Jump to content

Свето причешће

Оцени ову тему


Колико се често причешћујете?   

98 члановâ је гласало

  1. 1. Колико се често причешћујете?

    • Једном седмично или чешће.
      9
    • Једном у две седмице.
      7
    • Једном месечно.
      5
    • Једном у два месеца.
      2
    • Више пута у току сваког од 4 год. поста.
      11
    • По једном/два пута у току сваког од 4 год. поста.
      14
    • Два пута годишње.
      3
    • Једном годишње.
      2
    • Једном у току неколико година.
      5
    • Како кад... врло променљиво.
      3
    • Не причешћујем се.
      5
    • Не причешћујем се. Шта значи причестити се?
      0
    • на свакој Светој литургији
      27


Препоручена порука

[quote name=Милан Меденица :)' timestamp='1341080938' post='670192]

кад се не кајеш и добијеш епитимију.

епитимија треба да буде крајња мера Цркве према вернику, а не прва.

страшно је за крштеног да буде одлучен од Цркве тиме, то није "само" забрана причешћивања како се то олако схвата.Па да, постало непричешћивање људима норма, па га посматрају као награду за нешто, уместо да причешћивање буде норма, а непричешћивање ненормално стање, епитимија не казна већ лек...

Шефе, који ти је враг?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 5 weeks later...
  • Одговори 2.3k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

  • Гости

О ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ХРИСТОВИМ ТАЈНАМА

22056.p.jpg

Тајну Светог Причешћа је установио Сам Господ наш Исус Христос. Он назива Своје Тело Хлебом Живота. "Тело моје је заиста храна и Крв Моја је заиста пиће". И Господ нас упозорава: "Ако не будете јели Тело Сина Човјечијег и пили Његову Крв, нећете имати живота у себи".

Онај који се припрема за причешћивање Светим Христовим Тајнама мора да буде слободан од укора савести, непријатељстава, гнева, расејаности, смућености, лењости, п у дубокој скрушености духа и у потпуној спознаји своје недостојности, са страхом и вером мора да приступа Светој Чаши.

Светитељ Теофан Затворник говори о Пресветој Тајни Евхаристије као о најснажнијој и поразној за непријатеље: "Слушај ово и причешћуј се Светим Христовим Тајнама колико је могуће чешће, кад год имаш дозволу од свог духовног оца".

Свети Василије Велики (4. век): "Добро је и веома корисно причешћивати се Светим Телом и Крвљу Христовом... Уосталом, причешћујемо се четири пута сваке недеље: у дан Господњи (недељу), у среду, петак и у суботу, као и у друге дане празновања светитеља..."

Када су преподобног Серафима Саровског упитали: "Колико често треба приступати Пренебеској Тајни Причешћа?" он је одговорио: "Што чешће, то боље. Ко се причешћује Светим Тајнама, спашће се, а ко се не причешћује - не. Благодат која се дарује Причешћем је тако велика да колико год да је недостојан и грешан човек, ако са смирењем и свешћу о својој свегрешности приступи Господу који искупљује све нас, макар да је од главе до пете покривен ранама од грехова - биће очишћен благодаћу Христовом, све светлији и светлији ће бити, и на крају ће се просветлити и спасти".

Свети праведни Јован Кронштатски: "Чудесно се обнављам Божанским Тајнама Тела и Крви Христових сваки дан, чак и до данас, до 70-те године мог живота, и као да не старим, остајући деловањем благодати свеж и бодар у души и телу! Свакодневно са страхопоштовањем служим Литургију и причешћујем се Светим Тајнама: ево плодова причешћивања: очишћење, освећење, обновљење, победа над страстима, мир душевни...

Немој се љутити на оне који желе чешће да се причешћују Светим Тајнама Тела и Крви Христових, већ их воли и радуј се због њих пред Богом, јер Господ привлачи њихова срца која су осетила сладост од општења с Њим у овим Тајнама.

...Ђаво свим својим адским нападима се труди да одврати хришћане од Чаше Живота, наводећи их на маловерје, хладноћу и немар према овој највећој Тајни хришћанске вере да би држао људе у оковима греха и смрти".

