али не и теолошку.

Зар је наша теологија као наука спала ,са свом својом двехиљадегодишњом светоотачком теолошком мишљу , на једно,за не осудити,мишљење једне просте монахиње?

Ја разумем ту жену али како и она може свој живот да стави и пореди са 2000 година старом Црковом?

[Жика]

Evo na predlog o. Ivana da otvorim ovu temu.

Svi znamo za onaj jevandjelski citat iz besede na gori gde Hristos kaze da kad ocemo da prinesemo zrtvu da se najpre pomirimo sa svima i oprostimo im, sto oci tumace u smislu da pre pricesca treba da se pomirimo sa svima. No, sta u slucaju kad s nekim vec duze vreme imamo los odnos? Nemoguce je ocekivati da se odnosi izglade preko noci vec je za to potrebno vreme i dosta truda.

Sta raditi u takvim situacijama? Da li se pricescivati ili pauzirati dok se odnosi ne izglade u potpunosti?

Сматрам да се можемо причешћивати ако нисмо криви за свађу.

[Јадранка-Дервента]

Моје лично.Никада нисам љута више од 10 мин,брзо ме прође,и одмах рјешавам све несугласице,тако да са овим немам никаквих проблема и мирне душе изађем пред путир.

[Guest JelenaLela]

Uh, kad se nađem sa te strane da ja opraštam, to mi bude manje- više 'lako'... Ako se nađem sa strane da meni treba neko da oprosti... Uh, to je teži deo, treba da oprosti taj neko, da Bog oprosti i na kraju sami sebi da oprostimo... Nekako mi najlakše padne onos sa Bogom, On uvek ima dovoljno ljubavi da primi pokajanje. Ako osoba o koju zgreših ne može da primi moje iskreno pokajanje i molbu za oproštaj no ostane tvrda srca, onda nisam više ja ta kojoj treba molitva, već ta osoba. Zamislite da Bog ima dovoljno ljubavi da oprosti, a Čovek ne može. Onda se zaista treba moliti i upravo pričešćem i Hristom pomoći toj osobi da omekša srce i ispuni ga ljubavlju, jer gde ljubavi nema, onda nema ni milosrđa. Po meni bi tužnije bilo da i sebi uskratim pričešće pored sveg svog pokajanja i vere u dobro. No ni to ne na svoju ruku, sve po razrešenju sveštenika. To je bar moj stav.

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ

Причешћивање се врши према утврђеном чину после позива „Са страхом Божијим...". Оно није споредна радња да би се премештало после отпуста, или да се говори „Спаси, Боже, народ Твој..." и да се наставља јектенија и остатак свете литургије, а да за то време свештеник или ђакон причешћује народ са царских двери или споредних олтарских двери. То су нечувене и непобожне ствари, које су недопустиве и које нарушавају поредак и благољепије литургије. Ово се не може оправдати, ма колики да је број оних који се причешћују. Боље је да они који имају неодложне послове напусте богослужење, него да бива ово светогрђе, јер се заиста ради ο светогрђу. Свето причешће јесте синоним за свету евхаристију. То је најважнији моменат за сваког верника и за целу Цркву, која се храни хлебом живота и чашом спасења. Због тога, када се предвиђа да ће бити велики број причасника, њихово причешћивање треба да се правилно организује: да се наставља појање причасна, да се обезбеди више путира како би могли да причешћују сви свештеници и да се осигура савршени ред и благољепије. Свети канони забрањују ђакону да причешћује у присуству свештеника, али када је у питању велики број причасника може, по икономији, да причешћује и ђакон, ако нема других свештеника да помогну.

У уобичајеним околностима народ причешћује увек први по чину свештеник. Један или двојица ђакона стоје око њега и помажу. У време причешћивања народа наставља се, као што смо рекли, појање причасна. Верници, као и свештеници, причешћују се само од агнеца, јер се, по учењу отаца, само агнец, а не и честице, освећењем претвара у тело Христово. Када се предвиђа да ће велики број верника приступити светом причешћу, у свети путир се ставља само агнец, а не и честице.

Приступање светом причешћу је веома озбиљно, али и веома осетљиво питање. Наша заједница зна како се треба поставити према овом питању. Зна да се света литургија служи да би се причестили верници „на отпуштење грехова и на живот вечни", „да живот имају и да га имају у изобиљу" (Јн. 10, 10). Зна да, према исправном предању и древном чину, не би требало да се причешћују само они који имају забрану од духовника. Касније је, углавном због људске немарности, дошло до извртања овог поретка. На крају, познато је да су у XVIII веку светогорски монаси, који су били просвећени Духом Светим и били верни предању, такозвани Кољивари, учили и много учинили да верни народ Божији поново пронађе пут повратка предању Отаца. Од тада је постигнут велики напредак. На нашем Теолошком факултету би приступање светом причешћу требало да подсећа на добра времена древне Цркве. У овоме треба да помогну и духовници наших студената.

извор фотографије