Причешћивање Светим Животворним Христовим Тајнама доноси свој плод у случају припремања и чувања задобијеног: треба чувати мир са ближњима, пребивати у молитви, уздржавати се од преједања, чувати језик од празнословља, непрестано тежити чистоти живота кроз непрекидно покајање; не уздати се у себе, већ имати чврсту наду у Бога и Његову милост.

У противном случају причешће бива на суд или на осуду.

Не сме се примати Тело и Крв Христова са сумњом да је у Светој Чаши истинито Тело и истинита Крв Христова, у случају отвореног немара у припреми за причешће, кршења поста, узимања хране после поноћи, нечистоти женској, супружанском односу претходне ноћи.

Свети праведни Јован Кронштатски каже о роковима Светог Причешћа:

"Па Исус им је рекао: "Ја сам хљеб живота: који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће никад ожедњети. Него вам рекох: и видјели сте ме, и не вјерујете. Све што ми даје Отац мени ће доћи; и онога који долази мени нећу истјерати напоље". (Јован. 6,35-37).

Из наведених речи Спаситељевих очигледно је да Он заповеда верујућима и онима који су ревносни у хришћанском животу да се причешћују често Пречистим Телом и Крвљу Његовом - свакодневно, ако ко може због услова свог живота да буде спреман да приступи Чаши Живота. Ако свакодневно тежимо храни и пићу пропадљивом, земаљском, утолико више би требало да будемо гладни и жедни Хране непропадиве и Пића непропадивог који су Тело и Крв Начелника живота - Господа нашег Исуса Христа.

Међутим, има много незналица и међу образованима и међу неученима, па чак и међу ученим монасима и свештеницима који сматрају неумесним и чак грешним причешћивање благочестивих мирјана сваке недеље и сваки дан. То је против заповести изобилног у љубави Господа Који жели да се верни брину о што је могуће чешћем причешћивању Његовим Пречистим Телом и Крвљу. Амин".

Душа која је окусила сладост Љубави Божје се сва препорађа и постаје другачија и воли Господа свог и свом снагом Му тежи даноноћно.

"Тело Христово примите, источника Бесмертнаго вкусите!"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

Ко хоће да приступи Причешћу ван ова четири уобичајена поста, да пости седам дана пре тога, пребивајући у црквеној и домаћој молитви, и да се припреме за подробно исповедање грехова својих. Који су у браку, да се у те дане свакако уздржавају од супружанских веза. Пред осми дан, да пред свештеником исповеде све своје грехе, и од вечери ништа да не окушају: ко не може због детињег доба, болести или престарелости, нека поједе нешто мало, и од поноћи сви да се уздрже, пребивајући у молитвама, метанијама и духовним размишљањима, по својој моћи се припремајући.

Свети су људи одредили колико мора да се пости за причест. Нико не сме да брља; нико не сме да прекраћује то. Јер кад прекратиш данас, ти ћеш и сутра, и прекосутра. Зато је метар; зато је сат; зато је сунце; у исто време излази и залази. Права мера, право време. Тако су и Свети Оци одредили за причест потпун пост, без зејтина. Некад људи нису јели семенке од дулека; неко је чепутао оно сунцокретово семе, ал` кад је хтео да се причести, нико није чепутао сунцокретово семе, а камоли орас… И ти слушаш и мислиш како је то баш тако? И слушаш како те неко разрешио да не постиш и суботу и недељу кад хоћеш да се причестиш. Побогу и забога! Како може да се сједињење са Богом поравња са суботом и недељом? Ти хоћеш да се сјединиш са Богом кроз причест: „ Ко једе Тело Моје…“ То је Тело Божије и Крв; ти имаш да се спремаш без обзира да ли је субота или недеља, јер је то захватила и субота и недеља. Ако се субота и недеља не пости у обично време, данима преко године, али кад хоћеш да се причестиш, онда је то за тебе посно, и субота и недеља. Ако се субота и недеља не пости у обично време, данима преко године, али кад хоћеш да се причестиш, онда је то за тебе посно, и субота и недеља…Тако се пости и Божић и Васкрс ако човек хоће да се причести, а камоли недеља.

Они попови и теолози што кажу, да човек може да се причести, а да не сме у суботу и недељу да пости, ако га то закачиње тих дана, које треба да пости, тај број дана- не знају они ништа. Они не знају ни до носа, нису они никакве учитеље имали; то су шарлатани – не знају они ништа. Погледајте њихово служење: то је једно ништа то ти је њихово служење.

Немој да се причешћујете са три дана поста. Никада са три дана! То никада није такав јавашлук био, као данас. Да овакав свет, овако неваљао свет, недисциплинован, без побожности, тако раскошан и непристојан, да се причешћује са три дана поста; и то на зејтину!

Па то је против… Па то је, то је против памети, то је начисто шашаво. Шта још хоћемо ми да радимо, да ни мало не постимо? На шта личимо? Какав је то Причест ако ја ни мало не постим? Да л` ће он мени да помогне, кад ја тако се спремам за Причест? Мора то добро да знате: сваки човек прво себе упропасти, па другог.

Пијандура никад неће да буде строг према пијаници; неморалан неће никад да буде строг према неморалном. Неће да буде ни лажов строг према лажову. Исто и непобожан неће да буде строг према непобожном. Само ће исправни и побожни људи да захтевају дисциплину. И у Цркви, поставили су Свети Оци закон, дисциплину, за озбиљно спремање за Причест, а не како му драго. Ми смо нечисти, и тело наше, и душа наша је нечиста, па како да се причушћујемо без припреме? Господ улази у нашу душу, а она сва прљава. И кад постимо нисмо достојни – а камоли без припреме. Знамање последњих времена да се `лади однос према Причешћу, да то постаје обична ствар. Тако је почело – неки су рекли да нафора није ништа, да може да се једе пре нафоре, а сад се иде тако да се и Причешће на то сведе. Не дај Боже да постанемо к`o католици!

Католици немају Причест. И протестанти, они немају Причест; могу и да не посте, могу и да се не причешћују. Или се причешћивали, или се не причешћивали, они немају везе са Христом; и са правом вером. А ми, који примамо Бога у себе и сједињујемо се са Богом, морамо да постимо онако како су свети људи прописали: недеља дана без зејтина. Немој мени нико да дође другачије.

Рани хришћани су живели светим животом, па су се чешће причешћивали. А данашњи човек је у Цркви по милости Божјој, и мора да се пази да не мисли о себи више него што јесте. Рана Црква је строго држала дисциплину – за блуд и прељубу од Причешћа је одлучивала по 10-15 година, а за абортус по двадесет. Кад би се тога данас држали, ко би се причестио?

Кад вам кажу: „Треба дете да се причешћује; чим може да сиса, може да се причести.“ Где му стављаш Причест? Па где му меташ Причест? Је л` му меташ на усницу? Је л` му меташ на језик? Хоће л` оно тај Причест да прогуне? Хоће л` да остане тај Причест у устима? Ако је то најмање Причешћа, оно остаје у балицама; дете балице не прогуне, па што се правите шашави? Оно и балице пљује, њему мајка стално чисти, брише уста, а ти си му дао Причест.

Ко је крив за то? Је л` криво дете? Што је оно криво? А родитељи, они јесу донекле криви, а највише поп. Тај који препоручује. Докле дете не може да једе, и не једе, и не рани га мајка- не може да се причести.

Пост је некада био, није се нико бојао да ће се разболети од поста, да л` су то деца мала престала да доје, само престала, учвршћују се са маторима у пост. Пече им се кромпир. Прави им се сладак пиринач. Даје им се чорбица од пасуља, или попарица или качамак. Све се то радило и нико се није бојао болести. Зато што су били здрави, уздали се у Бога.

Ја сам се данас причестио зато што сам служио, а да нисам служио не бих могао да се причестим; ни свештеник не може да се причести ако не служи. Морао би да пости седмицу, па онда да се причести, а не само да се причести а да није служио. Јер сама служба чини скуп, чини сабор Апостола и Господа. Сам тај скуп он је везан за самога Бога и за Апостоле, за оно време, за онај догађај. И свештеници само који служе, они могу и да се причесте.

Данашњи Срби све више личе на безбожне људе са запада. Западни свет – то је свет пун безакоња; источни свет- то су све мухамеданци, као идолопоклоници; немају човечије дужности и осећања, моралност…

Бог је дао православни свет, и ради православнога света држи се кугла земаљска. Кад буде нестало православног света, да живи православно, свет ће да нестане.

Јер то мора тако да буде. Је л` да се одрже Хрвати и да се одрже Ватиканци, који су убијали народ будацима, и дете у колевци!? Је л` то побожност? Каква то побожност и каква то вера? Каква је то мухамеданска вера , кад они узимају два брата две рођене сестре? Какав је то брак кад он има десет жена, и кој зна каква су му и ко су та деца, та, између себе, шта су они од сто жена, каква браћа, какве сестре? То се види, по здравом разуму, да то није свети закон, да то није света праведна вера.

СХИ-ИГУМАН САВА (1924-2004) из манастира Вазнесење

Измењено од Дејан
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Апсолутно се слажем са свим горе написаним,па чак и са делом о причешћивању деце.О припремама од три дана да не причам. За 20 година колико сам у Цркви,видео сам њих десеторо међу лаицима којима бих дао благослов да могу да се причешћују тако са три дана поста припреме.Ја не спадам у ту групу. И није ми тешко да се припремам по недељу дана иако постим све постове редовно итд.А почешће се питам знају ли људи уопште Чему и Коме приступају а да смеју да се тако ноншалантно понашају?Понекад ми све пароле делују скоро па као песмица од Битлса: Ништа те не може одвојити од љубави Христове,,,Господ је љубав,он побеђује све наше грехе...Зна Господ да смо ми грешни ..Приступи Чаши по сваку цену итд...А у свему томе о одговорности и обавезама причасника слабо се прича.Све ово наравно улази у причу о томе колико се често и како треба причешћивати и сл. Моје је да кажем да се поприлично уплашим кад видим неке како се односе према свему томе....Нека ми Бог опрости ако сам шта погрешио ( вероватно јесам) ,али мој је став такав.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@@Давор73,

Било би лепо да то слагање поткрепиш Предањем, учењем Светих Отаца. Колико сам до сада прочитао, а нисам баш мало, налазим да је овакво размишљање о Причешћу (а нека је покој души покојном оцу и Царство му небеско) страно Предању Цркве, учењу и пракси великих Отаца и Учитеља Цркве.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ја сам се данас причестио зато што сам служио, а да нисам служио не бих могао да се причестим;

Есенција заблуде. Он је "служио" и зато се причестио. А шта раде остали (лаици) на Литургији? Блеје? Или служе? У Цркви, на Светој литургији, СВИ служе, свако у својој служби, све ЧЕТИРИ кључне службе: епископ, свештеници, ђакони и верни народ (лаици).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Свакако да нисам прочитао колико и ти,али онолико колико јесам,неселективно наравно на задату тему,видео сам да су ставови крајње опречни и да просто речено постоје две струје по том питању.Нисам вадио ни цитате,нити бележио шта је ко кад тачно рекао итд,једноставно нисам научник ,али и Свети Оци су се такође разилазили у ставовима,бар они које сам ја имао прилике да читам.Ако ме питаш за имена-не знам али јеретичку литературу не читам а са оваквим темама се не шалим Али на страну све то...Богу хвала,овде већина људи зна шта је Св.Причест па нек се у складу са тим и сопственом савешћу и постави по том питању.Оно горе написано је мој став.Можда ме време ,,исправи" а можда и не.И најважније од свега...:,,Да нам не буде на суд или осуду већ на исцељење душе и тела.Амин"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

.Нека ми Бог опрости ако сам шта погрешио ( вероватно јесам) ,али мој је став такав.

likefaceeeeeeee 138999

Желим да изразим поштовање за пристојно, смирено, без жучи, чак ми се чини и искрено брижно изречен став.

Тако се води цивилизован дијалог и показује љубав и респект према саговорнику.

( Навикла сам да се на оваквим темама ломе копља и размењују речи које не приличе човеку, хришћанину.)

Потпис:

Надање је моје- Отац;

Прибежиште моје- Син;

Покров мој- Дух Свети;

Тројице Свесвета, слава теби.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@@Давор73,

Добро, не сумњам ја да си ти добронамеран и искрен и да су твоји ставови узроковани искреном жељом и намерама.То никако не сприм. Но, хајде да мало дискутујемо о свемо томе, редом.

Прво, није "причест" већ "причешће". Та иеница означава учешће, заједничарање уТелу Христовом. "Причест" (на српском) не значи ништа.

Следеће што желим да кажем: често цитиране речи апостола Павла "који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњег" (1Кор 11, 29). Корисно је причитати целу главу ове Посланице, како би се разумео контекст. О чему говори апостол Павле? Да ли ово што је отац Сава говорио о Причешћу? Не, никако. У раној Цркви то је изгледало овако: хришћани су се окупљали на трпезе љубави (агапе). Јели су и пили заједно, па су онда "ломили хлебове" (=служили Литургију) и причешћивали се. Агапе су биле, такорећи, смешане са Литургијом. Само Причешће ("ломљени хлеб", Тело Христово) стојало је на тим трпезама. Тако, било је оних који су тај Хлеб изједначавали са хлебом који су јели на трпези љубави, једнако су му приступали "не разликујући Тела Господњег". Те људе апостол укорева - јер "не разликују Тела Господњег" од обичног хлеба. То је контекст приче, па сад ти види да ли се ове апостолове речи могу користити у смислу како их данашњи "противници причешћивања" употребљавају.

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

kako 7 dana kad se subotom(osim velike) posti na ulju... po svim tipicima-čak i na svetoj gori starci uzimaju po kašiku ulja iz smirenja i poslušnosti Crkvi

Zato kažem ti: opraštaju joj se gresi mnogi, jer je veliku ljubav imala; a kome se malo oprašta ima malu ljubav.


 


0526200500.jpg


Link to comment
Подели на овим сајтовима

kako 7 dana kad se subotom(osim velike) posti na ulju... po svim tipicima-čak i na svetoj gori starci uzimaju po kašiku ulja iz smirenja i poslušnosti Crkvi

Наравно. Пост суботом (осим једне) је најстроже забрањен (под претњом одлучења), а о недељи, Васкрсу и Божићу да и не говоримо. Ово је заиста језиво шта је покојни отац напричао.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

@@Давор73,

Препоручујем да прочиташ:

http://www.verujem.org/teologija/nikodim_svetogorac.htm

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ево, да не буде да теолог који "нема појма" (како о.Сава рече) измишља:

Апостолски 66. канон:

Ако се неки клирик затече да пости у Дан Госпдњи (у недељу), или у Суботу, осим једне једине (Велике Суботе), нека буде свргнут; а ако је лаик, нека буде одлучен.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Знам како си изгледале првобитне литургије.Знам да су верни чак и носили ,,причешће" кућама из предострожности,али све зато што су били свакодневно спремни да страдају за веру а били су гоњени.Али поента моје приче није у томе.Оно што ја осећам у целој причи а што ми боде очи ,а што ме нико жив неће разуверити,јесте ОДСУСТВО СТРАХА ГОСПОДЊЕГ на који смо такође позвани.Некако ми је то све офарбано неким много дречавим и веселим бојама,заиста неодговарајућим за једну такву Тајну.Хоћу рећи,прича о неопходном опрезу је непропорционално заступљена са бројем позива на заједничарење.

Ето тако...Надам се да не замераш и да никог нисам увредио..Морам да идем па ћемо наставити .У здравље1

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...